Ђурађ Кастриот Скендербег

Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Скендербег.
Ђурађ Кастриот
Đurađ Kastriota (Skenderbeg).jpg
Ђурађ Кастриот
Датум рођења (1405-05-06)6. мај 1405.
Место рођења Сина
Датум смрти 17. јануар 1468.(1468-01-17) (62 год.)
Место смрти Љеш
Отац Јован Кастриот
Мајка Војислава Кастриот
Супружник Доника Кастриот
Потомство Јован II Кастриотић
Џафер Касаб — Гроб Скендербегов (у време Балканских ратова)

Ђурађ Кастриот (алб. Gjergj Kastrioti; Сина, 6. мај 1405. — Љеш, 17. јануар 1468), познат као Скендербег (алб. Skënderbej/Skënderbeu од тур. İskender Bey), био је албански национални херој српског порекла, из времена отпора албанских племена турским освајачима и исламизацији.

Према Гибону,[1] Кастриот (ић)и воде порекло од старог српског братства Браниловића (Бранила) из Зете. Скендербегов деда је доселио у Јањину у Епир као српски кефалија. Скендербегов отац, Јован Кастриот назвао се принц Епира, који је укључивао Мат, Кроју, Мирдита и Дибер.[2] Његова мајка Војислава, била је принцеза српског порекла[3], из породице Трибалда[4] (који су дошли из области данашње Македоније), или из племићке породице Музака[5] Јован Кастриот је био међу првима који се супротставио упадима Бајазита I, међутим, његов отпор није имао готово никакав ефекат. Султан га је натерао да плаћа данак, а да би осигурао верност арбанашких племића, Турци су одвели Ђурађа заједно са његовом браћом као таоце.

Због борбе против Османлија прво га је глорификовала католичка црква (иако је у делу свог живота био и муслиман и православац), а убрзо и словенски народи са Балкана који су га сматрали својим националним херојем. Крајем 19. века албански националисти су, у недостатку албанске средњевековне државе и њених хероја из тог времена, почели са албанизацијом Скендербега и његове побуне. Скендербегова борба против Османлија, међутим, није била општи устанак становника Албаније против Османског царства. Становништво великих градова у Албанији, који су на југу припадали Османлијама а на северу Венецији, га није подржавало док су његови борци припадали различитим етничким групама попут Албанаца, Срба (Словена), Грка и Цинцара (Влаха)[6] Османски војници против којих су се борили нису били Турци из Анадолије већ локално становништво које је било вољно да се бори против припадника свог народа у редовима Скендербегових снага.

Почев од 15. века (од дела Константина Михаиловића и Мартина Сегона) Скендербег је био предмет бројних књижевних и уметничких дела.

Име[уреди]

Први историјски документи у којем се (још увек као Ђурађ) помиње су писани ћирилицом, на српском језику. У питању су повеља из 1426. године којом његов отац Јован дарује Хиландару приход од два села у Македонији (Ростуша и Требиште) и потврда којом се констатује да је Јован Кастриот за себе и своје синове купио четири аделфата (право да за свог живота бораве на територији манастира и примају приходе од манастирских ресурса) у Хиландару.

У каснијим документима и објављеним текстовима се Скендербегово име појављује у различитим облицима, попут Georgius Castriotus Scanderbegh or Zorzi Castrioti, Ђерђ (албански: Gjergj Kastrioti Skënderbeu; Gjergj је албански еквивалент имену Ђурађ).

Рани живот[уреди]

Постоји много теорија где је рођен, највероватније је био рођен у селу Сине, једно од неколико села које је поседовао његов деда Пал Кастириот. Он је син Јована Кастриота, племића из Кастриотске породице, који је владао територијама од Љеша, па све до Призрена који је обухватао области Мата, Мардита и Дибера у централно-северној Албанији и мајке Војиславе. Ђурађ је имао три старија брата, Станишу, Репоша и Константина и пет сестри, Мара, Јелена, Ангелина, Влајка и Мамица.

