Ђурађ Кастриот Скендербег

Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Скендербег.
Ђурађ Кастриот
Đurađ Kastriota (Skenderbeg).jpg
Ђурађ Кастриот
Пуно име Ђурађ Кастриот Скендербег
Датум рођења (1405-05-06)6. мај 1405.
Место рођења Сина
Османско царство
Датум смрти 17. јануар 1468.(1468-01-17) (62 год.)
Место смрти Љеш
Албанија
Гроб Селимие (џамија)
Династија Кастриоти
Отац Јован Кастриот
Мајка Војислава Кастриот
Супружник Доника Кастриот
Потомство Иван II Кастриот
Кнез Албаније
Период 28. новембар 144317. јануар 1468.
CoA Skenderbeg.png
Џафер Касаб — Гроб Скендербегов (у време Балканских ратова)

Ђурађ Кастриот (алб. Gjergj Kastrioti; Сина, 6. мај 1405. — Љеш, 17. јануар 1468), познат као Скендербег (алб. Skënderbej/Skënderbeu од тур. İskender Bey), био је албански национални херој српског порекла, из времена отпора албанских племена турским освајачима и исламизацији.

Према Гибону,[1] Кастриот (ић)и воде порекло од старог српског братства Браниловића (Бранила) из Зете. Скендербегов деда је доселио у Јањину у Епир као српски кефалија. Скендербегов отац, Јован Кастриот назвао се принц Епира, који је укључивао Мат, Кроју, Мирдита и Дибер.[2] Његова мајка Војислава, била је принцеза српског порекла[3], из породице Трибалда[4] (који су дошли из области данашње Македоније), или из племићке породице Музака[5] Јован Кастриот је био међу првима који се супротставио упадима Бајазита I, међутим, његов отпор није имао готово никакав ефекат. Султан га је натерао да плаћа данак, а да би осигурао верност арбанашких племића, Турци су одвели Ђурађа заједно са његовом браћом као таоце.

Због борбе против Османлија прво га је глорификовала католичка црква (иако је у делу свог живота био и муслиман и православац), а убрзо и словенски народи са Балкана који су га сматрали својим националним херојем. Крајем 19. века албански националисти су, у недостатку албанске средњевековне државе и њених хероја из тог времена, почели са албанизацијом Скендербега и његове побуне. Скендербегова борба против Османлија, међутим, није била општи устанак становника Албаније против Османског царства. Становништво великих градова у Албанији, који су на југу припадали Османлијама а на северу Венецији, га није подржавало док су његови борци припадали различитим етничким групама попут Албанаца, Срба (Словена), Грка и Цинцара (Влаха)[6] Османски војници против којих су се борили нису били Турци из Анадолије већ локално становништво које је било вољно да се бори против припадника свог народа у редовима Скендербегових снага.

Почев од 15. века (од дела Константина Михаиловића и Мартина Сегона) Скендербег је био предмет бројних књижевних и уметничких дела. Скендербегове војне вештине су Османлијама представљале велику препреку, и он је био сматран у многим западноевропским земљама да буде модел хришћанства против отоманских муслимана.

Име[уреди]

1463. године је његово име записано на латинском језику као „Zorzi Castrioti”.[7][8][9][10][11][12][13][14] Његово име би се на словенском језику превело као Ђурађ или Ђорђе. Оригинално латинко презиме, „Castrioti” (исто као „Castriothi” 1408 године), је донето у модерној албанској хисторографији као „Kastrioti”. „Gjergj” је модерни албански еквивалент имена Ђурађ. Неки историчари га зову „Georgius Castriotus Scanderbegus” у њиховим научним радовима. Презиме је изведено од латинске речи „castrum” и од грчке речи „κάστρο” (Српски: замак). Према неким историчарима његово презиме је топоним, од Кастриот у модерној северноисточној Албанији.[15][16]

Османлије су му дали надимак Искендер Беј, што значи „Господар Александар” или „Вођа Александар”.[17] У 1450. години писмо у словенском језику и на ћирилици је послато Дубровнику од стране Скендербега, где је записан као "Скедерь бегь",[18] и у 1459. години као "Скендьрь бегь".[19]

Први историјски документи у којем се (још увек као Ђурађ) помиње су писани ћирилицом, на српском језику. У питању су повеља из 1426. године којом његов отац Јован дарује Хиландару приход од два села у Македонији (Ростуша и Требиште) и потврда којом се констатује да је Јован Кастриот за себе и своје синове купио четири аделфата (право да за свог живота бораве на територији манастира и примају приходе од манастирских ресурса) у Хиландару.

У каснијим документима и објављеним текстовима се Скендербегово име појављује у различитим облицима, попут Georgius Castriotus Scanderbegh or Zorzi Castrioti, Ђерђ (албански: Gjergj Kastrioti Skënderbeu; Gjergj је албански еквивалент имену Ђурађ).

Рани живот[уреди]

Постоји много теорија где је рођен, највероватније је био рођен у селу Сине, једно од неколико села које је поседовао његов деда Пал Кастириот. Он је син Јована Кастриота, племића из Кастриотске породице, који је владао територијама од Љеша, па све до Призрена који је обухватао области Мата, Мардита и Дибера у централно-северној Албанији и мајке Војиславе. Ђурађ је имао три старија брата, Станишу, Репоша и Константина и пет сестри, Мара, Јелена, Ангелина, Влајка и Мамица.

