Хаику

С Википедије, слободне енциклопедије
Слика „Мала кукавица преко хортензије” уметника Јоса Бусона
Камен са хаикуом.

Хаику (јапански 俳句) је једна од најпознатијих врста јапанске поезије. Коначно дефинисана у 17. веку. Састоји се од три стиха који имају 17. слогова. Хаику показује изузетно концентрисани момент природе, који је повезан с догађајима у људској унутрашњости. Први стих хаику идеално илуструје основну слику, атмосферу, осећаја или мисли. Хаику врло често садржи речи које се односе на одређено годишње доба. Речи се могу односити на биљке или животиње, људе, активности или свечаности. Процветала јапанска трешња указје на пролеће, љиљани на лето, хризантема на јесен и репа на зиму. Хаику стил је уобличен под јаким утицајем зена.[1]

Традиционални јапански хаику састоји се од три фразе које садрже киреји, или „резну реч“,[2] 17 он (врста јапанске фонеме) у обрасцу 5, 7, 5,[3] и киго или сезонску референцу. Сличне песме које се не придржавају ових правила углавном се класификују као сенрју.[4]

Хаику је настао као уводни део веће јапанске песме зване ренга. Ови хаикуи написани као почетна строфа били су познати као хоку и временом су их писци почели писати као своје самосталне песме. Садашње име хаикуу је дао јапански писац Масаока Шики крајем 19. века.[5]

Традиционални елементи[уреди | уреди извор]

Киру и Киреји[уреди | уреди извор]

Детаљније: Киреји

У јапанском хаику, киреји или пресечна реч обично се појављује на крају једне од три фразе у стиху. Киреји испуњава улогу аналогну улози цезуре у класичној западној поезији или волтe у сонетима.[6] У зависности од тога која је раздвојна реч изабрана и од њеног положаја у стиху, она може накратко пресећи ток мисли, сугеришући паралелу између претходних и следећих фраза, или може пружити достојанствени крај, закључујући стих са појачаним осећајем затварања.[7]

Киреји пружа стиховима структурну подршку,[8] омогућавајући им да стоје као независна песма.[9][10] Употреба киреја разликује хаику и хоку од других и накнадних стихова ренкуа; која може да користи семантичку и синтаксичку дисјунктуру, чак до те мере да повремено заустави фразу са чиниоцем којим се завршава реченица (sentence-ending particle (終助詞, shūjoshi). Међутим, ренку обично користи киреји.[11]

На енглеском, с обзиром да киреји немају директни еквивалент, песници понекад користе интерпункцију као што су цртица или елипса, или подразумевана пауза како би створили јукстапозицијu чији је циљ да читаоца потакнu на размишљање о односу два дела.

Киреји у примерима Башоа „стари рибњак“ и „ветар планине Фуји“ су „ја“ (や). Ни преостали Башо пример ни Иса пример не садрже киреји, иако оба балансирају фрагмент у првих пет он и фразу у преосталих 12 он (можда није очигледно из енглеског превода Исе да је првих пет он значи „Едова киша“).

Пример Хаику[уреди | уреди извор]

Сматра се најкраћим обликом поезије на свету. Као на пример:

  • Ватра под пепелом
  • Кућа под снегом
  • Поноћ

Познати песници и писци[уреди | уреди извор]

Међу најважније хаику песнике се сматра Масуо Башо (1644—1694), Јоса Бусон (1716—1783), Кобаyаши Исса (1763—1827) и Масаока Шики (1867—1902). Башо је обновио са својом ученицима хаикаи песништво, и успео да буде препозната као озбиљна литература. Шики се сматра оснивачем модерне хаику. Он је сковао израз Хаику(у односу на старије хаикаи или хокку).

Муромачи раздобље (1336—1573)[уреди | уреди извор]

Едо раздобље (1603—1868)[уреди | уреди извор]

Меиџи раздобље (након 1868)[уреди | уреди извор]

Хаику је имао значајног одјека у европској књижевности у двадесетом столећу. Једино је танаке песничка врста која се по популарности, у Јапану, може мерити са Хаику поезијом

Хаику у другим језицима[уреди | уреди извор]

У Француску је хаику увео Паул-Луј Кушу око 1906.