Према том времену, Јован је променио религију када је био у алијанси са Венецијом као Католик и Србије као Православни Хришћанин. Јован је касније постао турски вазал крајем 14. века и ако вазал је Султану исплаћивао данак и војску (као на битци код Анкаре 1402. године. 1409. године је његов син Станиша постао турски таоц. Скенедербег је са својом браћом Репошом и Константин касније исто послат у турски суд као таоц и регрутовани у данак у крви, систем који Хришћанску децу претвара у Муслимана и касније тренирани као турски официри. Неки историчари мисле да је Станиша још као млад одведен тамо, али то се није десило Скендербегу, јер је он са 18. година послат као турски таоц од стране његовог оца. То је било уобичајено у то време да локални племић, који би био поражен од стране Султана пошаље свога сина на суд код Султана као таоца на неодређено време На тај начин би Султан имао контроли над облашћу где влада његов отац. Третман таоца није био тако лош. Напротив, они би били послати у најбољим војним школама и обучени да постану будући војни лидери.

Служба у отоманској војсци[уреди]

Скендербег је као таоц послат у суд код Једренима (Адријанопољ) у 1415. години па поново у 1423. години. Сигурно је остао 3 година на суду, где је на Ендерену тренирао.

Најраније јављање његовог имена Ђурађ је са фреска из 1426. године, када су Јован и његова четири сина скупили данак из две села у Македонији (данас Марворо и Ростуша) и донирали Хиландару. Касније између 1426. године и 1431. године, Јован и његови синова са изузетком Станишом, су куипили четири аделфата (права да бораве на монашкој територији и да примају субвенције из манастирских ресурса) и доделили манастиру Светог Ђорђа, како пише у хиландарским изворима.

Када је завршио школу Ендурн, Султан му је дао да влада поседима, којима је владао његов отац. Јован се забринуо да Султан не пошаље Скендербега да окупира његов посед, па је у Априлу 1428. обавестио Венецију. Исте године је Јован морао да тражи опраштај од Венеције, јер је Скендербег ратовао са Хришћанима. 1430. године је Јован био поражен од стране војводе Скопља, Исака бега и као резултат, Јоване територије су се тада знатно смањиле. Касније исте године је Скендербег ратовао са Султаном против Хришћана о добио титулу спахије. Према неким историчарима, Скендербег је добио посед и Никопољу, данашњој Бугарској, као што је уписано у документу Искандер бег из 1430. године. Иако је Скендербег био позван да помогне своме рођаку Ђорђу Аријаниту Комнину и Андрију Топију и осталим локалним владарима између Валоне и Скадра у устанку против Османлија (1432–1436. године), он је ипак одбио, јер је био веома лојалан Султану.

1437-1438. године је постао владар Кроје пре него што је Хизир Беј поново постављен на тој позицији у новембру 1438. године. До маја 1438. године, Скендербег је владао великим вилајетом Димитра Јонима и успео је саставити девет села која су пре припада његовом оцу Јовану, па је по њему назвао ту област Јованов посед. То је јер је Скендербег показао вештину у борбама, па је добио од Султана титулу валија. У то време је Скендербег поседовао јединицу од 5 000 људи.

После смрти његовог брата Репоша 25. јула 1431. године, и после смрти Константина и његовог оца Јована, који су умрли 1437. године, Станиша и Скендербег су сачували односе које је имао његов отац са Венецијом и Дубровником. 1438. и 1439. године су имали непрекидне привилегије свог оца са тим државама.

Између 1438. и 1443. године је ратовао против хришћанских земаља, најчешће са трупама које је предводио Јанош Хуњади. 1440. године је постављен као владар Дебарског санџака.

Док је био у Албанији као османлиски војвода, одржавао је добре односа са својим људима и са племићима као што је и његов отац радио.

Прешао је у ислам[7] и завршио војну школу у Једренима (Адријанопољ), те је ратовао у турској војсци и однео многе победе за Отоманско царство. За своје војне заслуге, добио је звање Искандер бег, Арнаут (алб. Skënderbe shqiptari), поредивши се ратничко умеће Кастриота са Александром Великим.[1]

Међутим, када је Јанош Хуњади поразио Турке код Ниша 1443. године, Скендербег је напустио турску војску[8], вратио се у Албанију и поново прихватио хришћанство. Одатле је водио беспоштедну борбу против Османског царства.

