Salaš (imanje)
Salaš je u širem smislu poljsko imanje s kućom i ekonomskim zgradama (staje, ambari, čardaci), a u građevinskom smislu tradicionalni tip panonske kuće za stanovanje. Odgovarajuća analogija salaša u kulturi zapadnih zemalja je ranč, a slični su pojmovi i majur i hutar ili bačija. Sama reč „Salaš“ potiče od mađarske reči „szállás“ (na srpskom „smeštaj“).
Salaša je od srednjeg veka bilo na području cele Panonske nizije, od Slovačke i Austrije do Rumunije i Srbije. Na našim prostorima najviše salaša je u Vojvodini, iako je taj vid stanovanja sve ređi i mnogi stari salašarski centri, salaški šorevi odamiru a sa njima nestaje i jedan deo kulture naroda.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Salaši su nastali i razvijali se u jedinstveno graditeljsko nasleđe pod određenim prirodnim i ekonomskim uslovima. Na samom početku njihovog nastajanja, sve do sredine 19. veka, to su bili improvizovana privredna staništa stočara. Kasnije, prelaskom na ratarstvo, dolazi do transformacije salaša koji postepeno prelaze u kuće, slične onima koje se grade u selima.
Prvobitno, salaši su bila letnja staništa seljaka, dok su vremenom pojedini postajali stalno nastanjeni. I kasnije, u kasnom stadijumu razvoja salaša imamo uglavnom dva tipa: salaš farmskog tipa, gde je vlasnik, ili biroš (najamnik) stanovao stalno, i salaš imućnijeg seljaka, takozvanog polutana, koji bi imao još jednu kuću u selu, a na salaš bi izlazio samo da radi, u vreme poljoprivredne sezone. Dolaskom pruge na ove prostore, i salaši ulaze u organizovani sistem razvoja prostornog plana, dobijaju salaške železničke stanice, te je pruga spajala salaške aglomeracije sa najbližim gravitirajućim naseljem. Gubljenjem funkcije prenosa robe i putnika sa salaša u grad ove seoske pruge postaju nerentabilne i ukidaju ih, potpomažući time dalju fragmentaciju salaša i njihovih šoreva formiranih uz pruge.[1]
Ipak, i sami zemljoradnici vremenom postaju sve mobilniji, naročito otkako je traktor ušao u upotrebu, te zbog toga nestaje potreba za posredovanjem letnjih staništa na njivama. To je jedan od razloga masovnog napuštanja i rušenja salaša.
Agrarne reforme koje su težile kolektivizaciji i arondaciji zemljišta, kao i nastanak velikih radnih zadruga i seoskih kombinata sa intenzivnom proizvodnjom potisnule su ulogu salaške male privrede. Sve to je ubrzalo proces propadanja salaša, ali i predela jer je u poljopriverdnim preduzećima počelo grupisanje stočnog fonda, za razliku od ekstenzivnog pašnjačkog stočartva za koje se smatralo da je neproduktivno, te zajedno sa salaškim imanjima nestali su i zeleni pašnjaci.
Nestankom salaša osiromašuje se već ionako pust predeo Vojvodine, kojem su salaši zeleno-bela ostrva, staništa bezbroj ptica i skrovište divljači. Ali salaši su i izvori kulture i svakojakih tradicionalnih dobara: izvorište vojvođanskog mentaliteta, izvorište vrednih, štedljivih, istrajnih, povučenih, tihih, odmerenih, sa posebnim tananim i dvosmislenim humorom nadarenih ljudi, te naravno izvorište stoke i živine i vođa, grožđa, duda, rakije, gomboca i gibanice.[1]
O salašima kod Subotice,[2] publicist Bela Duranci kaže:
„Salašari oko Subotice nisu bili 'bogu iza leđa', ma kako da su putevi bili raskaljani. Veza sa gradom je uvek postojala. Žitelji salaša nisu se osećali prognani iz varoši u pustaru, Naprotiv! Salaš su osećali kao zaštitu, kao tvrđavu, 'zatvorenu' celinu koja sadrži sve nužno. U njoj su umirali preci i stasavali naslednici.”
Tradicionalni vojvođanski salaš[uredi | uredi izvor]
Salaš je kao osnovni element predela dominirao vojvođanskom ravnicom od pamtiveka – tačnije još mnogo pre dolaska Turaka u ove krajeve, od ranog srednjeg veka ovo je jedini način stanovanja malobrojnog raspršenog stanovništva na ovom velikom ravnom prostoru.