Почетком 20. века нобеловац Рабиндранат Тагор саставио је хаику на бенгалском језику. Неке је исто тако превео и са јапанског. На гуџаратском, Џинабај Десај је у делу 'Снехарашми' популаризовао хаику[12] и остао популаран писац хаикуа.[13] У фебруару 2008. године Светски фестивал хаикуа је одржан у Бангалору, при чему су се окупили хајџини из целе Индије и Бангладеша, као и из Европе и Сједињених Држава.[14] У јужној Азији с времена на време и неки други песници пишу хаику, међу којима су пакистански песник Омер Тарин, који је такође активан у покрету за глобално нуклеарно разоружање, а неки од његових „хирошимских хаикуа” читани су на разним мировним конференцијама у Јапану и Великој Британији.[15] Индијска списатељица на малајаламском језику, Ашита, написала је неколико хаику песама које су објављене као књига.[16] Њене песме су помогле популаризацији хаикуа међу читаоцима малајаламске књижевности.[17]

Године 1992, нобеловац Чеслав Милош објавио је том Хаику у којој је са енглеског превео на пољски хаику јапанских мајстора и америчких и канадских савремених хаику аутора.

Бивши председник Европског савета Херман ван Ромпуи је хаиџин (俳人, хаику песник) и познат као „Хаику Херман“. Он је објавио књигу хаикуа у априлу 2010. године.[18][19][20]

Хаику на еглеском језику[уреди | уреди извор]

Детаљније: Хаику на еглеском

Чланке Паул-Луја Кушуа о хаику на француском језику прочитао је рани имажинизни теоретичар Ф. С. Флинт, који је Кушуове идеје преносио и на друге чланове прото-имажистичког песничког клуба попут Езре Паунда. Ејми Лоуел је путовала у Лондон да би упознала Паунда и сазнала о хаику. Она се затим вратила се у Сједињене Државе где је настојала да заинтересује друге у овом „новом“ облику. Хаику је накнадно имао значајан утицај на имажисте током 1910-их, нарочито на Паундово дело „У станици метроа“ 1913,[21] али, упркос неколико покушаја Јоне Ногучија да објасни „хоку дух“, још увек није било довољно разумевања облика и његове историје.

Хаику на шпанском језику[уреди | уреди извор]

У Шпанији је неколико истакнутих песника експериментисало са хаикуом, укључујући Жоана Алковера, Антонија Мачада, Хуана Рамона Хименеза и Луис Кернуду.[22] Федерико Гарсија Лорка је такође експериментисао и научио концизност из ове форме док је још био студент 1921. године.[23] Међутим, најупорнији је био Исак дел Вандо, чија је Ла Сомбрилла Јапонеса (1924) прошла кроз неколико издања.[24] Ову форму су на каталонском такође користили авангардни писци Жосеп Марија Јуној (1885–1955) и Ђуан Салват Папасеит, од којих ју је потоњи посебно користион у својој серији Вибрационс (1921).[25]

Мексички песник Хозе Хуан Таблада заслужан је за популаризацију хаикуа у својој земљи, што је појачано објављивањем две збирке састављене у потпуности у том облику: Једног дана (1919),[26] и Врч цвећа (1922).[27] У уводу потоњег рада, Таблада је приметио да су и двојица младих Мексиканаца, Рафаел Лозано и Карлос Гутијерез Круз, такође почели да их пишу. Ускоро су их пратили Карлос Пељисер, Хавијер Виљаурутија и Хајме Торрес Бодет у својој колекцији Биомбо (1925).[28] Много касније, Октавио Паз је укључио много хаикуа у Пиједрас Суелтас (1955).[29]

