Teorije zavere u vezi smrti Dajane, princeze od Velsa

Nevine žrtve, memorijal Dajani i njenom partneru Dodiju

Postoje razne teorije zavere oko smrti Dajane, princeze od Velsa 1997. godine. Zvanične istrage u Britaniji i Francuskoj otkrile su da je Dajana umrla na način koji je u skladu sa medijskim izveštajima nakon fatalne saobraćajne nesreće u Parizu 31. avgusta 1997. Godine 1999. francuska istraga je zaključila da je Dajana umrla od posledica sudara. Francuski istražitelj, sudija Erve Stefan, zaključio je da su paparaci bili udaljeni od Mercedesa S280 kada se nesreća dogodila i da nisu odgovorni za to. Nakon što je saslušala dokaze u britanskoj istrazi, porota je 2008. godine vratila presudu o „protivpravnom ubistvu“ od strane vozača Henrija Pola i paparaca koji su jurili automobil. U presudi porote se takođe navodi: „Pored toga, smrti pokojnice je prouzrokovala ili doprinela činjenica da preminuli nisu bili vezani pojasom i činjenica da je Mercedes udario u stub u tunelu Alma.“

Aktivni u osporavanju zvanične verzije događaja bili su britanski tabloid Dejli Ekspres i egipatski biznismen Mohamed Al Fajed, čiji je sin Dodi u to vreme bio Dajanin partner i takođe je poginuo u nesreći. Godine 2003, Dajanin batler Pol Barel objavio je belešku za koju je tvrdio da ju je Dajana napisala u oktobru 1993, u kojoj se navode navodi da je njen muž „planirao 'nesreću' u Dajaninom automobilu, otkazivanje kočnica i ozbiljnu povredu glave” da bi se ponovo oženio. Navodno je izrazila sličnu zabrinutost u oktobru 1995. lordu Miškonu, svom advokatu, da su joj „pouzdani izvori“ rekli „da će ona i Kamila biti ostavljene po strani“ da bi se Čarls oženio sa Tigi Leg-Burk. Specijalni istražni tim Metropolitan policije osnovan je 2004. godine, Operacija Pedžet, na čelu sa komesarom Džonom Stivensom da istraži različite teorije zavere koje su dovele do britanske istrage. Ova istraga je ispitala 175 tvrdnji o zaveri koje je izneo Fajed. Kralj Čarls je 2005. godine, kao svedok, rekao Stivensu da ne zna za belešku svoje bivše supruge iz 1995. godine i da ne može da razume zašto je imala ta osećanja. Fajed je uporno iznosio ono što je u istrazi utvrđeno kao teorije zavere i više puta je tvrdio da veruje da je njegov sin ubijen kao i Dajana.

Henri Pol

Teoretičari tvrde da je vozač Mercedes-Benz V140, Henri Pol, bio plaćen u službi nacionalne bezbednosti, iako različite verzije navoda nazivaju zemlju službe bezbednosti naizmenično kao Britanija, Francuska ili Sjedinjene Države. Dokazi za koje se tvrdi da ovo potkrepljuju potiču uglavnom iz novca koji je posedovao u vreme njegove smrti i njegovog ličnog bogatstva. Ovi navodi su obuhvaćeni u četvrtom poglavlju izveštaja o krivičnoj istrazi operacije Pedžet. Mohamed Al-Fajed tvrdi da je Anri Pol radio za MI6 i da su mu oni namestili. Istraga nije pronašla nikakve dokaze da je Henri Pol bio agent bilo koje službe bezbednosti.

Druga tvrdnja se odnosi na pouzdanost izvršenih testova krvi, koji su ukazivali da je Pol pio pre nego što je preuzeo kontrolu nad automobilom. Zaključak francuskih istražitelja da je Pol bio pijan donesen je na osnovu analize uzoraka krvi za koje je rečeno da sadrže nivo alkohola koji je (prema Džejevom izveštaju iz septembra 1997. godine) bio tri puta veći od francuske zakonske granice. Ovu početnu analizu osporio je britanski patolog kojeg je unajmio Al-Fajed. Kao odgovor, francuske vlasti su sprovele treći test, ovog puta koristeći medicinski pouzdanu staklastu tečnost iz oka, koji je potvrdio nivo alkohola izmeren u krvi i takođe pokazao da je Pol uzimao antidepresive.

Tvrdilo se da nivo alkohola za koji se navodi da je pronađen u Polovoj krvi nije bio u skladu sa njegovim trezvenim ponašanjem. Profesor Robert Forest, forenzički patolog, rekao je da će alkoholičar poput Pola, sa većom tolerancijom na alkohol, biti u stanju da izgleda trezveniji nego što je zapravo bio. Porodice Dodija Fajeda i Henrija Pola nisu prihvatile nalaze francuske istrage.