Борба против Отоманског царства[уреди]

Скендербегове трупе у борби против Отоманске војске

Када је Јанош Хуњади поразио војску Отоманског царства код Ниша 1443. године, Скендербег је напустио султанову војску[8] вратио се у завичај и поново прихватио хришћанство. На превару је преузео контролу над Кројом из које је водио борбу против Османског царства, Млетачке републике и непријатеља Напуљског краља наредних 25 година.[9] Према неким изворима, Скендербег је тачније са још 300 ратника напустио султанову војску у периоду Куновичке битке 2. јануара 1444. године. Он је одмах дошао у Кроју 28. новембра и послао молбу Султану да му да Кроју, што је он и урадио. Да би проширио своју област, прогласио је себе за наследника Зете. Када је заузео тврђаве Петрела, Презе, Гури и Бардхе, Светиград, Модрич и остале и тада је владао већом територијом него што је његов отац владао. Тада је ставио у Кроји своју заставу са два црна двоглава орла (данас национални симбол Албаније). Скендербег је напустио Ислам и поново постао Хришћанин и натерао све људе да поново постану Хришћани, а онај ко није хтео морао је да плати главом. Од тада је добио назив издајнички Искендер. Нинац Вукосилац је био његов менаџер његовог банковног рачуна у Дубровнику. Породица Газули се бринула за финансију, дипломатију и војску. Јован Газули је био послат Матији Корвину да му помогне против Мехмеда II. Витез Пал Газули је често ишао у Италију, а Андреа Газули је била амбасадор у Дубровнику пре него што је постала члан на Скендербеговом суду. Он је имао још властеле, као што су били Јован Невпорт, Стефан Мармонте, амбасадор Скендербега у Милану 1456. године, Стијепан Радојевић који је 1466. године обезбедио пут бродовима до Сплита, Рускус из Котора, и остали... Гондола или Гундулић породица су имали сличан посао као и породица Газули. Преписивање је била на словенском, грчком, латинском и италијанском језику. Документи на латинком су писани од стране нотара из Италије или венецких територија на Албанској територији.

На лето 1444. године се Скендербега сусрео са Али Пашом. Скендербег је са својом армијом победио Али Пашу, то је била једна од првих битака коју је турска војска изгубила на европском континенту. 10. октобра 1445. Фируз Паша је послат да спречи Скендербега да се насели у Македонију. Фируз је чуо да је албанска војска распуштена, тако да је хтео да нападне Албанију између Дрине и Призрена. Скендербегова војска га је увидела и напала и Скендербег је са својом војском са 3500 ратника убио Али Пашу и 1500 турских ратника. Ово је била Скендербегова друга победа над Османлијама у Европи, једном код Охрида, и поново на бици код Отонете 27. септембра 1446. године.

Под покровитељством Венеције Скендербег је одређен да командује војним савезом племића из северне Албаније и Зете у оквиру Љешке Лиге у марту 1444.[10]

Османлијско царство је од 1443. до 1478. четири пута безуспешно покушало да освоји Кроју. У два похода пута је султан лично предводио војску. 1450. је Отоманска војска безуспешно опсела Кроју, али је Мурат II морао да се повуче. 1457. се Скендербег повлачи у планине пред Отоманском војском, која је провалила преко Албаније у Зету. Кроја је без успеха опсађивана и 1466. и 1467.[11]

Католичка црква је глорификовала Скендербегов отпор Османлијама, а папа му је доделио титулу Athleta Christi. Највећи део Епира је почев од 1385. године био под контролом Османлија које су формирале Албански вилајет. Током 15. века су Османлије освојиле Босну, Српску деспотовину и византијски Цариград. Скендербег у Кроји је одолијевао све до 1468.

Рат са Венецијом[уреди]

У почетку албанске побуне, Млетачка Република подржава Скендербега, са обзиром да је Скендербег био јачи од Османлија. Скендербег је створио моћну силу на својим границама, међутим, био је виђен као претња интересима Млетачке Републике, што је довело до лоших односа и тврђава Дагнум, што је изазвало Албанско-Венецијански рат 1447-48. Након напада на Бар и Улцињ су Ђурађу Бранковићу и Стефану Црнојевићу и Албанацима понудили награду за његово убиство. Млечани су желели да свргну Скендербега или га убити, чак су за његову смрт нудили доживотну пензију у износу од 100 златних дуката за човека, који би га убијо. У току сукоба, Венеција је предложила да Турци нападу Скендербега у исто време са истока да би се Скендербег суочавао са два фронта.

