Pređi na sadržaj

Rjunosuke Akutagava

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Rjunosuke Akutagava
Lični podaci
NadimakČokodo Šudžin[1]
Datum rođenja(1892-03-01)1. mart 1892.
Mesto rođenjaTokio, Japan
Datum smrti24. jul 1927.(1927-07-24) (35 god.)
Mesto smrtiTokio, Japan
ObrazovanjeUniverzitet u Tokiju
Porodica
Deca3 (uključujući Jasuši Akutagava)
Književni rad
PeriodModernizam[2]
ŽanrIracionalna fantastika[3]
Najvažnija delaU žbunu
Nos
Rašomon

Rjunosuke Akutagava (jap. 芥川 龍之介) — japanski književnik iz perioda Taišo.[4] Smatra se začetnikom japanskih kratkih priča. Po njemu se od 1935. godine dodeljuje Nagrada Akutagava za izuzetne doprinose japanskoj književnosti.[5] Preminuo je od posledica predoziranja barbitalom.

Rani život

[uredi | uredi izvor]

Rjunosuke Akutagava je rođen u Irifunu, Kjobaši, grad Tokio (današnji Akaši, Čuo, Tokio), kao najstariji sin biznismena Tošizoa Nihare i njegove žene Fuku. Njegova porodica je posedovala postrojenje za preradu mleka.[6] Njegova majka je obolela od mentalne bolesti ubrzo nakon njegovog rođenja, te ga je usvojio i odgajao ujak po majci, Došo Akutagava, od koga je dobio prezime Akutagava. Od malih nogu se interesovao za klasičnu kinesku književnost, kao i za dela Morija Ogaja i Nacume Sosekija.

Upisao se u Prvu srednju školu 1910. i razvio odnose sa drugovima iz razreda kao što su Kan Kikuči, Kume Masao, Juzo Jamamoto i Cučija Bunmej, koji će svi kasnije postati pisci. Počeo je da piše nakon što je počeo da pohađa na Tokijski Imperijalni univerzitet (sada Univerzitet u Tokiju) 1913. godine, gde je studirao englesku književnost. Dok je još bio student, predložio je brak prijateljici iz detinjstva Jajoi Jošidi, ali njegova usvojiteljska porodica nije odobrila zajednicu. Godine 1916, verio se sa Fumi Cukamoto, kojom se oženio 1918. Imali su troje dece: Hiroši Akutagava (1920–1981) je bio glumac, Takaši Akutagava (1922–1945) je ubijen kao student-regrut u Burmi, a Jasuši Akutagava (1925–1989) je bio kompozitor.

Nakon diplomiranja, Akutagava je nakratko predavao u Mornaričkoj školi u Jokosuki, Kanagava, kao instruktor engleskog jezika, pre nego što je odlučio da se posveti pisanju sa punim radnim vremenom.

Književna karijera

[uredi | uredi izvor]
Fotografija iz 1919. Druga osoba sa leve strane je Akutagava. Krajnje levo je Kan Kikuči.

Godine 1914, Akutagava i njegovi bivši drugovi iz srednje škole oživeli su književni časopis Šinšičo („Novi tokovi misli“), gde su objavili prevode Vilijama Batlera Jejtsa i Anatola Fransa zajedno sa delima koja su sami napisali. Akutagava je sledeće godine objavio svoju drugu pripovetku „Rašomon“ u književnom časopisu Teikoku Bungaku („Imperijalna književnost“), dok je još bio student. Radnju, zasnovanu na priči iz dvanaestog veka, Akutagavini prijatelji nisu dobro prihvatili, već su je žestoko kritikovali. Bez obzira na to, Akutagava je skupio hrabrost da poseti svog idola, Nacume Sosekija, decembra 1915. za Sosekijeve nedeljne književne krugove. U novembru je delo objavio u književnom časopisu Teikoku Mongaku.[1] Početkom 1916, objavio je delo „Hana“ („Nos“, 1916), koja je dobilo pohvale od Sosekija i pružilo Akutagavi prvi ukus slave.[7]

Takođe je u to vreme Akutagava počeo da piše haiku pod haigo (pseudonimom) Gaki. Akutagava je zatim proizveo seriju kratkih priča smeštenih u heian, edo ili rani meidži periode u Japanu. Ove priče su reinterpretirale klasična dela i istorijske incidente. Primeri ovih priča su: Gesaku zanmaj („Upijen pismima“, 1917)[8] i Kareno-šo („Pabirčenje sa osušenog polja“, 1918), Jigoku hen („Pakleni ekran“, 1918); Hokjonin no ši („Smrt hrišćanina“, 1918) i Butokaj („Bal“, 1920). Akutagava je bio snažan protivnik naturalizma. Objavio je dela Mikan („Mandarine”, 1919) i Aki („Jesen”, 1920) koja imaju modernije postavke.

