Pređi na sadržaj

Stil Luja XIV

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Stil Luja XIV, koji se naziva francuskim barokom, bio je stil arhitekture i dekorativne umetnosti. Imao je svoj cilj da proslavi kralja Luja XIV i njegovu vladavinu. Ovaj stil je postao zvanični stil za vreme vladavine Luja XIV (1643—1715), koji je umetnicima nametnut novoosnovanom Akademijom za slikarsktvo i vajarstvo (Kraljevska akademija slikarastva i vajarstva) i Akademijom za arhitekturu (Kraljevska akademija arhitekture). Imao je važan uticaj na arhitekturu drugih evropskih monarha, od Fridriha Velikog Pruskog do Petra Velikog u Rusiji. Glavne arhitekte tog vremena bili su Fransoa Mansar, Žil Arden-Mansar, Rober de Kot, Pjer le Mue, Šarl Pero i Luj le Vo. Najznačajniji spomenici bili su Versajska palata, Veliki Trijanon u Versaju i palata Invalida (1675—91).

Dvorac u Versaju (1661 - 1710)

Stil Luja XIV imao je tri perioda. Tokom prvog perioda, koji se poklapao s mladim kraljem (1643—1660) i vladavinom Ane od Austrijske, arhitektura i umetnost bili su pod snažnim uticajem ranijeg stila Luja XIII i baroknog stila preuzetog iz Italije. Rani period je bio početak francuskog baroka, posebno u prvim delima Fransoa Mansara, dvorac Mezon (1630—51). Tokom drugog perioda (1660—1690), pod ličnom vladavinom kralja, stil arhitekture i dekoracije postaje više barokni, trijumfalniji je i razmetljiviji. Posebno je izražen u izgradnji Versajskog dvorca, a prvi barokni majstori bili su Luj le Vo i Žil Arden-Mansar[1]. Do 1680. godine, nameštaj je bio masivan, ukrašen mnoštvom skulptura i pozlatom. U kasnijem periodu, zahvaljujući intarziji, nameštaj je ukrašen različitim bojama. Najistaknutiji kreator nameštaja u kasnijem periodu bio je Andre Šarl Bul[2]. Poslednji period stila Luja XIV, od oko 1690. do 1715. godine, naziva se period tranzicije; pod uticajem Arden-Mansara i kraljevog dizajnera Žana Berena Starijeg. Novi stil je bio lakši i imao je veću slobodu linije, delimično zahvaljujući korišćenju ukrasa od kovanog gvožđa i većoj upotrebi arabeske. Ovaj stil se nastavlja i za vreme Luja XV[3].

Gradska arhitektura

[uredi | uredi izvor]

Model građanske arhitekture u početku vladavine Luja XIV bio je Vo le Vikomt (1658), koga je projektovao Luj le Vo, izgrađen za kraljevog šefa finansija Nikolasa Fukea. Luj XIV je optužio Fukea za krađu, stavio ga je u zatvor, i uzeo zgradu za sebe. Dizajn je bio pod snažnim uticajem baroknog arhitekte Fransoa Mansara. Na fasadi je kombinovao barokne elemente preuzete iz Italije i originalne elemente, kao što je polukružni salon koji je gledao na prostrani francuski vrt koji je dizajnirao Andre le Notr[4].

Na osnovu uspeha Vo le Vikomta, Luj XIV ga je izabrao da izgradi novu palatu u Versaju. Luj je želeo da od lovačke kuće Luja XIII napravi dvorac za sebe. Ona je to postepeno postajala. Tokom decenija ona je najveći poduhvat u stilu Luja XIV. Nakon smrti Voa 1680. godine, Žil Arden-Mansar je preuzeo Versajski projekat; odvojio se od slikovitih projekcija i kupole i napravio trezveniju i ujednačeniju fasadu, s ravnim krovom (1681). On je koristio isti stil kako bi uskladio druge zgrade, koje je tek gradio, uključujući i staje. Arden-Mansar je izgradio i Veliki Trijanon (završen 1687), jednokratni kraljevski dom s lučnim prozorima naizmenično s parom stubova i ravnim krovom.

