Pređi na sadržaj

Selektivna teorija izlaganja

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Selektivno izlaganje je teorija u praksi psihologije, koja se često koristi u medijskim i komunikacionim istraživanjima, koja se istorijski odnosi na tendenciju pojedinaca da favorizuju informacije koje ojačavaju svoje već postojeće stavove dok izbegavaju kontradiktorne informacije. Selektivna izloženost takođe je poznata i definisana kao "pristrasnost pristrasnosti" ili "pristrasnost potvrđivanja" u različitim tekstovima tokom godina.[1]

Prema istorijskoj upotrebi pojma, ljudi imaju naviku da biraju specifične aspekte izloženih informacija koje uključuju u svoju misao. Ovi izbori se vrše na osnovu njihovih perspektiva, uverenja, stavova i odluka.[2] Ljudi mogu mentalno probrati informacije kojima su izloženi i birati povoljne dokaze, ignorišući nepovoljne. Osnova ove teorije je ukorenjena u teoriji kognitivne disonance, koja tvrdi da kada se pojedinci suočavaju sa kontrastnim idejama, aktiviraju se određeni mehanizmi odbrambene zaštite kako bi se postigla harmonija između novih ideja i već postojećih verovanja, što dovodi do kognitivne ravnoteže. Kognitivna ravnoteža, koja je definisana kao stanje ravnoteže između mentalnog predstavljanja sveta i njegovog okruženja, ključna je za razumevanje selektivne teorije izloženosti. Prema Žan Pijažeu, kada dođe do neusklađenosti, ljudi smatraju da je to "inherentno nezadovoljabajuće".[3]

Selektivno izlaganje zasniva se na pretpostavci da će pojedinac i dalje nastaviti da traži informacije o nekom pitanju čak i nakon što je već zauzeo svoj stav po pitanju iste. Stav koji je osoba preuzeo biće obojen različitim činiocima tog pitanja koji se ojačavaju tokom procesa donošenja odluka.

Selektivno izlaganje je prikazano u različitim kontekstima kao što su situacije u kojima se služe sami i situacije u kojima ljudi imaju predrasude u pogledu van-grupnih pripadnika, određenih mišljenja i ličnih i grupnih problema.[4] Očekivana korisnost informacija, norma pravičnosti i radoznalost korisnih informacija su tri faktora koji mogu sprečiti selektivno izlaganje.

Uticaj na odlučivanje[uredi | uredi izvor]

Pojedinačno i grupno odlučivanje[uredi | uredi izvor]

Ova slika, koja se može videti kao mlada žena ili starija žena, služi kao primer kako se pojedinci mogu odlučiti drugačije da gledaju na istu sliku. Prema teoriji selektivne ekspozicije, ljudi imaju tendenciju da traže verziju stimulansa na koji žele biti izloženi, kao što je oblik stimulansa sa kojim su već upoznati.

Selektivno izlaganje može uticati na odluke koje ljudi donose kao pojedinci ili kao grupe, jer možda nisu voljni da promene svoja gledišta i verovanja bilo kolektivno ili sami. Istorijski primer katastrofalnih efekata selektivne izloženosti i njegovih efekata na grupnu dinamiku je serija događaja koji su doveli do Invazije u Zalivu svinja 1961. godine. Predsednik Džon F. Kenedi dobio je podršku od svojih savetnika da odobri invaziju na Kuba od strane loše obučenih iseljenika uprkos velikim dokazima da je to bio glupi i loše osmišljen taktički manevar. Savetnici su bili toliko željni zadovoljiti predsednika da su radije potvrdili svoju kognitivnu pristrasnost za invaziju nego ispitati neispravan plan.[5] Promena uverenja o sebi, drugim ljudima i svetu su tri varijable o tome zašto se ljudi plaše novih informacija.[6] Raznovrsne studije pokazale su da se efekti selektivne izloženosti mogu javiti u kontekstu individualnog i grupnog odlučivanja.[7] Identifikovane su brojne situacione promenljive koje povećavaju tendenciju prema selektivnoj izloženosti.[8] Socijalna psihologija, konkretno, uključuje istraživanje sa različitim situacionim faktorima i srodnim psihološkim procesima koji na kraju ubede osobu da donese dobru odluku. Pored toga, sa psihološke perspektive, efekti selektivne izloženosti mogu da potiču i od motivacionih i kognitivnih strana.

Efekat količine informacija[uredi | uredi izvor]

Prema istraživanju Fišera, Šulc-Harta i sar. (2008), količina informacija relevantnih za odluke kojima su učesnici bili izloženi imalaje značajan efekat na njihove nivoe selektivne izloženosti. Grupa kooj su date samo dve informacije o donošenju odluke imale su manje nivoe selektivne izloženosti od druge grupe koja je imala desetak informacija za procenu. Ovo istraživanje je posvetilo više pažnje kognitivnim procesima pojedinaca kada su im predstavljeni vrlo mali brojevi odlučno-usklađenih i odlučno-neusklađenih informacija. Studija je pokazala da u situacijama kao što je ova, pojedinac postaje više sumnjičav za svoju početnu odluku zbog nedostupnosti resursa. Oni počinju da misle da nema dovoljno podataka i dokaza u onoj oblasti o kojoj im je rečeno da donesu odluku. Zbog toga, subjekt postaje kritičniji u odnosu na svoj početni proces razmišljanja i fokusira se na odlučno-usklađene i odlučno-neusklađene izvore, što smanjuje nivo selektivne izloženosti. Za grupu koja je imala obilje informacija, ovaj faktor ih je učinio sigurnim u prvobitnu odluku jer su se osećali zadovoljno zbog činjenice da je njihova tema bila dobro podržana velikim brojem resursa.[9] Zbog toga dostupnost informacija relevantnih i nerelevantnih za odluke oko osoba može uticati na nivo selektivne izloženosti tokom procesa donošenja odluka.

