Ђурађ Кастриот Скендербег

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ђурађ Кастриот
Đurađ Kastriota (Skenderbeg).jpg
Ђурађ Кастриот
Пуно име Ђурађ Кастриот
Датум рођења (1405-05-06)6. мај 1405.
Место рођења Сина
Кнежевина Кастриоти
Датум смрти 17. јануар 1468.(1468-01-17) (62 год.)
Место смрти Љеш
Млетачка република
Гроб Црква Светог Николе у Љешу
Династија Кастриоти
Отац Јован Кастриот
Мајка Војислава Кастриот
Супружник Доника Кастриот
Потомство Иван II Кастриот
Кнез Албаније
Период 28. новембар 144317. јануар 1468.
Претходник Иван I Кастриот
Наследник Иван II Кастриот
CoA Skenderbeg.png
Џафер Касаб — Гроб Скендербегов (у време Балканских ратова)

Ђурађ Кастриот (алб. Gjergj Kastrioti; Сина, 6. мај 1405Љеш, 17. јануар 1468), познат као Скендербег (алб. Skënderbej/Skënderbeu од тур. İskender Bey), био је албански национални херој српског порекла, из времена отпора албанских племена османским освајачима и исламизацији.

Према Гибону,[1] Кастриот(ић)и воде порекло од старог српског братства Браниловића (Бранила) из Зете. Скендербегов деда се доселио у Јањину у Епир као српски кефалија. Скендербегов отац, Иван Кастриот, био је кнез Епира, који је држао Мат, Кроју, Мирдиту и Дибер.[2] Његова мајка, Војислава, била је принцеза српског порекла[3] из породице Трибалда[4] (који су дошли из области данашње Македоније) или из племићке породице Музака.[5] Иван Кастриот је био међу првима који се супротставио упадима Бајазита I, међутим, његов отпор није имао готово никакав ефекат. Султан га је натерао да плаћа данак, а да би осигурао верност арбанашких племића, Турци су одвели Ђурђа заједно са његовом браћом као таоце.

Због борбе против Османлија прво га је глорификовала Католичка црква (иако је у делу свог живота био и муслиман и православац), а убрзо и словенски народи са Балкана који су га сматрали својим националним херојем. Крајем 19. века албански националисти су, у недостатку албанске средњовековне државе и њених хероја из тог времена, почели са албанизацијом Скендербега и његове побуне. Скендербегова борба против Османлија, међутим, није била општи устанак становника Албаније против Османског царства. Становништво великих градова у Албанији, који су на југу припадали Османлијама, а на северу Венецији, није га подржавало док су његови борци припадали различитим етничким групама попут Албанаца, Срба (Словена), Грка и Цинцара (Влаха).[6] Османски војници против којих су се борили нису били Турци из Анадолије, већ локално становништво које је било вољно да се бори против припадника свог народа у редовима Скендербегових снага.

Почев од 15. века (са делима Константина Михаиловића и Мартина Сегона) Скендербег је био предмет бројних књижевних и уметничких радова. Скендербегове војне вештине су Османлијама представљале велику препреку и у многим западноевропским земљама сматран је примером борбе хришћанства против османских муслимана.

Име[уреди]

Ђурђево име је 1463. године записано на латинском језику као „Zorzi Castrioti”.[7][8][9][10][11][12][13][14] Његово име на латинском би се на српски језик могло превести као Ђурађ или Ђорђе. Првобитно латинско презиме, „Castrioti” (исто као „Castriothi” 1408. године), у савремену албанску исторографију је донето као „Kastrioti”. „Gjergj” је савремени албански еквивалент имена Ђурађ. Неки историчари га зову „Georgius Castriotus Scanderbegus” у својим научним радовима. Презиме је изведено од латинске речи „castrum” и од грчке речи „κάστρο” (срп. замак). Према неким историчарима његово презиме је топоним од Кастриот у савременој северноисточној Албанији.[15][16]

Османлије су му дали надимак Искендер Беј тур. İskender Bey, што значи „Господар Александар” или „Вођа Александар”.[17] У Скендербеговом писму из 1450. године на српском језику и на ћирилици које је послато у Дубровник, он је потписан као "Скедерь бегь",[18][19] и у 1459. години као "Скендьрь бегь".[20]

Младост[уреди]

Постоји много теорија о Ђурђевом месту рођења,[21] које је највероватније било село Сине, једно од неколико села које је поседовао његов деда Пал Кастириот.[22] Он је син Ивана Кастриота, племића из породице Кастриот, који је владао територијама од Љеша, па све до Призрена који је обухватао области Мата, Мардита и Дибера у данањшој средњој и северној Албанији,[23][24] и мајке Војиславе,[25] која је била повезана са династијом Бранковића.[26][27] Ђурађ је имао три старија брата, Станишу, Репоша и Константина и пет сестара, Мару, Јелену, Ангелину, Влајку и Мамицу.[9]

У то време, Иван је променио вероисповест када је био у савезништву са Венецијом као католик и Србијом као православац.[24] Иван је касније постао османски вазал крајем 14. века и османском султану је исплаћивао данак и војску (као у бици код Анкаре 1402. године).[28][24] Његов син Станиша је 1409. године постао османски талац.[9] Скенедербег је, заједно са својом браћом Репошом и Константином, касније послат на османски двор као талац и то је био данак у крви, систем који хришћанску децу претварао у муслимане и која су касније постајала османски официри.[29] Неки историчари мисле да је Станиша још као млад одведен тамо, али то се није десило Скендербегу, јер је он са 18. година[30] послат као османски талац од стране свог оца. У то време је било уобичајено да месни племић, кога је османска војска поразила, пошаље свога сина на османски двор као таоца на неодређено време. На тај начин би султан имао контролу над облашћу где влада његов отац. Третман таоца није био тако лош. Напротив, они би се школовали у најбољим војним школама и били би обучавани да постану будући војни владари.[31][32]

Служба у османској војсци[уреди]

Скендербег је као талац послат у двор код Једрена (Адријанопољ) 1415. године, па поново 1423. године. Сигурно је остао 3 године на двору, где је на Ендеруну тренирао.[30][33]

Најранији материјални доказ његовог имена Ђурађ је са фресака из 1426. године, када су Иван и његова четири сина скупили данак из два села у Македонији (данас Марворо и Ростуша) и донирали манастиру Хиландар.[34][35] Касније, између 1426. и 1431. године, Иван и његови синови, осим Станише, куипили су четири аделфата (права да бораве на монашкој територији и да примају субвенције из манастирских ресурса) и доделили манастиру Светог Ђорђа, како пише у хиландарским изворима.[36][37]

Скендербег и други студенти у току тренинга у Ендерену.

Када је завршио школу Ендерун, султан му је дао да влада поседима којима је владао његов отац.[38] Иван се забринуо да султан не пошаље Скендербега да окупира његов посед, па је у априлу 1428. године[38][39] обавестио Венецију. Исте године је Иван морао да тражи опроштај од Венеције, јер је Скендербег ратовао са хришћанима. Ивана је 1430. године поразио војвода Скопља, Исак-бег, што је за последицу имало смањење територије над којом је Иван имао контролу.[40] Касније исте године, Скендербег је ратовао на страни Османлија против хришћана, због чега добија титулу „спахије”.[41] Према неким историчарима, Скендербег је добио посед у Никопољу, данашњој Бугарској, као што је уписано у документу Искандер-бега из 1430. године. Иако је Скендербег позван да помогне своме рођаку Ђорђу Аријаниту Комнину и Андрију Топију и осталим месним владарима између Валоне и Скадра у устанку против Османлија (1432—1436), он је то ипак одбио, јер је био веома одан султану.[42]

Скендербег је од 1437. до 1438. године[43] постао владар Кроје, пре него што је Хизир-бег поново постављен на тај положај у новембру 1438. године.[44] До маја 1438. године, Скендербег је владао великим вилајетом Димитра Јонима и успео је освоји девет села која су пре припада његовом оцу Ивану, па је по њему назвао ту област „Иванов посед”.[37][45][46] Због вештина које је показао у борбама, Скендербег је од султана добио титулу валије. У то време је Скендербег поседовао јединицу од 5.000 људи.[47]

После смрти његовог брата Репоша 25. јула 1431. године[48] и смрти Константина и његовог оца Ивана, који су умрли 1437. године, Станиша и Скендербег су сачували односе које је имао његов отац са Венецијом и Дубровником. Године 1438/9. имали су непрекидне привилегије свог оца са тим државама.[43]

Током 1438. и 1443. године је ратовао против хришћанских земаља, најчешће са трупама које је предводио Јанош Хуњади. Године 1440. је постављен на положај владара Дебарског санџака.[43][49][50]

Док је био у области данашње Албаније као османски војвода, одржавао је добре односа са својим људима и са племићима као што је и његов отац радио.[37]

Борба против Османског царства[уреди]

Почетак[уреди]

Скендербегове трупе у борби против османске војске.

Када је Јанош Хуњади поразио војску Османског царства код Ниша 1443. године, Скендербег је напустио султанову војску,[51] вратио се у завичај и поново прихватио хришћанство. На превару је преузео контролу над Кројом из које је водио борбу против Османског царства, Млетачке републике и непријатеља Напуљског краља наредних 25 година.[3] Према неким изворима, Скендербег је тачније са још 300 ратника напустио султанову војску у периоду Куновичке битке 2. јануара 1444. године.[52] Он је одмах дошао у Кроју 28. новембра и послао молбу султану да му да Кроју,[53] што је овај и урадио. Да би проширио своју област, прогласио је себе за наследника Зете. Када је заузео тврђаве Петрела, Презе, Гури и Барде, Светиград, Модрич и остале, тада је владао већом територијом него што је његов отац владао.[53][54][55] Тада је поставио у Кроји своју заставу са два црна двоглава орла (данас национални симбол Албаније).[56] Скендербег је напустио Ислам, поново постао хришћанин и натерао све људе да поново пређу у хришћанство, а онај ко није хтео морао је да плати главом.[57] Од тада је добио назив издајнички Искендер.[19][58] Нинац Вукосилац је био водио његов банкарски рачун у Дубровнику. Породица Газули се бринула за финансију, дипломатију и војску. Јован Газули је био послат Матији Корвину да му помогне против Мехмеда II. Витез Пал Газули је често ишао у Италију, а Андреа Газули је била амбасадор у Дубровнику пре него што је постала члан Скендербеговог двора. Он је имао још властеле, као што су били Јован Невпорт, Стефан Мармонте, амбасадор Скендербега у Милану 1456. године, Стијепан Радојевић који је 1466. године обезбедио пут бродовима до Сплита, Рускус из Котора, и остали. Породица Гондола или Гундулић имала је сличан посао као и породица Газули. Преписивање је било на словенском, грчком, латинском и италијанском језику. Документе на латинском је писао нотар из Италије или Млетачке са територија у данашњој Албанији.[59]

Северни део Љешке лиге.

На лето 1444. године Скендербег се сусрео са Али-пашом.[60] Скендербег је са својом армијом победио Али-пашу и то је била једна од првих битака коју је османска војска изгубила на европском континенту. Фируз-паша је 10. октобра 1445. послат да спречи Скендербега да се прошири на Македонију. Фируз је чуо да је Скендербегова војска распуштена, тако да је хтео да нападне Скендербега између Дрима и Призрена. Скендербегова војска га је увидела и напала. Скендербег је са својом војском од 3.500 ратника убио Али-пашу и 1—500 османских војника. Ово је била Скендербегова друга победа над Османлијама у Европи, једном код Охрида и поново на бици код Отонете 27. септембра 1446. године.[61]

Под покровитељством Венеције, Скендербег је одређен да командује војним савезом племића из северне данашње Албаније и Зете у оквиру Љешке Лиге у марту 1444. године.[62]

Скендербегово враћање у Кроју, 1444. године (дрворез направио Јост Аман).

