Pređi na sadržaj

Sindrom urođene toksoplazmoze

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sindrom urođene toksoplazmoze
MRT mozga kod toksoplazmoze
Specijalnostiteratologija, infektologija

Sindrom urođene toksoplazmoze akutna je ili hronična bolest novorođenčeta, nastala iz infekcije fetusa toksoplazmom (T. gondii) sićušnom vrstom parazita tokom intrauterinog razvoja.[1] Sa akutnom toksoplazmozom, stanje novorođenčeta od prvih dana bolesti je ozbiljno, zbog pojave simptoma intoksikacije. Temperatura tela je često visoka, ali može biti subfebrilna. Na koži je obilje patehija papularnog ili hemoragičnog osipa, a na sluzokožama i sklerama su prisutna manja krvarenja. Često se primećuju žutice, povećana jetra i slezina, uvećani limfni čvorovi svih grupa, disfunkcionalni poremećaji, pneumonija, miokarditis. U težim slučajevima, bolest prati encefalitis ili meningoencefalitisa (povraćanje, grčevi, tremor, paralize, pareze, kranijalnih nerava, itd). U cerebrospinalnoj tečnosti primećena je limfocitoza, ksantohromija i povećan ukupni sadržaj proteina.[2]

Urođenu toksoplazmozu se najbolje može predvideti prenatalnim pregledom za detekciju T. gondii zasnovanom na kombinaciji lančane reakcije polimeraze i inokulacije plodove vode na miševima. Uloga kordocenteze u dijagnozi kongenitalne toksoplazmoze je ograničena.

Epidemiologija

[uredi | uredi izvor]

Toksoplazmoza je parazitska bolest koja širom sveta inficira oko jednu trećine ljudi, sa mogućim teškim ishodima kod novorođenčadi i imunokompromitovanih pacijenata.[3] Uprkos kontinuiranim i uspešnim naporima da se poboljša dijagnoza, terapijske šeme jedva da su one evoluirale mnogo godina.[4]

Etiopatogeneza

[uredi | uredi izvor]
T. gondii, fascinantan i zagonetan patogen

Sa svojom fakultativnom sposobnošću da izazove različite vrste infekcije kod svojih domaćina, toksoplaza (T. gondii) ostaje fascinantan i zagonetan patogen. Kao parazit, uprkos svojoj primitivnoj jednoćelijskoj strukturi, poseduje veoma sofisticiran arsenal invazivnih i odbrambenih sredstava. Toksoplazmoza je dobila širok značaj kao zoonoza koja je sposobna da izazove teške bolesti kod ljudi i drastične ekonomske gubitke u oblasti veterine. Iako je oko trećine svetske populacije zaraženo toksoplazmozom (T. gondii) imunokompromitovane osobe, trudnice i novorođenčad su podložniji najtežim oblicima bolesti.[5]

Podela

[uredi | uredi izvor]

Za kliničke potrebe, toksoplazmoza se može podeliti u pet kategorija infekcija:

(1) urođene ili kongenitalne

(2) stečene tokom trudnoće,

(3) stečene kod imunokompetentnih pacijenata,

(4) stečena ili reaktivirana kod pacijenata sa imunodeficijencijom,

(5) očne infekcije.

U bilo kojoj kategoriji, kliničke slike nisu specifične za toksoplazmozu i mora se uzeti u obzir široka diferencijalna dijagnoza. Štaviše, metode dijagnoze i njihova tumačenja mogu se razlikovati za svaku kliničku kategoriju.

Klinička slika

[uredi | uredi izvor]

Toksoplazmoza obično počinje akutno, sa povećanjem telesne temperature na 38-39 °C. Ponekad postoje prodromalni fenomeni u obliku opšte slabosti, lakše glavobolje. Uz akutni razvoj bolesti, deca se žale na opštu slabost, tešku glavobolju, bolove u mišićima i zglobovima, gubitak apetita i telsne težine, jer odbijaju hranu. Pojedina djeca razvijaju na koži, obično ljuspaste papule, koje se ponekad spajaju, formirajuće tačke sa premazanim ivicama. Osip se ravnomerno raspoređuje po celom telu, izuzev na skalpu, dlanove i tabanima. Limfni čvorovi, uglavnom cervikalni, aksilarni i ingvinalni su uvećani, dok se retko povećavaju limfni čvorovi abdominalne šupljine i medijastinuma. Obično, limfni čvorovi su umerene gustine, mobilni, osetljivi na palpaciju. Jetra i slezina su uvećane, javljaju se palpitacije, kratkoća daha, ponekad akutni miokarditis sa aritmijom i poremećajima provodljivosti, povećanjem srca. Ovi simptomi često se kombinuju sa oštećenjem centralnog nervnog sistema po tipu encefalitisa, encefalomijelitisa ili meningoencefalitisa.