Selektivna izloženost preovladava kod pojedinaca i grupa ljudi i može uticati ili na odbijanje novih ideja i informacija koje nisu proporcionalne prvobitnom idealu. U Džonasu i drugim (2001) empirijske studije su uradjene preko četiri različita eksperimenta istraživajući donošenje odlika kod pojedinaca i grupa. Ovaj članak ukazuje na to da sklonost potvrđivanju preovlađuje u donošenju odluka. Oni koji pronalaze nove informacije često pridaju više pažnje oblastima koja ih lično interesuju. Prema tome, ljudi se usmeravaju ka informacijama koje su u skladu sa njihovim očekivanjima ili uverenjima kao rezultat odigravanja teorije selektivne izloženosti. Tokom čitavog procesa četiri eksperimenta, generalizacija se uvek smatra valjanom, a sklonost potvrđivanju uvek je prisutna prilikom traženja novih informacija i donošenja odluka.[7]

Motivacija tačnosti i motivacija odbrane[uredi | uredi izvor]

Fišer i Grejtmajer (2010) su istraživali donošenje odluka pojedinaca u pogledu selektivne izloženosti potvrdnim informacijama.[10] Selektivno izlaganje je pokazalo da pojedinci donose odluke na osnovu informacija koje su u skladu sa njihovom odlukom, a ne informacijama koje to nisu. Nedavna istraživanja pokazala su da je "Potvrda informacija" odgovorna za bankrot 2008. godine u Investicionoj banci Liman braće koja je zatim pokrenula globalnu finansijsku krizu. U želji za profitom i ekonomskom dobiti, političari, investitori i finansijski savetnici ignorisali su matematičke dokaze koji su predskazivali pad tržišta nekretnina u korist slabih opravdanja za podržavanje dotadašnjeg stanja.[10] Istraživači objašnjavaju da subjekti imaju tendenciju traženja i selekcije informacija koristeći svoj integrativni model. Postoje dve osnovne motivacije za selektivno izlaganje: motivacija tačnosti i motivacija odbrane. Motivacija tačnosti objašnjava da je pojedinac motivisan da bude tačan u donošenju odluka a motivacija odbrane objašnjava da se traži potvrđivanje informacija kako bi se podržala njihova verovanja i opravdala njihova odluka. Motivacija tačnosti nije uvek korisna u kontekstu selektivne izloženosti i umesto toga može biti kontraintiutivna, povećavajući količinu selektivne izloženosti. Motivacija odbrane može dovesti do smanjenih nivoa selektivne ekspozicije.[10]

Lično svojstvo[uredi | uredi izvor]

Selektivno izlaganje izbegava informacije koje nisu u skladu sa njenim verovanjima i stavovima. Na primer, bivši potpredsednik Dik Čejni bi ušao u hotelsku sobu nakon što je televizor uključen i ugrađen u konzervativni televizijski kanal.[1] Prilikom analize veština donošenja odluka osobe, njegov jedinstveni proces prikupljanja relevantnih informacija nije jedini faktor koji se uzima u obzir. Fišer i sar. (2010) je smatrao da je važno razmotriti sam izvor informacija, drugačije objašnjeno kao fizičko biće koje je obezbedilo izvor informacija.[8] Selektivno istraživanje izloženosti generalno zanemaruje uticaj atributa vezanih za indirektne odluke, kao što je fizički izgled. U Fišeru i drugim (2010) dve hipoteze su pretpostavljale da su fizički atraktivni izvori informacija rezultirali donosiocima odluka da budu selektivniji u traženju i pregledanju informacija relevantnih za odluku. Istraživači su istraživali uticaj društvenih informacija i nivo fizičke privlačnosti. Podaci su zatim analizirani i korišteni da podrže ideju da je selektivna izloženost postojala za one koji je trebalo da donose odluku.[8] Prema tome, što je izvor informacija bio atraktivniji, to je bila pozitivnija i detaljnija tema pri donošenju odluke. Fizička atraktivnost utiče na odluku pojedinca jer se percepcija kvaliteta poboljšava. Fizički atraktivni izvori informacija povećavaju kvalitet doslednih informacija potrebnih za donošenje odluka i dodatno povećavaju selektivno izlaganje u informacijama relevantnim za odlučivanje, podržavajući hipotezu istraživača.[8] Obe studije su zaključile da je atraktivnost podstaknuta drugačijim odabirom i procenom informacija koje su u skladu sa odlukom. Donosioci odluka dozvoljavaju faktore kao što je fizička atraktivnost da utiču na svakodnevne odluke zbog rada selektivne izloženosti. U drugoj studiji, selektivna izloženost je definisana količinom individualnog poverenja. Pojedinci mogu da kontrolišu količinu selektivne izloženosti u zavisnosti od toga da li imaju nisko ili visoko samopoštovanje. Pojedinci koji održavaju veći nivo samopouzdanja smanjuju količinu selektivne izloženosti.[11] Albarasin i Mičel (2004) su pretpostavili da su oni koji su pokazali veći nivo samopouzdanja bili spremniji da traže informacije i dosledne i nedosledne njihovim stavovima. Izraz "informacije u skladu sa odlukom" objašnjava tendenciju aktivnog traženja informacija relevantnih za odluku. Selektivno izlaganje se dešava kada pojedinci traže informacije i pokazuju sistemske preference prema idejama koje su dosledne, pre nego nedosledne, njihovim verovanjima.[8] Naprotiv, oni koji su pokazali nizak stepen samopouzdanja bili su više skloni istraživanju informacija koje se nisu složile sa njihovim stavovima. Istraživači su otkrili da su u tri od pet studija učesnici pokazali više samopouzdanja i postigli su veći uspeh na skali dbrambenog samopouzdanja,[11] koja služi kao dokaz da su njihove hipoteze tačne.

