Termancija (žena cara Honorija)

Termancija
Datum smrti	415
Mesto smrti	Rim
Supružnik	Honorije
Roditelji	Stilihon Serena

Emilia Materna Termantia (umrla 415) je bila druga carica supruga cara Honorija, zapadnorimskog cara .

Porodica

Bila je ćerka Stilihona, magister militum Zapadnog rimskog carstva, i Serene . Termantija je bila sestra Evherija i Marije . „De Konsulatu Stilihonis“ od Klaudijana izveštava da je njen neimenovani deda po ocu bio konjički oficir pod carem Valensom, imperatorom Istočnog rimskog carstva . Orozije pojašnjava da je njen deda po ocu bio romanizovani Vandal . Fragmentarna hronika Jovana Antiohijskog, monaha iz 7. veka koji se uslovno poistovećuje sa Jovanom od Sedre, sirijski pravoslavni patrijarh Antiohije od 641. do 648. naziva dedu Skitom, verovatno sledeći kasnoantičku praksu da naziva sve ljude koji naseljavaju Pontsko-kaspijske stepe kao „Skiti“, bez obzira na njihov jezik. Jeronim naziva Stilihona polu-varvarinom, što se tumači kao da je Marijina neimenovana baba po ocu bila Rimljanka .

Klaudijanova pesma „U slavu Serene“ i Zosimova „Historia Nova“ pojašnjavaju da je Marijin deda po majci bio stariji Honorije, brat cara Teodosija I. Obojica su bili sinovi grofa Teodosija i starije Termantije, kako je razjašnjeno u „Historia Romana“ Pavla Đakona . Genealozi smatraju da je verovatno da je Marija dobila ime po njihovoj baki po majci, uslovno dajući toj baki ime „Marija“.

Carica

Njena sestra Marija je umrla nešto ranije, a Termantija je postala druga Honorijeva žena 408. O njenom braku je izveštavao Zosim . Zosim izveštava da su i car Honorije i Serena tražili ovaj brak, dok je Stilihon „izgledao da ne odobrava tu vezu“. Zosima smatra da su obe sestre umrle kao device.

Mir sa kraljem Alarikom I

Međutim, venčanje bi se pokazalo kratkotrajnim. Stilihon je predložio savez sa kraljem Alarikom I, kraljem Vizigota kako bi nametnuo Honorijeve pretenzije na pretorijansku prefekturu Ilirik . Otprilike u vreme udaje njegove ćerke, „Stilihon je bio obavešten da je Alarih napustio Epir i, prošavši kroz defile koji čine prolaz iz Panonije u Veneciju, razapeo svoj logor u gradu zvanom Emo, koji se nalazi između Gornje Panonije i Norika ... Alarih je izašao iz Emoa i prešao reku Akvilis, prešao preko Apeninskih planina i ušao u Norik. Apeninske planine se nalaze na granici Panonije i čine put u Norik veoma uzak, pa bi, ako bi prolaz čuvao mali broj, velika sila imala je velikih poteškoća da ga pređe. Bez obzira na ovu poteškoću, Alarih je napredovao u Norik, i odatle poslao glasnike kod Stilihona, da zatraži sumu novca ne samo za njegov boravak u Epiru, za koji je rekao da je napravljen na nagovor Stilihona, već i da plati svoj putovanje u Norik i Italiju . Ali Stilihon je, iako je primio poslanstvo, ostavio one koji su ga doneli u Raveni, a sam se uputio u Rim, sa namerom da se posavetuje sa carem i senatom o ovom pitanju.