Još jedan novi veliki projekat koji je sproveo Luj je izgradnja nove fasade za istočnu stranu Luvra. Luj je pozvao najpoznatijeg italijanskog baroknog arhitektu, Đovana Lorenca Berninija, da osmisli dizajn, ali ga je odbacio u korist trezvenije kolonade Peroa (1668).

Crkvena arhitektura

[uredi | uredi izvor]

U ranom periodu svoje vladavine, Luj je počeo da gradi crkvu Val-de-Gras (1645—1710), kapelu i bolnicu. Na dizajnu su radili Mansar, Žak Lemersijer i Pjer le Mue, a doršio ga je Vojvoda Gabrijel. Njegova živopisna fasada čine ga najvećim delom italijanske i barokne pariske crkve. Ona je služila kao prototip za kasnije kupole Palate Invalida i Panteona.

Sledeća velika crkva za vreme Luja XIV bila je crkva Palata Invalida (1680—1706). Brod crkve, je uradio Liberal Brijan, bio je sličan crkvama tog vremena, s jonskim pilastrima i prodornim svodovima i enterijerom koji je ličio na visoki barokni stil. Kupola, po Arden-Mansaru, bila je revolucionarna, ležeći na strukturi s planom grčkog krsta. Kupola je dostigla ogromnu visinu. Ona i fasada bile su bogato ukrašene skulpturama, udubljenjima u nišama i ukrasima od pozlaćene bronze[5].

Najlepša unutrašnjost crkve iz kasnijeg perioda Luja XIV je kapela Versajskog dvorca, stvorena između 1697- 1710. godine od strane Arden-Mansar i njegovog naslednika Robera de Kota. Dekor je pažljivo biran, sa svetlim bojama i skulpturnim detaljima[5].

Veliki stil Pariza

[uredi | uredi izvor]

Iako je Luj XIV kasnije optužen da je ignorisao Pariz, njegova vladavina je doživela nekoliko velikih arhitektonskih projekata koji su otvorili prostor i ukrasili centar grada. Ideja o monumetnalnim urbanim trgovima okruženim jedinstvenom arhitekturom počela je u Italiji, kao i mnoge arhitektonske ideje baroknog perioda. Prvi takav trg u Parizu bio je Trg Rojal (sada Trg Vož) koji je započeo Anri IV Burbonski, upotpunjen je konjičkom statuom Luja XIII; zatim Trg Dofin na gradskom ostrvu, na kojoj je bila statua Anrija IV na konju. Početni pariski projekat Luja XIV bile su nove fasade na Luvru, jedna okrenuta prema Seni, a druga prema istoku. To su bila ogledala novog monumentalnog stila ovog vladara. Stare cigle i kamen Anrija IV su zamenjene. Sve zgrade oko trga bile su povezane i izgrađene na istoj visini, u istom stilu. U prizemlju su se nalazile natkrivne arkade za pešake[6].

Prvi takav kompleks zgrada pod Lujem XIV bio je Koledž četiri nacije (sada Institut Francuske) (1662—1668) okrenut prema Luvru. Dizajnirali su ga Luj le Vo i Fransoa Dorbej. Nalazio se oko sedišta akademija koje je osnovao kralj, oko kapele i biblioteke kardinala Mazarena. Nacionalni Palata invalida – kompleks za ratne veterane koji se sastoji od rezidencije, bolnice i kapele – izgrdili su je Brijan i Žil Arden-Mansar (1671—1679). Luj XIV je zatim naručio Mansaru da izgradi zasebnu privatnu kraljevsku kapelu s upečatljivom kupolom, Crkva svetog Luja.

Sledeći veliki projekat bio je Trg pobede (1684—1697), sedam velikih zgrada iz tri segmenta oko ovalnog kvadrata, s statuom Luja XIV na konju, koja je planirana za središte. Izgradio ju je preduzetnik plemić u sudu, Žan Batist Predo, u kombinaciji s arhitektom Žil Arden-Mansar. Poslednji urbani projekat postao je najpoznatiji, Trg Vendom, takođe Arden-Mansar, izmeću 1699. i 1702. U još jednoj inovaciji, ovaj projekat je delimično finansiran prodajom porcelana oko trga. Svi ovi projekti imali su monumentalne fasade u stilu Luja XIV, dajući poseban sklad trgovima[7].