Bozo i sar. (2009) istraživali su anksioznost straha od smrti i upoređivali je sa različitim starosnim grupama u odnosu na ponašanje koje promoviše zdravlje. Istraživači su analizirali podatke koristeći teoriju upravljanja terorom i utvrdili da uzrast nije imao direktnog uticaja na specifična ponašanja. Istraživači su smatrali da će strah od smrti kod mladih odraslih osoba doprineti u ponašanju koje promoviše zdravlje. Kada se pojedinci podsećaju na vlastitu smrt, to uzrokuje stres i anksioznost, ali na kraju dovodi do pozitivnih promena u njihovom ponašanju prema zdravlju. Njihovi zaključci pokazuju da su stariji odrasli prilično bolji u promovisanju i praćenju zdravog ponašanja, bez razmišljanja o smrti, u odnosu na mlade odrasle.[12] Mladi odrasli su bili manje motivisani da promene i praktikuju ponašanje koje promoviše zdravlje, jer su koristili selektivno izlaganje kako bi potvrdile svoja prethodna uverenja. Selektivno izlaganje tako stvara prepreke između ponašanja u različitim uzrastima, ali ne postoji specifična starost u kojoj ljudi menjaju svoje ponašanje.

Iako će fizički izgled uticati na ličnu odluku u vezi sa predstavljenom idejom, studija koju su sproveli Van Dilan, Papis i Hofman (2013) ukazuju na način smanjenja uticaja ličnih atributa i selektivne izloženosti na odlučivanje. Rezultati ovog istraživanja pokazali su da ljudi posvećuju više pažnje fizički atraktivnim ili primamljivim stimulusima; Međutim, ovaj fenomen se može smanjiti kroz povećanje "kognitivnog opterećenja". U ovoj studiji, povećana kognitivna aktivnost dovela je do smanjenog uticaja fizičkog izgleda i selektivne izloženosti na utisak pojedinca o predstavljenoj ideji. Ovo se objašnjava prihvatanjem da smo instinktivno privučeni određenim fizičkim atributima, ali ako su potrebni resursi za ovu privlačnost na neki drugi način zauzeti u to vreme, onda možda nećemo primetiti ove atribute u jednakoj meri. Na primer, ako se osoba istovremeno angažuje u mentalno izazovnoj aktivnosti tokom vremena izlaganja, onda je verovatno da će se manje pažnje posvetiti izgledu, što dovodi do smanjenog uticaja selektivne izloženosti na odlučivanje.[13]

Teorije za selektivno izlaganje[uredi | uredi izvor]

Teorija kognitivne disonance[uredi | uredi izvor]

Leon Festinger se široko shvata kao ocem savremene socijalne psihologije i kao važna ličnost u toj oblasti prakse kao što je Frojd u kliničkoj psihologiji, a Pijaže razvojnoj psihologiji.[14] Smatran je za jednog od najznačajnijih socijalnih psihologa 20. veka. Njegov rad pokazao je da je moguće koristiti naučnu metodu da istražuje složene i značajne društvene pojave bez njihovog smanjenja na mehaničke veze između stimulusa i odgovora koji su bili osnova biheviorizma.[14] Festinger je predložio revolucionarnu teoriju kognitivne disonance koja je postala temelj selektivne teorije izloženosti danas uprkos činjenici da je Festinger smatran za "avangardnog" psihologa kada je to prvi put predložio 1957.[15] U ironičnom preokretu, Festinger je shvatio da je i sam žrtva efekata selektivne izloženosti. Bio je težak pušač celi život, a kada mu je 1989. dijagnostikovan terminalni rak, rečeno je da se šalio: "Uverite se da svi znaju da to nije rak pluća!"[14] Teorija kognitivne disonance objašnjava da kada osoba svesno ili nesvesno shvata konfliktne stavove, misli ili ubeđenja, oni doživljavaju mentalnu nelagodnost. Zbog ovoga, pojedinac će u budućnosti izbeći takve konfliktne informacije, jer će to izazvati neugodnost i težiće prema porukama koje simpatiziraju njihovo prethodno utvrđene koncepcije.[16] Donosioci odluka ne mogu samostalno sami da ocenjuju kvalitet informacija (Fišer, Džonas, Dieter i Kaštenmuller, 2008).[17] Kada postoji sukob između već postojećih pogleda i informacija koje se susreću, pojedinci će doživeti neprijatno i samopreteće stanje averzivnog - uzbuđenja koje će ih motivisati da ga smanje kroz selektivno izlaganje. Oni će početi da preferiraju informacije koje podržavaju njihovu prvobitnu odluku i zanemaruju konfliktne informacije. Posle toga, pojedinci će pokazati potvrđene informacije kako bi odbranili svoje položaje i postigli cilj smanjenja disonance.[18] Teorija kognitivne disonance insistira da je disonancija psihološko stanje tenzije koje su ljudi motivisani da smanje (Festinger 1957). Disonance izazivaju osećanja nesreće, nelagodnosti ili stresa. Festinger ( (1957). str. 13) je tvrdio sledeće: "Ova dva elementa su u disonantnoj vezi ako, uzimajući u obzir ova dva, samo jedan atribut sledi iz drugog." Da bi se smanjila disonanca, ljudi dodaju saglasna saznanja ili menjaju procenu za jedan ili oba stanja kako bi ih učinili mentalno doslednim.[19]

U Festingerovoj teoriji postoje dve osnovne hipoteze:

1) Postojanje disonance, kod osoba koje su psihološki neugodne, motiviše osobu da pokuša da smanji disonancu i dostigne harmoniju.