Османско царство је од 1443. до 1478. четири пута безуспешно покушало да освоји Кроју. У два похода је султан лично предводио војску. Османска војска је 1450. године безуспешно опсела Кроју[63] и Мурат II је морао да се повуче. Скендербег се 1457. године повукао у планине пред османском војском, која је провалила преко Љешке лиге у Зету. Кроја је безуспешно опсађивана и 1466. и 1467.[64]

Скендербегова победа на бици Торвиола 1444. године.

Рат са Венецијом[уреди]

У почетку албанске побуне, Млетачка република је подржавала Скендербега, с обзиром да је Скендербег био јачи од Османлија. Скендербег је створио моћну силу на својим границама, међутим, био је виђен као претња интересима Млетачке републике, што је довело до лоших односа и жеље за тврђавом Дагнум, што је изазвало Албанско-венецијански рат 14471448. године.[65][66] Након напада на Бар и Улцињ, Ђурђу Бранковићу, Стефану Црнојевићу[67] и Албанцима су понудили награду за његово убиство.[55] Млечани су желели да свргну Скендербега или да га убију, чак су за његову смрт нудили доживотну пензију у износу од 100 златних дуката за човека који би га убио.[68][69] У току сукоба, Венеција је предложила да Турци нападу Скендербега у исто време са истока да би се Скендербег суочавао на два фронта.[70]}[71]

Дана 14. маја 1448. године, Мурат II је са својим сином напао Светиград, да би 23. јула 1448. године Скендербег је победио на бици близу Скадра портив млетачке војске вођене од Андреје Вениера. Касне, лета 1448. године, Скендербег и његова војска су се, због недостатка пића предали Османлијама, уз споразум да мирно прођу поред османске војске, који је прихватио и испоштовао Мурат II.[72] Према неким изворима, наводи се да нису хтели да пију воду јер је у дворцу био мртав пас, па би покварили душу. Према османским изворима, највероватније је да су Османлије пресекле све изворе за воду, па се историчари држе османске теорије.[73] Иако је губио мало људи, Скендербег је предао тврђаву Светиград, која је била важна тврђава за област до источне Македоније.[72] Истовремено је опседао Љеш и Драч који су тада били под млетачком влашћу.[74] Августа 1448. године, Скендербег је победио Мустафа-пашу у Диберу на бици за Ороник. Мустафа је изгубио 3.000 људи и 12 официра. Скендербег је у том тренутку сазнао да Млечани терају Османлије да нападну Љешку лигу. Када су Млечани чули за губитак, одмах су склопили мир са Скендербегом. Мустафу су Османлије откупиле за 25.000 дуката.[75][63]

Дрворез приказује ангажовање између албанских и османских снага.

Дана 23. јула 1448. године, Скендербег је са својом војском од 10.000 људи прешао Дрим и сусрео са Млетачком војском од 15.000 људи под командом Данијела Луричија, владара Скадра.[76] Скендербег је рекао својој војсци на шта све да буду спремни и рекао је стрелцима да нападну Млетачки фронт.[77] Битка је потрајала неколико сати све док цела Млетачка војска није побегла.[78] Када је Скендербег увидео да Млетачка војска бежи, он се усмерио на Скадар.[77][78] Млетачки војници су гоњени све до капије Скадра и млетачки заробљеници су касније славили, због тога што су били пуштени. Скендербег је успео да нанесе штету од 2.500 мртвих војника Млечанима и 1.000 заробљеник, док је његова војска изгубила само 400 војника.[78][69] Мировним споразумом, склопљеном од стране Ђорђа Палинеа, Скендербега и Венеције 4. октобра 1448. године, Венеција је и даље држала околину Дангума, али је морала да да територије на реци Дрим. Скендербег је исто добио 200 коња из Драча, а Венеција му је платила 1.400 дуката.[79] У то време се је Скендербег спријатељио са Алфонсом V од Арагона (1416—1458), који је био ривал Венеције на Јадранском мору, па је његов сан био да Венеција будео део његовог царства.[80]

Један од разлога зашто је Скендербег прихватио мир са Венецијом је напредак Хуњадијеве армије ка Косову и његов позив да му Скендербег помогне у експедицији против султана. Ипак, Скендербегова војска није учествовала у овој бици, јер је Скендербег био спречен да помогне Јовановој војсци.[81] Веровало се да је био спречен од стране Ђурђа Бранковића, када је прихватио алијансу су султаном Муратом II, иако је Бранковићева улога спорна.[82][83][84] Као резултат, Скендербег је опустошио његову област као казну због убијања Хришћана. Изгледа да је хтео да помогне Јовану, одмах када је прихватио мир са Млечанима, јер је тада био 20 миља од Косова Поља када је Мађарска војска коначно потучена.[81][85][86]

Скендербег се обраћа људима, из 16. века гравирање од Јост Амана.

Опсада Кроје[уреди]

У јуну 1450. године, две године после османског освајања Светиграда, напали су Кроју[ко?] са војском од 100.000 људи који су вођени од стране султана Мурата II и његовог сина, Мехмеда II.[87] Скендербегова стратегија је била да остави војску од 1.500 људи под командом његовог најлојалнијег поручника, Врана Контина, док је он остао са војском коју су чинили Словени, Немци, Французи и Италијани.[88][89] Он је разарао османске логоре око Кроје, што је константно сметало Мурату, јер су ту биле његове залихе каравана. Војска је одбранила три главна напада на зидине Кроје од Османлија, чинећи велике губитке османској војсци. Османлије су покушале да пресеку извор воде, али неуспешно, јер им се ископани тунел затрпао. Понуда од Османлија је била 300.000 аспра (османских бронзаних новчића) и велики ранк официра у османској војсци за Врана Контина, који је одбио обе понуде.[90]

У периоду прве опсаде Кроје, млетачки трговци из Скадра су османској војсци продавали храну, а у Драчу су Скендербеговој војсци.[91] Један јак напад Скендербега на млетачке караване је довео до повећања тензија између њега и Млечана, али је случај решен уз помоћ Балија из Драча, који је спречио млетачке трговце да продају Османлијама храну.[90][90] У септембру 1450. године, у османском логору је била збрка јер замак није освојен. Мурат је знао да неће успети пре зиме да освоји Кроју, па је у октобру 1450. године побегао у Једрен. Османлије су изгубиле 20.000 људи у току опсаде и више њих је умрло него што их је побегло са Муратом у Једрен. Неколико месеци касније, 3. фебруара 1451. године, Мурат је умро у Једрену и њега је наследио његов син Мехмед II (1451—1481).[92]

Прва опсада Кроје, дрворез од Јоста Амана.

После опсаде Кроје је изгубио сву имовину и ресурсе, осим Кроје. Остали племићи су из те области Љешке лиге придружили Мурату, јер је он могао да их спасе од прогона. Чак и после Султановог повлачења, они су одбили да се придруже Скендербегу да прошири своју земљу.[93] Скендербег је отпутовао до Дубровника, тражећи помоћ, и тада су Дубровчани информисали Папу Николу V. Добио је финансијску помоћ, па је Скендербег успео да задржи Кроју и прошири своју територију. Скендербег је почео да добија похвале свуда из Европе и амбасадори су били послати њему из Рима, Напуља, Угарске и Бургоње.[93]

Ојачавање[уреди]

Иако је Скендербег успео да се одбрани од Мурата, жетва је била веома слаба и глад се ширила Љешком лигом. После је био одбијен од стране Млечана, па је успоставио пријатељство са краљем Алфонсом V,[94] који је у јануару 1451. године постао главни краљ Арагона.[95] Након Скендербегових захтева, краљ Алфонсо му је помогао у његовој тешкој ситуацији споразумом 26. марта 1451. године тако што га је поставио за свог вазала за војну помоћ.[96] Неки историчари тврде да је Кроја била тада под управом Скендербега или Алфонса, због тога што је вршио власт над Кројом, има мале вероватноће, али је највероватније држао Скендербег.[97] Мисли се да је Скендербег имао de facto целу конторлу над својим територијама: док је Напуљ давао новац Скендербегу, извори не говоре о било којем плаћању Скендербега Алфонсу, осим што је Скендербег слао османске заробљенике и банере њему као поклон.[98][99] Краљ Алфонсо је обећао да ће да поштује старе привилегије Кроје и албанских територија и да ће Скендербегу да плаћа годишње 1.500 дуката, док је Скендербег обећао да ће бити одан краљу тек након протеривања Турака из своје земље, што се никада није ни десило.[80]

Манастир Аредница, где се Скендербег оженио са Доником.

Скендербег се оженио Доником, ћерком Ђорђа Аријанита Комнина, једног од најмоћнијих племића, и од тада је веза између њих почела да јача.[100] Месец дана касније, на споразуму 21. априла 1451. године у православном манастиру Арденица, њихов једини син је био Иван Кастриот II.[101]

Године 1451, Мехмед се фокусирао на победу над Караманима и Ментешима на истоку, али је намеравао да освоји Љешку лигу. Током овог кратког периода одмора, Скендербег је обновио Кроју и подигао нову тврђаву у Модрици, у дримској долини близу Светиграда (који је изгубљен у опсади 1448. године), где су се кроз османске војске провукли у миру. Тврђава је конструисана у топлом периоду лета у року од неколико месеци. Ово је био велики ударац за османске напоре.[102]

Одмах после споразума у Гаетаји, Алфонсо V је потписао остале споразуме са другим битним племићима из Љешке лиге,[63] укључујући Ђорђа Аријанита Комнина,[103] и деспота Мореје, Димитрија Палеолога.[104][105][106] Овај труд указује на то да је Алфонсо мислио о крсташком рату почевши из Љешке лиге и Мореје, који се никада није десио.[107] После споразума, крајем маја 1451. године, један мали одред од 100 каталонских војника, вођен од стране Бернанда Вакуера, успостављен је на замку у Кроји. Годину дана касније, у мају 1452. године, још један каталонски племић, Рејмон д'Ортафа, дошао је у Кроју са титулом поткраља. Године 1453, Скендербег је платио тајну посету Напуља и Ватикана, вероватно да дискутују око новог услова после пада Цариграда и да планирају нови крсташки рат који би Алфонсо представио папи Николи V на састанку 1453–54. године.[108] После пет година од прве опсаде Кроје, Љешка лига се одморила од османских напада, јер је нови султан кренуо у освајање последњих делова Византијског царства, али је 1452. године нови османски султан Мехмед II наредио његову прву опсаду Скендербега. Једна експедиција је послата под командом Тахипа Паше, главног команданта, и Хамзе Паше, његовог помоћника, са армијом од 25.000 људи подељеном између њих.[78]

Скендербег је окупио војску од 14.000 људи и предводио их против османске војске.[109] Он је прво планирао да победи Хамзу и да онда опколи Тахипу са свих страна.[78] Скендербег није дао Хамзи пуно времена да се припреми, тако да је 21. јула нападнут одмах.[110][111] Жесток напад Скендербега је довео до тога да се османска војска разбежи. Истог дана, Скендербег је напао Тахипову војску и победио је и убио Тахипа.[112] Османска војска је тада остала без командира, јер су сви тада побегли.[112] Скендербегова победа над јачим и моћнијим Муратом је била изненађење за Љешку лигу.[112] Током тог периода, окршај је био између Скендербега и Дукагинске породице, који је вођен годинама. На крају су се помирили интервенцијом папе, и 1454. године, склопљен је мировни споразум између њих.[113]

Скендербегова победа у бици код Полога.