Dekoracija enterijera

[uredi | uredi izvor]

U ranom stilu Luja XIV, osnovna karateristika dekora bile su bogatstvo materijala i napor da se postigne veličanstveni efekat. Materijali koji su korišćeni uključuju mermer, često kombinovan s višebojnim kamenjem, bronza, slikama i ogledalima. Oni su ubačeni u ekstremni okvir kolonada, pilastra i niša, koja se pružaju do zidova i gore do plafona. Vrata su okružena medaljonima, frontovima i reljefima. Dimnjaci su bili manji od onih u doba Luja XIII, ali više ukrašeni, s mermernom policom na kojoj su vaze, ispod rezbarenog okvira sa slikom ili ogledalima, sve okruženo debelom granicom isklesanih listova ili cvetova.

Na zidovima u vreme prvog perioda stila Luja XIV obično se slavio vojni uspeh, veličanstvo i kulturna dostignuća kralja. Likovi su predstavljani sa vojnim počastima, kacigama, hrastovim lišćem, koje je simbolizovalo pobedu, i oružjem, obično napravljenim od bronze ili od drveta. Drugi dekorativni elementi lično su slavili kralja: glava kralja često se predstavljala kao glava boga Sunca, Apolon, okružen palminim lišćem ili pozlaćenim zrakom svetlosti. Orao obično predstavlja Jupitera. Ostali ukrasni detalji su bili pozlaćeni brojevi, kraljevske palice i krunice.

Galerija ogledala palate Versaja (1678—1684) bila je dizajnirana od strane Šarl Lebrena, kombinovao je bogatstvo materijala (zlato i bronzu) koje se reflektovalo u ogledalu.

Posle 1690. godine, počeli su da se pojavljuju novi elementi kao što su školjke i arabeska[8].

Nameštaj

[uredi | uredi izvor]

Tokom prvog perioda vladavine Luja XIV, nameštaj je sledio prethodni stil Luja XIII i bio je masivan i obilno ukrašen skulpurom i pozlatom. Posle 1680. godine, zahvaljujući u velikoj meri dizajneru nameštaja Andrei Šarlu Bulu, pojavio se originalniji i delikatniji stil. Baziran je na ulošku od ebonovine i drugog retkgog drveća, tehnika koja je prvi put korišćena u Firenci u 15. veku, koju su Bule i drugi radili za Luja XIV. Nameštaj je bio ukrašavan ebovinom i egzotičnim drvetom različitih boja[9].

Pojavili su se novi i često trajni tipovi nameštaja; komoda, s dve do četiri fioke. Kanabe ili divan, pojavio se u obliku kombinacije dve ili tri fotelje. Konzolni sto se pojavio; dizajniran je da bude postavljen uza zid. Još jedan novi tip nameštaja bio je na sto na stolu, sto za držanje posuđa[9].

Slikarstvo

[uredi | uredi izvor]

U prvom delu vladavine, francuski slikari su bili pod velikim uticajem Italije. Značajni francuski slikari uključivali su Nikolu Pusena, koji je živeo u Rimu; Klod Loren, On se specijalizovao za pejzaže i proveo najveći deo svoje karijere u Rimu; Luj le Nen, koji je zajedno sa svojom braćom radio uglavnom žanrovske radove; Estaš le Sijer i Šarl Lebren, koji su studirali kod Pusena u Rimu i bili pod njegovim uticajem.

Sa smrću kardinala Mazarena (1661), kraljevog premijera, Luj je odlučio da preuzme ličnu odgovornost za sve aspekte života, uključujući i umetnost. Njegov glavni savetnik za umetnost je bio Žan Kolber (1619—1683), koji je bio i njegov ministar finansija. Godine 1663. Kolber je reorganizovao Kraljevsku radionicu za nameštaj, koje su napravile širok izbor luksuzne robe i dodale mu Goblensku fabriku. U isto vreme uz pomoć Lebrena, Kolber preuzeo odgovornost za Kraljevsku akademiju slikarstva i arhitekture, koju je osnovao kardinal Mazaren. Kolber je, takođe, preuzeo dominantnu ulogu u arhitekturi, uzimajaući titulu nadzornika zgrade 1664. godine. Godine 1666. osnovana je Francuska akademija u Rimu, da bi iskoristila poziciju Rima kao vodećeg umetničkog centra u Evropi i obezbedila tok dobrog obučavanja slikara. Lebren je postao dekan francuskih slikara kod Luja XIV, uključen je u arhitektonske projekte i dizajn enterijera. Njegovi značajni dekorativni radovi uključuli su i plafon Galerije ogledala u palati Versaj[10].