2) Kada je prisutna disonanca, pored toga što pokušava da je smanji, osoba će aktivno izbegavati situacije i informacije koje bi verovatno povećale disonanciju (Festinger (1957). str. 3).

Teorija kognitivne disonance razvijena je sredinom pedesetih godina prošlog veka kako bi se objasnilo zašto su ljudi jakih osuđivanja toliko otporni na promenu svojih verovanja čak i bez obzira na nesporne kontradiktorne dokaze. To se dešava kada ljudi osećaju vezu i odgovornost za odluku, položaj ili ponašanje. Ona povećava motivaciju da opravdavaju svoje položaje putem selektivne izloženosti potvrdnim informacijama (Fišer, 2011). Fišer je predložio da ljudi imaju unutrašnju potrebu da osiguraju da su njihova uverenja i ponašanja osledna. U eksperimentu koji je koristio manipulacije posvećenosti, utiče na percepciju sigurnosti odluka. Učesnici su bili slobodni da biraju stavove-dosledne i nedosledne informacije kako bi napisali esej. Oni koji su napisali esej koji je u skladu sa stavom pokazivao je veće nivoe potvrdne informacije (Fišer, 2011).[20] Nivoi i veličina disonance takođe igraju ulogu. Selektivno izlaganje doslednim informacijama je verovatno pod određenim nivoima disonance. Na visokim nivoima očekuje se da osoba traži informacije koje povećavaju disonancu jer bi najbolja strategija za smanjenje disonance bila promena stavova ili odluke (Smith i sar., 2008).[21]

Kasnije istraživanje o selektivnoj izloženosti u okviru teorije disonance proizvelo je slabu empirijsku podršku sve dok se teorija disonance nije prerađena i primenjene nove metode koje su pogodnije za merenje selektivne izloženosti.[22] Do danas, naučnici i dalje tvrde da su empirijski rezultati koji podržavaju hipotezu selektivne izloženosti i dalje pomešani. Ovo je verovatno zbog problema sa metodama izvođenih eksperimentalnih studija.[23] Drugi mogući razlog za mešovite rezultate može biti neuspeh simulacije autentičnog medijskog okruženja u eksperimentima.[24]

Prema Festinger-u, motivacija da traži ili izbegne informacije zavisi od veličine iskustva disonancce (Smith et sar., 2008).[21] Posmatrano je da postoji tendencija da ljudi traže nove informacije ili biraju informacije koje podržavaju njihova uverenja kako bi se smanjila disonanca. Postoje tri mogućnosti koje će uticati na obim disonance (Festinger (1957). str. 127–131):

  • Relativno odsustvo disonance.

Kada postoji maloa ili nikakva disonanca, postoji mala ili nikakva motivacija za traženje novih informacija. Na primer, kada postoji odsustvo disonance, nedostatak motivacije da prisustvuje ili izbegne predavanje o "Prednosti automobila sa veoma velikim konjskim snagama motora" biće nezavisno od toga da li motor automobila koji je novi vlasnik nedavno kupio ima dosta ili malo konjskih snaga. Međutim, važno je uočiti razliku između situacije kada nema disonance i kada informacije ne znače za sadašnje ili buduće ponašanje. Za drugu, slučajna izloženost, koju vlasnik novog automobila ne izbegava, neće uvesti nikakvu disonancu; dok za bivšu osobu, koja takođe ne izbegava informacije, slučajno se može unositi disonanca.

  • Prisustvo umerenih količina disonance.

Postojanje disonance i posledični pritisak da se ona smanji dovešće do aktivnog pretraživanja informacija, čime će ljudi dovesti do izbegavanja informacija koje će povećati disonancu. Međutim, kada se suoči sa potencijalnim izvorima informacija, postojaće nejasna saznanja na koja će subjekt reagovati u smislu individualnih očekivanja o tome. Ako subjekt očekuje da kognicija poveća disonans, oni će to izbeći. U slučaju da se neka očekivanja dokažu pogrešnim, pokušaj smanjenja disonance može u stvari dovesti do njenog povećanja. To može dovesti do situacije aktivnog izbegavanja.

  • Prisustvo ekstremno velikih količina disonance.

Ako postoje dva kognitivna elementa u disonantnom odnosu, veličina disonance odgovara otpornosti na promene. Ako disonanca postane veća od otpornosti na promenu, onda će se najmanje otporni elementi kognicije promieniti, smanjujući disonancu. Kada je disonanca blizu maksimalne granice, aktivno se može tražiti i izložiti informacijama koje je povećavaj. Ako pojedinac može povećati disonancu do tačke gde je veća od otpornosti na promenu, on će promieniti spoznaje kognitivnih elemenata, smanjujući ili čak eleminišući disonancu. Jednom kada se disonanca dovoljno poveća, pojedinac može sebe dovesti do promene, pa tako eliminiše sve disonance (Festinger (1957). str. 127–131).