Javljaju se oštre glavobolje, ponovljeno povraćanje, meningealni simptomi, konvulzije, gubitak svesti, oštećenje kranijalnih živaca, cerebelarni poremećaji, hemipareza. Tipični su i mentalni poremećaji.

Bolest može završiti smrtonosno.

Dijagnoza

[uredi | uredi izvor]

Prenatalna dijagnoza

[uredi | uredi izvor]

Prenatalna dijagnoza fetalne infekcije se savetuje kada je dijagnoza akutne infekcije postavljena ili postoji velika sumnja kod trudnice ili ako abnormalnost fetusa ukazuje na urođenu toksoplazmozu. Nekada koriščena metode za dobijanje krvi fetusa, kao što je periumbilikalno uzorkovanje fetalne krvi, u velikoj meri su napuštene zbog rizika za fetus i kašnjenja u dobijanju konačnih rezultata sa konvencionalnim parazitološkim testovima.[6]

Prenatalna dijagnoza kongenitalne toksoplazmoze trenutno se zasniva na ultrazvuku i amniocentezi. Reakcija lančane polimerizacije (engl. polymerase chain reaction - PCR) na amnionskoj tečnosti za detekciju T. gondii — specifična DNK koja se izvodi od 18. nedelje gestacije pa nadalje treba da se koristi u svim slučajevima utvrđene akutne infekcije majke ili slučajevima sa rezultatima seroloških testova koji veoma sugerišu na akutnu stečenu infekciju tokom trudnoće.[6] Pouzdanost testa reakcija lančane polimerizacije pre 18 nedelja gestacijske starosti je nepoznata.[6] Reakcija lančane polimerizacije na amnionsku tečnost se ne preporučuje za HIV inficirane žene zbog rizika od prenošenja HIV virusa na fetus tokom postupka amniocenteze.[7]

Dijagnoza kod novorođenčeta

[uredi | uredi izvor]

IgG antitela majke prisutna kod novorođenčeta mogu odražavati prošlu ili nedavnu infekciju majke. Iz tog razloga, testovi za detekciju IgA i IgM antitela se obično koriste za dijagnozu infekcije kod novorođenčeta. Poželjni su uzorci seruma dobijeni iz periferne krvi. Ne treba koristiti uzorke iz pupčane vrpce jer mogu biti kontaminirani krvlju majke. Čini se da je demonstracija IgA antitela osetljivija od detekcije IgM antitela za uspostavljanje infekcije kod novorođenčeta. T. gondii—specifični IgA može biti prisutan kada nema T. gondii—specifični IgM, a može se desiti i obrnuto. Ako se detektuju IgA antitela kod novorođenčeta, test treba ponoviti ∼10 dana nakon rođenja da bi se uverilo da ono što se meri ne kontaminira majčina IgA antitela. Pored toga, ako je novorođenče dobilo transfuziju krvi, serološki testovi mogu meriti egzogeno primenjeno, a ne endogeno antitelo.

Deca rođena od majki koje su hronično inficirane sa T. gondii imaće detektovana majčina IgG antitela specifična za toksoplazmu u perifernoj krvi. Kod ove novorođenčadi, serološki testovi na toksoplazmu na IgM i IgA antitela su obično negativni, a pokušaji otkrivanja T. gondii u telesnim tečnostima ili tkivima (izolacijom ili reakcija lančane polimerizacije) bi trebalo da daju negativne rezultate. Naknadno serološko testiranje treba uraditi kod ovih pacijenata sve dok IgG antitela ne postanu neotkrivena. IgG antitela preneta sa majke treba da nestanu u prvih 6-12 meseci života. Negativan rezultat T. gondii —specifičnog IgG testa u dobi od 1 godine u suštini isključuje kongenitalnu toksoplazmozu.

Dodatne dijagnostičke metode

[uredi | uredi izvor]

Dodatne dijagnostičke metode koje su uspešno korišćene za dijagnostikovanje infekcije kod novorođenčadi uključuju:[8]