Дана 22. априла 1453. године, Мехмед је послао још једну експедицију против Скендербега под командом Ибрахима Паше.[114] Истог дана, Скендербег је покренуо напад на османски логор, што је узроковало велики хаос.[112] Ибрахим је убијен са војском од 3.000 људи. Скендербегова војска је наставила да пљачка пре него што се вратила у Дебар.[114][112] Скендербег се вратио победнички са својом војском, са којом је поделио плен.[111] Пет недеља касније, Мехмед II је освојио Цариград, што је узнемирило остале хришћанске државе Европе. Мехмед, тада назван "Освајач", окренуо је пажњу на победу над Угарском и Италијом.[115]

Скендербег је информисао краља Алфонса да је освојио неке територије и замак, па је Алфонсо касније одговорио да ће ускоро Рејмон д'Орфата да се врати у рат са Османлијама и да ће да доведе више трупа и залиха. Почетком 1454. године, Скендербег и Млечани[116][117] су информисали краља Алфонса и папу о могућој османској инвазији, па су затражили помоћ. Папа је послао 3.000 дуката, а Алфонсо је послао 500 пешадије и извесну суму новца Скендербегу. Међутим, Венецији је сметало што је Скендербег био у алијанси са Напуљом, а то је стари непријатељ Венеције. Често су похваљивали Скендербега, са Скендербегом претећи ратом на Венецију најмање три пута у периоду 1448—58. године, а Венеција се помиривала са Скендербегом више пута.[118]

Други битка код Ораника.

У јуну 1454. године, Рејмон се вратио у Кроју, овог пута са титулом поткраља Љешке лиге, Грчке и Славоније, и са личном поруком Скендербегу као генералном капетану напуљских трупа у деловима Љешке лиге (Magnifico et strenuo viro Georgio Castrioti, dicto Scandarbech, gentium armorum nostrarum in partibus Albanie generali capitaneo, consiliario fideli nobis dilecto).[109] Уз Рејмона, краљ Алфонсо је послао свештеника Фра Лоренза да Палерина и Фра Ђиованија дел'Акуила Љешкој лиги са заставом Крсташа.[119][120] Чак иако се тај крсташки рат никада није ни десио, напуљске трупе су коришћене у опсади Берата, где су највише уништене.

Опсада Берата је била прави тест између војске новог султана и Скендербега, који се завршио османском победом.[121] Скендербег је опседао градску тврђаву месецима, изазивајући османског официра да се преда.[121] У том тренутку, Скендербег се мало опустио, поделио своју војску и напустио опсаду, остављајући иза себе све своје генерале, Музаке Топију и пола његових коњица на обалама реке Осум са задатком да освоје тврђаву. То је била велика грешка, јер су Османлије угледале тај моменат као прилику за напад па су послали пуно коњица под командом Исака-бега.[121] Љешка војска се осећала безбедно, али не задуго.[121] Османлије су виделе љешку коњицу изненадно, док су се одмарале на обалама реке Осум, и скоро свих 5.000 албанских коњица је било убијено.[121] Највише војске је припадало Ђорђу Аријантију, који је био Скендербегова највећа подршка после његовог пораза. Став и осталог албанског племства је исто утицао.

Тврђава Берат.

Моиси Големи је пребегао Османлијама и вратио се у Љешку лигу 1456. године као командир једне османске војске од 15.000 људи, али је био побеђен од стране Скендербега у бици за Ораник и изгубио своју територију Дебра крајем марта 1456. године.[122] Дана 5. априла 1456. године, Скендерег је упао у Кроју и ухватио Моисиа.[122][123] Скендербег је помиловао Моисиа, јер му је обећао да ће да му буде одан све до његове смрти 1464. године. Од тог времена, Венеција је успела да узбуди Скендербегову породицу и његове слабије суседе, који су поставили Ђорђа Аријантија као „капетана целе Љешке лиге” од Скадра до Драча 1456. године, али је Скендербег најчешће имао предност.[122] Скендербег је заузео поседе породице Зеневеиса и Балшића.[122] Скендербегови следбеници који су владали северном Љешком лигом и све вође на обе стране Томор планине су били лојални њему.[122]

Године 1456, један од Скендербегових нећака, Ђорђе Стрез Балшић, продао је Модрич тврђаву (данас у Македонији) Османлијама за 30.000 бронзаних дуката. Он је покушао да покрије оај договор, али његова издаја је сазната и он је послат у затвор у Напуљ.[124] Исте године је рођен Скендербегов син, Иван Кастриот II.[125] На лето 1457. године, једна османска војска са око 70.000 људи је напала Љешку лигу са надом да ће да освоји Љешку лигу једном за свагда. Ову војску су предводили Исак-Бег и Хамза Кастриот, командири који су знали све Скендербегове стратегије и тактике.[126] После разарања многих албанских села, османска војска је поставила логор на Ујебардха поља, на пола пута између Љеша и Кроје. После избегавања непријатеља месецима, мирно давајући Османлијама и његовим европским суседима утисак да је побеђен, 2. септембра је Скендербег напао османску војску у њиховим камповима, победио[127] их и убио 15.000 Османлија, ухватио 15.000 и 24 барјака и све остало вредно у логору.[122] Ово је једна од највећих победа Скендербега над Османлијама, која је довеа до петогодишњег мира са султаном Мехмедом II. Хамза је исто ухваћен и послат у притвор у Напуљ.[128]

Гравирање албанског напада на османски логор током битке код Уџебарда, 1457. године.

После победа на бици на Ујебардхом пољу, Скендербегови односи са Папством под папом Калистом III су појачани. Разлог је био тај што је у то време Скендербегова војска учествовала у доприносу који Алфонсо није могао да плати.[129] Године 1457, Скендербег је од папе затражио помоћ, јер је био у финансијским проблемима, али папа није могао ништа више да уради осим да пошаље Скендербегу један брод и одређену суму новца, обећавајући више бродова и веће суме новца у будућности.[129] Дана 23. децембра 1457. године, Калист III је прогласио Скендербега за капетана и генерала Курије у бици против Османлија. Папа му је дао титулу „Шампион Христа”.[129]

Међутим, Дубровник је одбио да изда новчана средства која су била скупљена у Далмацији за крсташе и која су, према папи, била равноправно подељена Мађарској, Босни и Љешкој лиги. Дубровчани су чак ушли у преговоре са Мехмедом.[129] Крајем децембра 1457. године, Калист је претио Венецији казном и исто то је поновио у фебруару 1458. године. Као капетан Курије, Скендербег је именовао војводу Лефкаде (Санта Маура), Леонарда III Токоа, за принца Арте и „деспота византијских Грка”, тада особа позната у јужном Епиру, као поручник у својој домовини.[129]

Дана 27. јуна 1458. године, краљ Алфонсо је умро у Напуљу[130] и Скендербег је послао изасланике његовом сину и наследнику, краљу Фердинанду. Према неким историчарима, смрт краља Алфонса је постављена као крај арагонског сна о Медитеранском царству и исто за наду за нови крсташки рат у којем би Скендербег имао посебну улогу.[131] Односи са Скендербегом и Краљевином Напуља су се наставили и после Алфонсонове смрти, али се ситуација променила. Фердинанд није био у стању да влада као његов отац и тада је Скендербег требало да му помогне да поврати и одржи своје краљевство. Године 1459, Скендербег је успео да освоји замак Сати од Османског царства и уступити Венецији обавезу да обезбеди срдачан однос са Сигноријом.[132][133][134]

После српског деспота Стефана Бранковића збаченог са трона у априлу 1459. године, отишао је[ко?] у Љешку лигу и ту је остао са Скендербегом и подржавао је његове анти-Османлијске акције. Ковао је план да поврати Србију од Османлија и да поврати Смедерево.[135] У новембру 1460. године Стефан се оженио Ангелином Аријанити, сестром Скендербегове жене Донике.[136][137][138]

Италијанска експедиција[уреди]

Године 1460, краљ Фердинанд је имао проблема[133] са још једним устанком Анжувинца и питао је Скендербега за помоћ. Овај позив је упозорио Фердинандове противнике, па је Сигисмондо Пандолфо Малатеста запретио да ће, ако Фердинанд буде добио помоћ од Скендербега, затражити помоћ од Османлија.[139] Септембра 1460. године, Скендербег је послао 500 коњица, коју је предводио његов рођак, Иван Стрез Балшић[140].

"Кнез Таранта ми је написао писмо и ја сам одговорио, шаљем вашем величанству. Ја сам веома изненађен да његово господарство мисли да треба да ме одврати од моје намере његовим речима, и требам рећи још нешто: нека вас Бог чува ваше величанство од болести и зла и опасности, међутим ја сам пријатељ врлине, а не среће."

Скендербегово писмо Фердинанду I.[141]
Скендербегова експедиција Италије.

Фердинандов главни непријатељ, кнез Таранта Ђовани Антонио Орсини, покушао је да одврати Скендербега од овога, па му је понудио алијансу.[140] Ово није имало ефекта на Скендербега, па је одговорио 31. октобра 1460. године да је веома одан породици Арагон, нарочито у тешким временима.[140] Када се ситуација погоршала, Скендербег је склопио трогодишње примирје са Османлијама 17. априла 1461. године и касног августа 1641. године искрцао се на Апилију са војском од 1.000 коњаника и 2.000 пешадије. Код Барлета и Трани, успео је да победи Италијане и Анжујеве снаге Таранта и Орсинија, обезбеђујући Фердинандов трон. После тога се вратио у своју државу.[142][143] Краљ Фердинанд је био захвалан Скендербегу до краја свог живота, тако да је после Скендербегове смрти дао његовим потомцима замак Трани.[143][144]

Последње године[уреди]

После Италијанске експедиције, Скендербег се вратио кући и сазнао за османске планове. Ишле су три османске војске према његовој држави. Прву је водио Синан Паша и био је побеђен у Мокру (у Македонском Броду).[145] Када је то чуо, Мехмед II послао је другу армију под Хасаном-Бејом. У Мокру је Хасан изгубио већину своје војске тако да се предао Скендербегу и постао његов заробљеник. Хасан и његова војска су били побеђени у Охриду, где је и он постао заробљен.[146][145] Трећа османска војска је бројала око 30.000 људи под командом Караза-Беја који је био побеђен близу Скопља.[145] Ова војска Мехмеда II се сложила да потпише десетогодишње примирје, које је потписано у априлу 1463. године у Скопљу.[145][130] Скендербег није желео мир, али је Тануш Топиа ипак прихватио примирије. Тануш је отишао у Тиволи да објасни папи зашто је Скендербег потписао примирје са Мехмедом II. Рекао је да је Скендербег спреман за нови рат са Османлијама.[145]

Скендербегова и Млетачка победа над Османлијама код Охрида 1464. године.

