Saito Hadžime

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Hadžime Saito
Saito Hadžime
Datum rođenja(1844-02-18)18. februar 1844.
Mesto rođenjaEdo, Japan
Datum smrti28. septembar 1915.(1915-09-28) (71 god.)
Mesto smrtiTokio, Japansko carstvo

Saito Hadžime (jap. 斎藤, translit. Saitō Hajime; Edo, 18. februar 1844 – 28. septembar 1915) bio je japanski samuraj kasnog Edo perioda najpoznatiji kao kapetan treće divizije Šinsengumija. Jedan je od retkih članova ove jedinice koji su preživeli ratove bakumacu perioda.

Mladost[uredi | uredi izvor]

Saito je rođen u Edu u provinciji Musaši (sada deo Tokija)[1] pod imenom Jamauči Hadžime (山口 一), od oca Jamauči Jusukea (山口 祐助) koji je bio „ašikaru“ (samuraj pešadinac) oblasti Akaši dostigavši rang „gokenina“ (nižeg vazala pod šogunom).[1] Imao je starijeg brata Hiroakija i stariju sestru Kacu. Zahvaljujući zabeleškama koje su ostali iza njegove porodice zna se da je 1862. godine Saito napustio Edo nakon što je u nesreći ubio samuraja sa titulom hatamota (direktni vazal šoguna).[2] Nakon tog događaja odlazi za Kjoto i uči mačevanje u dodžou čoveka po imenu Jošida koji je bio poznanik Saitovog oca.[2] Saito je bio mačevalac neobičnog stila. Njegovi preci su obično praktikovali stil Itto-rju ali se za njegov smatra Mugai-rju koji je nastao pod uticajima Jamaguči itto-rjua. Veruje se da je bio poznavalac i Cuda iči-den-rjua kao i Sekiguči-rjua što ga je činilo praktikantom jedne mešane i neobične tehnike.[3]

Period u Šinsengumiju[uredi | uredi izvor]

Bio je približnih godina kao i mlađi članovi jedinice Okita Sodži i Todo Heisuke u grupi Kondo Isamija deleći osim godina i nadarenost u mačevanju. Kao deo Šinsengumija ostalo je zabeleženo da je Saito bio povučen i tajanstven čovek koji „nije tip koji voli neobavezno ćaskanje“. Što se tiče spoljašnjeg izgleda Saito je sa svojih 1.80 cm visine bio neuobičajno visok za Japanca, često je hodao uzdignuto dajući utisak dostojanstvenog čoveka pogotovo u kasnijim godinama. Obraćao je veliku pažnju da mu obi (pojas kojim se vezuje kimono) uvek bude uredno vezan i da u toku hoda ne vuče noge po zemlji. Čak i kada se odmarao uvek je sedeo u formalnoj poziciji (seiza) i uvek se ponašao obazrivo i spremno da u svakom trenutku reaguje usled iznenadnih situacija. Ali kada je to želeo mogao je da bude veoma zastrašujuć. Zajedno sa obavezama kao treći kapetan Šinsengumija bio je odgovoran i za pronalaženje eventualnih špijuna u jedinici što je Šinsengumije stavljalo u pripravnost, konstantno pazeći šta izgovaraju u njegovom prisustvu.

Njegova početna pozicija u Šinsengumiju bio je „fukučo džokin“ (副長助勤) što se prevodi kao pomoćnik vice-komandira a među svojim dužnostima bio je i kendžucu instruktor. Zbog toga što je imao određene veze sa Aizu klanom postoji verovanje da je bio špijun za šogunat ali njegovi potomci to osporavaju. Njegova uloga unutrašnjeg špijuna za Šinsengumi je takođe sumnjiva. Uobičajan primer koji se uzima za tu debatu bila je kad je 1867. godine dobio zadatak da se pridruži gerilskoj grupi Ito Kašitaroa da bi ih špijunirao. Međutim i ovo je osporeno od strane Abe Džura-a koji smatra da on uopšte nije bio špijun. Moguće da je samo nadgledao obaveštajnu aktivnost neprijatelja dok se ova kontroverza vezuje za činjenicu da je zahvaljujući njemu nekoliko korumpiranih članova Šinsengumija pogubljeno, ali uloge u smrti Takeda Kanrjusai i Tani Sandžuro ostaju samo deo glasina.[4]

Kad su se činovi i zaduženja delili 1864. godine, dobio je titulu kapetana četvrte divizije Šinsengumija ali je već u aprilu 1865. dodeljen trećoj. Smatralo se da je Saito na istom nivou mačevalačke veštine kao kapetan prve jedinice Okita Sodži i kapetan druge Nagakura Šinpači. Kao deo glasina smatralo se da se Okita bojao njegove veštine. Zajedno sa ostatkom Šinsengumija 1867. godine dobija privilegiju da postane hatamoto. Nakon izbijanja Bošin rata (1868–1869), Saito sa ostatkom svoje jedinice učestvuje na borbama u Toba-Fušimi i Košu-Kacunumai pre nego što se sa preživelim Šinsengumijima ne povuče do oblasti Aizu.