„Kada se senat okupio u carskoj palati i odlučivao da li da objavi rat, većina njih je bila spremna za rat. Stilihon i nekoliko drugih koji su mu se povinovali samo iz straha, bili su suprotnog mišljenja i glasali su za mir sa Alarikom. Kada su oni koji su više voleli rat tražili od Stilihona njegov razlog za traženje mira, a ne rata, i zbog toga je, na sramotu rimskog imena, bio voljan da ga kupi novcem, on je odgovorio: „Alarik je nastavio ovoliko vremena u Epiru da se sa mnom pridruži protiv cara istoka, i odvojivši Ilire od te vlasti, doda ih Honorijevim podanicima“. To bi, rekao je, bilo izvršeno i pre ovog perioda da u međuvremenu nisu stigla pisma od cara Honorija, koja su odložila pohod na istok, u iščekivanju kojeg je kralj Alarih I proveo toliko vremena u toj zemlji. Kada je Stilihon izgovorio ove reči, izneo je poslanicu od cara i rekao da je Serena povod svima, želeći da sačuva neraskidivo prijateljstvo između dva cara. Senat je, dakle, zamišljajući da Stilihon ne govori ništa osim onoga što je razumno, odredio da Alarik dobije tri hiljade funti srebra radi održavanja mira, iako je većina njih dala svoje glasove više u strahu od Stilihona nego zbog sopstvenog rasuđivanja ili sklonosti . Iz tog razloga, Lampadije, osoba uzvišenog roda i ranga, izgovorivši ovu latinsku rečenicu, „Non est ista pak, sed pactio servitutis“ („Ovo nije mir, već veza ropstva“), bio je primoran, čim je senat raspušten, da uleti u susednu crkvu, koja pripada hrišćanima, iz straha da će biti kažnjen za slobodu kojom se izrazio.“

„Stilihon, pošto je na ovaj način sklopio mir sa Alarikom, veoma se ozbiljno pripremio za njegovo putovanje, kako bi svoje planove sproveo u delo. Car je izjavio, da će i on krenuti iz Rima u Ravenu, da pogleda i ohrabri vojsku, posebno pošto je tako moćan neprijatelj stigao u Italiju. Ipak, on to nije rekao iz sopstvene sklonosti, već ga je na to podstaknula Serena. Jer ona je želela da živi u sigurnijem gradu, da, ako Alarik prekrši ugovor i napadne Rim, ne bi zarobio cara. Ona je bila revnosnija za njegovu bezbednost, jer je njena bezbednost zavisila od njegove. Stilihon je, međutim, bio veoma nesklon carevom putovanju u Ravenu, smislio je mnoge prepreke da ga spreči. Kako car, uprkos tome, nije hteo da menja svoje namere, ali je ipak bio odlučan na svom putu, Sarus, varvarin i kapetan čete varvara u Raveni, podigao je pobunu pred gradom na podsticaj Stilihona. Njegov plan zapravo nije bio da dovede stvari u zabunu, već da odvrati cara od dolaska u Ravenu. Ali pošto je car istrajavao u svojoj odluci, Justinijan, odličan advokat u Rimu, koga je Stilihon izabrao za svog pomoćnika i savetnika, zbog pronicljivosti svog rasuđivanja, stvorio je skoro pretpostavku o nacrtu zbog kojeg je car napravio to putovanje, i da su vojnici u Ticinumu, koji su bili nezadovoljni Stilihonom, kada je car stigao tamo, doveli bi ga u okolnosti velike opasnosti. Stoga ga je neprestano savetovao da odvraća cara od svojih sadašnjih namera. Ali kada je Justinijan otkrio da car neće poslušati savet Stilihona, ostavio ga je, da ne bi zbog poznanstva sa Stilihonom učestvovao u njegovim nesrećama.“

Smrt cara Arkadija

„Pre ovog trenutka u Rimu je kružio izveštaj da je car Arkadije mrtav, što je potvrđeno posle Arkadijevog odlaska u Ravenu. Pošto je Stilihon bio u Raveni dok je car bio u gradu Emiliji, zvanom Bononija, udaljenom oko sedamdeset milja, car je poslao po njega da ukori vojnike, koji su se usput pobunili. Stilihon je, dakle, sakupio pobunjene trupe, obavestio ih da mu je car zapovedio da ih ispravi zbog njihove neposlušnosti i da ih kazni desetkom ili pogubi svakog desetog čoveka. Na to su bili toliko zaprepašteni, da su briznuli u plač, i želeći da se sažali na njih, nateraše ga da im obeća pomilovanje od cara. Pošto je car izvršio ono što je Stilihon obećao, oni su se posvetili javnim poslovima.“