Tipovi, način gradnje[uredi | uredi izvor]
Postoji i postojalo je više tipova salaša, počev od primitivnije zemunice i poluzemunice do zgrada složenijeg građevinskog izgleda, dvodelna ili trodelna, sa većim ili manjim tremom, itd. Salašarske kuće su građene od prirodnog materijala koji se mogao naći na licu mesta, specijalnom tehnikom nabijanja zemlje u debele zidove (nabijenica) koji su predstavljali dobru termoizolaciju. Krovovi su bili od trske.
Svaki od lokalnih naroda i narodnosti dodao je nešto svoje originalnom konceptu salaša, na primer drugačiji izgled zabati, ali je svaki od salaša u osnovi zadržao isti praktičan koncept stanovanja i gazdovanja u ravnici. U primeru etno-kuće u Bačkoj Topoli sagrađenoj 1843. godine, koja je pripadala mađarskoj porodici vidi se primer gazdinske kuće tipične za bilo koji deo Vojvodine – preovadavajuća slovačko plava boja u njoj čak daje utisak spoja kultura: živeći jedni do drugih, nacionalne razlike Vojvođana su se gubile, zanemarivale, svodile na nijanse, a najvažnija je bila funkcionalnost i udobnost.[3]
Po tradiciji, salaši su građeni od specijalnom metodom nabijene zemlje (naboj), od nepečene cigle sušene na suncu i vetru (čerpić) ili od pletera, mešavine zemlje bogate glinom, vode i seckane slame. Prema položaju, odnosno osnovi razlikuju se kuće na brazdu, preke kuće i kuće na lakat. Takođe po tradiciji, plan po kome se salaši podižu podrazumeva da imaju po dve sobe, centralno smeštenu kuhinju (kujnu) i „gang“ (ulazni hodnik, kod švaba gonk ili konk). U centralnom delu svakog salaša je pećnica, često sa otvorenim dimnjakom, a u samu kuću je često ugrađena i štala. To je praktično rešenje, manji su troškovi loženja, bolje je i gazdi i životinjama. Ulaz u kuću je iz dvorišta, preko polu-otvorenog ganga ili trema, koji ima stubove ili po ukusu ogradu sa polulukovima. Soba do ulice je prednja soba u kojoj se odvija svakodnevni život, a stražnja soba je gostinska ili „čista soba“ u kojoj stoji bolje pokućstvo. Ponegde, postojala je i „letnja“ kuhinja, koja se koristila isključivo u toploj sezoni. Peći su bile furune, gde se pekao seoski hleb, a u okućnici obavezni su bili čardak, kokošinjac, golubarnik, ambar i drugo.
Salašarski pojmovnik[uredi | uredi izvor]
Folklorni pojmovi i izrazi[2] vezani za salaš:
- zemunica – starinski tip kuće, poluusađene u zemlju;
- nabijenica – zid kuće građen specijalnom metodom nabijanja zemlje (naboj);
- đeram – seoski tip bunara sa napravom za vađenje vode na drvenom stubu;
- slime – glavna greda položena sredinom salaša;
- čardak – koš za kukuruz, obično od dasaka, ponegde i pleten od pruća;
- pleter – tehnika seoske gradnje (ograde, čardaci i drugi objekti su valjkada bili pleteni od granja sličnom tehnikom kakvom se pletu košare);
- košara – manja ili veća rešetkasta posuda pletena od pruća ili sušenog rogoza;
- zabat – trouglasti zid tavana na salašu (postoje zidani zabati i napravljeni od drveta ili trske);
- sunčani zabat – ukrašeni zabat seoske kuće, zrakastim motivom koji liči na sunce;
- šor – naziv pošorene ulice u seoskoj terminologiji;
- ambar – seoski objekat namenjen skladištenju žita;
- čista soba – gostinska, najlepše uređena soba, na južnom delu salaša;
|
- divenica – specijalna, pušena, suva kobasica;
- pušnica – kućica za dimljenje kobasica i šunke;
- parasnička peć – četvorokutna ili obla zidana peć, obično usred kuće koja služi dvojnu namenu, kao furuna i za grejanje;
- krušna peć – peć u dvorištu, zidana od bublji, oblika u zemlju poluusađenog jajeta;