Smanjenje kognitivne disonance nakon odluke može se postići selektivnim traženjem informacija saglasnim odluci i izbegavanjem kontradiktornih informacija. Cilj je smanjiti neskladnost između saznanja, ali specifikacija koja strategija će biti izabrana nije eksplicitno naznačeno teorijom disonance. Zavisiće od količine i kvaliteta informacija dostupnih unutar i izvan kognitivnog sistema.[22]

Klaperovo selektivno izlaganje[uredi | uredi izvor]

Početkom šezdesetih godina istraživač iz Kolumbija univerzitea Džozef T. Klaper je u svojoj knjizi Efeka masovne komunikacije utvrdio da publika nije pasivna meta političke i komercijalne propagande iz masovnih medija, ali da masovni mediji ojačavaju prethodno osuđene presude. U čitavoj knjizi, on je tvrdio da mediji imaju malu moć da utiču na ljude i, uglavnom, samo ojačavaju naše prethodne stavove i uverenja. On je tvrdio da su efekti medija prenošenja ili širenja novih javnih poruka ili ideja bili minimalni jer postoji širok spektar načina na koji pojedinci filtriraju takav sadržaj. Zbog ove tendencije, Klaper je tvrdio da medijski sadržaj mora biti u stanju da zapali neku vrstu kognitivne aktivnosti kod pojedinca kako bi prenela svoju poruku.[25] Pre Klaperovog istraživanja, preovlađujuće mišljenje je bilo u tome što su masovni mediji imali značajnu moć da preovladaju individualno mišljenje i da je publika pasivni potrošač preovladavajuće medijske propagande. Međutim, u vreme objavljivanja Efekata masovne komunikacije mnoge studije dovele su do zaključka da su mnoge ciljane poruke bile potpuno neefikasne. Klaperovo istraživanje je pokazalo da se pojedinci gravitiraju prema medijskim porukama koje su podupirale ranija osuđivanja koja su postavili vršnjačke grupe, društvene uticaje i porodične strukture i da se pristupanje tim porukama tokom vremena nije menjalo kada je predstavljeno sa novijim medijskim uticajem. Klaper je istakao iz pregleda istraživanja u društvenim naukama da, s obzirom na obilje sadržaja u masovnim medijima, publika je bila selektivna prema vrstama programa koje su konzumirali. Odrasli bi posećivali medije koji su odgovarale njihovoj demografiji a deca bi izbegavala medije koje su im bile dosadne. Tako bi pojedinci prihvatili ili odbacili masovnu medijsku poruku baziranu na unutrašnjim filterima koji su urođeni toj osobi.[25]

Sledi Klaperovih pet posrednih faktora i uslova koji utiču na ljude:[26]

Tri osnovna koncepta:

  • Selektivno izlaganje - ljudi se drže dalje od komunikacije suprotne nijanse.
  • Selektivna percepcija - Ako se ljudi suočavaju sa nesaosećajnim materijalom, oni ga ne primećuju i ne čine ga odgovarajućim za svoje postojeće mišljenje.
  • Selektivno zadržavanje - odnosi se na postupak kategorizacije i tumačenja informacija na način koji favorizuje jednu kategoriju ili tumačenje nad drugom. Štaviše, oni jednostavno zaboravljaju nesaosećajan materijal.

Grupe i grupne norme rade kao posrednici. Na primer, neko može snažno odbiti da se pređe u Demokratsku stranku ako njegova porodica već dugo glasa za Repunličku stranku. U ovom slučaju, predispozicija osobe prema političkoj partiji je već postavljena, tako da one ne percipiraju informacije o Demokratskoj stranci ili mijenjaju ponašanje glasa zbog masovne komunikacije. Klaperova treća pretpostavka je međusobno širenje masovne komunikacije. Ako je neko već izložen od strane bliskih prijatelja, što stvara predispoziciju prema nečemu, to će dovesti do povećanja izloženosti masovnoj komunikaciji i na kraju ojačati postojeće mišljenje. Vođa mišljenja takođe je ključni faktor za formiranje nečije predispozicije i može dovesti nekoga da bude izložen masovnoj komunikaciji. Priroda komercijalnih masovnih medija takođe navodi ljude da biraju određene vrste medijskih sadržaja.

Model kognitivne ekonomije[uredi | uredi izvor]

Ovaj novi model kombinuje motivacione i kognitivne procese selektivne izloženosti. U prošlosti je selektivna izloženost proučavana sa motivacionog stanovišta. Na primer, razlog za postojanje selektivne izloženosti bio je da se ljudi osećaju motivisanim da smanjuju nivo disonance koju su osećali prilikom susreta sa nedoslednim informacijama. Osećali su se i motivisani da odbrane svoje odluke i položaje, tako da su postigli ovaj cilj izlaganjem sebe samo doslednim informacijama. Međutim, novi model kognitivne ekonomije ne uzima u obzir samo motivacione aspekte, već se fokusira na kognitivne procese svakog pojedinca. Na primer, ovaj model predlaže da ljudi ne mogu objektivno i pravilno ocieniti kvalitet nedoslednih informacija jer imaju tendenciju da sačuvaju više doslednih informacija i koriste ovo kao referentnu tačku. Zbog toga se nedosledne informacije često posmatraju sa kritičnijim očima u poređenju sa doslednim informacijama. Prema ovom modelu, nivo selektivne izloženosti tokom procesa donošenja odluka takođe zavisi od toga koliko su ljudi koji vole kognitivnu energiju spremni da ulažu. Baš kao što ljudi imaju tendenciju da budu oprezni sa svojim finansijama, kognitivnom energijom ili koliko vremena su spremn provesti procenjujući sve dokaze za svoje odluke radi na isti način. Ljudi se ustežu da koriste ovu energiju; oni imaju tendenciju da budu oprezni pa je ne troše za džabe. Dakle, ovaj model ukazuje na to da se selektivna izloženost ne dešava u odvojenim fazama. Umesto toga, to je kombinovani proces pojedinačnih činova motivacije i njihovog upravljanja kognitivnom energijom.[9]

Implikacije[uredi | uredi izvor]

Mediji[uredi | uredi izvor]

Svaka osoba ponaosob kroji svoje izbore izvora Informacija kako bi izbelga zbunjenost