Према том времену, Јован је променио религију када је био у алијанси са Венецијом као Католик и Србије као Православни Хришћанин. Јован је касније постао турски вазал крајем 14. века и ако вазал је Султану исплаћивао данак и војску (као на битци код Анкаре 1402. године. 1409. године је његов син Станиша постао турски таоц. Скенедербег је са својом браћом Репошом и Константин касније исто послат у турски суд као таоц и регрутовани у данак у крви, систем који Хришћанску децу претвара у Муслимана и касније тренирани као турски официри. Неки историчари мисле да је Станиша још као млад одведен тамо, али то се није десило Скендербегу, јер је он са 18. година послат као турски таоц од стране његовог оца. То је било уобичајено у то време да локални племић, који би био поражен од стране Султана пошаље свога сина на суд код Султана као таоца на неодређено време На тај начин би Султан имао контроли над облашћу где влада његов отац. Третман таоца није био тако лош. Напротив, они би били послати у најбољим војним школама и обучени да постану будући војни лидери.

Служба у отоманској војсци[уреди]

Скендербег је као таоц послат у суд код Једренима (Адријанопољ) у 1415. години па поново у 1423. години. Сигурно је остао 3 година на суду, где је на Ендерену тренирао.

Најраније јављање његовог имена Ђурађ је са фреска из 1426. године, када су Јован и његова четири сина скупили данак из две села у Македонији (данас Марворо и Ростуша) и донирали Хиландару. Касније између 1426. године и 1431. године, Јован и његови синова са изузетком Станишом, су куипили четири аделфата (права да бораве на монашкој територији и да примају субвенције из манастирских ресурса) и доделили манастиру Светог Ђорђа, како пише у хиландарским изворима.

Када је завршио школу Ендурн, Султан му је дао да влада поседима, којима је владао његов отац. Јован се забринуо да Султан не пошаље Скендербега да окупира његов посед, па је у Априлу 1428. обавестио Венецију. Исте године је Јован морао да тражи опраштај од Венеције, јер је Скендербег ратовао са Хришћанима. 1430. године је Јован био поражен од стране војводе Скопља, Исака бега и као резултат, Јоване територије су се тада знатно смањиле. Касније исте године је Скендербег ратовао са Султаном против Хришћана о добио титулу спахије. Према неким историчарима, Скендербег је добио посед и Никопољу, данашњој Бугарској, као што је уписано у документу Искандер бег из 1430. године. Иако је Скендербег био позван да помогне своме рођаку Ђорђу Аријаниту Комнину и Андрију Топију и осталим локалним владарима између Валоне и Скадра у устанку против Османлија (1432–1436. године), он је ипак одбио, јер је био веома лојалан Султану.

1437—1438. године је постао владар Кроје пре него што је Хизир Беј поново постављен на тој позицији у новембру 1438. године. До маја 1438. године, Скендербег је владао великим вилајетом Димитра Јонима и успео је саставити девет села која су пре припада његовом оцу Јовану, па је по њему назвао ту област Јованов посед. То је јер је Скендербег показао вештину у борбама, па је добио од Султана титулу валија. У то време је Скендербег поседовао јединицу од 5 000 људи.

После смрти његовог брата Репоша 25. јула 1431. године, и после смрти Константина и његовог оца Јована, који су умрли 1437. године, Станиша и Скендербег су сачували односе које је имао његов отац са Венецијом и Дубровником. 1438. и 1439. године су имали непрекидне привилегије свог оца са тим државама.

Између 1438. и 1443. године је ратовао против хришћанских земаља, најчешће са трупама које је предводио Јанош Хуњади. 1440. године је постављен као владар Дебарског санџака.

Док је био у Албанији као османски војвода, одржавао је добре односа са својим људима и са племићима као што је и његов отац радио.

Прешао је у ислам[20] и завршио војну школу у Једренима (Адријанопољ), те је ратовао у турској војсци и однео многе победе за Отоманско царство. За своје војне заслуге, добио је звање Искандер бег, Арнаут (алб. Skënderbe shqiptari), поредивши се ратничко умеће Кастриота са Александром Великим.[1]

Међутим, када је Јанош Хуњади поразио Турке код Ниша 1443. године, Скендербег је напустио турску војску[21], вратио се у Албанију и поново прихватио хришћанство. Одатле је водио беспоштедну борбу против Османског царства.

Борба против Отоманског царства[уреди]

Скендербегове трупе у борби против Отоманске војске

Када је Јанош Хуњади поразио војску Отоманског царства код Ниша 1443. године, Скендербег је напустио султанову војску[21] вратио се у завичај и поново прихватио хришћанство. На превару је преузео контролу над Кројом из које је водио борбу против Османског царства, Млетачке републике и непријатеља Напуљског краља наредних 25 година.[22] Према неким изворима, Скендербег је тачније са још 300 ратника напустио султанову војску у периоду Куновичке битке 2. јануара 1444. године. Он је одмах дошао у Кроју 28. новембра и послао молбу Султану да му да Кроју, што је он и урадио. Да би проширио своју област, прогласио је себе за наследника Зете. Када је заузео тврђаве Петрела, Презе, Гури и Бардхе, Светиград, Модрич и остале и тада је владао већом територијом него што је његов отац владао. Тада је ставио у Кроји своју заставу са два црна двоглава орла (данас национални симбол Албаније). Скендербег је напустио Ислам и поново постао Хришћанин и натерао све људе да поново постану Хришћани, а онај ко није хтео морао је да плати главом. Од тада је добио назив издајнички Искендер. Нинац Вукосилац је био његов менаџер његовог банковног рачуна у Дубровнику. Породица Газули се бринула за финансију, дипломатију и војску. Јован Газули је био послат Матији Корвину да му помогне против Мехмеда II. Витез Пал Газули је често ишао у Италију, а Андреа Газули је била амбасадор у Дубровнику пре него што је постала члан на Скендербеговом суду. Он је имао још властеле, као што су били Јован Невпорт, Стефан Мармонте, амбасадор Скендербега у Милану 1456. године, Стијепан Радојевић који је 1466. године обезбедио пут бродовима до Сплита, Рускус из Котора, и остали... Гондола или Гундулић породица су имали сличан посао као и породица Газули. Преписивање је била на словенском, грчком, латинском и италијанском језику. Документи на латинком су писани од стране нотара из Италије или венецких територија на Албанској територији.