Kada je Hidžikata Tošizo onesposobljen od daljeg ratovanja zbog rana koje je zadobio tokom Bitke za zamak Ucunomija, Saito postaje glavni komandant Šinsengumija tokom borbi koje su se vodile u okrugu Aizu. Jedinicu je poveo 26. maja 1868. godine kada menja ime u Jamaguči Džiro (山口 次郎) koje će koristiti sve do 1867. godine. Nakon bitke kod Bonari prelaza, kada je Hidžikata odlučio da se povuče u okrug Aizu i ode za Ezo, Saito ostaje i bori se sve do kraja bitke za Aizu.

Šinsengumiji u borbi bivaju ozbiljno desetkovani pa Saito sa samo nekoliko preostalih ljudi nastavlja da se bori protiv carske vojske i u blizini hrana Njorai-do gde su bili znatno nadjačani.[5] Baš tokom ove bitke se dugo verovalo da je Saito poginuo tokom akcije ali on ipak nekako uspeva da se vrati do snaga Aizu okruga i pridruži se jedinici „Suzakutai“. Nakon što je zamak Aizu-Vakamacu pao, Saito se postaje deo ljudi koji odlaze u oblast Takada u provinciji Ečigo. U listi ljudi koji su proveravani u Takadi, Saito je zabeležen pod lažnim imenom „Ičinose Denpači“.[6]

Nakon Meidži obnove[uredi | uredi izvor]

Saito koji u ovom periodu uzima ime Fudžita Goro (藤田 五郎) putuje za Tonami, novi okrug Macudaira klana gde je živeo sa Kurasavom Heidžiemom koji je bio njegov stari prijatelj iz Kjota.[1] Kurasava je bio umešan u migraciju Aizu samuraja u područje Tonami koja je sada postala deo Aomori prefekture. U Tonamiju Saito sreće Sinodu Jaso, ćerku jednog od Aizu samuraja koju upoznaje preko Kurasave. Jaso postaje Saitova žena 25. avgusta 1871. godine a par se nastanjuje u Kurasavinoj kući, ali se 10. febrara 1873. sele u domaćinstvo Ueda. Kada je 10. juna 1874, napustio Tonami za Tokio, Jaso se vraća da živi sa Kuraasvom. Detalji ovog odnosa i trag šta se nakon toga dešavalo nije zabeležen na papiru. U to vreme Saito (Fudžita Goro) počinje da radi kao policajac u Tokiju.

Godine 1874, ostalo je napisano da je Saito oženio Takagi Tokio.[7] Tokio je bila kćer Takagi Kodžuro, čoveka poreklom iz oblasti Aizu.[8] Njeno pravo ime bilo je Sada i bila je dvorska dama za Macudaira Terua. Ovaj brak se veruje da je organizovan od strane bivšeg Aizu karoa Jamakave Hirošija, Sagave Kambeija ali i bivšeg daimjoa Macudaire Katamorija.[9] Saito i Tokio su imali troje dece. Njihova imena su: Cutomu (1876–1956); Cujoši (1879–1946); i Tacuo (1886–1945).[8] Cutomu i njegova žena Nišimo Midori imali su sedmoro dece a preko te dece i dalje živi Saigova loza.[8] Saigovog trećeg sina su usvojili porodica Numazava (još jedna porodica Aizu karoa) čiji su naslednici skoro svi izginuli tokom Bošin rata.

Tokom „Pobune Sacuma“ učestvovao je na strani policijskih jedinicama nove meidži vlade koja je poslata da pomogne japanskoj carskoj vojsci.[10]

Tokom svog života Saito je sa nekolicinom podelio kroz priču svoje viđenje života u Šinsengumiju, poput Aizu ljudi kao što su Jamakava Kendžiro i Takamine Hideo, čije je kuće redovno posećivao. Uz sake često je sa ovom dvojicom prijatelja govorio priče o prošlosti,[11] ali sve što je ostalo iza njega bila su usmena predanja. Saito ništa nije zapisivao o tom periodu kao što je to radio Nagakura Šinpači. Tokom svog života u Meidži periodu Saito je bio jedini koji je dobio dozvolu od vlade da nosi u javnosti katanu bez obzira na zabranu koja je usledila padom Tokugava šogunata. Saito je pomogao Nagakuri i Macumoto Džunu da postave memorijalni spomenik u čast Kondo Isamija i Hidžikate Tošizoa.[7]

Saito je u kasnijim godinama radio za univerzitet Očanomizu, jednoj Tokijskoj školi i u muzeju (posao koji je dobio zahvajujući prijateljstvu sa Takamine Hideom).[12]