Skorija istraživanja su pokazala veoma važne praktične dokaze da postoji jak uticaj selektivnog izloženosti medijima na veliki deo populacije zahvaljujući masovnim medijima. Takođe su istraživanja pokazala da će pojedinac tražiti one programe koji odgovaraju njegovim emotivnim i kognitivnim potrebama. Osoba će tražiti lek u medijima npr. tokom ekonomske krize da bi ispunila svoju jaku potrebu za nadžorom a da smanji svoje hronično nezadovoljstvo spoljašnjim okolnostima kao i da zadovolji svoje potrebe za druženjem.[27] Potrošači teže da izaberu onaj sadržaj u medijima koji otrkriva i potvrđuje njihove sopstvene ideje dok izbegavaju informacije koje se kose sa njihovim mišeljem. Istraživanje sprovedeno 2012 je pokazalo da ovakva vrsta selektivne izloženosti utiče da osoba bira takođe pornografske sadržaje. Osobe koje su manje zadovoljne svojim životom su sklonije da se upuste u neobavezan seks posle gledanja pornografskih sadržaja koji se ujedno slaže sa njihovim mišljenjem dok neobraćaju pažnju na one sadržaje koje su suprotne njihovom mišljenju.[28]

Na izbor muzike takođe utiče ova vrsta selektivne izloženosti. Istraživanje iz 2014 vođeno od strane Krise L. Tejlor i Ronalda S. Fridmena sa SUNY Univerziteta u Albanijy, pronašlo je da čovek u zavisnosti od svog raspoloženja bira po tome muziku. Ljudi koji su učestvovali u istraživanju su birali veselu muziku kada su osećali ljutnju ili neutralno, ali slušali su tužnu muziku kada su i sami bili tužni. Ovakav izbor tužne muzike u skladu sa tužnim raspoloženjem potiče ne toliko od toga da reflektuje osećanje muziku nego više kao rezultat njegove ili njene averzije da sluša veselu muziku koja je u potpunosti u suprotnosti sa njihovim raspoloženjem.[29]

Politika u velikoj meri inspiriše ljude da ciljano biraju programe. Na primer, u svojoj meta-analizi teorije selektivne izloženosti iz 2009, Hart je napisao da " Istraživanje iz 2004 od strane Istraživački centar Pju za ljude i štampu (2006) je pronašlo da su republikanci oko 1,5 puta više gledali Foks vesti redovno nego demokrate ( republikanci 34% a demokrate 20% ). Kao kontrast demokrate su 1,5 puta više gledali CNN od republikanaca ( demokrate 28% a repulikanci 19% ). Ono što još više začuđuje je to da su republikanci u proseku 5 puta više od demokrata redovno gledali "The O'Reilly Factor" i 7 puta više redovno slušali "Raš Limbo".[30] Kao rezultat, kada se mišljenje republikanaca, koji samo slušaju konzervativne medije, uporede sa onim konzervativcima iz Štrudovog istraživanja (2010), smatra se da su njihova mišljenja suprotstavljena. Isti rezultat je dobijen i iz iztraživanja o liberalima takođe.[31] Zbog naše velike tendencije ka selektivnoj izloženosti, politićke kampanje u novije vreme se mogu okarakterisati kao ekstremno partizanske i polarizovane. Kako su Benet i Ijengar ( 2008 ) rekli, " Novnonastali ambijent velikog broja različitih informacija ne samo da omogućava potrošačima da traže vesti koje su za njih priemčive ali takođe daje jak ekonomski stimulans za nove organizacije da udovoljavaju političkim ukusima gledaoca.[31] Prema tome, selektivni odabir igra bitnu ulogu u oblikovanju i potsticanju političkih stavova pojedinca.

Televizija je najpoznatiji izvor selektivne izloženosti u modernom društvu

U davnijim istraživanjima, selektivna izloženost je prvobitno davala objašnjenje za ograničene efekte medija. Model komunikacije "ograničeni efekti" pojavili su se 40-tih godina prošlog veka sa promenom u paradigmi. Ova promena pokazuje da dok mediji imaju uticaj na ponašanje potrošača kao na primer na njihovo izbor prilikom glasanja, ovi efekti nemaju velikog uticaja i na njih direktno utiče diskusija među ljudima i uticaj ljudi ćije se mišljenje poštuje. Selektivna izloženost se smatrala potrebnom u davnijim istraživanjima medija.[32] Političke reklame sadrže selektivnu izloženost uglavnom zobg toga što ljudi više vole same političare nego što se slažu sa njihovim mišljenjem. Drugi bitan efekat selektivne izloženosti potiče od Štruda ( 2010 ) koji je analizirao vezu između partizanske selektivne izloženosti i političke polarizacije. Koristeći podatke iz 2004 Nacionalni antenski izbor Anenberg, analitičari su pronašli da na duže vreme partizanska selektivna izloženost vodi.[33] Ovaj proces je moguć zato što ljudi lako mogu da naprave ili da pristupe blogovima, veb sajtovima, četovima i onlajn forumima gde mogu naći političke ili ideološke istomišljenike. Ovo istraživanje je takođe pokazalo da onlajn komunikacija na temu politike teži da bude polarizovana. Dalji dokazi za ovu polarizaciju u političkoj biosferi se mogu pronaći i u istraživanju Lorens i sar.[34] na temu ljudi koji čitaju blogove koja kaže da ljudi čitaju one blogove koje podržavaju njihovo mišljenje pre nego one kojim se suprostavljaju. Prema knjizi Kes Sunštejna, Republic.com , prisustvo selektivne izloženosti na internetu stvara ambijent u kome "Ljudi zastupaju stavove mnogo jače nego one sa kojima su počeli a kada su ti stavovi problematični, onda pokazuju ekstremnu mržnju prema svima onima koji ispoljavaju drugačije mišljenje".[35] Ovo opisuje kako selektivna izloženost može da utiče na politička mišljenja pojedinca i kao posledica na njegovo učešće u političkom sistemu.