Држава Скендербега.

На лето 1444. године се Скендербега сусрео са Али Пашом. Скендербег је са својом армијом победио Али Пашу, то је била једна од првих битака коју је турска војска изгубила на европском континенту. 10. октобра 1445. Фируз Паша је послат да спречи Скендербега да се насели у Македонију. Фируз је чуо да је албанска војска распуштена, тако да је хтео да нападне Албанију између Дрине и Призрена. Скендербегова војска га је увидела и напала и Скендербег је са својом војском са 3500 ратника убио Али Пашу и 1500 турских ратника. Ово је била Скендербегова друга победа над Османлијама у Европи, једном код Охрида, и поново на бици код Отонете 27. септембра 1446. године.

Под покровитељством Венеције Скендербег је одређен да командује војним савезом племића из северне Албаније и Зете у оквиру Љешке Лиге у марту 1444.[23]

Османлијско царство је од 1443. до 1478. четири пута безуспешно покушало да освоји Кроју. У два похода пута је султан лично предводио војску. 1450. је Отоманска војска безуспешно опсела Кроју, али је Мурат II морао да се повуче. 1457. се Скендербег повлачи у планине пред Отоманском војском, која је провалила преко Албаније у Зету. Кроја је без успеха опсађивана и 1466. и 1467.[24]

Католичка црква је глорификовала Скендербегов отпор Османлијама, а папа му је доделио титулу Athleta Christi. Највећи део Епира је почев од 1385. године био под контролом Османлија које су формирале Албански вилајет. Током 15. века су Османлије освојиле Босну, Српску деспотовину и византијски Цариград. Скендербег у Кроји је одолијевао све до 1468.

Рат са Венецијом[уреди]

У почетку албанске побуне, Млетачка Република подржава Скендербега, са обзиром да је Скендербег био јачи од Османлија. Скендербег је створио моћну силу на својим границама, међутим, био је виђен као претња интересима Млетачке Републике, што је довело до лоших односа и тврђава Дагнум, што је изазвало Албанско-Венецијански рат 1447-48. Након напада на Бар и Улцињ су Ђурађу Бранковићу и Стефану Црнојевићу и Албанацима понудили награду за његово убиство. Млечани су желели да свргну Скендербега или га убити, чак су за његову смрт нудили доживотну пензију у износу од 100 златних дуката за човека, који би га убијо. У току сукоба, Венеција је предложила да Турци нападу Скендербега у исто време са истока да би се Скендербег суочавао са два фронта.

14. маја 1448. је Мурат II са својим сином напао Светиград. На 23. јул 1448. године Скендербег је победио битку близу Скадра портив венецијанске војске вођене од Андреје Вениера. Касне лети 1448. године је Скендербег и његова војска због недостатка пића предали Османлијама, уз споразум да мировно прођу поред османске војске, који је прихватио и поштовао Мурат II. Према неким изворима се наводи да нису хтели да пију воду, јер је у дворцу био мртав пас, па би покварили душу. Према османлиским изворима, највероватније да су Османлије пресекле све изворе за воду, па се историчари држе османлијске теорије. И ако је губио мало људи, Скендербег је предао тврђаву Светиград, која је била важна тврђава за област до источне Македоније. Истовремено је опседао Љеш и Драч који су тада били под млетачком влашћу. Августа 1448. године, Скендербег је победио Мустафу Пашу у Диберу на бици за Ороник. Мустафа Паша је изгубио 3 000 људи и 12 официриа. Скендербег је у том тренутку сазнао да Млечани терају Османлије да нападну Албанију. Када су Млечани чули за губитак, одмах су склопили мир са Скендербегом. Мустафа Паша је откупљен за 25 000 дуката од стране Османлија.

23. Јула 1448. године је Скендербег са својом војском од 10 000 људи прешао Дрину и сусрео са Млетачком војском од 15 000 људи под командом Данијела Луричија, владара Скадра. Скендербег је рекао својој војсци да на шта све да буду спремни и рекао стрелцима да нападну Млетачки фронт. Витка је потрајала неколико сати све док цела Млетачка војска није побегла. Када је Скендербег увидео да Млетачка војска бежи, он се усмерио на Скадар. Млетачки војници су гоњени све до капије Скадра, и млетачки заробљеници су касније славили, због тога што су били пуштени. Скендербег је успео нанети штету од 2 500 мртвих војника Млечанима и 1 000 заробљеник. Скендербегова војска је изгубила само 400 војника. Мировним споразумом, склопљеном од стране Ђорђа Палинеа и Скендербега и Венеције 4. октобра 1448. године, Венеција ће и даље држати околину Дангума, али ће морати дати територије Беузеђарпија на реци Дрин, и Скендербег ће исто да добије 200 коња из Драча, и Венеција је платила Скендербегу 1 400 дуката. У то време је Скендербег стекао пријатељство са Алфонсом V од Арагона (1416-1458.), који је био ривал Венеције на Јадранском мору, па је његов сан био да Венеција будео део његовог царства.