„Jer Stilihon je želeo da krene na istok da preuzme upravljanje poslovima cara Teodosija II, Arkadijevog sina, koji je bio veoma mlad i kojem je nedostajao staratelj. I sam car Honorije je takođe bio sklon da preduzme isto putovanje, sa namerom da obezbedi vlast tog cara. Ali Stilihon, koji je bio nezadovoljan zbog toga, i izloživši pred cara kalkulaciju ogromne sume novca koja bi bila potrebna da pokrije troškove takvog pohoda, odvratio ga je od poduhvata. Takođe mu je predočio da Konstantinova pobuna neće dozvoliti da ide tako daleko, jer bi ostali nezaštićeni Italija i sam Rim, pošto je taj uzurpator pregazio celu Galiju, a zatim boravio u Arlu . Štaviše, iako je ono što je istakao bilo dovoljno da zasluži pažnju i prisustvo cara, kralj Alarih I se takođe približavao sa ogromnom silom Varvara, koji je, budući da je varvarin i bez vere, trebalo da nađe Italiju lišenu svake pomoći., sigurno bi ga napao. On je, dakle, smatrao najboljom politikom i najpovoljnijom za javnu korist, da kralj Alarih I preduzme ekspediciju protiv pobunjenog Konstantina zajedno sa delom svojih varvara i nekim rimskim legijama sa svojim oficirima, koji treba da učestvuju u ratu. Stilihon je dodao da će on sam krenuti na istok, ako car to bude želeo, i da će mu dati uputstva kako da tamo postupa.“

„Imperator, obmanut ovim lažnim Stilihonovim prikazima, dade mu pisma i istočnom caru i Alarihu, i ode iz Bononije. Ali Stilihon je ostao tamo, i nije otišao na istok, niti je uradio bilo šta drugo što je bilo zamišljeno. Nije čak poslao nijednog od vojnika, koji su bili u Ticinumu, u Ravenu ili bilo koje drugo mesto, da ne bi uzgred sreli cara i podstakli ga da učini bilo šta na štetu sebe.”

Olimpijska zavera

„Stilihon, koji je bio u ovakvim okolnostima, iako nije bio svestan bilo kakve zle namere ni protiv cara ni protiv vojnika, Olimpije, rodom iz okoline Euksinskog mora, i oficir dvorske straže, sakrivao je pod maskom hrišćanske vere najgnusnije namere u njegovom srcu. Budući da je navikao, zbog svoje pogođene skromnosti i blagog držanja, da često razgovara sa carem, upotrebio je mnogo ogorčenih izraza protiv Stilihona i izjavio je da želi da krene na istok, samo da bi stekao priliku da uklonii mladog Teodosija i da preda carstvo u ruke svog sina Evherija. Ova zapažanja izneo je caru dok su putovali, imajući tada dobru priliku da to učini.“

