Segedinski mir

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Segedinski mir potpisan je 15. avgusta 1444. godine između Srpske despotovine i Osmanskog carstva nakon Duge vojne. Ovim ugovorom Srbija izlazi iz rata sa Turcima čime je izbegla katastrofu kod Varne u novembru iste godine.

Uvod[uredi | uredi izvor]

U aprilu 1444. godine doneseno je na budimskom saboru rešenje, da se nastavi borba protiv Turaka, i to i kopnenim snagama i flotom. I doista, 22. juna krenula je iz Mletaka flota od 16 galija, 8 papskih i 8 Republičinih, a dve nedelje docnije pošla je za njima i armada vojvode od Burgundije. Ta je flota imala zadatak, da jednim delom sprečava prelazak turske vojske iz Male Azije u Evropu, a drugim da na Dunavu pomaže prelazak saveznika na tursko područje. Uz savezničke lađe imala se pridružiti i grčka flota.

Prethodne godine vojna, a onda i ove pripreme, o kojima su se širile svakovrsne vesti, behu veoma uplašile sultana Murata. On stoga reši da što pre ponudi saveznicima mir, voljan na velike ustupke. Za posrednika izabra svoju mudru ženu Maru, despotovu kćer. Već u martu išao je jedan kaluđer preko Dubrovnika i Splita noseći Marine poruke ocu. Sultan je nudio da despotu povrati celu Srbiju kakvu je držao despot Stevan. Željan otadžbine, hoteći da Srbiji uštedi nova krvoprolića i pustošenja, koja joj ne bi donela ništa više od onog što se već nudilo, despot je brzo pristao na pregovore. Da bi za mir pridobio i Hunjadija, glavu ratničke stranke, despot mu je ustupio nekoliko svojih poseda u Ugarskoj.

Mir[uredi | uredi izvor]

U Segedinu, krajem jula, bi sklopljen mir na deset godina. Po tom miru despotu bi povraćena Srbija sa 24 grada, među kojima behu Novo Brdo, Golubac i Kruševac. Sultan je pristao da plati 100.000 fiorina odštete i obavezao se uz to, da pomaže kralja Vladislava sa 25.000 vojnika u borbama protiv njegovih neprijatelja. Jedini ustupak učinjen sultanu bio je taj, da mu je Srbija imala i dalje plaćati stalni godišnji danak.

Značaj[uredi | uredi izvor]

Nema sumnje, da je Hunjadi imao pravo kada je tvrdio, da se takvim mirom postiglo više i mnogo sigurnije, nego jednom neizvesnom borbom. Ali je nesumnjivo i to, da je ovaj mir bio potrebniji Turcima nego Mađarima, i da je presekao jednu veliku akciju. Segedinski mir je čisto delo despota Đurđa. On je želeo da čas pre vaspostavi Srbiju, držeći da je bolje primiti to što je već na dlanu od onog što tek ima neizvesno da dođe. On je video i naličje rada hrišćanske lige i izgubio je mnoge iluzije. Bio je i sit večitog pregovaranja, bogorađenja i svih spletaka, koje su pratile sve dotadašnje pregovore i spremanja. Njemu je, već ostarelom, bilo već dosta i krvi i rata. A, što je najglavnije, možda se nije ni nadao nekom presudnom uspehu znajući stanje u Ugarskoj, koje je bilo daleko od tog da bude čvršće građe od onog u Turskoj, ma kakve inače bile momentalne prilike u Muratovoj carevini.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  • V. Ćorović, Istorija Srba, Dom i škola, Beograd 2006. pp. 322–323