Glavni slikar kasnije vladavine Luja XIV je Hijasent Rigo (1659- 1743) koji je došao u Pariz 1681. i privukao pažnju Lebrena. Lebren ga je orijentisao prema portretnom slikarstvu i on je uradio portret Luja XIV 1701. godine, okružen svim atributima moći, od krune na stolu do crvenih potpetica. Rigo je uskoro imao razrađenu radionicu za izradu portreta plemstva; on je angažovao specijalizovane umetnike za stvaranje kostima i draperija, a druge za oslikavanje pozadina, od ratišta do vrtova i salona, dok se on koncentrisao na kompoziciju, boje i naročito na lica.

Žorž de la Tur (1593—1652) bio je još jedna važna figura u stilu Luja XIV dobio je titulu, imenovan je za dvorskog slikara kralja i primao je visoke isplate za svoje portrete, iako je retko dolazio u Pariz, radije je radio u svom rodnom gradu Linevilu. Njegove slike, sa svojim neobično svetlim i tamnim efektima, bile su neobično tmurne, figure se jedva vide u senci, osvetljene bakljama, izazvale su sažaljenje. Pored religijonznih scena, radio je i žanrovske slike, uključujući i čuveni Kartaški prevarant, pokazujući da je mladi plemić prevaren na kartama dok drugi gledaju pasivno. "Nijedan drugi slikar, čak ni Rembrant, nikada nije predložio tako veliku i misterioznu tišinu. La Tur je jedini tumač mirnog aspekta senki.", Andre Malro (1951), pisac i kasniji francuski ministar kulture[11].

U svojim poslednjim godinama, ukusi Luja XIV su se ponovo promenili, pod uticajem njegove supruge Madam de Mentenon, prema više religioznim temama. Sve slike u njegovoj privatnoj prostoriji su uklonjene i zamenjene jednim platnom, Sveti Sebastijan čuva svetu Irenu (oko 1649) od Žorža de la Tura.

Skulptura

[uredi | uredi izvor]

Najuticajniji vajar tog perioda bio je Italijan Lorenco Bernini, čiji je rad u Rimu inspirisao vajare širom Evrope. Otputovao je u Francusku; njegov predlog za novu fasadu Luvra odbijene su od strane kralja, koji je hteo specifični francuski stil.

Jedan od najistaknutijih skulptura kod XIV bio je Antoan Koeze (1640—1720) iz Liona. Studirao je arhitekturu kod Luja Lerambera i kopirao je antičke rimske gradove, uključujući i Venera Mediči. Godine 1776. njegova bista kraljevog zvaničnog slikara Šarla Lebruna osvojila je Kraljevsku akademiju slikarstva i skulpture. Uskoro je proizveo monumentalne skulpturu koja će pratiti nove zgrade koje je izgradio Luj XIV; napravio je Karla Velikoga za kraljevsku kapelu u palati Invalida, a zatim u dvorcu Marli. Njegova dela Neptuna iz Maralije je sada u Luvru, a njegove statue Pana, Flore i Hamadrijada se sada nalaze u parku Tiljeriju. Njegova statua Slava kralju na Pegazu je prvobitno napravljena za dvorac Marli, a sada se nalazi u Luvru. Napravio je niz divnih skulptura vodećih državnika i umetnika tog vremena; Luj XIV u Versaju, Kolber (za njegovu grobnicu Svetog Jevstatija); kardinala Mazarena za Koledž četiri nacije (sada Francuski Institut) u Parzu; dramskog pisca Žana Rasinija; arhitekte Vobana i dizajnera vrtova Andrea le Notra[12].

Žak Sarazen bio je još jedan istaknutu vajar koji je radio na projektima za Luja XIV. Napravio je mnoge statue i ukrase za palatu Versaj, kao i karijatide za istočnu fasadu Paviljona de l'Horloge u Luvru, okrenutu prema Trg Karusel, koji se zasnivali i na studijama originalnih grčkih modela i na rad Mikelanđela.

