Битка код Ниша (1443)

С Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Битка код Ниша.
Битка код Ниша
Део Дуге војне
Време:8. новембар 1443. године[1]
Место:близу Ниша,
Српска деспотовина
Исход: Убедљива[2] хришћанска победа[1][3]
Сукобљене стране
Flag of Hungary (15th century, rectangular).svg Краљевина Угарска
CoatOfArmsOfJovanStefanovicBrankovic.png Српска деспотовина
Flag of the Ottoman Sultanate (1299-1453).svg Османско царство
Команданти и вође
Јанош Хуњади[4]
Ђурађ Бранковић[4]
Касим-паша[1]
Турахан-бег[1]
Јачина
25.000 коњаника и стрелаца, укључујући и 8.000 Срба[5]
непозната
Жртве и губици
непознати
2.000 Турака пало, 4.000 заробљено[6]

Битка код Ниша је вођена 8. новембра 1443. године између Турака, на једној страни, и Мађара и Срба, на другој страни. Турци су у потпуности поражени од стране Срба и Мађара под командом Јаноша Хуњадија.

Ова битка је била део тзв. Дуге војне.

Позадина[уреди | уреди извор]

Овој бици претходила је битка код Алексинца 3. новембра, 1443. године[7], недалеко од тврђаве Бован[8]

Припреме за битку[уреди | уреди извор]

Хришћанска војска се састојала од Срба, Мађара, Чеха и Пољака[9]. Њена јачина је била око 25.000 коњаника и пешака, од којих је било око 8.000 Срба, такође коњаника и пешака[5]. Заповедници хришћана били су угарски војсковођа Сибињанин Јанко и српски деспот Ђурађ Бранковић[9].

Главнина турске војске још није била дошла из Марице, тако да су се хришћанској војсци супротставили паше Видина, Софије и околине[9]. Турски заповедници су били Касим-паша, генерални гувернер Румелије, и Турахан-бег, војсковођа[1]. Према Дубровчанину Андрији Качићу, турски султан Мурат II је послао Ђурђа Кастриота да би се супротставио Сибињанину Јанку[9].

Ток битке[уреди | уреди извор]

Према Дубровчанину Андрији Качићу, који је податке црпео од италијанских историчара, битка се овако одвијала:

Главни узрок турског пораза био је касније прослављени албански војсковођа Ђурађ Кастриот Скендербег. Кастриот, кога је послао турски султан у борбу, искористио је ту прилику да се одметне од Турака. Тајно је јавио Сибињанину Јанку да ће му предати султанову војску. Током битке, Кастриот је напустио турску војску и почео да бежи. То је изазвало велику пометњу међу турским редовима, која је и омогућила да хришћанска војска однсесе победу над Турцима.[9]

Губици[уреди | уреди извор]

Турска страна имала је губитке од 2.000 палих и 4.000 заробљених[6].

Последице[уреди | уреди извор]

После ове битке, Ђурађ Кастриот Скендербег је напустио турску војску, заједно са 300 других Албанаца[10], вратио се у Албанију и поново прихватио хришћанство. Одатле је почео је 25 година дугу беспоштедну албанску побуну против Османског царства.

Касим је морао да напусти свој камп и да, са својим колегом војсковођом Тураханом, побегне кроз Пирот и кланчеве Драгомана у Софију да би упозорио султана о инвазији. У току свог бега, Касим и Турахан су спалили 150 села између Ниша и Софије.[1]

Наредне године 1. јула Мурат II је потписао Сегедински мир на 10 година[11] и абдицирао у корист свог сина Мехмеда II. Деспот Ђурађ је Сегеденским миром добио назад Деспотовину са 24 града.[12], међу којима и Ниш[13]

Деспот је, након Сегединског мира[13], град препустио Ђурђу Мрњавчевићу, потомку једног старог рода[6], према некима унуку великог војводе Гојка Мрњавчевића[9], као лено[6] и баштину његових родитеља[13] тј. предака[9].[6][13][9][14] Ниш је остао годину дана слободан[4].

Када је прекршен мир следеће године, Мурат се вратио на Балкан и победио у бици код Варне (1444)[15][6] и на Косову (1448)[6]. Ниш је поново пао под турску власт 1448, и остао тако наредних пуних 245 година не видевши ниједног хришћанског освајача[6][14].

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Colin Imber, 2006, The Crusade of Varna, 1443—45 - pp. 16.
  2. ^ Kenneth M. Setton, 1984, The Papacy and the Levant (1204-1571), Volume II - pp. 76: „...The crusaders defeated theme easily and went on to take Sofia, ...
  3. ^ Fine 1994, стр. 548.
  4. ^ а б в „Важни датуми Ниша”. Архивирано из оригинала на датум 02. 11. 2013. Приступљено 23. 02. 2010. 
  5. ^ а б Kenneth M. Setton, 1984, The Papacy and the Levant (1204-1571), Volume II - pp. 76: „...The Christian army, containing some 25.000 mounted men and archers (according to Ducas), including about 8.000 Serbs, both horse and foot, ...
  6. ^ а б в г д ђ е ж Феликс Каниц, Србија, земља и становништво од римског доба до краја, VI Ниш. pp. 139.
  7. ^ Donald Edgar Pitcher, An historical geography of the Ottoman empire from earliest times to the end - pp. 73.
  8. ^ Kenneth M. Setton, 1984, The Papacy and the Levant (1204-1571), Volume II - pp. 76: „...met up with Turkish troops between the castle of Bolvani and the city of Niš (Nish) in early November, 1443...
  9. ^ а б в г д ђ е ж Бруно Ловрић, Историја Ниша, Ниш 1928 (Ниш од 1386. до Ђорђа Бранковића)
  10. ^ James Emerson Tennent, 1845, The History of Modern Greece, from Its Conquest by the Romans B.C.146, to the Present Time
  11. ^ „Wladislaus III”. Classic Encyclopedia (Reprint of Encyclopædia Britannica Eleventh Edition изд.). LoveToKnow 1911. 2006. Архивирано из оригинала на датум 04. 03. 2007. Приступљено 19. 5. 2007. 
  12. ^ Др Живан Стојковић, Др Слободанка Стојичић, Хрансилав Ракић Историја Лесковца, Београд. (1992). pp. 40.
  13. ^ а б в г игуман Филарет Петровић, Ниш са својом прошлоћу, Ниш. (1892). pp. 10.
  14. ^ а б „Град Ниш: Ниш кроз векове, 2”. Архивирано из оригинала на датум 13. 01. 2010. Приступљено 28. 07. 2010. 
  15. ^ The Historians' History of the World By Henry Smith Williams - pp. 439.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]