Жан Расин

Жан Расин
Jean racine.jpg
Жан Расин
Лични подаци
Датум рођења(1639-12-22)22. децембар 1639.
Место рођењаЛа Ферт Милон, Француска
Датум смрти21. април 1699.(1699-04-21) (59 год.)
Место смртиПариз, Француска
Образовање
ОбразовањеLycée Saint-Louis

Жан Расин (франц. Jean Racine; Ла Ферт Милон, 22. децембар 1639Париз, 21. април 1699) био је француски писац драма, један из „велике тројке“ француских драматичара 17. века (уз Молијера и Корнеја).[1] Расин је највише писао трагедије,[2] иако је написао и једну комедију.[3] Расин је првенствено био трагичар, стварајући такве „примере неокласичног савршенства“[4] као што су Федра,[5] Андромаха,[6] и Атали.[7] Написао је једну комедију, Les Plaideurs,[8] и пригушену трагедију, Естер[9] за младе.

Расинове драме су показале његово мајсторство у дванаестослогу (12 слогова) француског александрина. Његово писање је познато по својој елеганцији, чистоћи, брзини и бесу,[10][11] и по ономе што је амерички песник Роберт Лоуел описао као „ивица дијаманта“[12] и „слава његовог тврдог, електричног беса”.[13] Расинову драматургију обележава његова психолошка проницљивост, преовлађујућа страст његових ликова и огољеност радње и сцене.

Стил[уреди | уреди извор]

Квалитет Расинове поезије је вероватно његов највећи доприонс француској књижевности. Начин на који је користио стих александринац је врхунски, по хармонији, једноставности и елеганцији.[14]

Расиново дело је наишло на многе критике његових савременика. Једнa је био недостатак историјске истинитости у драмама као што су Британик (1669)[15] и Митридејт (1673). Расин је брзо истакао да су његови највећи критичари – његови ривалски драматичари – били међу највећим преступницима у том погледу. Још једна велика критика упућена њему је недостатак инцидента у његовој трагедији Береника (1670). Рацинов одговор је био да се највећа трагедија не састоји нужно у крвопролићу и смрти.

Опште карактеристике[уреди | уреди извор]

Расин ограничава свој речник на 4000 речи.[16] Он искључује свакодневне изразе јер, иако су Грци могли назвати ствари правим именом, он не верује да је то могуће на латинском или француском. Класична јединства се стриктно поштују, јер је описана само последња фаза продужене кризе. Број ликова, сви од којих су краљевски, сведен је на најмањи минимум. Акција на сцени је скоро елиминисана. Покварени Иполит није враћен, као ни Хиполит од Еурипида. Једини изузетак од овога је да Аталиде убада себе пред публиком у Бајазету; али то је прихватљиво у представи која је упадљива по дивљаштву и оријенталном колориту.

Фундаментална природа трагедије[уреди | уреди извор]

Трагедија показује како људи падају из благостања у катастрофу. Што је виши положај са којег јунак пада, већа је трагедија. Осим поверљивих лица, од којих су Нарцис (у Британику)[17] и Еноне (у Федри)[18] најзначајнији, Расин описује судбину краљева, краљица, принчева и принцеза, ослобођених стежућих притисака свакодневног живота, и способаних да говоре и делују без инхибиције.

Природа грчке трагедије[уреди | уреди извор]

Грчка трагедија, из које је Расин тако обилно позајмио, тежила је претпоставци да је човечанство под контролом богова равнодушних према његовим патњама и тежњама. У Œdipus Tyrannus Софоклов јунак постепено постаје свестан страшне чињенице да, колико год се његова породица трудила да одврати пророчанство, он је ипак убио свог оца и оженио своју мајку, и да сада мора да плати казну за ове несвесне злочине.[19] Иста свест о окрутној судбини која недужне мушкарце и жене води у грех и захтева одмазду за једнако невину децу, прожима La Thébaïde, комад који се и сам бави легендом о Едипу.