Међутим, однос Млетачке републике и Скендербега се знатно променио[147] јер су се умешали против Османлија током рата (1463—1479). Током овог периода Млетачка република је видела у Скендербегу алијансу, а 20. августа 1463. године споразум из 1448. године је обновљен са другим условима: право на уточиште у Венецији, чланак који прописује да ће Млетачка Република и Османско царство признати Скендербегову државу и да ће Млетачка република имати сигуран пролаз бродова кроз Јадранско море близу Љеша.[148][149] Новембра 1463. године, папа Пије II је покушао да организује крсташки рат против Османлија, слично што су покушали папа Николас V и папа Калист.[150] Пије II је позвао целокупно хришћанско племство да помогне и Млетачка република се одмах одазвала. Тако да је Скендербег, 27. новембра 1463. године објавио рат Османлијама, када се појавила војска од 14.000 људи која је била под командом Шеремета-Беја око Охрида.[151] Због долазећег крсташког рата, Млетачка република је одлучила да пошаље Скендербегу 500 коњица и 500 пешадије под командом Антонија из Козенца, такође познатог као Ћимаросто.[152] Дана 14. или 15. септембра, после неуспешног турског плана, Османлије су почеле да беже из Охрида.[153][152] Пије II је планирао да направи крсташки рат са 20.000 војника у Таранту и 20.000 под командом Скендербега. Они би били организовани у Драчу под командом Скендербега и започели би централни фронт против Османлија. Међутим, Пије II је умро у августу 1464. године, баш у моменту када су се организовале војске и спремале за марш у Анкони, тако да је Скендербег остао сам против Османлија.[150][147]

У априлу 1465. године, на бици код Вајикала, Скендербег се борио и победио Балабан Бадера, османског санџак-бега.[154][155] Међутим, током заседе у истој бици, Балабан је успео да ухвати битне љешке племиће, укључујући и команданта коњице Моиса Голема, начелника армије Владана Ђурице, Скендербеговог нећака Музака и још 18 других официра.[150] Они су одмах послати у Цариград, где су били петнаест дана, а касније су посечени и бачени псима. Скендербегови захтеви да му се врате, било откупом или разменом затвореника, нису успели.[150] Касније исте године, на границама су се појавиле још две османске војске. Командант једне од отоманских војски био је Балабан-паша, који је, заједно с Јакупом-бегом, командантом друге армије, планирао двоструки напад. Међутим, Скендербег је напао Балабанске снаге у Другој бици код Вајкала, где су Османлије поражене. Овај пут, сви османски затвореници су убијени као освета претходног погубљења Скендербегових капетана. Друга османска војска, под командом Јакупа-бега, такође је поражена неколико дана касније на пољу Кашари код Тиране.[69][156]

Скендербегова кацига чувана у музеју историје уметности у Бечу.

Друга опсада Кроје[уреди]

Султан Мехмед II лично је предводио војску од 30.000 војника у Скендербегову државу и започео другу опсаду Кроје.[157] Град је бранио гарнизон од 4.400 мушкараца, под вођством кнеза Тануша Топије. После неколико месеци опсаде, уништења и убијања широм земље, Мехмед II, видео је да је освајање Кроје било немогуће да постигне сила оружја. После тога, послао је опсаду да се врати у Истанбул.[157] Међутим, оставио је силу од 30.000 људи под Балабаном-пашом како би одржао опсаду дворца у централној Љешкој лиги, коју је назвао Ил-басан (модерни Елбасан). Драч је била следећа мета султана, како би се користила као јака база против Италијана.[157]

Мехмед II је 1466. године, на повратку у Истанбул, иселио Доротеа, архиепископа Охрида и његове службенике и бојаре због њихове сарадње са побуњеницима из Скендербегове државе током побуне Скендербега.[158][159]

Скандербег је провео следећу зиму 1466. и 1467. године у Италији, од којих је неколико недеља провео у Риму покушавајући да убеди папу Павла II да му да новац. У једном тренутку није могао да плати свој рачун за хотел, а он је горко говорио да би требало да се бори против цркве, а не Османлија.[160] Тек када је Скендербег отпутовао у Напуљ, папа Павле II му је дао 2.300 дуката. Суд у Напуљу, чија је политика на Балкану окарактерисана на отпор Скендербегу, била је више радознала с новцем, наоружањем и снабдевањем. Међутим, вероватно је боље рећи да је Скендербег финансирао и опремио своје трупе углавном из локалних ресурса, богато допуњаваних османским пленом. Може се рећи да је папа био великодушан, али су му финансијске субвенције биле ограничене. Могуће је да је Куриа свима обезбедила 20.000 дуката, што је могло да плати плате од 20 мушкараца током целог сукоба.[161][162][163]

Скендербегов музеј у Кроји

Међутим, по повратку се удружио са Леком Дукађинијем, а заједно су 19. априла 1467. године прво нападали и поразили у округу Крабе османско појачање које је командовао Јонуз, Балабанов брат. Сам Јонуз и његов син Хајдар су заробљени.[69] Четири дана касније, 23. априла 1467. године, напали су османске снаге на опсади Кроје. Друга опсада Кроје је на крају прекинута, што је резултирало смрћу Балабана-паше од стране Скендербеговог аркебуза по имену Ђорђе Алекси.[61][145][164][130]

Са смрћу Балабана, османске снаге су биле окружене и према Бернандину де Гералдинису, напуљском функционеру, 10.000 мушкараца је остало заробљено. Они који су били заробљени молили су од Скендербега да их пусти, говорећи му да ће се предати. Скендербег је био спреман да прихвати, али многи племићи су одбили.[165] Скендербегова војска је тако почела да уништава окружену османску војску пре него што су побегли кроз Дибру.[166] Дана 23. априла 1467, Скендербег је ушао у Кроју.[167][166] Победа је добро примљена међу Скендербоговом војском, а Скендербегови регрути су повећани као што је документовао Гералдини: Скендербег је био у његовом логору са 16.000 мушкараца и сваким даном број младих ратника у његовом кампу је растао.[168] Победа је такође добро примљена у Италији са савременицима, надајући се да ће бити још таквих вести.[168] У међувремену, Млечани су искористили Мехмедово одсуство у Љешкој лиги и послали флоту под Ветуром Капелом на Егејско море. Капело је напао и окупирао острва Имброс и Лемнос, након чега је отпловио и опседао Патру.[169] Омер-беј, османски командант у Грчкој, водио је одбрану на Патру, где је у почетку био губио, али после победио.[170]

Друга опсада Кроје (1466—1467). Албанске и млетачке јединице под командом Скендербега су одбили опсаду Мехмеда II

Након ових догађаја, војска Скендербега је опседала Елбасан, али није успела због недостатка артиљерије и довољног броја војника.[170]

Уништавање војске Балабана-паше и опсаде Елбасана приморале су Мехмеда II да поново нападне Скендербега у лето 1467. године. Скендербег се повукао у планине док га је османски везир Махмуд-паша Ангеловић гонио, али га није пронашао јер је Скендербег успео да побегне ка обали.[171] Мехмед II је стално пратио нападе на Скендербегове територије и упућивао одреде да нападну млетачку имовину (нарочито Драч) и да је изолују. Османлије поново нису успеле у својој трећој опсади Кроје да освоје град и земљу, али штете су биле огромне.[172][154][173]

Елбасан шума

Током османских упада, Скендербегова војска је претрпела велики број жртава, посебно цивилног становништва, док је економија земље била у рушевинама. Горенаведени проблеми, губитак многих Скендербегових племића и нови савез са Леком Дукађинијем, довели су до тога да Скандербег у јануару 1468. године све преостале племиће позове на конференцију у венецијанском упоришту Љешу, како би разговарали о новој ратној стратегији и реструктурирали оно што је остало од Љешке лиге. Током тог периода, Скендербег је боловао од маларије и умро је 17. јануара 1468. године, у 63. години живота.[170][173][130]

Смрт Скендербега — 16. век, немачко гравирање.

Наследство[уреди]

Напуљски краљ Фердинанд се и даље захваљивао за помоћ против италијанске капање и наставио захвалност чак и после Скендербегове смрти. У писму из 24. фебруара 1468. године, краљ Фердинанд је изразито рекао: „Скендербег је био као отац за нас” и „жао нам је због ове (Скендербегове) смрти више него смрти краља Алфонсоа, пружајући заштиту Скендербеговој удовици и његовом сину.” Важна чињеница је да су већина владара из Љешке лиге након смрти Скендербега пронашли уточиште у Краљевини Напуљ, а то је такође случај и код обичних људи који су покушавали да побегну од Османлија, који су формирали арбанашке колоније на том подручју.[174]

Опсада Скадра (1478. године)

После Скендербегове смрти, Венеција је од Донике затражила дозволу да брани Кроју и друге тврђаве са венецијанским гарнизонима.[170] Кроју су Османлије освојиле током своје четврте опсаде, која је започета 1477. године од стране Гедика Ахмед-паше и трајала до 16. јуна 1478. године, када је град остао без хране и предао се султану.[170][175] Како су Албанци отишли са својим породицама, Османлије су убили мушкарце и поробили жене и децу, који су остали ту да живе.[175] Османска војска, коју је поново предводио Мехмед II, опколила је и заузела Скадар.[170][176] Скендербегов син, Иван Кастриот II, наставио је отпор против Османлија и покушао је да ослободи територије од османске владавине 1481—84.[177] Осим тога, велика побуна 1492. године се десила у Епиру, углавном у региону Лаберије, а Бајазит II је лично био укључен у гашење побуне. Године 1501, Ђурађ Кастриот II, унук Скендербега и син Ивана Кастриота II, заједно са Прогоном Дукађинијем и са 150—200 стратиота, отишао је у Љеш и организовао локални устанак, који је такође био неуспешан.[178] Венеција је евакуисала Драч 1501. године.[179]

Након пада Љешке лиге, Краљевство Напуљ дало је земљу и племићку титулу породици Скендербега, Кастриота.[180] Његовој породици су дали контролу над војводством Сан Пијетро у Галатини и округом Солето у провинцији Лечу.[181] Његов син, Иван Кастриот II, оженио се Јерином Бранковић, ћерком српског деспота Лазара Бранковића.[181]

Две породице Кастриота живе у јужној Италији, од којих је једна потекла од Парда Кастриота Скендербега, а друга од Ахиле Кастриота Скендербега, који су били и биолошки синови Ферантеа, сина Ивана Кастриота II и његове супруге Јерине. Они су били високо рангирани италијански племићи и припадници Малтешког витешког реда.[182]

Најстарија илустрација Скендербега (1477. година).

Проширење Османског царства се зауставило током времена када су се снаге Скендербега одупирале. То је можда један од главних разлога за одлагање османског освајања ка западној Европи, дајући италијанским кнежевинама више времена да се боље припреме за османске нападе.[61][183] Према архивским документима, нема сумње да је Скендербег у своје време већ постигао репутацију хероја. Непружање помоћи Скендербегу већине европских народа, изузев Напуља, заједно са неуспелим планом папе Пије II да организује обећани крсташки рат против Османлија, значило је да ниједна Скендербегова победа није ометала Османлије да освајају западни Балкан.

Султан Мехмед II је 1481. године освојио Отранто и побио мушко становништво, чиме је доказао оно на шта је Скендербег упозоравао.[184] Скендербег је дао наду Хришћанима у борби против Османског царства.[185] Током албанског националног буђења, Скендербег је био симбол националне кохезије и културног афинитета са Европом.[186]

Скендербегова гробница (првобитно џамија Селимие и црква Светог Николе) у Љешу.