Један од разлога зашто је Скендербег прихватио мир са Венецијом је напредак Јованове Хунјадијове армије на Косову и његов позив да му Скендербег помогне у експедицији против Султана. Ипак, Скендербегова војска није учествовала у овој бици, јер је Скендербег био спречен да помогне Јовановој војсци. Веровало се да је био спречен од стране Ђурађа Бранковића, када је прихватио алијансу су Султаном Муратом II, иако је Бранковићева улога спорна. Као резултат, Скендербег је опустошио његову област као казну због убијања Хришћана. Изгледа да је хтео да помогне Јовану, одмах када је прихватио мир са Млечанима, јер је тада био 20 миља од Косовског Поља када је Мађарска војска коначно потучена.

Опсада Кроје[уреди]

У јуну 1450, две године после османског освајања Светиграда, напали су Кроју са војском од 100 000 људи који су вођени од стране Султана Мурата II и његовог сина, Мехмеда II. Скендербегоа стратегија је била да остави војску од 1 500 људи под командом његовог најлојалнијег поручника, Врана Контиа, док је он остао са војском коју су чинили Словени, Немци, Французи и Италијани. Он је разарао османске логоре око Кроје што је константно сметало Мурату, јер су то биле његове залихе каравана. Војска је одбранила три главна напада на на зидинама Кроје од Османлија, чинећи велике губитке османске војске. Османлије су покушале да пресеку извор воде, али неуспешно, јер име се ископани тунел затрпао. Понуда од Османлија је била 300 000 аспра (османских бронзаних новчића) и велики ранк официра у османској војсци за Врана Контина, који је одбио обе понуде.

У периоду прве опсаде Кроје, млечански трговци из Скадра су османској војсци продавали храну, а у Драчу су Скендербеговој војсци. Један јак напад Скендербега на млетачке караване је довео до повећања тензија између њега и Млечана, али сличај је решен уз помоћ Балиа из Драча који је спречио млетачке трговце да продају Османлијама храну. У септембру 1450. године, је у османском логору била збрка, јер замак није освојен. Мурат је знао да неће успети пре зиме да освоји Кроју па је у октобру 1450. године побегао у Једрен. Османлије су изгубиле 20 000 људи у току опсаде, и више њих је умрло него што их је побегло са Муратом у Једрен. Неколико месеци касније, 3. фебруара 1451. године, Мурат је умро у Једрену и њега је наследио његов син Мехмед II (1451-1481).

После опсаде Кроје је изгубио сву имовину и ресурсе, осим Кроје. Остали племићи су из те области Албаније придружили Мурату, јер их он може спасити од прогона. Чак и после Султановог повлачења, они су одбили да се придруже Скендербегу да прошири своју земљу. Скендербег је отпутовао до Дубровника, тражећи помоћ, и тада су Дубровчани информисали Папу Николу V. Добио је финансијску помоћ, па је Скендербег успео да задржи Кроју и прошири своју територију. Скендербег је успео да добија похвале свуда око Европе и амбасадори су били послати њему из Рима, Напуља, Угарске и Бургоње.

Иако је Скендербег успео да се одбрани од Мурата, жетва је била веома слаба и глад се ширила Албанијом. После је био одбијен од стране Млечана, успоставио је пријатељство са краљем Алфонсом V, који је у јануару 1451. године постао главни краљ Арагона. Након Скендербегових захтева, краљ Алфонсо му је помогао у његовој тешкој ситуацији споразумом 26. марта 1451. године тако што га је поставио за свог вазала за војну помоћ. Неки историчари тврде да је Кроја била тада под управом Скендербега или Алфонса, због тога што је вршио власт над Кројом, има мале вероватноће, јер је диспропрција између шпанске војске (100) и Скендербегове око 10-15 хиљада показује да је Кроја припадала Скендербегу. Мисли се да је Скендербег имао de facto целу конторлу над својим територијама: док је Напуљ давао новац Скендербегу, извори не говоре о било којем плаћању Скендербега Алфонсу, осим што је Скендербег слао османске заробљенике и банере њему као поклон. Краљ Алфонсо је обећао да ће да поштује старе привилегије Кроје и албанских територија и да ће Скендербегу да плаћа годишње 1 500 дуката, док је Скендербег обећао да ће бити одан краљу, тек након протеривања Турака из своје земље, што се никада није ни десило.

Скендербег се удао за Донику, ћерку Ђорђа Аријанита Комнина, једног од најмоћнијих албанских племића, од тада јача веза између њих. Месец дана касније на споразуму 21. априла 1451. године у Православном манастиру Арденица, њихов једини син је био Јован Кастриот II.

1451. године, Мехмед се фокусирао на победу над Караманима и Ментешима на истоку, али је имао у намерама да освоји Албанију. Током овог кратког периода одмора, Скендербег је обновио Кроју и подигао нову тврђаву у Модрици у Дринској долини близу Светиграда (који је изгубљен у опсади 1448. године) где су се кроз османске војске провукли у миру. Тврђава је конструисана у топлом периоду лета у року од неколико месеци. Ово је био велики ударац за османске напоре.