Рацинова трагична визија[уреди | уреди извор]

За Расина се често каже да је био под дубоким утицајем јансенистичког осећаја за фатализам.[20][21][22] Међутим, веза између Расинове трагедије и јансенизма оспоравана је по више основа; на пример, сам Расин је негирао било какву везу са јансенизмом.[23] Као хришћанин, Расин више није могао да претпоставља, као Есхил и Софокле, да је Бог немилосрдан у томе да људе води у пропаст коју они не предвиђају. Уместо тога, судбина постаје (барем у секуларним представама) неконтролисано лудило неузвраћене љубави.

Као већ у Еурипидовим делима, богови су постали симболичнији. Венера представља неугасиву силу сексуалне страсти у људском бићу у Еурипидовом Хиполиту; али уско повезано са овим – заиста, неразлучиво од њега – је атавистичка врста монструозне аберације која је довела до тога да се њена мајка Пасифаја пари са биком и роди Минотаура.

Дакле, код Расина хамартија, која је тринаесто поглавље Аристотелове Поетике проглашана је за карактеристику трагедије, и није само радња изведена у доброј намери која касније има најгоре последице (Едипово убиство странца на путу за Тебу и женидба удовице краљице Тебе након што је решила загонетку Сфинге), нити је то једноставно грешка у расуђивању (као када Дејанира, у Херкулесу Фуренсу Сенеке Млађег, убије свог мужа мада је намеравала да поврати његову љубав); то је мана карактера.

Дела[уреди | уреди извор]

  • Тебанке, 1664
  • Александар Македонски, 1665
  • Андромаха, 1667
  • Литиганти, 1668 (комедија)
  • Британикус, 1669
  • Беренис, 1670
  • Бајазит, 1672
  • Митридат, 1673
  • Ифигенија, 1674
  • Федра, 1677
  • Естер, 1689
  • Аталија, 1691
  • Историја Порт Роајала (објављено постхумно 1767)

Други радови[уреди | уреди извор]

Преводи[уреди | уреди извор]

Историјски радови[уреди | уреди извор]

  • Vie de Louis XIV (изгубљен)
  • Abrégé de l'histoire de Port-Royal (1767)

Преводи[уреди | уреди извор]

Сматра се да су језички ефекти Расинове поезије непреводиви,[11][24][25][26] иако су многи еминентни песници покушали да преведу Рациново дело на енглески,[24][25] укључујући Ловела, Ричарда Вилбура, Теда Хјуза, Тонија Харисона и Дерека Махона, и Фридриха Шилера на немачки.