Jedna od glavnih akademskih diskusija na temu koncepta selektivne izloženosti je da li selektivna izloženost doprinosi da ljudi imaju različita mišljenja ili polarizaciji. Šojfel i Nizbet (2012)[36] polemišu o posledicama suočavanja sa neslaganjem među građanima. Idealno, prava sloboda građana bi predstavljala tacionalnu razmenu različitih mišljenja (neslaganja), Međutim, mnogi od nas teže da izbegnu neslaganje u svakodnevnom životu zato što ne volimo da se suprotstavljamo onima koji zastupaju potpuno drugačije mišljenje od nas samih. U tom smislu, autori se pitaju da li izloženost informacijama sa kojima se mi ne slažemo ima pozitivne ili negativne efekte na demokratsko društvo. Postoje razne informacije o ljudskoj volji da učestvuju u političkim procesima kada se suoče sa neslaganjem, autori tvrde da problem selektivne potrebe je potrebno još više proučiti da bi se razumeo da li postoji istinski dialog u onlajn medijima.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Hart, William; Albarracín, Dolores; Eagly, Alice H.; Brechan, Inge; Lindberg, Matthew J.; Merrill, Lisa (2009). „Feeling validated versus being correct: A meta-analysis of selective exposure to information.”. Psychological Bulletin. 135 (4): 555—588. PMC 4797953 Slobodan pristup. PMID 19586162. doi:10.1037/a0015701. 
  2. ^ Sullivan, Larry E., ur. (2009). „Selective Exposure”. The SAGE Glossary of the Social and Behavioral Sciences. SAGE Publications. str. 465. ISBN 978-1-4129-5143-2. 
  3. ^ Beauchamp, Anne S. (2005). „Cognitive equilibrium”. Ur.: Salkind, Neil J. Encyclopedia of Human Development. SAGE Publications. str. 281—282. ISBN 978-1-4522-6539-1. 
  4. ^ Kastenmüller, Andreas; Greitemeyer, Tobias; Jonas, Eva; Fischer, Peter; Frey, Dieter (2010). „Selective exposure: The impact of collectivism and individualism”. British Journal of Social Psychology. 49 (4): 745—763. doi:10.1348/014466609X478988. 
  5. ^ Kastenmüller, Andreas; Greitemeyer, Tobias; Zehl, Stefanie; Tattersall, Andrew J.; George, Helen; Frey, Dieter; Fischer, Peter (2014). „Leadership and Information Processing: The influence of transformational and transactional leadership on selective information search, evaluation, and conveying.”. Social Psychology. 45 (5): 357—370. doi:10.1027/1864-9335/a000177. 
  6. ^ Sweeny, Kate; Melnyk, Darya; Miller, Wendi; Shepperd, James A. (2010). „Information avoidance: Who, what, when, and why.”. Review of General Psychology. 14 (4): 340—353. doi:10.1037/a0021288. 
  7. ^ a b Jonas, Eva; Schulz-Hardt, Stefan; Frey, Dieter; Thelen, Norman (2001). „Confirmation bias in sequential information search after preliminary decisions: An expansion of dissonance theoretical research on selective exposure to information.”. Journal of Personality and Social Psychology. 80 (4): 557—571. doi:10.1037/0022-3514.80.4.557. 
  8. ^ a b v g d Fischer, Peter; Fischer, Julia K.; Aydin, Nilüfer; Frey, Dieter (2010). „Physically Attractive Social Information Sources Lead to Increased Selective Exposure to Information”. Basic and Applied Social Psychology. 32 (4): 340—347. doi:10.1080/01973533.2010.519208. 
  9. ^ a b Krueger, J. I. (Ed.). (2012). Social judgment and decision making. New York, NY: Psychology Press.
  10. ^ a b v Fischer, Peter; Kastenmüller, Andreas; Greitemeyer, Tobias; Fischer, Julia; Frey, Dieter; Crelley, David (2011). „Threat and selective exposure: The moderating role of threat and decision context on confirmatory information search after decisions”. Journal of Experimental Psychology: General. 140 (1): 51—62. doi:10.1037/a0021595. 
  11. ^ a b Albarracin, D. (2004). „The Role of Defensive Confidence in Preference for Proattitudinal Information: How Believing That One Is Strong Can Sometimes Be a Defensive Weakness”. Personality and Social Psychology Bulletin. 30 (12): 1565—1584. PMC 4803283 Slobodan pristup. doi:10.1177/0146167204271180. 
  12. ^ Bozo, Özlem; Tunca, Ayča; Šimšek, Yeliz (2009). „The Effect of Death Anxiety and Age on Health-Promoting Behaviors: A Terror-Management Theory Perspective”. The Journal of Psychology. 143 (4): 377—389. doi:10.3200/JRLP.143.4.377-389. 
  13. ^ Van Dillen, Lotte F.; Papies, Esther K.; Hofmann, Wilhelm (2013). „Turning a blind eye to temptation: How cognitive load can facilitate self-regulation.” (PDF). Journal of Personality and Social Psychology. 104 (3): 427—443. PMID 23276276. doi:10.1037/a0031262. Arhivirano iz originala 16. 04. 2016. g. 
  14. ^ a b v Zajonc, R. B. (1990). „Obituary: Leon Festinger (1919–1989)”. American Psychologist. 45 (5): 661—662. doi:10.1037/h0091620. 
  15. ^ Donsbach, Wolfgang (2008). „Festinger, Leon”. Ur.: Donsbach, Wolfgang. The International Encyclopedia of Communication. 4. Blackwell. str. 1801—1803. ISBN 9781405131995. Arhivirano iz originala 06. 05. 2016. g. Pristupljeno 28. 05. 2018. 