Otkriveno je 2006. da se lord Stivens sastao sa Polovim starijim roditeljima koji su im rekli da njihov sin nije pijan. Tokom unakrsnog ispitivanja u britanskoj istrazi 2008. godine, Stivens je negirao da je "namerno doveo u zabludu" Polove roditelje i rekao da se stanje šofera u vreme nesreće ne poklapa sa policijskom definicijom da je pijan, za koju je rekao da se oslanja na nečije fizičke reakcije. Stivens je rekao da dostupni dokazi sugerišu da je Pol popio samo dva alkoholna pića, ali to nije nužno sve što je Pol popio, i da je zaista bio „pod uticajem“ alkohola u vreme nesreće. Ekspert koji se citira u izveštaju procenio je da je Pol popio ekvivalent od pet mera Rikarda, njegovog omiljenog francuskog aperitiva sa ukusom sladića, pre vožnje.

U dva francuska TOKSLAB testa, utvrđeno je da Pol ima zasićenost hemoglobinom ugljen-monoksidom od 12,8%, što se dešava kada se pigment koji nosi gvožđe u krvi (hemoglobin) vezuje za ugljen-monoksid (umesto kiseonika). Pušači obično imaju oko 10% hemoglobina vezanog za ugljen monoksid, tako da rezultati u njegovom slučaju nisu bili neuobičajeni. Pol je pušio male Cigarilo cigare u satima pre nesreće. Drugi test, podržan od strane protivnika zvaničnih nalaza, pokazao je da je Pol imao zasićenost hemoglobinom ugljen-monoksidom od 20,7% u vreme svoje smrti; taj rezultat, ako je tačan, u kombinaciji sa brzinom disperzije ugljen-monoksida iz krvotoka, značio bi da je Pavlova krv imala 40% zasićenja nekoliko sati ranije, i da on jedva da bi uopšte mogao da funkcioniše.

Godine 2009. objavljeno je da uzorci DNK potvrđuju da su uzorci krvi sa visokim nivoom alkohola zaista bili od Pola. Ovo je utvrđeno poređenjem sa uzorcima koje su dali njegovi roditelji, pokazujući da je testirana krv bila Polova i da je imao tri puta više od francuske zakonske granice alkohola u krvi.

MI6

Ričard Tomlinson, bivši oficir MI6 koji je otpušten iz obaveštajnih službi i kasnije odležao pet meseci zatvora zbog kršenja Zakona o službenim tajnama iz 1989. godine, tvrdio je u izjavi pod zakletvom francuskoj istrazi maja 1999. da je britanski MI6 bio umešan u nesreći, što sugeriše da služba bezbednosti ima dokumentaciju koja bi pomogla sudiji Stefanu u njegovoj istrazi. Bi-Bi-Si je prethodnog avgusta prijavio da je tvrdio da Pol radi za bezbednosne službe i da je jedan od Dajaninih telohranitelja, ili Trevor Ris-Džons (sada poznat kao Trevor Ris) ili Kes Vingfild, bio kontakt za britansku inteligenciju. Tomlinson je tvrdio da je MI6 nadgledao Dajanu pre njene smrti, rekao je Mohamedu Al Fajedu da je Pol bio agent MI6 i da njena smrt odražava planove koje je video 1992. za ubistvo tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, koristeći stroboskopa da zaslepi svog šofera.

Tomlinson je 13. februara 2008. u istrazi rekao da se možda pogrešno setio i da nema dokaza da je Pol bio agent MI6 ali je na sudskom zasedanju prethodnog dana rekao da je Pol dostavljao informacije MI6. Govoreći video-linkom iz Francuske, Tomlinson je priznao da se, posle intervala od 16 ili 17 godina, „ne može tačno setiti“ da li je dokument koji je video tokom 1992. zapravo predložio upotrebu stroboskopa za izazivanje saobraćaja. sudar kao sredstvo za ubistvo Miloševića, iako je korišćenje svetla u tu svrhu bilo obuhvaćeno njegovom obukom MI6. Operaciji Paget je dat pristup bez presedana kancelarijama i MI5 i MI6 kako bi se istražile Tomlinsonove tvrdnje. Kasnije je otkriveno da je pomenuti memorandum bio predlog napisan u martu 1993. da se izvrši atentat na drugu srpsku ličnost koja je odgovorna za genocid, ako dođe na vlast a ne na Miloševića. Štaviše, plan nije uključivao ništa o upotrebi baterijskih lampi.

Dodatni dokazi koji diskredituju Tomlinsonove tvrdnje pronađeni su u nacrtima knjige koju je pisao o svom vremenu provedenom u MI6 pre nego što je zatvoren 1998. zbog kršenja Zakona o službenim tajnama. Nacrt, koji datira iz 1996. godine, pozivao se na memorandum i nije sadržao nijedan detalj o insceniranoj saobraćajnoj nesreći sa baterijskim lampama u tunelu.