„A kada je car bio u Ticinu, Olimpije je, navikavši se da posećuje bolesne vojnike, što je bilo remek delo njegovog licemerja, raspršio među njima, takođe, slične insinuacije. Kada je car bio u Ticinumu četiri dana, a svi vojnici sazvani u dvor, car se pojavi pred njima da ih podstakne na rat protiv pobunjenika Konstantina. Otkrivši da niko od njih nije bio dirnut ni na šta u odnosu na Stilihona, primećeno je da Olimpijo klimne vojnicima, kao da ih podseća na ono što im je rekao nasamo. Na to su se gotovo do ludila uzbudili i ubili Limenija, koji je bio prefekt dvora u narodima iza Alpa, a sa njim i Hariobauda, komandanta legija u tim krajevima. Jer ova dvojica su slučajno pobegli iz ruku uzurpatora i došli su kod cara u Ticin. Pored ove dvojice poginuli su Vincentije i Salvije, prvi, zapovednik konjice, a drugi od dvorske garde. Kako se metež povećavao, car se povukao u palatu, a neki od magistrata su pobegli. Vojnici su se zatim razišli po gradu, pobili što više magistrata do kojih su mogli doći, istrgnuvši ih iz kuća u koje su pobegli, i opljačkali ceo grad. Uzbuna je bila toliko silovita da je car, smatrajući da je nered nelečiv, obukao kratku mantiju, i bez svoje dugačke haljine ili dijademe, izlazio usred grada, imao je velikih poteškoća da smiri i obuzda njihov bes. Jer oni magistrati koji su odvedeni i posle bekstva su ubijeni. Među njima su bili Nemorije, zapovednik dvorskih četa, Petronije, blagajnik i upravnik careve privatne imovine, i Salvije, čija je dužnost bila da u svakoj prilici proglašava carske namere, a taj je oficir nosio titulu kvestora od Konstantinovog vremena. Niti je ovaj mogao izbeći smrt, iako je prigrlio careva kolena. Nered je trajao do kasno u noć, a car se plašeći da se ne izvrši nasilje i nad njegovom ličnošću, zbog čega se povukao. Tada su slučajno pronašli Longinijana, prefekta italijanskog suda, koga su ubili. Sve ove magistrate pobili su razbesneli vojnici. Takođe je izginuo toliki broj promiskuitetnih osoba koliko se ne može računati.“

„Kada su saznanja o tome stigla do Stilihona, koji je tada bio u Bononiji, bio je veoma uznemiren. Pozvavši, dakle, sve komandante svojih savezničkih Varvara, koji su bili sa njim, predložio je konsultacije o tome koje mere bi bilo najpametnije preduzeti. Zajedničkim pristankom dogovoreno je da ako car bude ubijen, što je još bilo sumnjivo, da se svi konfederativni Varvari udruže i odmah padnu na rimske vojnike, i na taj način upozore sve ostale da budu umereniji. i pokorniji. Ali ako je car bio bezbedan, iako su magistrati bili odsečeni, organizatori nemira su morali da budu osuđeni na kaznu. Takav je bio rezultat savetovanja Stilihona sa svojim Varvarima. Kada su saznali da carevoj ličnosti nije bilo uvrede, Stilihon je odlučio da ne kažnjava ili ispravlja vojnike, već da se vrati u Ravenu. Jer razmišljao je i o broju vojnika, i o tome da mu car nije bio nepokolebljiv prijatelj. Niti je smatrao da je ni časno ni bezbedno huškati Varvare na rimsku vojsku.“

Propast Stilihona

„Budući da je Stilihon, dakle, ispunjen zabrinutošću zbog ovih okolnosti, Varvari koji su bili s njim bili su veoma željni da sprovedu svoje ranije odluke, i stoga su nastojali da ga odvrate od mera za koje je kasnije smatrao da treba da budu usvojene. Ali pošto nisu mogli da ga prevladaju, svi su odlučili da ostanu na nekom mestu dok ne budu bolje upoznati sa carevim osećanjima prema Stilihonu, sa izuzetkom Sarusa, koji je nadmašio sve ostale saveznike po moći i rangu, i koji je u pratnji Varvari pod njegovom komandom, pošto su pobili sve Hune koji su činili stražu Stilihona dok su spavali, i zauzevši sve kočije koje su ga pratile, ušao je u njegov šator, u kome je ostao da posmatra događaj. Na to je Stilihon, primetivši da se njegovi Varvari međusobno svađaju, pohitao u Ravenu i angažovao gradove, u kojima su bile žene ili deca varvara, da ne priušte nijednom od Varvara da im da dođu kod njih."