Одмах после споразума у Гаетаји, Алфонсо V је потписао остале споразуме са другим битним албанским племићима, укључујући Ђорђа Аријанита Комнина, и деспота Мореје, Димитрија Палеолога. Овај труд указује на то да је Алфонсо мислио о крсташком рату почевши из Албаније и Мореје, који се никада није десио. После споразума, крајем маја 1451. године, један мали одред од 100 каталонских одреда, вођени од стране Бернанда Вакуера, је успостављен на замку у Кроји. Једна година касније, у мају 1452. године, још један каталонски племић, Рејмон д'Ортафа је доштао у Кроју са титулом поткраља. 1453. године, Скендербег је платио тајну посету Напуља и Ватикана, вероватно да дискусује око новог услова после пада Цариграда и да планира нови крсташки рат који би Алфонсо представио Попу Николи V на стастанку у 1453–54. године. После пет године од прве опсаде Кроје, Албаније се одморила од османских напада, јер је нови Султан кренуо у освајање последњих делова Византијског царства, али је у 1452. године нови османски Султан Мехмед II наредио његову прву опсаду Скендербега. Једна експедиција је послата под командом Тахипа Паше, главног команданта, и Хамзе Паше, његовог помоћника, са армијом од 25 000 људи подељеном између њих.

Скендербег је окупио војску од 14 000 људи и предводио их против османске војске. Скендербег је прво планирао да победи Хамзу и да онда опколи Тахипу са свих страна. Скендербег није дао Хамзу пуно времена да се припреми, тако да је 21. јула нападнут одмах. Жесток напад Скендербега је довео до тога да се османска војска развежи. Истог дана Скендербег је напао Тахипову војску и победио је и убио Тахипа. Отоманска војска је тада остала без командира, јер су сви тада побегли. Скендербегова победа над јачим и моћнијим Муратом је била изненађење за Албанце. Током тог периода, окршај између Скендербега и Дукагинске породице, који је вођен годинама. На крају су се помирили интервенцијом Папе, и 1454. године, мировни споразум је између њих донет.

22 априла 1453. године је Мехмед послао још једну експедицију против Скендербега под командом Ибрахима Паше. Истог дана, Скендербег је покренуо напад да османски логор, што је узроковало велики хаос. Ибрахим је убијен са војском од 3 000 његових људи. Скендербегова војска је наставила да пљачка пре него што се вратила у Дебар. Скендербег се вратио победнички са његовом војском са којом је поделио плен. Пет недеља касније је Мехмед II освојио Цариград, што је узнемирило остале хришћанске државе Европе. Мехмед, тада назван "Освајач", је окренуо пажњу на победу над Угарском и Италијом.

Скендербег је информисао краља Алфонса да је освојио неке територије и замак, па је Алфонсо касније одговорио да ће ускоро Рејмон д'Орфата да се врати у рат са Османлијама и да ће да доведе више трупа и залиха. Почетком 1454. године, Скендербег и Млечани су информисали краља Алфонса и Папу о могућој османској инвазији, па су затражили помоћ. Папа је послао 3 000 дуката, а Алфонсо је послао 500 пешадије и извесну суну новца Скендербегу. Међутим, Венецији је сметало јер је Скендербег био у алијанси са Напуљом, а то је стари непријатељ Венеције. Често су похваливали Скендербега, са Скендербегом претећи ратом на Венецију најмање три пута између 1448—58. године, а Венеција се помиривала са Скендербегом више пута.

У јуну 1454. године, Рејмон се вратио у Кроју, овог пута са титулом поткраља Албаније, Грчке и Славоније, и са личном поруком Скендербегу као генералног капетана напуљских трупа у деловима Албаније (Magnifico et strenuo viro Georgio Castrioti, dicto Scandarbech, gentium armorum nostrarum in partibus Albanie generali capitaneo, consiliario fideli nobis dilecto). Уз Рејмона, краљ Алфонсо је исто послао свештеника Фра Лоренза да Палерина и Фра Ђиованија дел'Акуила Албанији са заставом Крсташа. Чак иако се тај крсташки рат никада није ни десио, Напуљске трупе су коришћене у опсади Берата, где су највише уништене и никад замењене.

Опсада Берата је био прави тест између војске новог Султана и Скендербега, који се завршио османском победом. Скендербег је опседао градску тврђаву месецима, изазивајући отоманског официра да се преда. У том тренутку, Скендербег се мало опустио, поделио своју војску, и напустио опсаду, остављајући иза себе све своје генерале, Музаке Топију, и пола његових коњица на обалама Осум реке у задатку да освоје тврђаву. То је била велика грешка, јер су Османлије угледали тај моменат као прилику за напад па су послали пуно коњица, под командом Исака-Бега. Албанска војска се осећала безбедно, али не задуго. Османлије су виделе албанску коњицу изненадно, док су се одмарали на обалама реке Осум, и скоро свих 5 000 албанских коњица је било убијено. Највише војске је припадало Ђорђу Ариантију, који је био Скендербегова највећа подршка после његовог пораза. Став и осталог албанског племства је исто утицао.