U istrazi je kasnije rekao anonimni menadžer MI6 (koji se tokom postupka nazivao "gospođica X") da MI6 ne vodi nikakav dosije ni o princezi ni o Dodiju, i da nije postojao nikakav plan koji bi uključivao njih. Istraga je završena odbacivanjem Tomlinsonovih tvrdnji kao ulepšavanja. Dalje je komentarisalo da je ovo ulepšavanje u velikoj meri odgovorno za stvaranje teorija da je Dajana ubijena.

Tomlinsona su uhapsile francuske vlasti u julu 2006. u okviru istrage o Dajaninoj smrti. Francuska policija je takođe zaplenila kompjuterske fajlove i lične papire iz njegove kuće u Kanu.

Dodi Fajed

Memorijal Dajane i Dodija

Jedan od glavnih motiva koji se navodi za navodno ubistvo uključuje sugestije da je Dajana bila trudna sa detetom Mohameda "Dodija" Fajeda i da je par trebalo da se veri. Navodna nesklonost ideji nehrišćana unutar britanske kraljevske porodice značila je da se takav odnos između majke budućeg kralja i egipatskog muslimana neće tolerisati. Po mišljenju Mohameda Al-Fajeda, koje je ponovio na sudu u istrazi u februaru 2008. godine, princ Filip, Čarls III, Dajanina sestra ledi Sara Mekorkodejl i brojni drugi bili su umešani u zaveru za ubistvo princeze i njegovog sina. Džefri Stajnberg takođe je izneo teorije da su princezu od Velsa ubile bezbednosne službe po instrukcijama princa Filipa. Članak u Dejli Telegrafu iz 1998. u kojem se izveštava o teorijama zavere navodne su ranije veze između časopisa Executive Intelligence Review i Al-Fajeda, dok je Francis Vin naredne godine izvestio da je Al-Fajedov portparol savetovao novinare da kontaktiraju Stajnberga.

Al-Fajed je u televizijskim intervjuima izneo tvrdnju da je par trebao objaviti veridbu u ponedeljak nakon nesreće, 1. septembra 1997. Operacija Paget je komentarisala da bi najava takve veličine od princeze od Velsa bila značajan medijski događaj od svetskog interesa i zahtevala bi značajnu pripremu. Nisu pronađeni dokazi da je takva priprema napravljena.

Dokazi nadzorne kamere prikazani na istrazi pokazuju da je Dodi 30. avgusta napustio juvelirnicu Reposi samo sa katalogom. Al-Fajed je rekao da je par izabrao prsten u Monte Karlu, a Dodi ga je pokupio u Parizu dan pre nego što je umro nakon što je promenjen. Ova izjava Al-Fajeda bila je u suprotnosti sa izjavama Kloda Rulea, prodavača u prodavnici, i snimcima kamere. Snimak pokazao je da je prsten odabrao zvaničnik hotela Ric. Kupio ga je Mohamed Al-Fajed nakon smrti para.

Nekoliko sati pre nesreće, popodne 30. avgusta, Dajanin prijatelj novinar Ričard Kej primio je poziv na svoj mobilni telefon od Dajane u kojem je pitala šta će se verovatno pojaviti u nedeljnim novinama sledećeg dana o njoj. Tokom ovog poziva, ona nije spomenula bilo kakvu najavu koju je nameravala da objavi.

Još više otkriva izjava Dajanine najstarije sestre, ledi Sare Mekorkodejl, koja je svedočila da je u telefonskom razgovoru sa Dajanom u petak 29. avgusta, Dajana govorila o Dodiju Fajedu na način koji je njenoj sestri dao utisak da je veza na „kamenom tlu „. Izjave drugih prijatelja i poverljivih lica sa kojima je Dajana razgovarala nedelju dana pre smrti, uključujući njenog batlera Pola Barela, njenu prijateljicu ledi Anabel Goldsmit i njenu duhovnu savetnicu Ritu Rodžers, bile su jednoglasne da je odlučna u tome da ne želi da se veri ili uda za bilo ko u tom trenutku njenog života. Nedelju dana pre nego što je umrla, princeza je rekla Goldsmitu: „Potreban mi je brak kao osip na licu.“

Dajanin bivši privatni sekretar, Patrik Džefson, rekao je za Bi-Bi-Si reagujući na objavljivanje izveštaja o operaciji u decembru 2006. da je njen izraz lica na snimku u hotelu Ric na poslednjoj večeri sa Dodijem Fajedom bio onaj koji bi nositi kada je bila nezadovoljna situacijom. Međutim, video snimci objavljeni 6. oktobra, snimljeni su samo nekoliko minuta pre njihove smrti, prikazuju opuštene Dajanu i Dodija kako se drže za ruke.