14. маја 1448. је Мурат II са својим сином напао Светиград. На 23. јул 1448. године Скендербег је победио битку близу Скадра портив венецијанске војске вођене од Андреје Вениера. Касне лети 1448. године је Скендербег и његова војска због недостатка пића предали Османлијама, уз споразум да мировно прођу поред османлијске војске, који је прихватио и поштовао Мурат II. Према неким изворима се наводи да нису хтели да пију воду, јер је у дворцу био мртав пас, па би покварили душу. Према османлиским изворима, највероватније да су Османлије пресекле све изворе за воду, па се историчари држе османлијске теорије. И ако је губио мало људи, Скендербег је предао тврђаву Светиград, која је била важна тврђава за област до источне Македоније. Истовремено је опседао Љеш и Драч који су тада били под млетачком влашћу. Августа 1448. године, Скендербег је победио Мустафу Пашу у Диберу на бици за Ороник. Мустафа Паша је изгубио 3 000 људи и 12 официриа. Скендербег је у том тренутку сазнао да Млечани терају Османлије да нападну Албанију. Када су Млечани чули за губитак, одмах су склопили мир са Скендербегом. Мустафа Паша је откупљен за 25 000 дуката од стране Османлија.

23. Јула 1448. године је Скендербег са својом војском од 10 000 људи прешао Дрину и сусрео са Млетачком војском од 15 000 људи под командом Данијела Луричија, владара Скадра. Скендербег је рекао својој војсци да на шта све да буду спремни и рекао стрелцима да нападну Млетачки фронт. Витка је потрајала неколико сати све док цела Млетачка војска није побегла. Када је Скендербег увидео да Млетачка војска бежи, он се усмерио на Скадар. Млетачки војници су гоњени све до капије Скадра, и млетачки заробљеници су касније славили, због тога што су били пуштени. Скендербег је успео нанети штету од 2 500 мртвих војника Млечанима и 1 000 заробљеник. Скендербегова војска је изгубила само 400 војника. Мировним споразумом, склопљеном од стране Ђорђа Палинеа и Скендербега и Венеције 4. октобра 1448. године, Венеција ће и даље држати околину Дангума, али ће морати дати територије Беузеђарпија на реци Дрин, и Скендербег ће исто да добије 200 коња из Драча, и Венеција је платила Скендербегу 1 400 дуката. У то време је Скендербег стекао пријатељство са Алфонсом V од Арагона (1416-1458.), који је био ривал Венеције на Јадранском мору, па је његов сан био да Венеција будео део његовог царства.

Један од разлога зашто је Скендербег прихватио мир са Венецијом је напредак Јованове Хунјадијове армије на Косову и његов позив да му Скендербег помогне у експедицији против Султана. Ипак, Скендербегова војска није учествовала у овој бици, јер је Скендербег био спречен да помогне Јовановој војсци. Веровало се да је био спречен од стране Ђурађа Бранковића, када је прихватио алијансу су Султаном Муратом II, иако је Бранковићева улога спорна. Као резултат, Скендербег је опустошио његову област као казну због убијања Хришћана. Изгледа да је хтео да помогне Јовану, одмах када је прихватио мир са Млечанима, јер је тада био 20 миља од Косовског Поља када је Мађарска војска коначно потучена.

Смрт[уреди]

17. јануара 1468. године, у Љешу, Скендербег се разболио од маларије од чега се није успио опоравити те је умро.

Након Скендербегове смрти Кроја потпада под директну млетачку контролу све док је није заузела отоманска војска 1478. године. Кроја и територија која је својевремено била под Скендербеговом контролом је остала у саставу Отоманског царства све док их 1912. године, током Првог Балканског рата, није заузела војска Краљевине Србије.

Албански национални мит о Скендербегу[уреди]

У делу "Istori'e Skenderbeut" које је написао Наим Фрашери 1898. године лик Скандербега је добио нову димензију албанског националног хероја.