Моиси Големи је пребегао Османлијама и вратио се у Албанију 1456. године као командир једне османске војске од 15 000 људи, али је био побеђен од стране Скендербега у бици за Ораник и изгубио је његову територију Дебра на крају марта 1456. године. 5. априла 1456. године, Скендерег је упао у Кроју и ухватио Моисиа. Скендербег је помиловао Моисиа, јер му је обећао да ће да му буде одан све до његове смрти 1464. године. Од тог времена, Венеција је успела узбудити Скендербегову породицу и његове слабије суседе, који су поставили Ђорђа Арианитиа као „капетана целе Албаније” од Скадра до Драча 1456. године, али је Скендербег најчешће имао предност. Скендербег је заузео поседе породице Зеневеиса и исто Балшића. Скендербегови следбеници који су владали северном Албанијом и све вође на обе стране Томор планине су били лојални њему.

1456. године, један од Скендербегових нећака, Ђорђе Стрез Балшић је продао Модрич тврђаву (данас у Македонији) Османлијама за 30 000 бронзаних дуката. Он је покушао да покрије оај договор, али његова издаја је сазната и он је послат у затвор у Напуљу. 1456. године је Скендербегов син, Јован Кастриот II је рођен. Хамза Кастриот, Скендербегов сопствени нећак и његов најближи сарадник, су изгубили наду после успешног рођења Скендербеговог сина и пребегању Османлија исте године. На лето 1457. године, једна отоманска војска са око највише 70 000 људи је напала Албанију са надом да ће да освоје Албанију једног за свагда. Ову војску је предводио Исак-Бег и Хамза Кастриот, командир који је знао све албанске стратегија и тактике. После разарања многих албанских села, османска војска је поставила логор на Ујебардха поља, на пола пута између Љеша и Кроје. После избегавања непријатеља месецима, мирно давајући Османлијама и његовим европским суседима утисак да је побеђен, 2. септембра је Скендербег напао османску војску у њиховим камповима и победио их убијаћи 15 000 Османлија, ухваћених 15 000 и 24 барјака, и све остало вредно у лофору. Ово је једна од највећих победа Скендербега над Османлијама, који је довео до пет година мира између Султана Мехмеда II. Хамза је исто ухваћен и послат у притвор у Напољу.

После победа на бици на Ујебардхом пољу, Скендербегови односи са Папством под Папом Калистом III су појачани. Разлог је био јер је у то време, Скендербегова војска учествовала у доприносу, који Алфонсо није могао да плати. 1457. године, Скендербег је од Папе затражио помоћ, јер је био у финансијским проблемима, Папа није могао ништа више да уради осим да пошаље Скендербегу једну галију и одређену суму новцу, и обећавајући више бродова и веће суме новца у будућности. 23. децембра 1457. године, Калист III је прогласио Скендербега за капетана и генерала Курије у бици против Османлија. Папа му је дао титулу „Шампион Христа”.

Међутим, Дубровник је одбио да изда новчана средства која су била скупљена у Далмацији за крсташе и која су према Попу, била равноправно подељена Мађарској, Босни и Албанији. Дубровчани су чак ушли у преговоре са Мехмедом. Крајем децембра 1457. године, Калист је претио Венецији са казном, и исто то је поновио у фебруару 1458. године. Као капетан Курије, Скендербег је именовао војводу Лефкаде (Санта Маура), Леонарда III Токоа, за принца Арте и „деспота византијских Грка”, тада особа позната у Јужном Епиру, као поручник у својој домовини.

27. јуна 1458. године, краљ Алфонсо је умро у Напуљу и Скендербег је послао изасланике његовом сину и наследнику, краљу Фердинанду. Према неким историчарима, смрт краља Алфонса је постављена као крај аргонског сна о Медитеранском царству, и исто за наду за нови крсташки рат у којем би Скендербег имао посебну улогу. Односи са Скендербегом и Краљевином Напуља су се наставили и после Алфонсонове мсрти, али ситуација се променила. Фердинанд није био у у стању да влада као његов отац и тада је Скендербег требао да му помогне да поврати и одржи своје краљевство. 1459. године Скендербег је освојио замак Сати од Османског царства и уступити Венецији у обавези да обезбеди срдачан однос са Сигнориом. Помирење између Скендербега и Венеције се десило када је Папа Пије II предложио Скендербегу поверљив домен Венецији током његове италијанске експедиције.

После српског деспота Стефана Бранковића збаченог са трона у априлу 1459. године, отишао је у Албанију и ту је остао са Скендербегом и подржавао је његове анти-Османлијске акције. Ковао је план да поврати Србију од Османлија и да поврати Смедерево. У новембру 1460. године Стефна се оженио са Ангелином Арианити, сестром Скендербегове жене Донике. Скендербег је збаченом деспоту Стефану дао некретнину као апанажу. Са Скендербеговим препорукана, деспот Стефан се преместио у Италију 1461. године или 1466. године.

Смрт[уреди]

17. јануара 1468. године, у Љешу, Скендербег се разболио од маларије од чега се није успио опоравити те је умро.

Након Скендербегове смрти Кроја потпада под директну млетачку контролу све док је није заузела отоманска војска 1478. године. Кроја и територија која је својевремено била под Скендербеговом контролом је остала у саставу Отоманског царства све док их 1912. године, током Првог Балканског рата, није заузела војска Краљевине Србије.

Албански национални мит о Скендербегу[уреди]

У делу "Istori'e Skenderbeut" које је написао Наим Фрашери 1898. године лик Скандербега је добио нову димензију албанског националног хероја.