Svedok u istrazi bio je Hasnat Kan, muslimanski kardiohirurg pakistanskog porekla sa sedištem u Londonu, koji je sa Dajanom imao vezu dve godine. Dajana je istraživala mogućnost braka sa njim. Ovo nije naišlo na protivljenje kraljevske porodice i tadašnji princ Čarls je dao svoj blagoslov. Kan je izjavio da je dobio neke rasističke poruke mržnje od javnosti zbog veze, ali nije imao razloga da ozbiljno shvati ono što je rečeno u ovoj poruci mržnje. Takođe je izjavio da smatra da se toj vezi ne protivi kraljevska porodica ili bilo koji drugi ogranak britanske vlade, uključujući službe bezbednosti. Pol Barel je izjavio da Dajana još uvek nije prebolela raskid sa Kanom u vreme njene smrti. Takođe je istaknuto da su se Dodi i Dajana sreli tek nešto manje od sedam nedelja pre nesreće, u Al-Fajedovoj vili u Sent Tropeu 14. jula, što znači da je od njihovog prvog susreta do noći nesreće prošlo samo 47 dana. Od tih dana, njihov raspored im je dozvoljavao da budu zajedno maksimalno 35 dana. Iz analize Dajaninog stvarnog kretanja, verovatno je da su proveli oko 23 dana zajedno pre nesreće.

Džon Maknamara, bivši viši detektiv u Skotland Jardu, vodio je Al-Fajedovu sopstvenu istragu pet godina od 1997. Unakrsno ispitan u istrazi 14. februara, priznao je da nije našao nikakve dokaze o zločinačkoj zaveri da se ubije princeza, ili da je bila verena ili trudna u vreme svoje smrti, osim tvrdnji koje mu je Al-Fajed preneo.

U januaru 2004.godine, bivši mrtvozornik Kraljičinog doma, dr Džon Barton, rekao je (u intervjuu za Tajms) da je prisustvovao obdukciji princezinog tela u mrtvačnici Fulama, gde je lično pregledao njenu matericu i otkrio da nije trudna. Dr Robert Čepman, koji je izvršio obdukciju, izjavio je da Dajanina materica i jajnici nisu pokazivali znakove trudnoće.

U nastojanju da se ispitaju tvrdnje Al-Fajeda, Operacija Paget je izvršila naučne testove na krvi pre transfuzije koja je pronađena u prostoru za noge sedišta u razbijenom Mercedesu u kojem je princeza od Velsa boravila u vreme nesreće. Utvrđeno je da ova krv nema trag hCG hormona povezanog sa trudnoćom. Istraga je takođe detaljno intervjuisala Dajanine prijatelje koji su bili u bliskom kontaktu sa njom u nedeljama koje su prethodile njenoj smrti. Dokazi dobijeni od ovih svedoka bili su veoma osetljive prirode i većina njih nije uključena u izveštaj o krivičnoj istrazi Operacije Paget. Međutim, objavljeno je da su prijatelji rekli da je imala normalan menstrualni ciklus i da postoje dokazi da je koristila kontracepciju.

Al-Fajedova upornost u tvrdnji da je Diana trudna navela ga je da natera članove svog osoblja da kažu medijima da su poslednjeg zajedničkog dana Dajana i njegov sin posetili vilu u Parizu u njegovom vlasništvu kako bi izabrali sobu „za bebu“. Iako je par zaista posetio vilu, okolnosti posete su bile preuveličane da se kaže da je trajala dva sata i da je bila u prisustvu istaknutog italijanskog dizajnera enterijera. Čuvar vile, Ruben Marel, osećao se neprijatno kada je lagao o tome i prodao je svoju priču časopisu navodeći da je poseta trajala nešto manje od trideset minuta i da nije bila u društvu nijednog dizajnera enterijera. On je dao fotografije sa kamera da to dokaže i rekao je da je bio u prisustvu Dajane i Dodija tokom cele njihove posete, a da nije bilo razgovora o njihovom dolasku da žive u vili. Kasnije je raskinuo dogovor sa Fajedom i pokrenuo nakon što ga je Al-Fajed uspešno tužio za kršenje ugovora zbog video snimaka koje je dostavio časopisu. Visoki članovi Al-Fajedovog štaba dali su pogrdne komentare o Marelu i Trevoru Ris-Džonsu u svojim izjavama Operaciji koja je pokrenuta kako bi proverila činjenice smrti princeze Dajane. Godine 2004, dokumentarni film Kanala 4, Zavera Dajane, tvrdio je da je batler u vili koji je, u junu 1998. u intervjuu za dokumentarac tvrdio da je pokazao paru vilu a kasnije se dokazalo da on nije bio tamo jer je bio na odmoru.

Al-Fajed je prvi put izjavio da je princeza od Velsa bila trudna u trenutku njene smrti za Dejli ekspres u maju 2001. „Ako je tačno, čudno je da je tri i po godine "sedeo na ovoj važnoj informaciji“, Skot Bejker je rekao u istrazi.