Godine 1921, Akutagava je prekinuo svoju spisateljsku karijeru da bi proveo četiri meseca u Kini, kao izveštač za Osaški Majniči Šinbun. Putovanje je bilo stresno i bolovao je od raznih bolesti od kojih mu se zdravlje nikada nije oporavilo. Ubrzo po povratku objavio je Jabu no naka („U gaju”, 1922). Tokom putovanja, Akutagava je posetio brojne gradove jugoistočne Kine, uključujući Nanking, Šangaj, Hangdžou i Sudžou. Pre putovanja napisao je pripovetku „Hrist iz Nankinga“; o kineskoj hrišćanskoj zajednici; prema njegovoj sopstvenoj maštovitoj viziji Nankinga, pod uticajem klasične kineske književnosti.[9]

Uticaji

[uredi | uredi izvor]

Akutagavine priče su bile pod uticajem njegovog uverenja da književna praksa treba da bude univerzalna i da može da spoji zapadne i japanske kulture. Ideja se može videti u načinu na koji je Akutagava koristio postojeća dela iz različitih kultura i vremenskih perioda i bilo prepisuje priču sa modernim senzibilitetom ili stvara nove priče koristeći ideje iz više izvora. Kultura i formiranje kulturnog identiteta je takođe glavna tema u nekoliko njegovih dela. U ovim pričama, on istražuje formiranje kulturnog identiteta tokom perioda istorije u kojima je Japan bio najotvoreniji za spoljne uticaje. Primer za to je njegova priča Hokjonin no Ši („Mučenik”, 1918) koja je smeštena u rani misionarski period.

Prikaz žena u Akutagavinim pričama uglavnom je oblikovan uticajem tri žene koje su se ponašale kao njegove majčinske figure. Najznačajnija je bila njegova biološka majka Fuku, u pogledu koje se brinuo da će naslediti njeno ludilo.[10] Iako je Akutagava odvojen iz Fuku osam meseci nakon njegovog rođenja,[10] on se snažno poistovetio sa njom i verovao je da je život besmislen ako bi u bilo kom trenutku mogao da poludi. Njegova tetka Fuki je igrala najistaknutiju ulogu u njegovom odrastanju, kontrolišući veći deo Akutagavinog života, kao i zahtevajući mnogo njegove pažnje, posebno kako je starila. Žene koje se pojavljuju u Akutagavinim pričama, slično kao i njegove majčinske figure, bile su uglavnom napisane kao dominantne, agresivne, prevarantske i sebične. Nasuprot tome, muškarci su često predstavljani kao žrtve takvih žena.

Kasniji život

[uredi | uredi izvor]
Stranica rukopisa „Konjske noge”, 1925

Završnu fazu Akutagavine književne karijere obeležilo je pogoršanje njegovog fizičkog i mentalnog zdravlja. Veliki deo njegovog rada u ovom periodu je izrazito autobiografski, delimično sa tekstom preuzetim direktno iz njegovih dnevnika. Njegovi radovi tokom ovog perioda uključuju Dajdodži Šinsuke no hansei („Rani život Dajdodži Šinsuka“, 1925) i Tenkibo („Registar smrti“, 1926).

U to vreme, Akutagava je imao visoko popularazovan spor sa Đunićirom Tanizakijem oko važnosti strukture u odnosu na lirizam u pričama. Akutagava je tvrdio da je struktura (kako je priča ispričana) važnija od sadržaja ili zapleta priče, dok je Tanizaki tvrdio suprotno.

Akutagavina poslednja dela uključuju Kapa (1927), satiru zasnovanu na istoimenom stvorenju iz japanskog folklora, Haguruma („Vrteći zupčanici” ili „Zupčani točkovi”, 1927), Aru aho no isšo („Život budale” ili „Život jednog glupog čoveka”) i Bungeiteki na, amari ni bungeiteki na („Književno, previše književno”, 1927).

Pred kraj svog života, Akutagava je patio od vizuelnih halucinacija i anksioznosti zbog straha da je nasledio mentalni poremećaj svoje majke. Godine 1927, preživeo je pokušaj samoubistva, zajedno sa prijateljem svoje supruge. Kasnije je preminuo od samoubistva nakon što je uzeo preveliku dozu veronala, koji mu je dao Mokiči Sajto 24. jula iste godine. U svom testamentu je napisao da oseća „nejasnu nesigurnost“ (ぼんやりした不安) u pogledu budućnosti.[11] Imao je 35 godina.[12]

Nasleđe i adaptacije

[uredi | uredi izvor]

Tokom svog kratkog života, Akutagava je napisao 150 kratkih priča.[13] Deo njih je adaptiran u druge medije. Čuveni film Akire Kurosave iz 1950. godine Rašomon prepričava Akutagavin U gaju bambusa, sa naslovom i kadrovskim scenama smeštenim u Rašomon kapiji preuzetim iz Akutagavinog Rašomona.[14] Ukrajinska kompozitorka Viktorija Poleva napisala je balet Gagaku (1994), zasnovan na Akutagavinom Paklenom ekranu. Japanski kompozitor Majako Kubo napisao je operu pod naslovom Rašomon, zasnovanu na Akutagavinoj priči. Nemačka verzija je premijerno prikazana u Gracu, Austrija 1996. godine, a japanska verzija u Tokiju 2002. godine. Centralni koncept priče (tj. sukobljeni prikazi istih događaja sa različitih tačaka gledišta, bez „definitivnog“) ušla je u pripovedanje kao prihvaćen trop.