  • direktnu demonstraciju organizma izolacijom parazita (npr inokulaciju miša ili inokulaciju u kulturama tkiva CSF, urina, placentnog tkiva ili periferne krvi)
  • pojačavanje T. gondii — specifična DNK (npr reakcija lančane polimerizacije u CSF, perifernoj krvi ili mokraći).[9]
  • oftalmološki pregled.
  • kompjuterizovanu tomografiju bez kontrasta ili ultrazvuk mozga (da bi se utvrdilo da li su prisutni hidrocefalus ili kalcifikacije) i pregled CSF.[9] Otkrivanje kalcifikacija u mozgu novorođenčeta rendgenskim snimkom, ultrazvukom ili kompjuterskom tomografijom trebalo bi da pojača sumnju na T. gondii kao uzrok bolesti. Kod teško pogođene novorođenčadi sa urođenom toksoplazmozom, unilateralna ili, češće, bilateralna i simetrična dilatacija ventrikula nije neuobičajen nalaz.[9]
  • perzistentna pleocitoza CSF i povišen sadržaj proteina bi trebalo da navedu lekara da razmotri dijagnozu kongenitalne toksoplazmoze čak i u subkliničkim slučajevima.[9]

Iako nije klinički dostupno, antigen-specifična limfocitna transformacija i tipizacija limfocita kao odgovor na izlaganje antigenima T. gondii uspešno su korišćeni za dijagnostikovanje kongenitalne infekcije kod novorođenčadi starosti ⩾2 meseca.[10][11] Specifična anergija limfocita prema organizmu može se javiti i kod kongenitalno inficirane odojčadi.[12]

Terapija

[uredi | uredi izvor]

Lečenje placente

[uredi | uredi izvor]
Spiramicin sa kojim se počinje terapija

Kada se infekcija majke potvrdi bez dokaza o fetalnom prenosu, počinje lečenje spiramicinom, u dozi od 9 miliona IU/dan podeljeno u tri doze. Ovaj lek je efikasan protiv T. gondii, iako njegovi nivoi u krvi pupčane vrpce dostižu samo 50% nivoa u serumu majke, jer koncentracija ovog leka u placenti, dostiže nivoe četiri puta veće od onih postignutih u krvi majke. ​

Toksičnost spiramicina je minimalna i nisu dokazani teratogeni efekti. Lečenje ovim lekom treba održavati u preporučenoj dozi do porođaja.

Kompletan tretman

[uredi | uredi izvor]

Ako je infekcija fetusa potvrđena reakcijom lančane polimerizacije u amnionskoj tečnosti ili izolacijom parazita u kulturi ili serološkom dijagnozom u krvi iz pupčanika fetusa, treba započeti potpuno lečenje, koje uspeva da minimizira težinu infekcije i smanji posledice u organizmu fetusa.

Pre 20. nedelje gestacije, zbog rizika od teratogeneze, spiramicin se primenjuje u dozi od 9 MIU/dan, podeljeno u tri doze od trenutka postavljanja dijagnoze.[13]

Nakon 20 nedelja trudnoće, koristi se šema:

sulfadiazin + pirimetamin + folinska kiselina

Potom sledi:[14]

  • sulfadiazin: 50-100 mg/k težine/dan (3—4 g/dan), podeljeno na četiri dnevne doze.
  • pirimetamin: 1 mg/k/dan (maksimalno 75 mg/dan).
  • folinska kiselina: 5 do 20 mg / dan

Počev od 20. nedelje primenjuje se neprekidno do 2 nedelje pre verovatnog datuma porođaja.

Alternativna šema je:[14]

  • sulfadoksin 500 mg + pirimetamin 25 mg 3 tablete svaka 4 dana tokom trudnoće od 20. nedelje do dve nedelje pre očekivanog datuma porođaja;
  • folinska kiselina, 10 do 20 mg/dan tokom trudnoće.

Ako sulfadoksin, sulfadiazin ili pirimetamin nisu dostupni, ili postoji netolerancija na sulfa preparate ili veće veća sigurnost u lečenju spiramicin se može kombinovati sa sulfadoksinom, pirimetaminom, folinskom kiselinom ili klindamicinom.[14]

Prevencija

[uredi | uredi izvor]

Imajući u vidu da je oko trećine svetske populacije zaraženo toksoplazmozom (T. gondii), kao i da su imunokompromitovane osobe, trudnice i novorođenčad podložniji najtežim oblicima bolesti,[5] hitno je potreban razvoj preventivne strategije za suzbijanje infekcije toksoplazmozom (T. gondii), kod ljudi i životinja.[3]

Iako se primarna prevencija kongenitalne toksoplazmoze smatra poželjnom intervencijom, s obzirom na nedostatak povezanih rizika u poređenju sa sekundarnom i tercijarnom prevencijom, njena efikasnost nije adekvatno procenjena, što zahteva obimnija istraživanja.[15]