Video snimci

Odsustvo video snimaka koje prikazuju putovanje Mercedesom od hotela do mesta nesreće često se navodi kao dokaz organizovane zavere. Prema novinama iz 2006. godine, bilo je više od 14 snimaka kamera u podvožnjaku Pont de l'Alma, iako nijedna nije snimila snimak fatalnog sudara.

Sudija Erve Stefan imenovan je za istražnog sudiju u ovom predmetu 2. septembra 1997. Tog dana, sudskim nalogom, zadužio je policijsku specijalnu brigadu da identifikuje sve video i fotografske slike duž rute kojom je išao Mercedes. Poručnik Erik Gigo predvodio je tim koji je obavio taj posao, u početku tako što je nekoliko puta pratio rutu i ​​sastavljao listu mogućih lokacija. Njegov izveštaj je pokazao da je tim identifikovao deset lokacija kamera. Nijedna od njih nije imala nikakve slike relevantne za istragu, jer su to uglavnom bile sigurnosne kamere okrenute prema ulazima u zgrade. Većinu kamera nije održavao Grad Pariz; vlasnici objekata za koje su bili vezani upravljali su njima privatno. Postojala je kamera za praćenje saobraćaja iznad podvožnjaka na samom Place de l'Alma, ali je to bilo pod kontrolom Pariske urbane saobraćajne jedinice. To odeljenje se zatvorilo oko 23 sata, nije imalo noćno dežurstvo i nije snimalo. Službenici u Informativno-komandnom centru Glavnog štaba policije mogli su da nastave da gledaju slike koje prikazuje saobraćajna kamera u realnom vremenu, ali nisu mogli da ih kontrolišu.

Tema kamera je obrađena u Poglavlju 5 izveštaja Operacije Paget. Takođe je otkriveno da je fotografiju koja je objavljena u knjizi Dejvida Koena sa natpisom da je snimljena neposredno pre nego što je automobil ušao u tunel, u stvari snimio fotograf dok je automobil izlazio sa zadnje strane Rica.

Fiat Uno

Analiza olupine Mercedesa pokazala je da je imao kontakt sa belim automobilom Fiat Uno koji je ostavio tragove farbe na karoseriji Mercedesa. Opsežni pokušaji francuske policije da pronađe umešano vozilo bili su neuspešni. Iako niko nije video Fiat u tunelu, neki svedoci su izjavili da su videli Uno kako izlazi iz tunela.

Mohamed Al-Fajed je u svojoj izjavi u julu 2005. naveo da je MI6 koristio beli Fiat Uno kao sredstvo za navođenje Mercedesa da skrene i na taj način udari u stranu tunela. Al-Fajed je dalje naveo da je Fiat Uno bio u vlasništvu francuskog fotoreportera po imenu Žan-Pol Džejms Andanson, agent bezbednosnih službi prema Al-Fajedu, koji je fotografisao Dajanu dok je bila u njegovoj vili u St. Trope u julu 1997. Andansonova smrt u maju 2000, tvrdi Al-Fajed, bila je ili zbog krivice za ono što je uradio ili zato što su ga ubile francuske ili britanske službe bezbednosti da bi ga ućutkale.

Operacija "Paget" je otkrila da je beli Fiat Uno u vlasništvu Andansona bio u neispravnom stanju, da je u to vreme bio star devet godina, sa 325.000 km na kilometraži i da nije bio održavano nekoliko godina ranije. Andansonove komšije potvrdile su istinitost ovog dokaza. Andanson je prodao automobil u oktobru 1997. godine. Operacija je zaključila da je to krajnje malo verovatno zbog stanja automobila i činjenice da ga je Andanson tako otvoreno rešio da je to bio onaj na mestu nesreće u Parizu. Francuska policija je pregledala Andansonov automobil u sklopu svojih napora da uđe u trag onoj koja je došla u kontakt sa Mercedesom u cilju krivičnog gonjenja vozača zbog nepružanja pomoći i došla je do istog zaključka. Francuska policija provela je godinu dana nakon nesreće tražeći vozilo i eliminisala je više od 4.000 belih Fiat Uno iz svoje istrage. Operacija je odlučila da je malo verovatno da će obnovljena istraga identifikovati vozilo koje je uključeno, pošto je od nesreće protekao tako dug period. Zaključeno je da je pretnja krivičnim gonjenjem za krivično delo lišavanja slobode verovatno odvratila vozača da istupi u to vreme.

Penzionisani major francuske brigade, Žan Klod Mul, dao je iskaz u istrazi u februaru 2008. Andanson je intervjuisan od strane francuske policije u februaru 1998. i bio je u mogućnosti da pruži dokumentarne dokaze o njegovom kretanju prethodnih 30. i 31. avgusta koji ih je uverio da on nije mogao da bude vozač umešanog Fiat Una. Oni su pokazali da je Andanson mogao biti samo u svojoj kući u Lignjeresu, 285 km od Pariza, u vreme nesreće. Elizabet, njegova udovica, rekla je na istrazi u Londonu u februaru 2008. da je njen muž bio kod kuće u krevetu sa njom u vreme nesreće.