Скендербегова слава је вековима била сачувана у хришћанској Европи док је у претежно исламизованој Албанији постепено бледела.[12] Албанци су тек крајем XIX века, у периоду Албанског националног препорода поново открили Скендербега[13] и уздигли га на ниво националног мита.[14] Иако је Скендербег већ имао одређених утицаја на формирање идентитета албанске дијаспоре у Италији, тек на самом крају 19. века после 1898. и објављивања књиге коју је написао Наим Фрашери ("Istori'e Skenderbeut") лик Скендбега је добио нову димензију, димензију којом је његов лик везан не за религију, већ за нацију.[15] Наим Фрашери је био највећа инспирација и узор већини албанских интелектуалаца и песника.[16] У недостатку средњевековног албанског краљевства или царства, албански националисти су за свој симбол одабрали Скендербега чија херојска трагедија име све елементе који су потребни за изградњу мита.[17]

Албански националисти су подвргли Скендербегов лик процесу албанизације и приказали га као хероја нације.[18] Књиге и публикације које су касније објављиване су такође приказивале Скендербега као хероја нације.[19] Лабораторија албанских националистичких писаца је трансформисала Скендербега у мит.[20] Албанска историографија је учинила значајан напор да прилагоди чињенице о Скендербегу захтевима савремене идеологије.[21] Иако је мит о Скендербегу имао мало заједничких тачака са стварношћу, он је инкорпориран у радове о Историји Албаније.[22]

Проблем етничког порекла Скендербега[уреди]

Бројни извори информација објављени у радовима савремених историчара дају следеће информације везане за националну припадност[23]:

  1. становништво и војници којима је владао Скендербег нису били искључиво Албанци већ и Грци, Срби, Власи,...
  2. становништво и војници који се се супротстављали Скендербегу нису били искључиво неалбанци, већ су Албанци чинили окосницу војски које су учествовале у сукобима са Скендербеговим војницима, не само у оквиру војске Османског царства већ и у оквиру војски појединих албанских феудалаца који су се повремено сукобљавали са Скендербегом или ратујући у за Венецију
  3. територије које су биле под контролом Скендербега нису насељавали искључиво Албанци нити су све територије које насељавају Албанци биле под његовом контролом нити територија коју је он контролисао обухвата целокупну територију коју данас заузима држава Албанија. За највећи део територије данашње Албаније се у доба Скендербега употребљавао назив Епир, а сам Скендербег је често називан принцом Епира.
  4. етничка припадност није била основ за опредељивање становника или војника за или против Скендербега већ на првом месту религиозни и економски фактори (сви Скендербегови ратници су били хришћани)
  5. етничка припадност у смислу савременог концепта нација се јавља тек после Француске револуције и стога се Скендербегу не могу приписивати атрибути које су нације добиле тек око 400 година после Скендербега
  6. етничка припадност самог Скендербега је предмет бројних контроверзи јер се у бројним историјским изворима тврди да Скендербег није био Албанац већ да је имао српско или грчко порекло.

Упркос свим овим информацијама о стварном Скендербегу, митски Скендербег је етнички чист Албанац који је предводио отпор који је читав албански народ пружио инвазији Турака на албанску територију средњевековне националне државе албанског народа.[24]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Edward Gibbon, 1788, History of the Decline and Fall of the Roman Empire, Volume 6, Део о Скендербегу на енглеском, Приступљено 8. 4.
  2. Edwin E. Jacques, The Albanians: An Ethnic History. (1994). стр. 179.
  3. Marin Barleti, 1508, Historia de vita et gestis Scanderbegi Epirotarum principis
  4. Camille Paganel, 1855, "Histoire de Scanderbeg, ou Turcs et Chrétiens du XVe siècle"
  5. Hodgkinson, Harry. Scanderbeg: From Ottoman Captive to Albanian Hero. I. B. Tauris. 2013. ISBN 978-1-85043-941-7.
  6. Schmitt (2012). стр. 55.

    in seiner Gefolgschaft fanden sich neben Albanern auch Slawen, Griechen und Vlachen.