Drugi značajni vajar u stilu Luja XIV bio je Pjer Piže (1620—1694), koji je bio vajar, slikar, inženjer i arhitekta. Rođen je u Marselju, a prvi je skulpturne ornamente je uradio za brodove. Potom je otputovao u Italiju, gde je radio kao šegrt na baroknim fasadama Palata Berberini i Palata Piti. Putovao je po Italiji i Francuskoj. Radio je oblastima: slikarstva, vajarstva i rezbarije. Svoju proslavljenu statuu karijatida napravio je za gradsku većnicu u Tulonu 1665-1667, a tada ga je zaposlio Nikolas Fukea da bi napravio Herkulov kip za svoj dvorac Vo le Vikomt. On je nastavio da živi na jugu Francuske, praveći značajne statue Milo od Krotona, Perseja i Andromede (koje su sada u Luvru)[13].

Tapiserije

[uredi | uredi izvor]

Godine 1662. Žan Batista Kolber kupio je tapiserijisku radionicu od porodice flamanskih zanatlija i pretvorio ju je u kraljevsku radionicu za proizvodnju nameštaja i tapiserija, pod imenom Goblenova fabrika. Kolber je radionicu postavio pod vođstvo kraljevskog dvorskog slikara, Šarla Lebrena, koji je na toj poziciji služio od 1663. do 1690. godine. Posle 1697. godine preduzeće je reorganizovano i nakon toga je u potpunosti posvećeno tapiseriji za kralja[14].

Teme i stilovi tapiserije bili su slični temama na slikama tog perioda, slaveći veličanstvenost kralja i trijumfalne scene vojnih pobeda, mitoloških i pastoralnih scena. Iako su isprva i napravljene samo za upotrbu kralja i plemstva, fabrika je uskoro počela da izvozi svoje proizvode u druge zemlje.

Fabrika kraljevskih goblena imala je konkurenciju od dva privatna preduzeća, Boveova manufaktura i Obisonove fabrike, koja je proizvodila radove u istom stilu, ali manje kvalitetno. Žana Berena Starijeg, kraljevski crtač i dizajner, stvorio je seriju grotetskinih tepiha za Obison. Ove tapiserije su nekada slavile savremene teme, kao što je rad koji dizajnirao Obison.

Dizajn i spetakli

[uredi | uredi izvor]

U prvim godinama kraljeve vladavine, najvažnija javna kraljeva ceremonija je bila vrteška, niz vežbi i igara na konjima. Ovi događaji su zamišljeni da zamene turnire, koji je zabranjene nakon 1559. godine kada je kralj Anri II poginuo u nesreći. U novoj, manje opasnoj verziji, jahači su obično morali da prolaze kroz unutrašnjost prstena. Od 5. do 6. juna 1662. održan je veliki turnir kako bi se proslavilo rođenje sina Luja XIV. Održan je na trgu koji razdvaja Luvr od Trga Tiljerija, koji je kasnije postao poznat kao Trg Karusel[15].

Svečani ulazak kralja u Pariz takođe je postao prilika za proslave. Povratak Luja XIV i kraljice Marije Tereze u Pariz nakon njegovog krunisanja 1660. proslavljen je velikom manifestacijom na sajmu, na vratima grada, gde su izgrađeni veliki prestoli za nove vladare. Nakon ceremonije, mesto je postalo poznato kao Trg Trone ili mesto prestola, sve dok nije postalo Trg Nacije 1880[16].

U kraljevskom domaćinstvu Luja XIV postojala je kancelarija koja je bila odgovorana za dekoraciju na kraljevskim ceremonijama i spektaklima, ukljuljčujući balet, maske, vatromet, pozorišne predstave i druge zabave. Ovom kancelarijom je upravljao od 1674. do 1711. godine Žan Beren Stariji (1640—1711). On je takođe dizajnirao kraljevsku spavaću sobu i kancelarije, imao je ogroman uticaj na ono što je postalo poznato kao stil Luja XIV; njegov studio se nalazio u Velikoj galeriji Luvra, zajedno s dizajnerom kraljevskog nameštaja Šarl Bul. On je posebno odgovarao za uvođenje izmena verzije grotesknog stila ukrašavanja, prvobitno kreiranog u Italiji od strane Rafaela, u francuskom dizajnu enterijera. Koristio je groteskni stil ne samo na zidu, već i na tapiserijama koje su napravile radionice fabrike Obison. Njegovi mnogobrojni raznovrsni dizajni uključivali su visoko-ukrašeni dizajn transom ratnog broda Kralj sunca (1670), nazvan po kralju[17].