„U međuvremenu, Olimpije, koji je sada postao gospodar careve sklonosti, poslao je carski nalog vojnicima u Ravenu, naredivši im da odmah uhvate Stilihona i da ga bez okova drže u tamnici. Kada je Stilihon to čuo, sklonio se u jednu hrišćansku crkvu koja je bila blizu, dok je bila noć. Njegovi Varvari i drugi njegovi poznanici, koji su, sa njegovim slugama, svi bili naoružani, kada su to videli, očekivali su šta će uslediti. Kada je dan nastupio, vojnici, ulazeći u crkvu, zakleli su se pred episkopom, da im je car naredio da ne ubiju Stilihona, već da ga drže u pritvoru. Izvedena iz crkve i u čuvanju vojnika, druga pisma su dostavljena od strane osobe koja je donela prva, u kojima je izrečena smrtna kazna protiv Stilihona, zbog njegovih zločina nad narodom. Tako je, dok je Euherije, njegov sin, bežao prema Rimu, Stilihon odveden na pogubljenje. Varvari koji su mu prisustvovali, sa svojim slugama i drugim prijateljima i rođacima, kojih je bilo mnogo, spremajući se i rešavajući da ga izbave od udara, Stilihon ih je odvratio od pokušaja svih zamislivih pretnji i mirno položio svoj vrat pod mač. Bio je najumereniji i najpravedniji od svih ljudi koji su imali veliki autoritet u svoje vreme. Jer, iako je bio oženjen sinovicom prvog Teodosija, poverio mu je carstvo oba svoja sina, i bio je komandant dvadeset tri godine, ipak nikada nije dodelio vojni čin za novac, niti je poželeo vojničku stipendiju za njegovu sopstvenu upotrebu. Pošto je bio otac jednog sina jedinca, ponudio mu je funkciju tribuna notarijata, i nije ga ograničio da želi niti pokušava da dobije bilo kakvu drugu funkciju ili ovlašćenje. Da nijedna studiozna osoba, ili astrolozi, možda ne znaju za vreme njegove smrti, ispričaću da se to dogodilo u konzulatu Basusa i Filipa, tokom kojeg se car Arkadije pokorio sudbini, dvadeset drugog dana avgust.“

„Posle Stilihonove smrti, svim poslovima dvora upravljao je Olimpije po sopstvenom nahođenju i sklonosti. Posedovao je i kancelariju magistra, odnosno upravnika dvora, dok je ostalim funkcijama raspolagao car na njegovu preporuku. U međuvremenu, pretreseni su ne samo svi Stilihonovi prijatelji, već i svi drugi koji su imali bilo kakvog obzira. Među njima je ispitan Duterije, koji je komandovao stražom carske odaje, kao i Petrus, notarski tribun. Oni su javno stavljeni na mučenje da bi ih naterali na neko priznanje u odnosu na Stilihona; ali pošto nisu ništa rekli ni protiv njega ni protiv sebe, Olimpijije je bio razočaran njegovim stavovima. On je, međutim, učinio da ih batinama do smrti tuku. Iako su mnogi drugi, za koje se sumnjalo da su pristalice Stilihonove, i koji su bili upoznati sa njegovim planovima, bili ispitani i stavljeni na mučenje da bi ih naveli da priznaju saznanje o njegovoj ambiciji da bude car; ali pošto niko od njih nije hteo da učini takvo priznanje, ispitivači su na kraju odustali od svog poduhvata.“

Razvod od Termantie

„U međuvremenu, car Honorije je naredio da se njegova žena Termantija skine sa carskog prestola i da se vrati svojoj majci, koja je ipak bila bez sumnje. Takođe je naredio da se Euhirije, sin Stilihona, potraži i pogubi. Pošto su ga našli u crkvi u Rimu, u koju je pobegao da bi tražio utočište, nisu ga uznemiravali zbog poštovanja prema mestu.“

U nemirima koji su usledili, širom Italije pobijene su žene i deca federalaca. Prirodna posledica svega ovoga bila je da su ovi ljudi, u broju od 30.000, hrlili u Alarikov logor, galeći da budu vođeni protiv svojih kukavičkih neprijatelja. Shodno tome ih je poveo preko Julijskih Alpa i septembra 408. stao pred zidine Rima (sada bez sposobnog generala poput Stilihona kao branioca) i započeo strogu blokadu.