- bublje – građevinski materijal od zemlje i pljeve, oblikovan u grudve;
- prisnac – tanka pogača uvijena od otezanog ili lisnatog testa, sa sirom ili pavlakom;
- zamedljana rakija – svečano piće za praznike;
- krumpirača – specijalno jelo od krompira, kobasica, krvavica, suvih rebara i masti, ispečeno u parasničkoj ili krušnoj peći;
- ambetuš – otvoreni hodnik (trem, gang) ispred salaša ili kuće, sa stubovima od drveta ili cigala;
- katlanka – postolje za seoski kotao zidano nepečenom ciglom;
- alov – korito od dasaka, lima ili betona koja služi za hranjenje i napajanje životinja;
- košara – štala za konje (u mađarskom seoskom folkloru košara – mađ. kosár – je služila za držanje ovaca);
- čerpić – ili valjak, nepečena cigla od gline ili crnice mešane s ječmenom slamom i nešto peska;
- dračnjak – šumica oko salaša, obično bagremar.[4]
Sudbina i budućnost salaša[uredi | uredi izvor]
Danas su salaši samo uspomena na stara vremena, na konje vrane i svinjokolje, đerme i zvuk tamburice, a malobrojni koji stoje se na mnogim mestima uređuju u savremene restorane i čarde sa seoskom turističkom ponudom. Neki od poznatijih takvih salaša ugostiteljskih objekata su Salaš 84 kod Novog Sada, Salaš Katai kod Malog Iđoša, Rokin Salaš u Hajdukovu ili Majkin, Sunčani i Cvetni salaš kod Subotice. Neki od najlepših salaša u okolini Novog Sada su predstavljeni na jedinstvenoj listi.[5] Salaši su večita tema etnografskih i drugih izdanja i obrađeni su u mnogim monografijama.[6][7]
Taj talas pokušaja oživljavanja salašarske tradicije dolazi u zadnji trenutak za takvu kulturu pred nestajanjem, a znači i više od toga, jer vojvođanski seoski i salašarski ambijent nudi visoko kotirane turističke vrednosti: splet živopisnih i raznovrsnih kultura sa svojim narodnim kuhinjama, tradicionalnom muzikom, naivnom umetnošću, folklorom.[8]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Lazić, Veselin; Grujić, Milorad (1994). Ej, salaši. PČESA.
- ^ a b Augustin Juriga (1997): Salaši. Fotomonografija. Ex Libris Boško Krstić, Subotica
- ^ Zavičajna kuća u Bačkoj Topoli, mesto gde se prošlost povezuje sa budućnošću sajt Top Srbija, 9. 8. 2013
- ^ Vidi pesmu "Ne lomite mi bagrenje" sa albuma Bezdan Đorđa Balaševića
- ^ Najlepši salaši u okolini Novog Sada sajt Luftika, 31. 7. 2016
- ^ Predstavljanje nove knjige Miroslava Božina – „Salaši za Vas – turistički i gastronomski vodič“ – sajt izdavačke kuće "Prometej"
- ^ Grupa autora: SALAŠI U VOJVODINI - CD. Delfi knjižare
- ^ Naši salaši – Djoletov Kutak
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Lazić, Veselin; Grujić, Milorad (1994). Ej, salaši. PČESA.
- Harkai Imre (1992): Graditeljstvo Bačke Topole. Rubicon - Temerin.
- Harkai Imre (1998): Salašarski sistem Bačke Topole – Topolya mezőváros tanyarendszere. Cnesa, Kanjiža
- Bela Duranci (1984): Salaši Oroma – Oromi szállások. Orom
- Bela Duranci (1984): Agrártörténeti emlékeinkről (Spomenici iz istorijata našeg agrara). In: „Híd”, Novi Sad. (jezik: mađarski)
- Branislav Kojić (1973): Seoska arhitektura i rurizam. Beograd
- Ferenc Erdei (1974): Magyar tanyák (Salaši u Mađarskoj). Budapest (jezik: mađarski)
- Győrffy István (1983): Alföldi népélet. Budapest (jezik: mađarski)
- Ljubinko Pušić (1987): Urbanistički razvoj gradova u Vojvodini u XIX i prvoj polovini XX veka. Novi Sad
- Tripolsky Géza (1985): A Tisza-vidék tanyái (Potiski salaši). In: „Üzenet” br. 9
- Slavko Golić (2007): Seoski turizam - 'ej, salaši. Studio Bečkerek