Pored unutrašnjeg uređenja, dizajnirao je i kostime i scenografiju za kraljevska pozorišta, uključujući operu Armida, koju je izveo Žan Batista Lili u pozorištu Palata Rojal (1684), kao i za lirski balet Godišnja doba Lilijevog naslednika, Paskala Kolasa, 1695[17].

Francuski vrt

[uredi | uredi izvor]

Jedan od najtrajnijih i najpopularnijih oblika stila Luja XIV je francuski vrt, stil zasnovan na simetriji i principu nametanja reda u prirodi. Najpoznatiji primer je Versajski vrt koji je dizajnirao Andre le Notr, koji je inspirisao kopije širom Evrope. Prvi važan francuski vrt bio je u Vou le Vikomtu, koji je stvorio Nikolas Fuke, nadzornik finansija Luja XIV, od 1656. Fuke je naručio Luju le Vou da dizajnira dvorac, Šarl Lebren je dizajnirao statue za vrt i Andre le Notr je kreirao bašte. Prostor je bio ispunjen parterima zimzelenih grmova u ukrasnim uzrovima, a ulice su uređene statuama, česmama i fontanama. Zamak je u centru ove stroge prostorne organizacije koja je simbol moći i uspeha[18].

Versajski vrtovi, koje je kreirao Andre le Notr između 1662. i 1700. godine, bile su najveće dostignuće francuskog vrta. To je najveći vrt u Evropi - s površinom od 15.000 hektara i postavljen je na osi istok-zapad[19]. Bašta je bila puna iznenađenja – fontana, malih vrtova ispunjenih statuama, koji su pružali ljudima intimne prostore. Centralni simbol vrta je bio sunce; grb Luja XIV, ilustrovana statua Apolona u centralnoj fontani vrta[20].

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Ducher, Robert, Caractéristique des styles. 1988. str. 120.
  2. ^ Renault and Lazé, Les Styles de l'architecture et du mobilier (2006), Editions Jean-Paul Gisserot, Paris (in French), pp. 54–55.
  3. ^ Ducher, 1988 & p. 120.
  4. ^ Ducher, 1988 & pp. 122.
  5. ^ a b Ducher 1988, str. 124.
  6. ^ Texier, Simon (2012), pp. 38–39
  7. ^ Texier, Simon (2012), pp. 38–39.
  8. ^ Ducher, 1988 & pages 126–129.
  9. ^ a b Renault and Lazé, Les Styles de l'architecture et du mobilier. 2006. str. 59.
  10. ^ Bauer and Prater 2016.
  11. ^ cited in Bauer and Prater, Baroque, 2016..
  12. ^ "Coysevox, Charles Antoine", by Hugh Chisholm from Encyclopedia Britannica 11th edition, (1911), pp. 355–56
  13. ^ "Puget, Pierre", by Hugh Chisholm from Encyclopedia Britannica 11th edition. 1911. str. 637.
  14. ^ "Gobelin". Encyclopædia Britannica. Chisholm, Hugh, ed. (1911). Cambridge University Press. p. 165
  15. ^ Fierro 1996, str. 754.
  16. ^ Dictionnaire historique de Paris (2013), p. 272.
  17. ^ a b Chisholm, Hugh, ed. (1911). "Bérain, Jean". Encyclopædia Britannica (11th ed.). Cambridge University Press.
  18. ^ Prevot, Histoire des jardins, pp. 146
  19. ^ Prevot, Histoire des jardins, pp. 152
  20. ^ Lucia Impelluso, Jardins, potagers et labyrinthes, pp. 64.

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Stil Luja XIV na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стил_Луја_XIV&oldid=27818247”