Османлије су пронашле гроб Скендербега у цркви Светог Николе у Љешу, отвориле га и направиле талисман од његових костију, верујући да ће он доносити храброст носиоцу.[187] Штета нанета османској војсци била је таква да се је причало да је Скендербег убио три хиљаде голим рукама. Међу причама о њему говорило се да није спавао више од 5 сати ноћу и да је могао да пресече два човека са једним ударцем његовог симитра (мача), могао је да пресече гвоздене шлемове, убије дивље свиње једним ударцем и разбије главу бива са другим.[188] Џејмс Волфе, командант британских снага у Квебеку, говорио је о Скендербегу као команданту који „надмашује све официре, древне и модерне, у понашању мале одбрамбене армије”.[189] Конгрес Сједињених Држава је 27. октобра 2005. године донео резолуцију „поштујући 600. годишњицу рођења Ђурђа Кастриота (Скендербега), државника, дипломатског и војног генија за своју улогу у спасавању Западне Европе од османске окупације”.[190] Нацистичка Немачка формирала је 21. СС брдску дивизију Скендербега (1. албанска) 1944. године, састављену од 6.491 косовских Албанаца регрута.[191]

У литератури и уметности[уреди]

Historia de vita et gestis Scanderbegi, Epirotarum principis написао Марин Барлети.

Постоје два позната књижевна дела о Скендербегу која су настала у 15. веку. Први је почетком 1480. написао српски писац Мартин Сегон, који је био католички епископ у Улцињу и један од најзначајнијих хуманиста из 15. века, кратка, али веома важна биографска скица о Скендербегу (итал. Narrazioni di Giorgio Castriotto, da i Turchi nella lingua loro chiamato Scander beg, cioe Alesandro Magno).[192][193][194][195] Још један књижевни рад из 15. века са Скендербегом као једним од главних ликова био је „Успомени јаничара”, написаног у периоду 1490—97. године од стране Константина Михаиловића, Србина који је био јаничар у Османској војсци.[196]

Скендербег је имао велику посмртну репутацију у западној Европи. Књиге о Скендербегу почеле су да се појављују у западној Европи почетком 16. века.[184] Једна од најранијих била је „Историја живота и дела Скендербега, кнеза Епира” (лат. Historia de vita et gestis Scanderbegi, Epirotarum Principis, Рим, 1508. године), објављена само четири деценије након смрти Скендербега, написана од стране албанско-млетачког историчара Марина Барлетија, који је, након што су Османлије освојиле његово пребивалиште Скадар, побегао у Падову, где је постао ректор жупне цркве Светог Стефана. Барлети је посветио свој рад Дону Ферантеу Кастриоту, Скендербеговом унуку. Књига је објављена на латинском језику.[197] Барлети је понекад нетачан, на пример, према Гибону, Барлети тврди да је султан погинуо под зидовима Кроје.[198] Барлетијеве нетачности су примећене пре Гибона од стране Лаоника Халкокондила. Направио је лажну кореспонденцију између Владислава II, владара Влашке и Скендербега, погрешно је сместивши у 1443, уместо у 1444. годину, а такође је измислио преписку између Скендербега и султана Мехмеда II како би одговарала његовим тумачењима догађаја.[199]

Франг Барди, католички бискуп који је рођен у Албанији, такође је написао биографију Скендербега, „Georgius Castriotus, Epirensis vulgo Scanderbegh, Epirotarum Princeps Fortissimus”, објављену на латинском 1636. године. Сер Вилијам Темпл сматра да је Скендербег један од седам највећих владара без круне. Лудвиг Холберг, дански писац и филозоф, тврдио је да је Скендербег био један од највећих генерала у историји.[200]

Италијански барокни композитор Антонио Вивалди, саставио је оперу под називом „Скендербег” (први пут изведена 1718. године); либрето је написао Антонио Салви. Другу оперу, под називом „Скендербег”, компоновао је француски композитор Франсоа Франкур у 18. веку (први пут изведена 1735. године).[201] У 20. веку, албански композитор Пренке Јакова саставио је трећу оперу под називом „Ђурађ Кастриот Скендербег”, која је примерно извођена 1968. године за 500. годишњицу смрти хероја.[202]

Скендербег је протагониста три британске трагедије из 18. века: Вилијама Хаварда „Скендербег, Трагедија” (1733), „Хришћански јунак” Џорџа Лилоа (1735) и „Скендербег, или, љубав и слобода” Томаса Винкопа (1747). Један број песника и композитора такође је био инспирисан његовом војном каријером. Француски песник из 16. века Ронсард написао је песму о њему, као и амерички песник из 19. века Хенри Водсворт Лонгфелоу.[203]

Гиамарија Биеми, италијански свештеник, објавио је рад о Скендербегу под називом „Istoria di Giorgio Castrioto Scanderbeg-Begh” у Бреши, Италија, 1742. године. Он је тврдио да је пронашао рад објављен у Венецији 1480. године који је написао албански хуманиста из Бара,[204] чији је брат био лично у војсци Скендербега. Према Биемију, изгубљене су странице које се баве Скендербеговом омладином, догађајима од 1443. до 1449. године, Опсадом Кроје (1467) и смрти Скендербега. Биеми је назвао аутора дела као Антиварино („човек из Бара”),[205] међутим, тај Биемијев проналазак је био фалсификат, који неки историчари (Фан С. Ноли и Атаназ Гегај) нису открили и нису користили као извор у својим радовима.[206]

Скендербега је исто споменуо Петар II Петровић Његош у његовој песми „Горски вијенац[207] (1847) и „Лажни цар Шћепан Мали”. 1855. године.[208] Камил Пеганел је написао дело „Histoire de Scanderbeg”, инспирисаног Кримским ратом.[4]

„Велики ратник Скендербег” (алб. Skënderbeu, рус. Великий воин Албании Скандербег) албанско-совјетски је филм настао 1953. године, који је добио међународну награду 1954. године на Канском филмском фестивалу.[209] Филм је поново сниман и ажуриран за 100 година албанске независности.

Скендербегов трг у Тирани.

Сећање на Скендербега је урезано у многим музејима, међу којима је и „Скендербегов музеј”, близу кројског замка. Многи споменици у албанским градовима посвећени су њему, а неки од њих се налазе у Тирани (у Скендербеговом музеју од Одиса Паскалиа), (у и изван Скендербеговог музеја од Јанаца Пацоа) Кроје и Пишкопеји. Палата у Риму, коју је он поседовао током посете Италије 1466—67. године,[163] названа је „Palazzo Scanderbeg” (палата Скендербега) и она је данас италијански музеј пасте.[210] Ова палата је лоцирана између Фонтане ди Треви и Квириналске палате. Такође се у Риму налази статуа Скендербега, споменици се такође налазе у Скопљу и Дебру, у републици Македонији; Приштини, у Србији; у Женеви, у Швајцарској; Бриселу, у Белгији; Лондону, у Енглеској; и на различитим другим местима широм јужне Италије где је била арбанашка заједница. Године 2006, статуа Скендербега је нађена у цркви Светог Павла, албанске католичке заједнице у Рочестер Хилсу (Мичиген). То је била прва статуа Скендербега подигнута у САД-у.[211]

Постоји „Скендербег војни универзитет” у Тирани; „Скендербег стадијум”, домаћи терен ФК Скендербега; и орден Скендербега.

Цетињски летопис[уреди]

Цетињски летопис описује живот Скендербега, рукопис потиче са краја прве половине 18. века, а ко га је писао није познато. Рукопис је препис, или препис преписа, нечијег извода од познате биографије Скендербегова коју је на латинском написао Марино Барцелије, млађи савременик Скендербега. Ово дело је први пут штампано у Риму између 1506. и 1510. године, затим опет у Риму 1524. године, у Фиренци 1529. године, у Аугзбургу 1537. године, па у Франкфурту на Мајни 1579. године и најзад у Загребу 1743. године.

Марино Барлеције је био учен и образован католички свештеник. Његово дело о Скендербегу је у ствари романсирана биографија. У своје време оно је имало широк публицитет у Европи (преведено на италијански, француски, енглески, немачки и пољски).

Такав је публицитет доживело колико због својих литерарних квалитета, толико, ако не и више, због популарности његовог главног јунака – Скендербега. Али, и поред тога, још увек не постоји текстуални превод његове биографије од Барлеција. Поред овог (цетињског) рукописа, крајем прошлог века постојао је још један, сличан овоме, у Народној библиотеци у Београду.

И у цетињском рукопису Скендербег се такође назива Црнојевићем. Ова и многе друге сличности у тексту наводе на претпоставку да оба рукописа потичу из истог извора – једног старијег извода из Барлецијевог дела, а највероватније оног за који Павле Ровински каже да је настао после изласка из штампе Барлецијеве књиге о Скендербегу. Ровински каже још и то: да се „у Импер. публичкој библиотеци у Петрограду (Петерсбургу) налази буквално иста историја, само у старијем препису, отприлике, не млађем од друге половине 18. века, у Зборнику који је архимандрит Порфирије купио на Атону у једног бугарског калуђера”.

Овај рукопис је старословенске редакције и писан је више народним језиком. Њему недостаје око пола листова. Ови подаци, иако не решавају питање порекла цетињског рукописа о Скендербегу, свакако су од интереса. Али, оно што је важније од тога – ко је и одакле је он био, и када је живео – јесте питање: да ли је он својом интервенцијом допринео вредности ове историје. Упоређујући београдски рукопис о Скендербегу са Барлецијевим делом и истој личности, Чеда Мијатовић је констатовао да су верзије у овој историји много природније и ближе карактерима, него онима које даје Берлеције. Оно што се у овој историји наводи „као говор Скендербегов на сабору на коме се савез арбанашке и српске господе установио, носи на себе печат логичности и мудрости, па изгледа као да је Скендербег, заиста, то и могао говорити... Ако он то није рекао, онда значи да је онај, који је по Барлецију први написао скраћену историју радње Скендербегове, увиђао јасно једну од главних категорија узрока са којих нас је свако зло у 14. и 15. веку постизавало.”

Ова Мијатовићева запажања могу се применити и на цетињски рукопис о Скендербегу, јер и према неколико цитата из београдског рукописа може се довољно видети сличност ових двају рукописа, мада не и потпуна идентичност. Али и поред тога што историја о Скендербегу у цетињској верзији у понечему верније одржава време и прилике на које се односи него Барлецијево дело по којему је рађена, ипак ни она не може доћи у обзир као историјски извор. Далеко од тога. Јер је пун са крупнијим претеривањима и са пуно нетачности у хронологији и другим детаљима.