Расинеове драме су на енглески превели Роберт Дејвид Макдоналд,[27][28] Алан Холингхерст (Беренис, Бајазит), RADA редитељ Едвард Кемп (Андромаха), Нил Бартлет и песник Џефри Алан Арџент, који је добио АAmerican Book Awardsмеричку награду за књигу 2011. године за превођење Комплетних драма Жана Расина.[29]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Jean Racine | French dramatist”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-31. 
  2. ^ Muller, D. G. (1999). „Phedre”. Theatre Journal. 51 (3): 327—331. JSTOR 25068685. S2CID 191586923. doi:10.1353/tj.1999.0066. 
  3. ^ Jean Racine Criticism (Vol. 28)
  4. ^ Muller, D. G. (1999). „Phedre”. Theatre Journal. 51 (3): 327—331. JSTOR 25068685. S2CID 191586923. doi:10.1353/tj.1999.0066. 
  5. ^ Braga, T. J. (1990). „Double Vision in Racine's Phèdre”. The French Review. 64 (2): 289—298. JSTOR 395873. 
  6. ^ Coveney, Michael (16. 3. 2009). „Andromaque, Oxford Playhouse - Reviews, Theatre & Dance”. The Independent. 
  7. ^ Mann, A. (1929). „Racine's Biblical Masterpieces, Esther and Athalie”. The French Review. 3 (1): 55—57. JSTOR 379685. 
  8. ^ Jean Racine Criticism (Vol. 28)
  9. ^ George Steiner: A Reader – Google Books
  10. ^ Catholic Encyclopedia: Jean Racine
  11. ^ а б Iphigenia; Phaedra; Athaliah – Google Books
  12. ^ [1] Our Dramatic Heritage: The Golden Age – Google Books]
  13. ^ Taylor, Paul (9. 9. 1998). „Theatre: The mother of all dramas - Arts & Entertainment”. The Independent. 
  14. ^ Hill, Philip George (1983). Our Dramatic Heritage: The Golden Age (на језику: енглески). Fairleigh Dickinson Univ Press. ISBN 978-0-8386-3107-2. 
  15. ^ Hochman, Stanley, editor (1984). McGraw-Hill Encyclopedia of World Drama (second edition, 5 volumes). New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-079169-5.
  16. ^ Howcroft, Michael (2000). „Introduction”. Three Plays : Andromache, Phaedra, Athaliah. Ware: Wordsworth. стр. xxx. ISBN 1840221127. 
  17. ^ Katherine E. Wheatley (30. 1. 2015). Racine and English Classicism. University of Texas Press. стр. 208. ISBN 978-1-4773-0700-7. 
  18. ^ Gordon Pocock (18. 10. 1973). Corneille and Racine: Problems of Tragic FormНеопходна слободна регистрација. CUP Archive. стр. 254. ISBN 9780521201971. GGKEY:HQ5XPTD2PXY. 
  19. ^ Hunter, Sophie. „Cantata in a Castle”. The Guardian. 
  20. ^ Abercrombie, Nigel (1936). The Origins of Jansenism. Oxford Studies in Modern Languages and Literature. Oxford: Clarendon Press. OCLC 599986225. 
  21. ^ Hamscher, Albert N. (1977). „The Parlement of Paris and the Social Interpretation of Early French Jansenism”. Catholic Historical Review. Catholic University of America Press. 63 (3): 392—410. ISSN 0008-8080. JSTOR 25020157. 
  22. ^ Doyle, William (1999). Jansenism--Catholic Resistance to Authority from the Reformation to the French Revolution. Studies in European History. New York: St. Martin's Press. ISBN 9780312226763. 
  23. ^ Racine « janséniste »? (1/5) Une « hérésie imaginaire »
  24. ^ а б The Poetry of the untranslatable: Racine's Phèdre confronted by Hughes and Lowell – Enlighten
  25. ^ а б Loftis, J. (1958). „Racine and English Classicism”. Modern Language Notes. 73 (7): 541—544. JSTOR 3043031. doi:10.2307/3043031. 
  26. ^ Evans, George (9. 7. 1999). „Obituary: Professor Roy Knight”. The Independent. 
  27. ^ Coveney, Michael (24. 5. 2004). „Robert David MacDonald”. The Guardian. Приступљено 8. 4. 2022. 
  28. ^ Jones, Sarah (28. 6. 2004). „Robert David MacDonald”. The Independent. Приступљено 8. 4. 2022. 
  29. ^ „Before Columbus Foundation, Winners of the 2011 American Book Awards”. Before Columbus Foundation. 7. 10. 2011. Архивирано из оригинала на датум 8. 5. 2012. Приступљено 12. 5. 2012. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Barthes, Roland, "On Racine," Trans Richard Howard, New York: Hill and Wang, 1964.
  • Brereton, Geoffrey, Jean Racine: A Critical Biography, Cassell, 1951.
  • Butler, Philip, Racine: A Study, London: Heinemann Educational Books, 1974.
  • Campbell, John, "Questioning Racinian Tragedy," Chapel Hill: University of North Carolina Press, 2005.
  • Forestier, Georges, Jean Racine, Paris: Gallimard, 2006.
  • Gossip, Christopher J., "An Introduction to French Classical Tragedy," Totowa, NJ: Barnes & Noble, 1981.
  • Knight, R.C., "Racine et la Grèce," Paris: Nizet, 1950; rpt. 1974.
  • Maskell, David, "Racine: A Theatrical Reading," Oxford: Clarendon Press, 1991.
  • Phillips, Henry, "Racine: Language and Theatre," Durham, England: University of Durham Press, 1994.
  • Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Racine, Jean”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 22 (11 изд.). Cambridge University Press. 
  • Rohou, Jean, L"Evolution du tragique racinien," Paris: SEDES, 1991.
  • Tobin, Ronald, "Jean Racine Revisited," New York: Twayne, 1999.
  • Vuillemin, Jean-Claude, "Jean Racine," in L. Foisneau, ed., Dictionary of Seventeenth-Century French Philosophers, 2 vols, London and New York: Thoemmes Continuum, 2008, II, pp. 1041–46.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]