„Dakle, da Arsacije i Tarentije, dva evnuha, nisu požurili da iz tih krajeva dovedu Evherija, sina Stilihonovog, u Rim na pogubljenje po carevoj zapovesti, mladić bi sigurno pao u ruke Alarihu., i bio bi spasen. Pošto su evnusi ispunili naređenja koja su im bila data u tom smislu, i predavši Termantiju, ženu Honorijevu, njenoj majci, otidoše morem caru u Galiju Keltiku, gde je on tada boravio, jer nisu mogli da odu istim putem kojim su došli. Iz tih razloga, car je zamislio da treba da dobro služi narodu tako što će nagraditi ova dva evnuha za njihove velike podvige u vraćanju Termantije njenoj majci i ubijanju Evherija, postavio je Tarentija za carskog komornika i dao sledećeg post pod njim do Arsacija. Pošto je potom odsekao Batanarija, koji je bio komandant trupa u velikoj Libiji, i koji se oženio sestrom Stilihona, dao je tu zapovest Iraklijanu, osobi koja je ubila Stilihona i koja je primila ovu čast kao naknadu za svoj postupak."

Smrt

Navodi se da se Termantia vratila pod starateljstvo svoje majke 408. godine. Tokom dugotrajne opsade Rima od strane Alarika, Serena je lažno optužena za zaveru sa Vizigotima i pogubljena uz odobrenje njene rođake po ocu Gale Placidije . Zosim ne pominje ulogu Termantije u aferi. Zosim je bio pagan i pripisuje pogubljenje Serene božanskoj kazni, jer je Serena oskrnavila hram Reje 394. godine. Jedna starica, poslednja od Vestalskih Devica, navodno je proklela Serenu i njenu porodicu.

„Kada je Alarik bio u blizini Rima, opsedajući njegove stanovnike, senat je posumnjao u Serenu da je dovela Varvare protiv njihovog grada. Ceo senat, dakle, sa Placidijom, carevom sestrom, smatrao je da je u redu da ona pretrpi smrt, jer je uzrok sadašnje nesreće. Oni su primetili da će se „Alarik, pošto Serena bude uklonjena, povući iz grada, jer neće ostati osoba od koje se može nadati da će grad biti izdat u njegove ruke“. Ova sumnja je u stvarnosti bila neosnovana, jer Serena nikada nije imala takve namere... Međutim, Serenina smrt nije uklonila Alariha iz opsade, ali je blokirao kapije svuda unaokolo, i zauzevši reku Tibar, sprečio je dolazak potrepština iz luke u grad.“

Hronikon Pashale beleži da je vest o Termantijinoj smrti stigla u Carigrad 30. jula 415. godine. Pretpostavlja se da je umrla mesecima ranije. Njen muž se nikada nije ponovo oženio. Honorije je umro bez dece 423. godine.

Literatura

• Jones, A. H. M.; Martindale, John Robert; Morris, J. (2. 3. 1971). The Prosopography of the Later Roman Empire: Volume 1, AD 260-395. Cambridge University Press. ISBN 9780521072335. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Jones, Arnold Hugh Martin; Martindale, J. R.; Morris, John (1971). The Prosopography of the Later Roman Empire: Volume 2, AD 395-527. Cambridge University Press. ISBN 9780521201599. 
• Zosima, Nova istorija. London: Grin i Čaplin (1814). Knjiga 5.