Према цетињском рукопису, а и београдском, Скендербег би имао 12 година кад је одведен на двор султана Мурата II, а према Барлецију девет. Међутим, у науци се узима да је он рођен око 1410. године, а из очевог дома одведен тек после 1426. године, што би значило да је тада могао имати више од 16 година. У оба поменута рукописа наведено је да је Иван Кастриот (отац Скендербегов) имао три сина: Станишу, Георгија — Скендербега и Константина, док четврти син Иванов, Репош, није споменут. У рукопису се говори и о томе да је Скендербег, док је био у служби турског цара Мурата II, учествовао у заузећу малоазијских градова Брусе и Никомисије. Међутим, Турци су ове градове освојили пре тога. Битка између српске и угарске војске, с једне, и турске, с друге стране, вођена је (1443. године) код Ниша, а не код Крушевца, како у рукопису стоји. Сабор на коме је (1444. године) учињен савез арбанашких главара против Турака није одржан у Улцињу, како у рукопису стоји, већ у Љешу. На 4.1. рукописа стоји: Аранит Сопиа Голим, а треба: Аријанит Топија Големи; стоји: Андреј Топчиа, а треба: Андреј Топија. Одговор Скендербегов на једно писмо султана Мурата II из 1444. године датиран је под 1436. годином, што је, без сумње, омашка преписивача. Мајка Леке Захарија, Боја, у рукопису се назива Босанка. У рукопису стоји: Дринаст, а треба: Дриваст. У рукопису се говори како је Скендербег још на почетку своје акције против Турака, пошто је заузео Кроју (ондашњи главни град Албаније) и неколико других мањих градова (утврђења), покушао у два маха да заузме и Сват град (Свети град у Горњем Дебру). Али без успеха.

Тачније је Скендербегов биограф опширно причао о турској офанзиви на Сват град (1448. године), пропустивши да пре тога ишта каже о преласку Сват-града у Скендербегове руке. У овој офанзиви, према цетињском рукопису, учествовало је 150.000 турских војника. Такође је преувеличано бројно стање турске војске и у приказу два доцнија турска похода на град Кроју. Наиме, каже се да је у једном од њих учествовало 230.000 турских војника, а у другом 200.000. Бројно стање турске војске, при првом нападу на Скендербегову Кроју, у рукопису није назначено. Овај први напад на Кроју (први по доласку Скендербега на чело Албаније) догодио се 1450. године, а у рукопису је датиран 1453. године. При крају рукописа изведен је закључак да је Скендербег с Турцима имао 63 битке, и да ни у једној од њих није био поражен, изузев у бици код Београда (албанским Бератом). Међутим, у тексту истог рукописа читамо да су браниоци опседнутих градова, Сват-града и Дебра, били приморани да их предају Турцима (1448. године). Може се прочитати и да је из једне борбе с Турцима и сам Скендербег једва извукао главу. А из научне историографије се може видети да су Турци већ 1466. године „освојили отворену земљу Скендербега”, а то је на две године пре његове смрти. Само је чињеница да тврди град Кроју нису успели да освоје за време њиховог живота.

Додајући Скендербегу презиме Чернојевић, очито се ишло за тим да се он учини Србином, што не одговара чињеници. Интервенција се види и на оним местима где се Латини негативно карактеришу, као на пример да су они варалице, али пред Турцима ниско падали; да „умију љепше са женама играти, него од Турака градове узимати” итд. Ако је тамо погрешно наведено место на коме су се (1443. године) судариле угарска и српска војска са турском, тачно је назначено то да су у овој бици Срби и Угари однели победу. Такође је тачно приказан и пораз угарске војске код Барне (1444. године). Повод за сукоб између Скендербега и Млетачке Републике, до кога је дошло 1447. године, такође је истинито приказан. Пад Цариграда исто тако. Погибија турског војсковође Балабан-паше под зидинама Кроје, испод које се и сам турски султан, више него једанпут, срамно повукао, такође...[212]

Занимљивости[уреди]

  • Од стране страних званичника и из иностране историје, он је добио такве епитете као „Христов атлетичар” и „Геније прве евроатлантске алијансе”
  • Сматра се да је Скендербег био крупан и веома јак. Мач који је користио био је тежак да користити обичан човек због његове тежине
  • Његов шлем је на себи имао рогове јарца, симбол Пира из Епира и легенди Александра Великог
  • Постоје два мача Скендербега. Један је донирао папа на божић 1466. године, 85,5 центиметара је дугачак и 5,7 широк. Тежак је 1,3 килограма. Други је турски модел, 121 центиметара дужина и 3,2 килограма тежак
  • Скендербегов коњ је још један симбол који је пратио јунака. Према Барлетијусу, коњ је био беле, изабране раса. Након смрти Скандербега, коњ је одбио да га вози други човек и умро је.
  • Знао је латински, турски, албански и српски.
  • Скендербег се борио у 30 битака и само 1 је изгубио.
  • Скендербег је користио две унифроме. Једна је за рат, са шлемом и витешком опремом. Друга је споменута од стране Барлетија, која је албанска традиционална ношња са фесом и јублетом.
  • Папа Пије II је питао Скендербега два пута да га крунише за краља. У архивама Ватикана, ту су документи који показују да је Скендербег крунисан од стране папе као краљ Епира.
  • Најважнији његов цитат је онај када се појавио у Кроји и рекао „Нисам вам дао слободу, али сам је нашао међу вама.”
  • О Скендербегу је написано око 600 књига широм света, међу којима су романи, историјске књиге, приче, чак и легенде.
  • Турски историчари кажу да је битка Берата највећи неуспех Скендербега.
  • Најранији портрет Скендербега датира из 1466. године. Ђентиле Белини је 1466. године, када је Скендербег посетио Лагуну, град у Италији, насликао Скендербега, према аутору Фридриху Кенеру.[213]

Албански национални мит о Скендербегу[уреди]

У делу "Istori'e Skenderbeut" које је написао Наим Фрашери 1898. године лик Скандербега је добио нову димензију албанског националног хероја.

Скендербегова слава је вековима била сачувана у хришћанској Европи док је у претежно исламизованој Албанији постепено бледела.[214] Албанци су тек крајем 19. века, у периоду Албанског националног препорода поново открили Скендербега[215] и уздигли га на ниво националног мита.[216] Иако је Скендербег већ имао одређених утицаја на формирање идентитета албанске дијаспоре у Италији, тек на самом крају 19. века после 1898. и објављивања књиге коју је написао Наим Фрашери („Istori'e Skenderbeut”) лик Скендбега је добио нову димензију, димензију којом је његов лик везан не за религију, већ за нацију.[217] Наим Фрашери је био највећа инспирација и узор већини албанских интелектуалаца и песника.[218] У недостатку средњовековног албанског краљевства или царства, албански националисти су за свој симбол одабрали Скендербега чија херојска трагедија има све елементе који су потребни за изградњу мита.[219]

Албански националисти су подвргли Скендербегов лик процесу албанизације и приказали га као хероја нације.[220] Књиге и публикације које су касније објављиване су такође приказивале Скендербега као хероја нације.[220] Иако је мит о Скендербегу имао мало заједничких тачака са стварношћу, он је инкорпориран у радове о Историји Албаније.[221]

Проблем етничког порекла Скендербега[уреди]

Бројни извори информација објављени у радовима савремених историчара дају следеће информације везане за националну припадност:

  1. становништво и војници којима је владао Скендербег нису били искључиво Албанци већ и Грци, Срби, Власи,...
  2. становништво и војници који су се супротстављали Скендербегу нису били искључиво неалбанци, већ су Албанци чинили окосницу војски које су учествовале у сукобима са Скендербеговим војницима, не само у оквиру војске Османског царства, већ и у оквиру војски појединих албанских феудалаца који су се повремено сукобљавали са Скендербегом ратујући за Венецију
  3. територије које су биле под контролом Скендербега нису насељавали искључиво Албанци, нити су све територије које насељавају Албанци биле под његовом контролом, нити територија коју је он контролисао обухвата целокупну територију коју данас заузима држава Албанија. За највећи део територије данашње Албаније се у доба Скендербега употребљавао назив Епир, а сам Скендербег је често називан принцом Епира.
  4. етничка припадност није била основ за опредељивање становника или војника за или против Скендербега већ на првом месту религиозни и економски фактори (сви Скендербегови ратници су били хришћани)
  5. етничка припадност у смислу савременог концепта нације се јавља тек после Француске револуције и стога се Скендербегу не могу приписивати атрибути које су нације добиле тек око 400 година после Скендербега
  6. етничка припадност самог Скендербега је предмет бројних контроверзи јер се у бројним историјским изворима тврди да је Скендербег био Албанац, али да је имао српско или грчко порекло.
  7. његова браћа и сестре имају највише српска имена.
  8. Станишин син се звао такође Бранило.

Упркос свим овим информацијама о стварном Скендербегу, митски Скендербег је етнички чист Албанац који је предводио отпор који је читав албански народ пружио инвазији Турака на албанску територију средњевековне националне државе албанског народа.

Први научник који је тврдио да је Скендербег Словен је Чарлс Хопф који је погрешно прочитао документ из 1368. године на српском језику. Због свог нетачног тумачења је произвео „Бранила Кастриота” којег је ставио за Скендербеговог прадеду. Иако је ова грешка разјашњена, и даље постоје Срби који и данас верују у његово постојање.[222]

Он и његова дела су постали мешавина историјских чињеница, истина и полу-истина, изума и фолклора... У 19. веку Албанци, барем већина, придржавали су се вере Скендербегових непријатеља. Скендербег је постао национални херој свих Албанаца.

Референце[уреди]

