Рашомон (филм)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Рашомон

{{{опис_слике}}}

Изворни наслов Рашомон
Режија Акира Куросава
Главне улоге Тоширо Мифуне
Мачико Кио
Масајуки Мори
Жанр Мистерија
драма
Година 1950
Трајање 88 мин.
Земља Јапан Јапан
Језик јапански
IMDb веза

Рашомон је јапански филм направљен 1950. године у режији Акире Куросаве. Главне улоге тумаче Тоширо Мифуне, Мачико Кио и Масајуки Мори.

Кратак садржај[уреди]

Један од најпознатијих и општеприхваћених филмских режисера, Јапанац Акира Куросава добитник многих изутених награда и признања, снимио је, половином прошлог века, филм „Рашомон“ Овај његов филм је познат у читавом свету. Представља једно од најбољих филмских остварења икада а говори, између осталог, и о једној великој људској мани: себичности.

Радња филма одвија се у Јапану, у манастиру Рашомон где се сусрећу један дрвосеча и свештеник, а ту је и њихов пријатељ коме они препричавају један догађај. Сагледавајући свако из свог угла догађај, дрвосеча (Такаши Шимура) и свештеник (Минору Чијаки) препричавају један догађај, тачније инцидент који се десио у шуми. Наиме, чувени бандит Таџомару је, одмарајући се у шуми, приметио једног човека (Масуки Мори) и његову жену (Мачико Кио) која је јахала коња и ишла одмах поред мужа. Она је на глави имала шешир и вео па Таџомару није могао да јој види лице, у први мах. Касније је успео да јој види лице и био је очаран њеном лепотом. Хтео је да се ожени њоме. Одлучивши да не чека ни тренутак, Таџомару је пришао човеку којег је наговорио да пође с њим дубље у шуму да би му показао тајни, скривени град, пун блага. Одвевши га даље од жене, која је сама остала с коњем, Таџомару је успео да нападне човека с леђа и да га завеже. Затим га је таквог завезаног оставио у шуми и позвао његову жену да види шта је он с њеним мужем урадио. Пошто је спавао са женом пред очима њеног мужа, жена је почела да плаче молећи Таџомаруа да ослободи њеног мужа како би се њих двојица часно борили, јер не би могла да поднесе да остане у животу, ако би два човека знала за њену срамоту. Таџомару га је победио и убио, а кад се осврнуо, жене нигде није било... То је само једна верзија која је испричана. Следећа говори како је жена била присутна у тренутку кад су се њих двојица борили и да је ту борбу она на тренутак прекинула својим плачом и осуђивањем њих двојице. У филму се појављује и суд, тачније полиција, којој су сами очевици причали онако како је било. У суду су говорили и бандит и жена и човек - преко посредника. Задњу верзију, ону која највише одговара истини, препричава дрвосеча, очевидац, али не на суду, већ у манастиру.

Поруке филма[уреди]

Овај филм је свакако врхунско филмско остварење, пре свега због чињенице да су глумци сјајно одиграли своје улоге али и због тога што поставља многобројна филозофска и психолошка питања као што су: да ли су људи по природи себични или нису. Да ли се може искрено веровати људима? Да ли се може и веровати у њих? Куросава је, осим себичности, у филму приказао и друге људске мане: нетрпељивост, искључивост, непоузданост, склоност измишљању. Овим филмом Куросава је показао да су људи по природи себични, али и то да није истина да не могу да се промене. Сваки од тих људи прича своју причу и свака од њих се разликује. Ниједна није иста. Свако прича причу онако како ју је сам доживео, желећи тиме да оног другог увери у истину коју говори. То је себичност, каже се у филму. Тек на крају даје се објективна слика. Међутим, овај филм поставља још пуна питања, на која се могу дати различити одговори. Свакако да овај филм треба пажљиво да се одгледа, јер је одиста ремек – дело.

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Рашомон (филм)