Godine 1930, Tacuo Hori, pisac, koji je sebe video kao Akutagavinog učenika, objavio je svoju pripovetku „Sei kazoku” (doslovno „Sveta porodica”), koja je napisana pod utiskom Akutagavine smrti[15] i čak je dat pomen na mrtvog mentora u obliku preminulog lika Kukija.[16] Godine 1935, Akutagavin doživotni prijatelj Kan Kikuči ustanovio je književnu nagradu za obećavajuće nove pisce, Akutagavinu nagradu, u njegovu čast.

Godine 2020, NHK je produkovao i emitovao film Stranac u Šangaju. U njemu se prikazuje Akutagavino vreme kao izveštača u gradu, a u glavnoj ulozi je Rjuheja Macuda.[17]

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b 戸部原, 文三 (2015). 一冊で名作がわかる 芥川龍之介（KKロングセラーズ）. PHP研究所. ISBN 978-4-8454-0785-9. 
  2. ^ „Akutagawa Ryunosuke and the Taisho Modernists”. aboutjapan.japansociety.org. About Japan. 
  3. ^ „The Weird: An Introduction”. Weird Fiction Review. 6. 5. 2012. 
  4. ^ „Akutagawa Ryūnosuke | Japanese author | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-01-28. 
  5. ^ „Akutagawa Ryūnosuke | Modernist writer, Short stories, Novels | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-01-18. 
  6. ^ Ueda, Masaaki (2009). Konsaisu nihon jinmei jiten. Hideo Tsuda, Keiji Nagahara, Shōichi Fujii, Akira Fujiwara. Sanseidō. str. 19. ISBN 978-4-385-15801-3. OCLC 290447626. 
  7. ^ Keene, Donald (1984). Dawn to the West: Japanese Literature of the Modern Era. New York: Holt, Rinehart and Winston. str. 558–562. ISBN 978-0-03-062814-6. 
  8. ^ The American Asian Review (na jeziku: engleski). Institute of Asian Studies, St. John's University. 1985. str. 84. 
  9. ^ 関口, 安義 (2007). 世界文学としての芥川龍之介. Tokyo: 新日本出版社. str. 223. ISBN 9784406050470. 
  10. ^ a b Tsuruta, Kinya (1999). „The Defeat of Rationality and the Triumph of Mother "Chaos": Akutagawa Ryūnosuke's Journey”. Japan Review (11): 75—94. ISSN 0915-0986. JSTOR 25791036. 
  11. ^ „芥川龍之介 或旧友へ送る手記”. www.aozora.gr.jp. 
  12. ^ „JAPAN: Gulliver in a Kimono”. Time. 25. 8. 1947. Arhivirano iz originala 22. 6. 2023. g. 
  13. ^ Peace, David (27. 3. 2018). „There'd be dragons”. The Times Literary Supplement. Pristupljeno 4. 3. 2019. 
  14. ^ Arita, Eriko, "Ryunosuke Akutagawa in focus", Japan Times, 18 March 2012, p. 8.
  15. ^ „堀辰雄 (Hori Tatsuo)”. Kotobank (na jeziku: japanski). Pristupljeno 3. 9. 2021. 
  16. ^ Watanabe, Kakuji (1960). Japanische Meister der Erzählung (na jeziku: nemački). Bremen: Walter Dorn Verlag. 
  17. ^ World-Japan, Nhk (2019-12-03). „A Stranger in Shanghai, Dramatic Film that Captures Tumult of 1920's Shanghai, Makes International Broadcast Premiere on NHK WORLD-JAPAN December 27, 28”. GlobeNewswire News Room (Saopštenje). Pristupljeno 2021-10-02. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Keene, Donald. Dawn to the West. Columbia University Press; (1998). ISBN 0-231-11435-4
  • Ueda, Makoto. Modern Japanese Writers and the Nature of Literature. Stanford University Press (1971). ISBN 0-8047-0904-1
  • Rashomon and Seventeen Other Stories - the Chronology Chapter, Trans. Jay Rubin. Penguin Classics (2007). ISBN 978-0-14-303984-6
  • Nakada, Masatoshi. Akutagawa Ryunosuke: Shosetsuka to haijin. Kanae Shobo (2000). ISBN 4-907846-03-7
  • Shibata, Takaji. Akutagawa Ryunosuke to Eibungaku. Yashio Shuppansha (1993). ISBN 4-89650-091-1
  • Takeuchi, Hiroshi. Akutagawa Ryunosuke no keiei goroku. PHP Kenkyujo (1983). ISBN 4-569-21026-0
  • Tomoda, Etsuo. Shoki Akutagawa Ryunosuke ron. Kanrin Shobo (1984). ISBN 4-906424-49-X

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Rjunosuke Akutagava na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рјуносуке_Акутагава&oldid=27901623”