  1. Gibbon (1788). Део о Скендербегу
  2. Jacques (1994). стр. 179.
  3. 3,0 3,1 Barleti (1508)
  4. 4,0 4,1 Paganel (1855)
  5. Hodgkinson (2013)
  6. Schmitt (2012). стр. 55.. in seiner Gefolgschaft fanden sich neben Albanern auch Slawen, Griechen und Vlachen.
  7. Novak (1936). стр. 150.
  8. Ljubić (1875). стр. 120.
  9. 9,0 9,1 9,2 Anamali (2002). стр. 341.
  10. Ivić (1987). стр. 343.
  11. „Historia Byzantina Familiae Byzantinae” (PDF). 
  12. Moore (1850). стр. 1.
  13. Michaelides (2003). стр. 118.
  14. von Thallóczy, Ludwig (1916), Illyrisch-albanische Forschungen (на језику: немачки), Konstantin Jireček; Milan von Šufflay; Theodor A Ippen; Ernst C Sedlmayr, MÜNCHEN UND LEIPZIG: VERLAG VON DüNCKER & HUMBLOT, стр. 80, OCLC 10224971, »Kastriot, die einen griechischen Namen führten, "Stadtbürger", kastriotis von kastron, Stadt (aus lat. castrum; polis war nur Konstantinopel allein).« 
  15. Noli (1947). стр. 19.
  16. Masson (1954). стр. 15.
  17. Hodgkinson (2005). стр. 1.
  18. Miklosich, Fr, ур. (1858), „Скедерь бегь”, Monumenta Serbica spectantia Historiam Serbiæ Bosnæ Ragusii, Vienna, CCCLVI: 443 
  19. 19,0 19,1 Jovanović, Gordana (1991). „Starosrpski jezik u dva pisma Đurđa Kastriota Dubrovčanima”. Stanovnistvo slovenskog porijekla u Albaniji. Titograd: Istorijski institut SR Crne Gore. Приступљено 20. 12. 2017. 
  20. Rosser (2001). стр. 363.
  21. Frashëri (2002). стр. 54–62.
  22. Frashëri (2002). стр. 62–66.
  23. Anamali (2002). стр. 335.
  24. 24,0 24,1 24,2 Myhill (2006). стр. 232.
  25. Frashëri (2002). стр. 72–77.
  26. Schmitt (2009). стр. 44–45.
  27. Petrovski, Boban (2006). „Воисава Трибалда” [Voisava Tribalda)] (PDF) (на језику: македонски). Skopje. 
  28. Fine (1994). стр. 422.
  29. Glassé (2008). стр. 129.
  30. 30,0 30,1 Frashëri (2002). стр. 86.
  31. Zilfi (2010). стр. 101.
  32. Бартл (1995). стр. 41.
  33. Kenneth Meyer Setton; Harry Williams Hazard; Norman P. (1990). A History of the Crusades: The Impact of the Crusades on Europe. Univ of Wisconsin Press. стр. 293. ISBN 978-0-299-10744-4. Приступљено 19. 06. 2013. »Kastriota had been sent from Albania as a hostage to the sultan's court and trained at the military academy of Enderum in Adrianople« 
  34. Frashëri (2002). стр. 86–92.
  35. Sindik, Dušan (1990), „Dve povelje u Hilandaru o Ivanu Kastriotu i sinovima”, Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji: zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog u Cetinju 21-22-i-23-juna 1990 (на језику: српски), Titograd: Istorijski institut SR Crne Gore; Stručna knj., OCLC 29549273, »Повеља није датирана ... Стога ће бити најбоље да се за датум издавања ове повеље задржи временски оквир између 1426. и 1431. године ... This act was not dated ... Therefore it is best to assume that it was issued ... between 1426 and 1431.« 
  36. Frashëri (2002). стр. 86-92.
  37. 37,0 37,1 37,2 Anamali (2002). стр. 342.
  38. 38,0 38,1 Gibb, Sir Hamilton Alexander Rosskeen; Lewis, Bernard; Pellat, Charles; Schacht, Joseph (1973). The Encyclopaedia of Islam. Brill. стр. 139. »The son, raised in the pallace as ic-oglani, was according to the procedure of çıkma,... granted a timar near the territories of had a timar near his fathers' territories (Yuvan-eli)...« 
  39. Elsie (2010). стр. 399.
  40. Frashëri (2002). стр. 98.
  41. Frashëri (2002). стр. 99.
  42. Fine (1994). стр. 535.
  43. 43,0 43,1 43,2 Anamali (2002). стр. 343.
  44. İnalcık (1995). стр. 76.
  45. İnalcık (1995). стр. 77.
  46. Studia Albanica (на језику: француски). 8. L'Institut. 1971. стр. 116. »Dans deux de ces notes Skanderbeg est mentionné par le titre bey (Juvan oglu Iskender bey), et elles ont été datées par H. Inalcik en 1437/8, au contraire, dans la troisième note marginale, datée en mai 1438, Skanderbeg figure sans le titre de bey, tout comme sur le document dresse par le sandjakbey Mustapha.« 
  47. Francione (2003). стр. 15.
  48. Frashëri (2002). стр. 92.
  49. Zhelyazkova (2000). стр. 8.. In 1440, he was promoted to sancakbey of Debar
  50. Hösch, Peter (1972). The Balkans: a short history from Greek times to the present day, Volume 1972, Part 2. Crane, Russak. стр. 96. ISBN 978-0-8448-0072-1. Приступљено 4. 04. 2011. 
  51. Frashëri (2002). стр. 130–133.
  52. Gegaj (1937). стр. 120.. En 1443, une occasion allait s'offrir pour réaliser son plan. Les Turcs faisaient la guerre aux chrétiens révoltés. Une bataille s'engagea à Kunovica, près de Nich. L'armée du sultan était commandée par Karambeg, pacha de Roumélie, et Scanderbeg. Or, dès le début des engagements, l'aile confiée à Scanderbeg abandonna ses positions; le reste de l'armée turque...)
  53. 53,0 53,1 Frashëri (2002). стр. 130-133.
  54. Setton (1976). стр. 72.
  55. 55,0 55,1 Fine (1994). стр. 559.
  56. Frashëri (2002). стр. 212.
  57. Ramet (1998). стр. 209.
  58. Ajeti (1969). стр. 226.
  59. Schmitt Oliver Jens, "Skanderbeg et les Sultans", Turcica, 43 (2011). стр. 68., 69.
  60. Noli (1947). стр. 21.
  61. 61,0 61,1 61,2 Hodgkinson (2005). стр. 240.
  62. K. Jireček, Ist. Srba I, 367-368.
  63. 63,0 63,1 63,2 Бартл (1995). стр. 44.
  64. „Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu”. Kosovo.net. Приступљено 17. 12. 2017. 
  65. Радонић (1492). стр. 1.
  66. Бартл (1995). стр. 43.
  67. Schmitt (2001). стр. 302.
  68. Myrday (1976). стр. 48.
  69. 69,0 69,1 69,2 69,3 Noli (1947). стр. 40.
  70. Fine (1994). стр. 557.
  71. Радонић (1492). стр. 2.
  72. 72,0 72,1 Hodgkinson (1999). стр. 102.
  73. Frashëri (2002). стр. 158.
  74. Hodgkinson (1999). стр. 85.
  75. Hodgkinson (1999). стр. 89.
  76. Schmmit (2001). стр. 490.
  77. 77,0 77,1 Demetrio (1539). стр. 88.
  78. 78,0 78,1 78,2 78,3 78,4 Francione (2003). стр. 105.
  79. Marković (2004). стр. 207.. Već 1448. posredovao je u sklapanju mira u sukobu između Mletačke Republike i Skenderbega, koji je pustošio okolinu Bara i Ulcinja [...] U ime Skenderbega nudio je 1450. godine Mlečanima Kroju [...] Kako je Pelinović od 1453-1456. bio i apostolski pronotar,171 sastavljao je Skenderbegove povelje
  80. 80,0 80,1 Noli (1947). стр. 100.
  81. 81,0 81,1 Frashëri (2002). стр. 160–161.
  82. Vaughan, Dorothy Margaret (1954-06-01). Europe and the Turk: a pattern of alliances, 1350–1700. AMS Press. стр. 62. ISBN 978-0-404-56332-5. Приступљено 12. 09. 2012. 
  83. Sedlar & 1994 (393)
  84. Babinger (1992). стр. 40.
  85. Setton (1978). стр. 100.. Scanderbeg intended to go "peronalmente" with an army to assist Hunyadi, but was prevented from doing so by Branković, whose lands he ravaged as punishment for the Serbian desertion of the Christian cause.
  86. Noel (1998)
  87. Francione (2003). стр. 88.
  88. Setton (1976). стр. 101.. "among whom were Slavs, Germans, Italians and others"
  89. Babinger (1992). стр. 60.. "including many Slavs, Italians, Frenchmen and Germans"
  90. 90,0 90,1 90,2 Noli (1947). стр. 25.
  91. Setton (1978). стр. 101.. While the Venetians of Scutari sold food to the Turks, those of Durazzo aided the Albanians
  92. Setton (1975). стр. 272.
  93. 93,0 93,1 Setton (1978). стр. 102.
  94. Božić (1979). стр. 370.. и напуљског краља Алфонса, за кога ce, одбијен од Млечана, тесно везао ...
  95. Babinger (1992). стр. 151.
  96. Frashëri (2002). стр. 310–316.
  97. Marinesco (1923). стр. 59.
  98. Gegaj (1937). стр. 92.
  99. Frashëri (2002). стр. 320–321.
  100. Frashëri (2002). стр. 181.
  101. Elsie (2000). стр. 14.
  102. Jens (2009). стр. 280.
  103. Archive of Crown of Aragon, reg. 2691, 101 recto –102 verso; Zurita: Anales. IV, 29
  104. Божић (1983). стр. 74.
  105. Гарашанин (1988). стр. 299.
  106. Archive of Crown of Aragon, reg. (2697). стр. 98—99
  107. Noli (1947). стр. 27.
  108. Marinesco (1923). стр. 69–79.
  109. 109,0 109,1 Noli (1947). стр. ?.
  110. Schmaus (1969). стр. 92.
  111. 111,0 111,1 Demetrio (1539). стр. 317.
  112. 112,0 112,1 112,2 112,3 112,4 Francione (2003). стр. 108.
  113. Fine (1994). стр. 558.
  114. 114,0 114,1 Frashëri (2002). стр. 321.
  115. Frashëri (2002). стр. 322.
  116. Ljubić, Šime (1868), Listine o odnošajih izmedju južnoga slaventsva i mletačke republike (Documents about the relations of South Slavs and Venetian Republic), Monumenta spectantia historiam slavorum meridionalium, X/XXV, Zagreb, OCLC 68872994 
  117. ASM, Carteggio gen. Sforzasco, ad annum 1454
  118. Noli (1947). стр. 30.
  119. Jorga (1908–1913). стр. 46.
  120. Marinesco (1923). стр. 82.
  121. 121,0 121,1 121,2 121,3 121,4 Noli (1947). стр. 51.
  122. 122,0 122,1 122,2 122,3 122,4 122,5 Babinger (1992). стр. 152.
  123. Frashëri (1964). стр. 79.
  124. Noli (1947). стр. 52.
  125. Zbornik Odsjeka za Povijesne Znanosti Zavoda za Povijesne i Društvene Znanosti Hrvatske Akademije Znanosti i Umjetnosti. HAZU. 1999. стр. 169. »...1456 rođen je princ Gjon Kastrioti, Skenderbegov sin ... Hamza ... pobjegao je kod sultana Mehmeda II 1456 godine...« 
  126. Noli (1947). стр. 29.
  127. Noli (1947). стр. 53.
  128. Anamali (2002). стр. 367–368.
  129. 129,0 129,1 129,2 129,3 129,4 Babinger (1992). стр. 152–153.
  130. 130,0 130,1 130,2 130,3 Бартл (1995). стр. 45.
  131. Marinesco (1923). стр. 133–34.
  132. Gegaj (1937). стр. 120.
  133. 133,0 133,1 Радонић (1492). стр. 2—3.
  134. Божић (1983). стр. 78.
  135. Спремић, Момчило, Борбе за ослобођење Смедерева (1459–1485),Смедеревски Зборник 3 Archived 2 February 2016[Date mismatch] at the Wayback Machine. (2011), 13–29.
  136. Elsie (2000). стр. 9.
  137. Samardžić, Radovan (1892). Istorija srpskog naroda: Doba borbi za očuvanje i obnovu države 1371–1537. Srpska knjiiževna zadruga. стр. 375. »...Скендербега, који му је уступио неки ближе непознати посед за издржавање; ...Већ почетком 1461 отишао је са Скендербеговом препоруком у Италију.« 
  138. Зборник Матице српске за историју. Матица. 1995. стр. 211. 
  139. Babinger (1992). стр. 201.
  140. 140,0 140,1 140,2 Anamali (2002). стр. 387.
  141. Hodgkinson (1999). стр. 163–164.
  142. Noli (1947). стр. 32.
  143. 143,0 143,1 Frashëri (2002). стр. 370–390.
  144. Радонић (1492). стр. 3.
  145. 145,0 145,1 145,2 145,3 145,4 145,5 Noli (1947). стр. 35.