Другде, еквадорски песник и дипломата Хорхе Карера Андраде је уврстио хаику међу 31 песму садржану у Микрограмасу (Токио 1940)[30] а аргентинац Хорхе Луис Борхес у збирку Ла цифра (1981).[31]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ зен, Енциклопедија живих религија, Нолит. Београд: 2004. ISBN 978-86-19-02360-3.
  2. ^ Hiraga, Masako K. (1999). "Rough Sea and the Milky Way: 'Blending' in a Haiku Text," in Computation for Metaphors, Analogy, and Agents, ed. Chrystopher L. Nehaniv. Berlin: Springer. стр. 27. ISBN 978-3540659594. 
  3. ^ Lanoue, David G. Issa, Cup-of-tea Poems: Selected Haiku of Kobayashi Issa, Asian Humanities
  4. ^ Shirane, Haruo (март 2016) [2015]. „Satiric poetry: Kyōshi, Kyōka, and Senryū”. Ур.: Shirane, Haruo; Suzuki, Tomi; Lurie, David. The Cambridge History of Japanese Literature. Cambridge University Press. стр. 509. ISBN 9781107029033. doi:10.1017/CHO9781139245869. »Many English haiku composed outside Japan, which do not require a seasonal word, are in fact senryū.« 
  5. ^ Vásquez Rocca, Adolfo (јануар 2005). „Lógica paraconsistente, mundos posibles y ficciones narrativas” (PDF). A Parte Rei (на језику: шпански) (37): 8. Приступљено 28. 6. 2018. 
  6. ^ Manley, Elliott. Approaching haiku from the west.  https://www.youtube.com/watch?v=RTJtTvGTu2A&t=110
  7. ^ Shirane, Haruo (2004). Early Modern Japanese Literature: An Anthology, 1600-1900. Columbia University Press. стр. 521. ISBN 978-0-231-10991-8. 
  8. ^ Brief Notes on "Kire-ji" Архивирано 2009-08-27 на сајту Wayback Machine, Association of Japanese Classical Haiku. Retrieved 2008-10-16.
  9. ^ Steven D. Carter. Three Poets at Yuyama. Sogi and Yuyama Sangin Hyakuin, 1491, in Monumenta Nipponica, Vol. 33, No. 3. (Autumn, 1978), p.249
  10. ^ Konishi Jin'ichi; Karen Brazell; Lewis Cook, The Art of Renga, in Journal of Japanese Studies, Vol. 2, No. 1. (Autumn, 1975), p.39
  11. ^ Sato, Hiroaki. One Hundred Frogs: from renga to haiku to English, Weatherhill 1983, ISBN 0-8348-0176-0
  12. ^ Article on Sneh Rashmi on website of Gujarati Sahitya Parishad (Gujarati Literary Council). In it, we read: "જાપાની કાવ્યપ્રકાર હાઈકુને ગુજરાતીમાં સુપ્રતિષ્ઠિત કરી તેમણે ઐતિહાસિક પ્રદાન કર્યું છે" ("By pioneering and popularizing the famous form of Japanese poetry called Haiku in Gujarati, he has gained a place in history").
  13. ^ Ramanathan S. & Kothari R. (1998). Modern Gujarati Poetry: A Selection. Sahitya Akedami. ISBN 81-260-0294-8, ISBN 978-81-260-0294-8
  14. ^ „Special Feature on India — Part One: World Haiku Festival in India. 23-25 February 2008, The Art of Living Ashram, Bangalore, India.”. World Haiku Review. 6: 1. март 2008. 
  15. ^ See article by Yasuhiko Shigemoto, on Hiroshima Haiku and Omer Tarin, in The Mainichi daily, Tokyo, Japan, 15 August 1998, p 11
  16. ^ T. Pillai, Meena (22. 11. 2018). „Small is beautiful”. The Hindu Newspaper. The Hindu. Приступљено 24. 6. 2020. 
  17. ^ „Author Ashitha, who popularised Haiku in Kerala, passes away”. Malayala Manorama Newspaper. 27. 3. 2019. Приступљено 25. 6. 2020. 
  18. ^ „Herman Van Rompuy publishes haiku poems”. Telegraph.co.uk. 16. 4. 2010. 
  19. ^ „EU's "Haiku Herman" launches first poetry book”. Reuters. 15. 4. 2010. 
  20. ^ Charter, David (16. 4. 2010). „'Haiku Herman' Van Rompuy: poet, president and fish out of water”. Times Online. London. 
  21. ^ Haiku in English: The First Hundred Years, eds. Jim Kacian, Philip Rowland, and Allan Burns, W.W. Norton & Co, New York, 2013
  22. ^ Octavio Paz, La tradición del haikú, Cambridge 1970
  23. ^ Leslie Stainton, Lorca a Dream of Life, Bloomsbury 2013, chapter 6
  24. ^ La haiku en lengua española
  25. ^ Jordi Mas López, Els haikús de Josep Maria Junoy I Joan Salvat-Papasseit Barcelona Free University, 2002
  26. ^ Entire collection online
  27. ^ Entire collection online
  28. ^ Sonja Karsen, Selected poems of Jaime Torres Bodet, Indiana University 1964, p.27
  29. ^ Spanish text online; and some translations by Muriel Rukeyser in Selected Poems of Octaviao Paz, Indiana University 1963
  30. ^ The Quarterly Conversation, March 2012
  31. ^ Pequeños Universos

Литература[уреди | уреди извор]

  • Речник књижевних израза - Др Слободан А. Јовановић, БИГЗ 1972.
  • Otterspeer, W. Leiden Oriental connections, 1850-1940, Volume 5 of Studies in the history of Leiden University. Brill, 1989, ISBN 9789004090224.
  • Yasuda, Kenneth, Introduction 'The Japanese Haiku' Charles Tuttle Co Rutland 1957 ISBN 0804810966
  • Otsuiji(Seiki Osuga) Otsuji Hairon-shu 'Otsuiji's Collected Essays on Haiku Theory' ed.Toyo Yoshida, 5th edn Tokyo, Kaede Shobo 1947
  • Henderson, Harold G. (1958). An introduction to haiku : an anthology of poems and poets from Bashō to Shiki. Anchor Books. стр. viii. ISBN 9780385052252. OCLC 857309735. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хаику&oldid=23886765”