Stevo Petranović
Stevo Petranović | |
|---|---|
| Datum rođenja | 1835. |
| Mesto rođenja | Drniš |
| Datum smrti | 1913. |
Stevo Petranović (Drniš, 1835. — Šabac 1913) bio je srpski pedagog, kulturni i nacionalni radnik, novinar, književni prevodilac i pozorišni reditelj. Između ostalog, obnavljao je školstvo, priredio prvu pozorišnu predstavu u Bosni i Hercegovini i učestvovao u pravoslavno-muslimanskoj narodnoj vladi koja se odupirala austro-ugarskoj okupaciji BiH 1878. godine.
Po njemu je bilo nazvano amatersko pozorište u Tešnju (sada: Bosansko pozorište Tešanj), a pomenut je u priči „Mara milosnica“ Iva Andrića.
Pedagoški i nacionalni rad[uredi | uredi izvor]
Đakon Stevo Petranović bio je upravnik Cetinjske seminarije 1856-1860. godine.[1][2] Prelaskom u Bosnu i Hercegovinu naročito je postao zaslužan za unapređenje srpskog školstva tokom turske uprave, u pokretu kojem su pripadali i Vaso Pelagić, Teofilo Petranović, Đorđe Margetić, Filip Špadojer i Petar Crnčević. „Ovi su učitelji, kao pripadnici Ujedinjene omladine srpske, radili i na revolucionisanju tadašnje omladine u pripremanju ustanka u Bosni.“[3]
Prva pozorišna predstava u Bosni i Hercegovini[uredi | uredi izvor]
Petranović je 1863. godine došao je u Tešanj za nastavnika u lokalnoj školi. Tu je organizovao prvu pozorišnu predstavu u Bosni i Hercegovini 23. maja 1865. godine, koja je prikazana u podrumu pravoslavne bogomolje. U pitanju su bili komadi: Šilerovi „Razbojnici“ i Hebelova „Judita“.[4]
Otpor austrougarskoj okupaciji BiH 1878. godine[uredi | uredi izvor]
Kada je Berlinski kongres 1878. poništio autonomiju Bosni i Hercegovini (dobijenu San-Stefanskim mirom) i poverio Austro-Ugarskoj mandat nad tim zemljama, u Sarajevu se muslimanski živalj pobunio i 28. jula pod vođstvom hadži Loje sastavio "narodnu vladu". U njoj je, između ostalih uglednih pravoslavnih Srba, bio i učitelj Stevo Petranović. Nova vlada je donela odluku o oružanom otporu pravoslavnih i muslimana protiv okupacije. Moderna austro-ugarska vojska je u julu-oktobru 1878. — posle jačih okršaja kod Doboja, Maglaja, Ključa, Banje Luke i Sarajeva — potukla ove ustanike i okupirala Bosnu i Hercegovinu.[5]
Boravak u Pirotu[uredi | uredi izvor]
Učestvovao je u pripremi otpora ulasku austro–ugarske vojske u Sarajevo, a potom pobegao u Srbiju. U Srbiji se skrivao u Pirotu, kao činovnik u okružnom načelstvu pod alijasom Mihailo Mihailović. Tokom rada Međunarodne komisije za obeležavanje granica Srbije bio je zadužen za organizovanje žalbi stanovništva Trnskog i Brezničkog sreza zbog pripajanja Bugarskoj.
Mihailo Mihailović bio je državni činovnik u Pirotskom okrugu posle Berlinskog kongresa. Za pisara u pirotskom okružnom načelstvu je postavljen poslednjih meseci 1878, da bi u februaru 1879. bio unapređen za sekretara prve klase. Kao činovnik u načelstvu ostaje do februara 1881.[6] Nekoliko godina kasnije, 1886, Mihailo Mihailović je bio postavljen za načelnika Nišavskog sreza u Pirotskom okrugu. Na položaju načelnika ostaje do 1888. Potom odlazi u Konzulat Kraljevine Srbije u Skoplju. Od 1894. ponovo je u Pirotu i do 1901. vrši dužnost okružnog blagajnika.
Petranović je dobio zadatak da organizuje stanovništvo pomenutih Trnskog i Brezničkog sreza, da izađe pred predstavnike Velikih sila u međunarodnoj komisiji i izrazi svoje nezadovoljstvo što su njihova sela ostala u Bugarskoj. U aprilu i maju 1879. proveo je nekoliko nedelja na terenu, pripremajući seljake za dolazak međunarodne komisije. Kada je tokom maja komisija obeležavala nove granice Kneževine Srbije prema Kneževini Bugarskoj, na potezu od Klisure do Bukove glave, izašlo je pred njene članove 10 000 seljaka „da joj izjavi svoju srpsku svijest“ i sa zahtevom da obustavi obeležavanje i obavesti vlade Velikih sila o njihovom zahtevu. Pošto ovo nije bilo moguće, komesari su, prema Petranovićevim rečima, usvojili njegov predlog da Silama potpisnicama Berlinskog ugovora budu telegrafski upućene molbe da izdaju nalog svojim predstavnicima da prekinu sa radom.