Скендербегова слава је вековима била сачувана у хришћанској Европи док је у претежно исламизованој Албанији постепено бледела.[25] Албанци су тек крајем XIX века, у периоду Албанског националног препорода поново открили Скендербега[26] и уздигли га на ниво националног мита.[27] Иако је Скендербег већ имао одређених утицаја на формирање идентитета албанске дијаспоре у Италији, тек на самом крају 19. века после 1898. и објављивања књиге коју је написао Наим Фрашери ("Istori'e Skenderbeut") лик Скендбега је добио нову димензију, димензију којом је његов лик везан не за религију, већ за нацију.[28] Наим Фрашери је био највећа инспирација и узор већини албанских интелектуалаца и песника.[29] У недостатку средњевековног албанског краљевства или царства, албански националисти су за свој симбол одабрали Скендербега чија херојска трагедија име све елементе који су потребни за изградњу мита.[30]

Албански националисти су подвргли Скендербегов лик процесу албанизације и приказали га као хероја нације.[31] Књиге и публикације које су касније објављиване су такође приказивале Скендербега као хероја нације.[31] Лабораторија албанских националистичких писаца је трансформисала Скендербега у мит.[32] Албанска историографија је учинила значајан напор да прилагоди чињенице о Скендербегу захтевима савремене идеологије.[33] Иако је мит о Скендербегу имао мало заједничких тачака са стварношћу, он је инкорпориран у радове о Историји Албаније.[34] Иако је мит о Скендербегу имао мало заједничких тачака са стварношћу, он је инкорпориран у радове о Историји Албаније.[34]

Проблем етничког порекла Скендербега[уреди]

Бројни извори информација објављени у радовима савремених историчара дају следеће информације везане за националну припадност[тражи се извор]. 2017.}}:

  1. становништво и војници којима је владао Скендербег нису били искључиво Албанци већ и Грци, Срби, Власи,...
  2. становништво и војници који се се супротстављали Скендербегу нису били искључиво неалбанци, већ су Албанци чинили окосницу војски које су учествовале у сукобима са Скендербеговим војницима, не само у оквиру војске Османског царства већ и у оквиру војски појединих албанских феудалаца који су се повремено сукобљавали са Скендербегом или ратујући у за Венецију
  3. територије које су биле под контролом Скендербега нису насељавали искључиво Албанци нити су све територије које насељавају Албанци биле под његовом контролом нити територија коју је он контролисао обухвата целокупну територију коју данас заузима држава Албанија. За највећи део територије данашње Албаније се у доба Скендербега употребљавао назив Епир, а сам Скендербег је често називан принцом Епира.
  4. етничка припадност није била основ за опредељивање становника или војника за или против Скендербега већ на првом месту религиозни и економски фактори (сви Скендербегови ратници су били хришћани)
  5. етничка припадност у смислу савременог концепта нација се јавља тек после Француске револуције и стога се Скендербегу не могу приписивати атрибути које су нације добиле тек око 400 година после Скендербега
  6. етничка припадност самог Скендербега је предмет бројних контроверзи јер се у бројним историјским изворима тврди да Скендербег није био Албанац већ да је имао српско или грчко порекло.
  7. његова браћа и сестре имају највише српска имена.
  8. Станишин син се звао такође Бранило.

Упркос свим овим информацијама о стварном Скендербегу, митски Скендербег је етнички чист Албанац који је предводио отпор који је читав албански народ пружио инвазији Турака на албанску територију средњевековне националне државе албанског народа.[тражи се извор]. 2017.}}

Први научник који је тврдио да је Скендербег Словен је Чарлс Хопф који је погрешно прочитао документ из 1368. године на српском језику. Због свог нетачног тумачења је произвео „Бранила Кастриота” којег је ставио за Скендербеговог прадеду. И ако је ова грешка разјашњена, и даље постоје Срби који и данас верују у његово постојање.[35]

Он и његова дела су постали мешавина историјских чињеница, истина и полу-истина, изума и фолклора... У 19. веку Албанци, барем већина се придржавала вере Скендербегових непријатеља. Скендербег је постао национални херој свих Албанаца.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Edward Gibbon, 1788, History of the Decline and Fall of the Roman Empire, Volume 6, Део о Скендербегу на енглеском, Приступљено 8. 4.
  2. Jacques, Edwin E. (1994). The Albanians: An Ethnic History. стр. 179. 
  3. Marin Barleti, 1508, Historia de vita et gestis Scanderbegi Epirotarum principis
  4. Camille Paganel, 1855, "Histoire de Scanderbeg, ou Turcs et Chrétiens du XVe siècle"
  5. Hodgkinson, Harry (2013). Scanderbeg: From Ottoman Captive to Albanian Hero. I. B. Tauris. ISBN 978-1-85043-941-7. 
  6. Schmitt (2012). стр. 55.

    in seiner Gefolgschaft fanden sich neben Albanern auch Slawen, Griechen und Vlachen.