Andanson je umro u maju 2000. Zvanična presuda je bila samoubistvo. Njegovo telo pronađeno je u crnom, izgorelom BMV-u u šumi u blizini grada Nant, u blizini Mijoa, u južnoj Francuskoj. Andansonova smrt pripisana je problemima u njegovom privatnom životu. Istraga o smrti princeze od Velsa iz 2008. saznala je da su otkriveni dokazi od njegovih prijatelja i saradnika da je pre smrti pričao o samoubistvu tako što je polio benzin u automobil i zapalio cigaru.

U izveštaju se navodi da je kada je automobil pronađen, Andansonovo telo bilo na sedištu vozača automobila, a glava mu je bila odvojena i ležala između prednjih sedišta. U njegovoj levoj slepoočnici bila je rupa. Francuski patolog je zaključio da je ova rupa izazvana intenzivnom toplotom vatre, a ne, na primer, ranom od metka.

Operacija nije pronašla nikakve dokaze da je Andanson bio poznat nijednoj službi bezbednosti i suprotno Al-Fajedovim tvrdnjama, francuska policija je detaljno istražila njegovu smrt (iako se nikada nije objasnilo gde se nalaze ključevi od automobila). Utvrđeno je da provala na njegovo bivše radno mesto u junu 2000. godine, koju su navodno izvršile službe bezbednosti, nije povezana sa njegovom smrću, pošto nije ukraden nijedan predmet koji se odnosi na njega.

Brojne publikacije su objavile da je beli Fiat Uno pripadao Le Van Tanu koji je u vreme nesreće bio 22-godišnji taksista. Tan je posedovao beli fijat uno identičan onom koji je udario mercedes princeze od Velsa. Žorž i Sabin Dozon su identifikovali Tana kao „uzbuđenog čoveka koga su možda videli kako vozi auto“. Tan je uvek odbijao zahteve za intervjue. Tanov otac je 2006. rekao da je njegov sin ponovo naprskao svoj beli Uno crveni nekoliko sati nakon sudara, navodno probudivši svog brata mehaničara u noći da mu pomogne. Nakon testiranja, zaključeno je da je automobil „mogao biti umešan u nesreću“, ali je Tanovo učešće u nesreći „odbacila francuska policija jer je rekao da je bio na poslu te noći“. Kasnije je otkriveno da je te noći rano napustio posao i da je mogao biti na mestu nesreće. Nekoliko svedoka se seća da je videlo čoveka koji odgovara njegovom opisu kako izlazi iz tunela nekoliko sekundi nakon udesa.

Svetla

Ulaz u tunel gde se udes desio

Alternativno objašnjenje za uzrok sudara su izveštaji o jarko belom bljesku neposredno pre nego što je automobil ušao u tunel, zaslepljujući vozača. Ričard Tomlinson je izneo ovu tvrdnju u istrazi, ali je utvrđeno da nema verodostojnosti njegovog dokaza.

Vlasti su utvrdile da su tri očevica na mestu nesreće izjavila da su pre pada videli blistav svetlosni bljesak. Fransoa Levistre (prvobitno Fransoa Levi) je izneo jasnu, konkretnu tvrdnju da je video blistav bljesak, ali su njegove tri izjave vlastima bile u suprotnosti jedna s drugom. I francuski detektivi koji su vodili istragu nakon nesreće i kasnije oficiri koji su radili na operaciji odbacili su njegove dokaze. Sa mercedesom iza sebe, tvrdio je da je video blic u svom retrovizoru i ispričao druge elemente onoga što je video dok je pregovarao o teškom zavoju iz tunela. Najvažnije je, međutim, da je njegovo svedočenje direktno suprotstavila njegova tadašnja supruga, koja je bila na suvozačkom mestu pored njega. Međutim, očevidac Brajan Anderson, američki turista, rekao je detektivima da je i on video sjajan bljesak.

Francuska policija je 1997. godine bila svesna da je Levistre osuđen u Ruanu tokom 1989. godine za nepoštenje i njegovu kasniju zatvorsku kaznu, i oni nisu smatrali da je on pouzdan svedok. Televizijski dokumentarni filmovi pokrenuli su ovo pitanje; on se pojavio kao svedok u britanskoj istrazi putem video linka u oktobru 2007.