Petranovićevo učešće u srpsko–bugarskom razgraničenju obeležilo je i njegovo razočaranje u balkansku politiku Rusije. Pisao je i sam o politici srpsko-bugarskog razgraničenja i sukoba. „Sumnjam, da je koji Srbin mogao biti veći, tako reći rusofil, od mene sve do ovog časa“, pisao je Petranović, „Odsad kad bi taj bio, bio bi dostojan kao Srbin svakog sažaljenja.“ Ruski predstavnik u komisiji baron Kaulbars na ovom delu granice imao je instrukcije da brani tekovine rata 1877–1878. i granice Kneževine Bugarske, što je podrazumevalo negativan stav prema svim inicijativama srpske vlade ka pomeranju granice.694 Samim tim, za Petranovića je bio „fanatični bugarofil i srbofob“, koji „nije šćeo, ili nije mogao, skriti mrzilo protiv nas sviju, koji smo se u to vrijeme tu desili“, te „pozivao pojedine ljude i plašio ih srčbom Carevom, da oni prestanu se Srbima zvati, jer su Bugari i jer car nikada neće dopustiti Srbima ovaj kraj bugarske zemlje i bugarskog naroda“. Istovremeno je, nekoliko dana kasnije, prisustvovao proterivanju srpske uprave iz Trna. Sofijskog gubernatora, ruskog pukovnika Lukašenka, častio je u izveštaju epitetom „jezuita“.[7] U Petranovićevim pismima vidljivo je da je tokom boravka u trnskom i brezničkom kraju u potpunosti usvojio, stav srpske vlade o identitetu stanovništva i neopravdanosti pripajanja ovih krajeva Kneževini Bugarskoj. „Najveći krvnici kroz sva vr'jemena ovako se djele kako je Berlinski ugovor Srbiju od Bugarske podjelio“, zabeležio je. Postupak ruske uprave posle prolaska međunarodne komisije u više navrata je ocenio kao okupaciju.
Sa prolaskom komisije bila je završena i Petranovićeva misija na srpsko–bugarskom pograničju. Međutim, ostao je sa suprugom u Pirotu. U okružnom načelstvu, kao sekretar, ostao je do proleća 1881. Njegovo otpuštanje iz službe je bilo povezano sa skandalom koji datira sa kraja 1880, kada ga je pirotski zanatlija ćorđe Kuzmanović optužio da mu je napastvovao suprugu.[8]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Bigović, Dušan. „Obnova rada Cetinjske bogoslovije“ Svetigora, Cetinje, br. 204/205, januar 2011, str. 32.
- ^ Vukić, Predrag. „Proslava Svetog Save na Cetinju – u razdoblju od 1856. do 1916. godine“
- ^ Bogićević, Vojislav. Enciklopedija Jugoslavije, 2. tom, odr. „Školstvo“.
- ^ Pilipović, Radovan. „Kratak pregled crkvene prošlosti na području Eparhije zvorničko-tuzlanske“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. februar 2014)
- ^ Davidović, Svetislav. Srpska pravoslavna crkva u Bosni i Hercegovini od 960. do 1930. godine
- ^ Srpske novine, M 39, 20. februar 1881. Objavljen ukaz kneza Milana od 17. februara 1881. kojim se Mihailo Mihailović, sekretar prve klase Načelstva okruga pirotskog, na osnovu člana 76. Zakona o činovnicima građanskog reda otpušta iz državne službe.
- ^ Zastava, br. 112, 19/31. jul 1878; m. Jedno svedočanstvo, 264. .
- ^ Državni Arhiv Srbije (=AS), Ministarstvo unutrašnjih dela – Policajno odeljenje (MUD–P), 1880, Delovodni protokol M 9725; Siledžija sekretar načelstva okr. pirotskog, Videlo, Me 140, 21. novembar 1880. U delovodnom protokolu zabeleženo je da je Đorđe Kuzmanović, terzija, optužio Mihaila Mihailovića da mu je „napao ženu zbog bluda“.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Klicin, Dimitrije Mita. Spomenica Steve Petranovića nacionalnog borca 1835-1913, Novi Sad 1937.
- Spasojević, M. „Stevo Petranović“, Duh Srpske Usore, br. 1, Teslić, 1995, str. 83–90.
- Samardžić, Miomir, "Stevo Petranović kao Mihajlo Mihajlović", Zbornik "Od turske kasabe do modernog grada preko Berlina i Versaja", Pirot 2018.