Vakcina u istraživanju

Uspešno pokretanje imunoloških odgovora domaćina i razvoj specifičnih imunih odgovora protiv različitih sojeva i antigena toksoplazmoze (T. gondii), podstakli su istraživače da se usredsrede na vakcinaciju kao izvodljivu strategiju preventivne kontrole protiv toksoplazmoze. U poslednjih nekoliko godina, razvoj vakcine protiv infekcija toksoplazmozom (T. gondii), zabeležiolo je veliki napredak i dostignuća na istraživačkom nivou i, u manjoj meri, u primeni u veterini. Trenutno je dostupna samo jedna živa atenuirana vakcina za smanjenje abortusa i gubitaka fetusa kod gravidnih ovaca. Inače, istraživači su istraživali brojne klase vakcina, uključujući živu atenuiranu, rekombinantnu podjedinicu i vektorsku.[5]

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Kravetz JD, Federman DG (2005). „Toxoplasmosis in pregnancy.”. The American Journal of Medicine. 118: 212—216.  -
  2. ^ Beaman Miles., Mccabe R., Remington J (1995). 257. Toxoplasma Gondii. Churchill Livingstone Inc.
  3. ^ a b Elmore SA, Jones JL, Conrad PA, Patton S, Lindsay DS, Dubey JP (2010). „Toxoplasma gondii: epidemiology, feline clinical aspects, and prevention”. Trends Parasitol. 4: 190—196. 
  4. ^ Montoya JG, Liesenfeld O (2004). „Toxoplasmosis”. Lancet. 363: 1965—1976. 
  5. ^ a b v Fereig, Ragab M.; Nishikawa, Yoshifumi (2016). „Towards a Preventive Strategy for Toxoplasmosis: Current Trends, Challenges, and Future Perspectives for Vaccine Development”. Methods in Molecular Biology (Clifton, N.J.). 1404: 153—164. ISSN 1940-6029. PMID 27076296. doi:10.1007/978-1-4939-3389-1_10. 
  6. ^ a b v Hohlfeld P, Daffos F, Costa JM, Thulliez P, Forestier F, Vidaud M Prenatal diagnosis of congenital toxoplasmosis with a polymerase-chain-reaction test on amniotic fluid, New England Journal of Medicine ,1994, vol. 331 (pg. 695-9)
  7. ^ Romand S, Wallon M, Franck J, Thulliez P, Peyron F, Dumon H. Prenatal diagnosis using polymerase chain reaction on amniotic fluid for congenital toxoplasmosis, Obstet Gynecol, 2001, vol. 97 (pg. 296-300)
  8. ^ Sullivan WJ Jr, Jeffers V (2012). „Mechanisms of Toxoplasma gondii persistence and latency.”. FEMS Microbiol Rev. 36: 717—733. 
  9. ^ a b v g Remington, Jack S.; Remington, Jack S. (Jack Samuel); Klein, Jerome O. (Jerome Osias) (1995). Infectious diseases of the fetus & newborn infant (4th ed izd.). Philadelphia ; London: Saunders. ISBN 978-0-7216-6782-9. 
  10. ^ Krahenbuhl, J. L.; Gaines, J. D.; Remington, J. S. (1972). „Lymphocyte transformation in human toxoplasmosis”. The Journal of Infectious Diseases. 125 (3): 283—288. ISSN 0022-1899. PMID 4552645. doi:10.1093/infdis/125.3.283. 
  11. ^ Wilson, C. B.; Desmonts, G.; Couvreur, J.; Remington, J. S. (1980-04-03). „Lymphocyte transformation in the diagnosis of congenital toxoplasma infection”. The New England Journal of Medicine. 302 (14): 785—788. ISSN 0028-4793. PMID 6986558. doi:10.1056/NEJM198004033021406. 
  12. ^ McLeod, R.; Mack, D. G.; Boyer, K.; Mets, M.; Roizen, N.; Swisher, C.; Patel, D.; Beckmann, E.; Vitullo, D. (1990). „Phenotypes and functions of lymphocytes in congenital toxoplasmosis”. The Journal of Laboratory and Clinical Medicine. 116 (5): 623—635. ISSN 0022-2143. PMID 2146348. 
  13. ^ Vergani P (1998). „Congenital toxoplasmosis: efficacy of maternal treatment with Spiramycin alone”. Am J. Reprodu Inmmunol. 39: 335—40. .
  14. ^ a b v Georgiev VS (Aug de 1994). „Management of toxoplasmosis.”. Drugs. 48 (2): 79—88.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć).
  15. ^ Di Mario, Simona; Basevi, Vittorio; Gagliotti, Carlo; Spettoli, Daniela; Gori, Gianfranco; D'Amico, Roberto; Magrini, Nicola (2015-10-23). „Prenatal education for congenital toxoplasmosis”. The Cochrane Database of Systematic Reviews. 2015 (10): CD006171. ISSN 1469-493X. PMID 26493047. doi:10.1002/14651858.CD006171.pub4. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Синдром_урођене_токсоплазмозе&oldid=28339658”