Detalji iskaza očevidaca su detaljno razmotreni i službenici operacije uspeli su da otkriju dva nova svedoka. Drugi iskazi očevidaca se malo pominju na pojavu bilo kakvih neobjašnjivih bljeskova na mestu nesreće. Nekoliko svedoka za koje bi se očekivalo da su videli zaslepljujući bljesak nisu spomenuli takvu situaciju. Detaljna rekonstrukcija sudara je otkrila da je lanac događaja koji je doveo do neizbežnog sudara automobila sa stubom počeo mnogo pre nego što je bio na ušću tunela gde se navodno dogodio bljesak. Štaviše, stroboskopa tipa za koji se tvrdilo da je korišćena je toliko moćna da bi blic emitovan iz njega bio dovoljno jak da osvetli veoma široku oblast. To bi verovatno zaslepilo ne samo Pola, već i vozača belog fijata una, paparace koji ih jure i svedoke koji su stajali pored puta. Izveštaj Operacije "Paget" zaključuje da se navodni bljesak nije dogodio.

Pojas

Mercedes-Benz W140 S, sličan automobil kao onaj u kojem je Dajana nastradala

Postojala je neka medijska diskusija u aprilu 2006. koja je sugerisala da je Dajana veran korisnik sigurnosnih pojaseva i stoga je činjenica da su i ona i Dodijev pojas ili otkazali ili nisu korišćeni bila zlokobna i mogla bi da ukazuje na sabotažu. Njena sestra, ledi Sara Mekorkodejl, kasnije je rekla da je Dajana „bila religiozna u vezivanju pojasa“. Drugi izvori postavljaju pitanje da li je ona zaista koristila svoj sigurnosni pojas sve vreme, kao što je predloženo.

"Ono što je sigurno jeste da nije bila vezana pojasom i to je pogoršalo stvari. Želeli bismo da mislimo da bismo mogli da je spasimo, da je bila vezana", rekao je prof. Andre Lienhart, koji je pregledao odgovor hitne službe za istragu francuske vlade o incidentu. CNN je izvršio analizu nesreće početkom septembra 1997. i zaključio da bi povrede bile manje da su putnici bili vezani pojasevima. Zaključci su bili privremeni zbog ograničenih podataka o konkretnom Mercedesovom modelu jer se limuzina nije prodavala u SAD.

Analiza olupine automobila nakon repatrijacije u Englesku 2005. godine od strane forenzičkog istražitelja nesreća iz Laboratorije za istraživanje saobraćaja sa trideset petogodišnjim iskustvom u ime Operacije otkrila je da su svi pojasevi bili u dobrom stanju osim desnog zadnjeg koji je bio pričvršćen za sedište koje je Dajana zauzimala. Naknadna istraga sa francuskim istražiteljima otkrila je da su oni proglasili sve pojaseve funkcionalnim tokom pregleda u oktobru 1997. godine, što sugeriše da je do oštećenja ovog pojasa došlo nakon sudara.

U presudi britanske istrage izričito je navedeno da je nedostatak sigurnosnih pojaseva „prouzrokovao ili doprineo“ smrti i Dodija i Dajane.

Bolnica

Pitié-Salpêtrière bolnica

Prvi poziv na centralu hitne pomoći zabeležen je u 12.26 sati. Hitna pomoć u kojoj je bila princeza stigla je u bolnicu Pitié-Salpêtrière u 2.06 sati. Francuski sistem hitne pomoći pridržavao se mantre „ostani i igraj”, što je značilo da pacijent je trebalo prvo da se stabilizuje u potpuno opremljenoj medicinskoj ambulanti pre nego što bude upućen u specijalizovanu bolnicu koja bi mogla da leči njegove ili njene povrede, bez obzira koliko je udaljena. Ipak, ovo vreme je izazvalo mnogo komentara vezanih za zaveru.

Period između udesa i dolaska u bolnicu uzima u obzir sledeće: vreme potrebno za dolazak hitne pomoći; vreme potrebno vatrogasnoj službi Pariza da uklone Dajanu iz oštećenog automobila; i stvarno vreme putovanja od mesta nesreće do bolnice. Policajci Sebastijen Dorze i Lino Galjadorne bili su prvi službenici hitne pomoći koji su stigli na lice mesta oko 12.30 časova. Narednici Gzavije Gurmelom i Filip Bojer stigli su oko 12.32 časova. Doktor Žan-Mark Martino, specijalista anestetika i intenzivne nege i lekara hitne pomoći, stigli su oko 12.40 časova, ona je izvađena iz automobila u 01.00, nakon čega je usledio zastoj srca. Posle spoljne kardiopulmonalne reanimacije, njeno srce je ponovo počelo da kuca. Prebačena je u ambulantu u 1:18 ujutru.

Hitna pomoć je otišla sa mesta nesreće u 01:41 i stigla u bolnicu u 2:06 ujutru – vreme putovanja od približno 26 minuta. Ovo je uključivalo zaustavljanje koje je naredio dr Martino zbog pada krvnog pritiska princeze od Velsa i potrebe da se s tim suoči. Hitna pomoć je polako putovala po njegovim izričitim uputstvima. Doktor je bio zabrinut zbog njenog krvnog pritiska i uticaja usporavanja i ubrzanja na njeno zdravstveno stanje.