  7. Novak (1936). стр. 150.
  8. Ljubić (1875). стр. 120.
  9. Anamali (2002). стр. 341.
  10. Ivić, Pavle (1987). Zbornik Šeste jugoslovenske onomastičke konferencije: Donji Milanovac, 9–12 oktobra 1985. SANU. стр. 343. Приступљено 6. 5. 2017. 
  11. (PDF) http://www.documentacatholicaomnia.eu/20vs/205_Du_Cange/1610-1688,_Du_Cange_C,_Historia_Byzantina_Familiae_Byzantinae_Index,_LT.pdf.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  12. Moore (1850). стр. 1.
  13. Michaelides, Constantine E. (2003). The Aegean crucible: tracing vernacular architecture in post-Byzantine centuries. Delos Press. стр. 118. ISBN 978-0-9729723-0-7. Приступљено 24. 3. 2012. 
  14. von Thallóczy, Ludwig (1916), Illyrisch-albanische Forschungen (на језику: German), Konstantin Jireček; Milan von Šufflay; Theodor A Ippen; Ernst C Sedlmayr, MÜNCHEN UND LEIPZIG: VERLAG VON DüNCKER & HUMBLOT, стр. 80, OCLC 10224971, »Kastriot, die einen griechischen Namen führten, "Stadtbürger", kastriotis von kastron, Stadt (aus lat. castrum; polis war nur Konstantinopel allein).« 
  15. Noli (1947). стр. 19.
  16. Masson (1954). стр. 15.
  17. Hodgkinson (2005). стр. 1.
  18. Miklosich, Fr, ур. (1858), Monumenta Serbica spectantia Historiam Serbiæ Bosnæ Ragusii, Vienna, CCCLVI: 443  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ); Jovanović, Gordana (1990). „Starosrpski jezik u dva pisma Đurđa Kastriota Dubrovčanima”. Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji. Cetinje: Rastko. Приступљено 6. 5. 2017. 
  19. Rosser (2001). стр. 363.
  20. Rendina, Claudio . La grande enciclopedia di Roma. Rome: Newton Compton. 2000. ISBN 978-88-8289-316-3.
  21. 21,0 21,1 James Emerson Tennent, 1845, The History of Modern Greece, from Its Conquest by the Romans B.C.146, to the Present Time
  22. Marin Barleti, 1508, Historia de vita et gestis Scanderbegi Epirotarum principis
  23. K. Jireček, Ist. Srba I, 367-368.
  24. Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu
  25. Ursprung (2009)
  26. Bartl (2009)
  27. Kraft, Ekkehard (18. 3. 2009), Wer war Skanderbeg? (на језику: German), Zurich: Neue Zürcher Zeitung, »Der albanische Adlige, der als Geisel am Hof des osmanischen Sultans zum Islam übergetreten war und dann rasch Karriere gemacht hatte, wechselte 1443 die Seiten, kehrte zum Christentum zurück und kämpfte ein Vierteljahrhundert gegen die Osmanen. Von der albanischen Nationalbewegung war er seit dem Ende des 19 Jahrhunderts zum nationalen Mythos erhoben worden. [The Albanian noble... with the Albanian national movement from the end of the 19th century has been raised to the national myth.]« 
  28. Clayer, Nathalie (2007), Aux origines du nationalisme albanais: la naissance d'une nation, Karthala, стр. 441, ISBN 978-2-84586-816-8, Приступљено 6. 5. 2017, »Avant 1896, une image de Skanderbeg heros de l orthodoxie Grecque s'etait largement developpee dans les regions meridionales tandis que, dans le regions proches du Montenegro, en 1897 encore, des poemes epiques dans lesqueles il etait celebre comme un guerrier slave etaient de plus en plus difuses. Meme s'il etait egalement deja apparu dans la construction d'un passe national albanais (en particulier Arberesh) , dans les toutes dernieres annes du XIX siecle, sa figure prit une nuovelle dimension« 
  29. Elsie, Robert (2005), „Writing in the independence period”, Albanian literature: a short history (на језику: енглески), London: I.B. Tauris in association with the Centre for Albanian Studies, стр. 100, ISBN 978-1-84511-031-4, Приступљено 18. 1. 2011, »major source of inspiration and guiding lights for most Albanian poets and intellectuals« 
  30. Schwandner-Sievers, Stephanie (2002), „Invention of nationalism: Myth and amnesia”, Albanian identities: myth and history (на језику: енглески), USA: Indiana University Press, стр. 43, ISBN 978-0-253-34189-1, »..an episode taken from medieval history was central for Albanian national mythology. In the absence of medieval kingdom or empire the Albanian nationalists choose Skanderbeg....«  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ); Непознати параметар |firstn= игнорисан (помоћ); Пронађени су сувишни параметри: |author= и |last= (помоћ)
  31. 31,0 31,1 Clayer (2007). стр. 441.
  32. Schwandner-Sievers, Stephanie (2002). „Invention of nationalism: Myth and amnesia”. Albanian identities: myth and history (на језику: енглески). USA: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34189-1. »The nationalistic writers...subjecting him to that laboratory that serves to transform history into myth.«  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ); Непознати параметар |firstn= игнорисан (помоћ)
  33. Nitsiakos, Vassilis (2010), On the Border - Transborder Mobility, Ethnic Groups and Boundaries along the Albanian-Greek Frontier, Berlin: Lit Verlag, стр. 213, ISBN 978-3-643-10793-0, OCLC 700517914, »Even a quick look into the historiography of those times suffices to see the effort to adapt the story of Skenderbeg to contemporary ideological stipulations.«  Непознати параметар |firstn= игнорисан (помоћ)
  34. 34,0 34,1 Bartl, Peter (2009), Bartl, Peter: review of: Schmitt, Oliver Jens, Skanderbeg. Der neue Alexander auf dem Balkan (на језику: German), »Dieser Mythos hatte mit der historischen Realität wenig zu tun, er fand aber nichtsdestotrotz Eingang auch in die albanische Geschichtsschreibung. [This myth had a little to do with the historical reality, but it was nonetheless included in the Albanian history too.]«  Непознати параметар |firstn= игнорисан (помоћ)
  35. (assassinato a Jannina nel 1379 circa), di origine serba, Governatore di Jannina nel 1368. Sposa N.N.

Литература[уреди]

Додатна литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]