Zbog loše navike opijanja alkoholim pićem, razvio je stomačni čir od čijih komplikacija je i umro 1915. sa svojih 72 godine starosti, sedeći u „seiza“ pozi u dnevnoj sobi.[13]

U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]

  • Saito je postao poznat na zapadu kao jedna od ličnosti koje se stalno pominju i animeima i mangama koje govore o kasnom Edo periodu. Ove priče su većinom samo deo fikcije koje se možda samo detaljima oslanjaju na prave istorijske činjenice. Popularni serijal "Rurouni Kenshin" prikazuje ga kao rivala, neprijatelja a posle i saveznika glavog junaka Himure Kenšina.
  • U igranom filmu koji je snimljen po ovom serijalu, Saita igra glumac Josuke Eguči.
  • U serijalu "Peacemaker Kurogane" pojavljuje se kao kapetan treće divizije mističnog i uspavanog izraza lica.
  • Pojavljuje se i u "Kaze Hikaru" serijalu gde je prikazan kao tih i miran lik koji je prijatelj sa bratom glavnog protagoniste.
  • Deo je i likova u mangi "Burai", fiktivnoj priči o Šinsengumijima tokom Tokugava šogunata.
  • U duhovitom manga/anime serijalu Gintama lik Saito Šimarua je baziran po njemu.
  • Pojavljuje se i u igrici i animeu „Hakuoki“ gde je prikazana jedinica Šinsengumi zaražena jednom vrstom vampirizma.
  • U dokumentarcu državne televizije Japana (NHK) „Rekiši Hiva Historia“ igra ga glumac Šugo Ošinari.
  • U godišnjim taiga dramama koje državna televizija Japana (NHK) svake godine već tradicionalno snima o svojim poznatim istorijskim ličnostima Saigo se pojavljuje u seriji „Šinsengumi!“ iz 2004. (igra ga Odagiri Džo) i u „Jae no Sakura“ iz 2013. (Kendži Furuja).

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Itō, "Takada kinshin kara Tonami zaijūroku," pp. 145.
  2. ^ a b Itō, "Shinsengumi kessei made," pp. 40.
  3. ^ Akama Wako,Shinsengumi Saitō Hajime No Nazo(Japanese),Sinjinbutuouraisha,pp. 52-57
  4. ^ Name reading as per Tōdō. str. 198.
  5. ^ Kikuchi, "Saitō Hajime no Aizu-sensō," pp. 126-130.
  6. ^ Itō, "Takada kinshin kara Tonami zaijūroku," pp. 137-138.
  7. ^ a b Itō, "Saitō Hajime nenfu," pp. 238.
  8. ^ a b v Nagaya, str. 36
  9. ^ Itō, str. 238.
  10. ^ Itō, str. 238–239.
  11. ^ Tōdō, str. 194, 198, 204.
  12. ^ Tōdō, str. 198
  13. ^ Itō, str. 242.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Kikuchi Akira (2003). "Saitō Hajime no Aizu-sensō," pp. 110–135 in Shinsengumi Saitō Hajime no Subete. (Tokyo: Shin Jinbutsu Ōraisha).
  • Itō Tetsuya (2003). "Saitō Hajime nenfu," pp. 223–243 in Shinsengumi Saitō Hajime no Subete. (Tokyo: Shin Jinbutsu Ōraisha).
  • Itō Tetsuya (2003). "Takada kinshin kara Tonami zaijūroku," pp. 136–149 in Shinsengumi Saitō Hajime no Subete. (Tokyo: Shin Jinbutsu Ōraisha).
  • Nagaya Yoshie (2003). "Saitō Hajime no shūhen (shutsuji to sono kakeizu)," pp. 27–37 in Shinsengumi Saitō Hajime no Subete. (Tokyo: Shin Jinbutsu Ōraisha).
  • Shinsengumi Encyclopedia. Tokyo: Shin Jinbutsu Oraisha, 1978.
  • Tōdō Toshihisa (2003). "Saitō Hajime kanren jinbutsu jiten," pp. 193–206 in Shinsengumi Saitō Hajime no Subete. (Tokyo: Shin Jinbutsu Ōraisha).
  • Tatsuya, Yamamura (1998). Shinsengumi Kenkyaku-Den. Tokyo: PHP Interface. ISBN 978-4-569-60176-2. 
  • 幕臣取り立て at www.geocities.jp

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Saito Hadžime na Vikimedijinoj ostavi.
  1. Hajime no Kizu Sajt posvećen Saitu i Šensengumijima u svim vrstama medija.
  2. Šinsengumi baza Sajt koji obuhvata sve informacije o Šinsengumijima u svim vrstama medija.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Саито_Хаџиме&oldid=27673104”