Hitna pomoć koja je prevozila Dajanu prošla je pored druge bolnice na putu do bolnice. Odluku da se ona prebaci u bolnicu Pitié-Salpêtrière doneo je dr Mark Lejaj koji je te noći bio na dežurstvu u kontroli, u konsultaciji sa dr Derosijem, koji je bio na licu mesta. Bolnica Pitié-Salpêtrière bila je glavni prihvatni centar za pacijente sa višestrukim traumama u Parizu. Lejai je izjavio da je ova bolnica bliža, ali nije opremljena timovima za operaciju srca ili neurohirurškim timovima ili timovima obučenim da primaju pacijente sa višestrukim povredama. Lejai je takođe bio svestan da je profesor Bruno Riu te noći bio na dužnosti u Pitié-Salpêtrière i da je bio posebno vešt da leči njene povrede.

Balzamovanje

Mohamed Al-Fajed je tvrdio da je Dajanino telo namerno balzamovano ubrzo nakon njene smrti kako bi se osiguralo da će svaki obdukcioni test na trudnoću dati lažan rezultat. Dr Robert Čepman, koji je izvršio obdukciju, izjavio je da tečnosti za balzamiranje ne bi imale uticaja na utvrđivanje da li je ona trudna ili ne, jer bi fizički dokazi bili prisutni u njenoj materici i jajnicima.

Dajanino telo je bilo pohranjeno u praznoj prostoriji pored sobe za hitne slučajeve u bolnici u kojoj je lečena u bolnici, pošto je mrtvačnica bila na drugoj strani bolničkog kruga i nešto dalje. Jedinice za suvi led i klima uređaji su postavljeni u prostoriju da bi se ohladila, ali izgleda da su imali malo uspeha.

Dve Dajanine sestre i princ Čarls trebalo je da vide telo kasnije tog popodneva pre nego što ga vrate u Ujedinjeno Kraljevstvo. Predsednik Žak Širak i njegova supruga takođe su želeli da odaju počast. To je značilo da je bilo vrlo malo vremena da se telo pripremi za pregled, i smatralo se neprihvatljivim da se njeno telo predstavi njenoj porodici i predsedniku Francuske u stanju u kome se nalazi. Suočeno sa ovom situacijom, bolničko osoblje je odlučilo da nastavi dalje sa balzamovanjem samo usmenim autoritetom gospođe Martin Monteil, lokalne starešine policije, koja je uveravala Žana Monsoa „da će sve biti u redu“. Prema francuskom zakonu, papirologija mora biti završena pre nego što se preduzme balzamovanje bilo kog leša koji će verovatno biti podvrgnut obdukciji. Ova papirologija je završena, ali tek nakon što je izvršeno balzamovanje, što je dovelo do navoda o sumnjivim okolnostima. Optužbe su iznete uprkos tome što bolničko osoblje nije moglo da zna da li je Dajana trudna ili ne, pošto bi test na trudnoću bio irelevantan za njen tretman nakon sudara i stoga nije sproveden.

Specijalna vazdušna služba

Vojni sud SAS je proučavao navode o ubistvu Dajane nakon što je pismo koje je napisao svedok, vojnik N, privuklo širu pažnju. Vojnik N, bivši Najtingejlov cimer, bio je u zatvoru zbog ilegalnog skrivanja vatrenog oružja i municije. Metropoliten policija je 17. avgusta 2013. objavila da razmatra dokaze da se vojnik N hvalio da Specijalna vazdušna služba stoji iza smrti princeze Dajane. Roditelji otuđene žene vojnika N-a su navodno pisali komandantu Specijalne vazdušne službe, tvrdeći da je vojnik N rekao svojoj ženi da je jedinica „organizovala“ Dajaninu smrt i da je „zataškana“. Informaciju je, kako se navodi, prenela Skotland Jardu Kraljevska vojna policija. Međutim, Skotland Jard je naglasio da ova informacija neće dovesti do ponovne istrage i da ispituju njenu „relevantnost i kredibilitet“. Oni su takođe potvrdili da su princ Čarls i Mohamed Al Fajed bili informisani kako je preliminarni pregled odmicao. Krajem novembra 2013. Skotland Jard je završio proučavanje navode i objavio saopštenje: „Metropolitenska policijska služba je pregledala informacije i u toku je sastavljanje zaključaka, koji će biti saopšteni porodicama i zainteresovanim stranama prvo, pre nego što se može dati bilo kakav dalji komentar“. Dana 16. decembra, iz izveštaja je proizašlo da ne postoje „nepostoje verodostojni dokazi“ da je Specijalna vazdušna služba bila umešana u smrt princeze i ostalih, pa stoga nema razlog za ponovno otvaranje istrage.