Хаику

Из Википедије, слободне енциклопедије

Хаику (јапански 俳句) је једна од најпознатијих врста јапанске поезије. Коначно дефинисана у 17. веку. Састоји се од три стиха који имају 17. слогова.

Хаику показује изузетно концентрисани момент природе, који је повезан с догађајима у људској унутрашњости. Први стих хаику идеално илуструје основну слику, атмосферу, осећаја или мисли.

Хаику врло често садржи речи које се односе на одређено годишње доба. Речи се могу односити на биљке или животиње, људе, активности или свечаности. Процветала јапанска трешња указје на пролеће, љиљани на лето, хризантема на јесен и репа на зиму.

Хаику стил је уобличен под јаким утицајем зена.[1]

Пример Хаику[уреди]

Сматра се најкраћим обликом поезије на свету. Као на пример:

  • Ватра под пепелом
  • Кућа под снегом
  • Поноћ

Познати песници и писци[уреди]

Међу најважније хаику песнике се сматра Маcуо Башо (1644—1694), Јоса Бусон (1716—1783), Кобаyаши Исса (1763—1827) и Масаока Шики (1867—1902). Башо је обновио са својом ученицима хаикаи песништво, и успео да буде препозната као озбиљна литература. Шики се сматра оснивачем модерне хаику. Он је сковао израз Хаику(у односу на старије хаикаи или хокку).

Муромачи раздобље (1336—1573)[уреди]

Едо раздобље (1603—1868)[уреди]

Меиџи раздобље (након 1868)[уреди]

Хаику је имао значајног одјека у европској књижевности у двадесетом столећу.

Једино је танаке песничка врста која се по популарности, у Јапану, може мерити са Хаику поезијом

Референце[уреди]

  1. зен, Енциклопедија живих религија, Нолит, Београд. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3.

Литература[уреди]

  • Речник књижевних израза - Др Слободан А. Јовановић, БИГЗ 1972.

Спољашње везе[уреди]