  146. Demetrio (1539). стр. 329.
  147. 147,0 147,1 Радонић (1492). стр. 5.
  148. Noli (1947). стр. 35–36.
  149. Божић (1983). стр. 79.
  150. 150,0 150,1 150,2 150,3 Noli (1947). стр. 36.
  151. Demetrio (1539). стр. 335.
  152. 152,0 152,1 Frashëri (2002). стр. 418.
  153. Demetrio (1539). стр. 337.
  154. 154,0 154,1 Радонић (1492). стр. 7.
  155. İnalcık (1995). стр. 88.. Balaban Aga, qui a accordé des timar à ses propres soldats dans la Basse- Dibra et dans la Çermeniça, ainsi qu'à son neveu à Mati, doit être ce même Balaban Aga, sancakbeyi d'Ohrid, connu pour ses batailles sanglantes contre Skanderbeg.
  156. Божић (1983). стр. 81—82.
  157. 157,0 157,1 157,2 Babinger (1992). стр. 251–253.
  158. Shukarova, Aneta (2008), Todor Chepreganov, ур., History of the Macedonian People, Mitko B. Panov, Dragi Georgiev, Krste Bitovski, Academician Ivan Katardziev, Vanche Stojchev, Novica Veljanovski, Todor Chepreganov, Skopje: Institute of National History, ISBN 978-9989-159-24-4, OCLC 276645834, Приступљено 26. 12. 2011, »deportation of the Archbishop of Ohrid, Dorotei, to Istanbul in 1466, together with other clerks and bolyars who probably were expatriated be-cause of their anti Ottoman acts during the Skender-Bey's rebellion.« 
  159. Pavlovski, Jovan; Pavlovski, Mišel (2006). Вчера и денес--Македонија!: практикум по историја. Mi-An. стр. 99. »...Една година подоцна, по неуспешниот обид да ја освои Албанија, Мехмед Втори на враќање, во Охрид, сомневајќи се дека црквата, болјарите и, веројатно, граѓаните, шуруваат со останатите Албанци, го сменил охридскиот архиепископ Доротеј и за нов епископ го наименувал Гркот Марк Ксилокаров. Имотот на оние Македонци што ги депортирал во Анадолија им бил одземен и разделен на новодојдените Турци.« 
  160. Setton (1978). стр. 282.
  161. Housley (1992). стр. 91.
  162. Радонић (1492). стр. 6.
  163. 163,0 163,1 Божић (1983). стр. 81.
  164. Drizari (1968). стр. 85.
  165. Frashëri (2002). стр. 451.
  166. 166,0 166,1 Noli (1947). стр. 333.
  167. Барлт (1995). стр. 45.
  168. 168,0 168,1 Frashëri (2002). стр. 456.
  169. Freely (2009). стр. 112.
  170. 170,0 170,1 170,2 170,3 170,4 170,5 Noli (1947). стр. 38.
  171. Stavrides (2001). стр. 163–64.. When the Ottoman army arrived Skanderbeg took refuge in Albanian mountains. Mehmed II sent Mahmud Pasha to the mountains, together with the most experienced part of the army, in order to pursue Skanderbeg, while he himself ravaged the rest of the land ... The Grand Vezier spent fifteen days in the mountains, ... However, they did not find Skanderbeg, who had managed to flee to the coast
  172. Stavrides (2001). стр. 163.. ... taking much booty and many prisoners ... Mehmed II after ravaging the rest of the land, went to Kruje and besieged it for several days. When he realized that it would not be taken by assault, he decided to return ...
  173. 173,0 173,1 Божић (1983). стр. 82.
  174. Шуфлај (1925). стр. 134.
  175. 175,0 175,1 Anamali (2002). стр. 411–12.
  176. Anamali (2002). стр. 411–413.
  177. Anamali (2002). стр. 413–416.
  178. Anamali (2002). стр. 416–417.
  179. Anamali (2002). стр. 417–420.
  180. Gibbon (1901). стр. 467.
  181. 181,0 181,1 Runciman (1990). стр. 183–185.
  182. Archivio del Gran Priorato di Napoli e Sicilia del Sovrano Militare Ordine di Malta, Napoli
  183. Lane–Poole (1888). стр. 135.
  184. 184,0 184,1 Hodgkinson (2005). стр. 12.
  185. Hodgkinson (2005). стр. xiii.
  186. Schwandner-Sievers & Fischer (2002). стр. 43.. ... transformation of Skanderbeg into national symbol did not just serve national cohesion ... in the national narrative Skanderbeg symbolised the sublime sacrifice of the Albanians in defending Europe from the Asiatic hordes.
  187. Gibbon (1901). стр. 466.
  188. Cohen (2003). стр. 151.
  189. Willson (1909). стр. 296.
  190. Congressional Record, V. 151, Pt. 18, October 27 to November 7, 2005. Congress. 2005. стр. 24057. ISBN 978-0-16-084826-1. Приступљено 17. 04. 2012. 
  191. Elsie (2010). стр. 261.
  192. Zbornik Matice srpske za književnost i jezik (на језику: српски). Novi Sad: Matica srpska. 1991. стр. 91. Приступљено 2. 04. 2012. »Мартина Сегона, по сопственој изјави "српског писца"« 
  193. Zgodovinski časopis. 54. Zgodovinsko društvo za Slovenijo. 2000. стр. 131. »"Martin Segon je eden najvidnejših humanistov s konca 15. stoletja."« 
  194. Studi storici (на језику: италијански). Istituto storico italiano per il medio evo. стр. 142—45. »Narrazioni di Giorgio Castriotto, da i Turchi nella lingua loro chiamato Scander beg, cioe Alesandro Magno« 
  195. UNVOLLSTÄNDIGER TEXTENTWURF ZUR DISKUSSION AM 6.2.2012 (PDF). 2012. стр. 9. Приступљено 2. 04. 2012. »Martinus Segonus verfasste eine der frühesten "Landeskunden" des spätmittelalterlichen Balkans und eine kurze, aber sehr wichtige biographische Skizze zu Skanderbeg« 
  196. Živanović, Đorđe. „Konstantin Mihailović iz Ostrovice”. = 19. 04. 2011.#_Toc14791997 Predgovor spisu Konstantina Mihailovića "Janičarove uspomene ili turska hronika" Проверите вредност параметра |archiveurl= (помоћ) (на језику: српски). Projekat Rastko, Poljska. Архивирано из оригинала на датум 19. 04. 2011. Приступљено 19. 04. 2011. »Taj rukopis je ... postao pre 1500. godine, a po svoj prilici još za vlade Kazimira Jagjelovića (1445–1492) ... Kao što smo već rekli, Konstantin Mihailović je negde između 1497. i 1501. napisao jedino svoje književno delo, koje je sačuvano u raznim prepisima sve do naših dana ... delo napisano verovatno između 1490. i 1497, i to zbog toga što se u njemu Matija Korvin spominje kao već mrtav, a poljski kralj Jan Olbraht kao živ.« 
  197. Minna Skafte Jensen, 2006,A Heroic Tale: Edin Barleti's Scanderbeg between orality and literacy
  198. Gibbon (1901). стр. 465.
  199. Setton (1976). стр. 73.
  200. Andersen, Bjoern. „Holberg on Scanderbeg”. bjoerna.dk. ; Holberg, Ludwig (1739), Adskillige store heltes og beroemmelige maends, saer Orientalske og Indianske sammenlignede historier og bedrifter efter Plutarchi maade/ 2., Höpffner, OCLC 312532589 
  201. The Scanderberg Operas by Vivaldi and Francouer by Del Brebner Archived 17 February 2005[Date mismatch] at the Wayback Machine.
  202. Rubin, Don (2001), The world encyclopedia of contemporary theatre, Taylor & Francis, стр. 41, ISBN 978-0-415-05928-2 
  203. Longfellow (1880). стр. 286–296.
  204. Frashëri (2002). стр. 9.
  205. Frashëri (2002). стр. 10.
  206. Setton (1978). стр. 102.. Unfortunately Athanase Gegaj ... had not discovered that the "Anonymous of Antivari" was an invention of Biemmi, nor had Noli even by 1947.
  207. „Petar II Petrovic Njegos: Gorski vijenac”. www.njegos.org (на језику: српски). Приступљено 19. 12. 2017. 
  208. „Njegos - Lazni car Scepan Mali”. www.njegos.org (на језику: српски). Приступљено 19. 12. 2017. 
  209. „Festival de Cannes: The Great Warrior Skanderbeg”. festival-cannes.com. Архивирано из оригинала на датум 04. 02. 2012. Приступљено 31. 01. 2009. 
  210. „Palazzo Skanderbeg e la Cultura tradita” (на језику: италијански). 
  211. Delaney, Robert (29. 09. 2006). „Welcoming Skanderbeg — Cd. Maida, Albanian president unveil statue of Albanian hero”. The Michigan Catholic. Archdiocese of Detroit. Архивирано из оригинала на датум 1. 09. 2009. 
  212. „Божо Ђ. Михаиловић: “ЦЕТИНЈСКИ ЛЈЕТОПИС” КАО ИСТОРИЈСКИ ИЗВОР, '''montenegrina.net'''. Montenegrina.net. Приступљено 17. 12. 2017. 
  213. „50 Facts about George Kastrioti Skanderbeg life, the Albanian National Hero, ''ocnal.com''”. Ocnal.com. 17. 07. 2014. Приступљено 17. 12. 2017. 
  214. Ursprung (2009)
  215. Bartl (2009)
  216. Kraft, Ekkehard (18. 3. 2009), Wer war Skanderbeg? (на језику: немачки), Zurich: Neue Zürcher Zeitung, »Der albanische Adlige, der als Geisel am Hof des osmanischen Sultans zum Islam übergetreten war und dann rasch Karriere gemacht hatte, wechselte 1443 die Seiten, kehrte zum Christentum zurück und kämpfte ein Vierteljahrhundert gegen die Osmanen. Von der albanischen Nationalbewegung war er seit dem Ende des 19 Jahrhunderts zum nationalen Mythos erhoben worden. [The Albanian noble... with the Albanian national movement from the end of the 19th century has been raised to the national myth.]« 
  217. Clayer, Nathalie (2007), Aux origines du nationalisme albanais: la naissance d'une nation, Karthala, стр. 441, ISBN 978-2-84586-816-8, Приступљено 6. 5. 2017, »Avant 1896, une image de Skanderbeg heros de l orthodoxie Grecque s'etait largement developpee dans les regions meridionales tandis que, dans le regions proches du Montenegro, en 1897 encore, des poemes epiques dans lesqueles il etait celebre comme un guerrier slave etaient de plus en plus difuses. Meme s'il etait egalement deja apparu dans la construction d'un passe national albanais (en particulier Arberesh) , dans les toutes dernieres annes du XIX siecle, sa figure prit une nuovelle dimension« 
  218. Elsie, Robert (2005), „Writing in the independence period”, Albanian literature: a short history (на језику: енглески), London: I.B. Tauris in association with the Centre for Albanian Studies, стр. 100, ISBN 978-1-84511-031-4, Приступљено 18. 1. 2011, »major source of inspiration and guiding lights for most Albanian poets and intellectuals« 
  219. Schwandner-Sievers & Fischer (2002). стр. 43.. ...an episode taken from medieval history was central for Albanian national mythology. In the absence of medieval kingdom or empire the Albanian nationalists choose Skanderbeg...
  220. 220,0 220,1 Clayer (2007). стр. 441.
  221. Bartl, Peter (2009), Bartl, Peter: review of: Schmitt, Oliver Jens, Skanderbeg. Der neue Alexander auf dem Balkan (на језику: немачки), »Dieser Mythos hatte mit der historischen Realität wenig zu tun, er fand aber nichtsdestotrotz Eingang auch in die albanische Geschichtsschreibung. [This myth had a little to do with the historical reality, but it was nonetheless included in the Albanian history too.]« 
  222. (assassinato a Jannina nel 1379 circa), di origine serba, Governatore di Jannina nel 1368. Sposa N.N.

Литература[уреди]

Додатна литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]