  7. Rendina, Claudio . La grande enciclopedia di Roma. Rome: Newton Compton. 2000. ISBN 978-88-8289-316-3.
  8. 8,0 8,1 James Emerson Tennent, 1845, The History of Modern Greece, from Its Conquest by the Romans B.C.146, to the Present Time
  9. Marin Barleti, 1508, Historia de vita et gestis Scanderbegi Epirotarum principis
  10. K. Jireček, Ist. Srba I, 367-368.
  11. Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu
  12. Ursprung (2009)
  13. Bartl (2009)
  14. Kraft, Ekkehard (18. 3. 2009), Wer war Skanderbeg? (на језику: German), Zurich: Neue Zürcher Zeitung, »Der albanische Adlige, der als Geisel am Hof des osmanischen Sultans zum Islam übergetreten war und dann rasch Karriere gemacht hatte, wechselte 1443 die Seiten, kehrte zum Christentum zurück und kämpfte ein Vierteljahrhundert gegen die Osmanen. Von der albanischen Nationalbewegung war er seit dem Ende des 19 Jahrhunderts zum nationalen Mythos erhoben worden. [The Albanian noble... with the Albanian national movement from the end of the 19th century has been raised to the national myth.]« 
  15. Clayer, Nathalie (2007), Aux origines du nationalisme albanais: la naissance d'une nation, Karthala, стр. 441, ISBN 978-2-84586-816-8, »Avant 1896, une image de Skanderbeg heros de l orthodoxie Grecque s'etait largement developpee dans les regions meridionales tandis que, dans le regions proches du Montenegro, en 1897 encore, des poemes epiques dans lesqueles il etait celebre comme un guerrier slave etaient de plus en plus difuses. Meme s'il etait egalement deja apparu dans la construction d'un passe national albanais (en particulier Arberesh) , dans les toutes dernieres annes du XIX siecle, sa figure prit une nuovelle dimension.« 
  16. Elsie, Robert (2005), „Writing in the independence period”, Albanian literature: a short history (на језику: English), London: I.B. Tauris in association with the Centre for Albanian Studies, стр. 100, ISBN 978-1-84511-031-4, Приступљено 18. 1. 2011, »major source of inspiration and guiding lights for most Albanian poets and intellectuals« 
  17. Schwandner-Sievers, Stephanie (2002), „Invention of nationalism: Myth and amnesia”, Albanian identities: myth and history (на језику: English), USA: Indiana University Press, стр. 43, ISBN 978-0-253-34189-1, »..an episode taken from medieval history was central for Albanian national mythology. In the absence of medieval kingdom or empire the Albanian nationalists choose Skanderbeg....« 
  18. Clayer (2007). стр. 441.
  19. Clayer, Nathalie (2007). Aux origines du nationalisme albanais: la naissance d'une nation. Karthala. стр. 441. ISBN 978-2-84586-816-8. »La parution en 1898 de l'Historie de Skanderbeg, un poeme epique compose par Naim Frasheri, y contribua beacoup. Mais, d'autres ouvrages et periodiques mirent aussi l'accent sur celui qui etait de plus en plus largement considere comme le "heros national". Faik Konica rassembla des materiaux sur Skanderbeg, afin d'alimenter les pages de l'Albania.« 
  20. Schwandner-Sievers, Stephanie (2002). „Invention of nationalism: Myth and amnesia”. Albanian identities: myth and history (на језику: English). USA: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34189-1. »The nationalistic writers...subjecting him to that laboratory that serves to transform history into myth.« 
  21. Nitsiakos, Vassilis (2010), On the Border - Transborder Mobility, Ethnic Groups and Boundaries along the Albanian-Greek Frontier, Berlin: Lit Verlag, стр. 213, ISBN 978-3-643-10793-0, OCLC 700517914, »Even a quick look into the historiography of those times suffices to see the effort to adapt the story of Skenderbeg to contemporary ideological stipulations.« 
  22. Bartl, Peter (2009), Bartl, Peter: review of: Schmitt, Oliver Jens, Skanderbeg. Der neue Alexander auf dem Balkan (на језику: German), »Dieser Mythos hatte mit der historischen Realität wenig zu tun, er fand aber nichtsdestotrotz Eingang auch in die albanische Geschichtsschreibung. [This myth had a little to do with the historical reality, but it was nonetheless included in the Albanian history too.]« 
  23. Marshall, Louise (2010). „Scanderbeg, myth, heroism and the eighteenth-century stage” (PDF). Aberystwyth University. Приступљено 27. 3. 2010. »Scanderbeg, myth, heroism and the eighteenth-century stage« 
  24. „Convegno internazionale "Giorgio Castriota Scanderbeg: la storia e l’immagine" a Durazzo” (на језику: Italian). Italy: dirittodicronaca. 1. 6. 2010. Приступљено 29. 3. 2011. »Il 28 maggio 2010, nella sala delle conferenze dell’hotel “Adriatik” a Durrazzo, l’Università “Marino Barlezio” e il Centro di Studi Albanologici di Tirana hanno organizzato il convegno internazionale “Giorgio Castriota Scanderbeg: la storia e l’immagine”..." avvolta nel mito"..« 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]