  16. ^ Bryant, Jennings; Davies, John (2008). „Selective Exposure”. Ur.: Donsbach, Wolfgang. The International Encyclopedia of Communication. 10. Blackwell. str. 4544—4550. ISBN 9781405131995. Arhivirano iz originala 06. 05. 2016. g. Pristupljeno 28. 05. 2018. 
  17. ^ Fischer, Peter; Jonas, Eva; Frey, Dieter; Kastenmüller, Andreas (2008). „Selective exposure and decision framing: The impact of gain and loss framing on confirmatory information search after decisions”. Journal of Experimental Social Psychology. 44 (2): 312—320. doi:10.1016/j.jesp.2007.06.001. 
  18. ^ Fischer, Peter; Lea, Stephen; Kastenmüller, Andreas; Greitemeyer, Tobias; Fischer, Julia; Frey, Dieter (2011). „The process of selective exposure: Why confirmatory information search weakens over time”. Organizational Behavior and Human Decision Processes. 114 (1): 37—48. doi:10.1016/j.obhdp.2010.09.001. 
  19. ^ Matsumoto, Takao (2014). „Connectionist interpretation of the association between cognitive dissonance and attention switching”. Neural Networks. 60: 119—132. doi:10.1016/j.neunet.2014.08.002. 
  20. ^ Fischer, Peter (2011). „Selective Exposure, Decision Uncertainty, and Cognitive Economy: A New Theoretical Perspective on Confirmatory Information Search”. Social and Personality Psychology Compass. 5 (10): 751—762. doi:10.1111/j.1751-9004.2011.00386.x. 
  21. ^ a b Smith, Steven M.; Fabrigar, Leandre R.; Norris, Meghan E. (2008). „Reflecting on Six Decades of Selective Exposure Research: Progress, Challenges, and Opportunities”. Social and Personality Psychology Compass. 2 (1): 464—493. doi:10.1111/j.1751-9004.2007.00060.x. 
  22. ^ a b Frey, D (1986). „Recent research on selective exposure to information”. Advances in Experimental Social Psychology. 19: 41—80. doi:10.1016/s0065-2601(08)60212-9. 
  23. ^ Taber, Charles S.; Lodge, Milton (2006). „Motivated Skepticism in the Evaluation of Political Beliefs”. American Journal of Political Science. 50 (3): 755—769. doi:10.1111/j.1540-5907.2006.00214.x. 
  24. ^ Knobloch-Westerwick, S.; Meng, Jingbo (16. 03. 2009). „Looking the Other Way: Selective Exposure to Attitude-Consistent and Counterattitudinal Political Information”. Communication Research. 36 (3): 426—448. doi:10.1177/0093650209333030. 
  25. ^ a b Heath, Robert L. (2004). „Reinforcement Theory”. Ur.: Heath, Robert L. Encyclopedia of Public Relations. 2. SAGE Publications. str. 738—740. ISBN 978-1-4522-6545-2. 
  26. ^ Klapper, Joseph T. (1960). The effects of mass communication. Free Press. str. 19. LCCN 60014402. 
  27. ^ Kim, Jinhee; Kim, Jung-Hyun; Seo, Mihye (2014). „Toward a Person × Situation Model of Selective Exposure: Repressors, Sensitizers, and Choice of Online News on Financial Crisis”. Journal of Media Psychology. 26 (2): 59—69. doi:10.1027/1864-1105/a000111. 
  28. ^ Wright, Paul J. (2012). „A Longitudinal Analysis of US Adults' Pornography Exposure”. Journal of Media Psychology. 24 (2): 67—76. doi:10.1027/1864-1105/a000063. 
  29. ^ Taylor, Christa L.; Friedman, Ronald S. (2014). „Differential influence of sadness and disgust on music preference.”. Psychology of Popular Media Culture. 3 (4): 195—205. doi:10.1037/ppm0000045. 
  30. ^ Hart, William; Albarracín, Dolores; Eagly, Alice H.; Brechan, Inge; Lindberg, Matthew J.; Merrill, Lisa (2009). „Feeling validated versus being correct: A meta-analysis of selective exposure to information.” (PDF). Psychological Bulletin. 135 (4): 555—588. PMC 4797953 Slobodan pristup. PMID 19586162. doi:10.1037/a0015701. 
  31. ^ a b Perloff, R. M. (2013). Political persuasion. In James Price Dillard and Lijiang Shen (Eds.), The SAGE Handbook of Persuasion: Developments in Theory and Practice. Retrieved from the Gale Virtual Reference Library database.
  32. ^ Lazarsfeld, Paul Felix; Berelson, Bernard; Gaudet, Hazel (1948). The People's Choice: How the Voter Makes Up His Mind in a Presidential Campaign (2nd izd.). Columbia University Press. str. 164. LCCN 48008605. OCLC 2168461. 
  33. ^ Stroud, Natalie Jomini (2010). „Polarization and Partisan Selective Exposure”. Journal of Communication. 60 (3): 556—576. doi:10.1111/j.1460-2466.2010.01497.x. 
  34. ^ Lawrence, Eric; Sides, John; Farrell, Henry (2010). „Self-Segregation or Deliberation? Blog Readership, Participation, and Polarization in American Politics” (PDF). Perspectives on Politics. 8 (1): 141. doi:10.1017/S1537592709992714. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. 
  35. ^ Stavrositu, Carmen (2014). "Selective Exposure". In Harvey, Kerric (Ed.), Encyclopedia of Social Media and Politics. . SAGE Publications. 2010. pp. 1117-1119. ISBN 978-1-4522-9026-3. 
  36. ^ Scheufele, D.A; Nisbet, M. C. (2012). „Commentary—Online News and the Demise of Political Disagreement”. Ur.: Salmon, Charles T. Communication Yearbook 36. Routledge. ISBN 9780415525480. 

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Селективна_теорија_излагања&oldid=27004165”