Tibetanski mastif

Tibetanski mastif

Drugi nazivi	Drog-Khyi
Poreklo	Kina
Osobine Težina Mužjak 55-90 kilograma Visina Mužjak do 83 centimetra Životni vek 10-16 godina
Domaći pas (Canis lupus familiaris)

Tibetanski mastif je rasa ogromnih tibetskih pasa (Canis lupus familiaris) (tibetanski: དོ་ཁྱི, kineski: 藏獒; pinjin: Zàng áo). Potiče iz nomadskih kultura Tibeta, Kine, Indije, Mongolije i Nepala, korišćen je od strane lokalnih plemena Tibeta kako bi štitio ovce od vukova, leoparda, medveda, velikih kuna i tigrova.

Imena i etimologija

Tibetanski mastif, poznat i kao Drog-Khyi (འབྲོག་ཁྱི) na tibetanskom jeziku, znači "nomadski pas" ("pas koji se može vezati", "pas koji se može čuvati"), odražava njegovu upotrebu za čuvanje stada, jata, šatora, sela, manastira i palata, baš kao što je i stari engleski bandog (što takođe znači "vezani pas") bio vezan ispred kuće kao čuvar. Međutim, u nomadskim kampovima i selima, Drog-Khyi je tradicionalno puštan sa lanca noću. Ovaj pas poznat je po svojoj lojalnosti i hiljadama godina se koristi kao nomadski pas.

Pas čuvar, iz kojeg je nastala moderna rasa tibetanskog mastifa, bio je poznat širom drevnog sveta pod mnogim imenima. Bhote Kukur na nepalskom, gde bhote znači "neko sa Tibeta", kukur znači "pas". Kinesko ime za ovu rasu je 藏獒 (kineski: Zàng áo; kantonski: Tzong ngou), što znači "tibetanski mastif-pas". U Mongoliji ga zovu banhar (bankhar).

Ime tibetanski mastif je pogrešno; sam tibetanski mastif nije pravi mastif. Izraz "mastif" koristili su Evropljani koji su prvi put došli na Tibet jer su taj naziv koristili za skoro sve velike rase pasa na zapadu. Rani zapadnjački posetioci Tibeta pogrešno su nazvali nekoliko rasa pasa: "tibetanski terijer" nije terijer i "tibetanski španijel" nije španijel. Bolje ime za ovog psa bilo bi "tibetanski planinski pas" ili "himalajski planinski pas".

Opis

Tibetanski mastif iz Ukrajine

Izgled

Neki odgajivači pasa razlikuju dve "vrste" tibetanskih mastifa, Do-khyi i Tsang-khyi. Tsang-khyi (što na tibetanskom znači samo "pas iz Canga") odnosi se na "manastirsku" vrstu psa, opisan kao generalno viši, teži i mnogo težih kostiju, sa više facijalnih nabora nego kod Do-khyi, "nomadske" vrste. Obe vrste često nastaju u istom okotu, gde se većim i težim štencima daju stacionarniji poslovi, dok se aktivniji poslovi daju bolje građenim i mišićavijim.

Mužjaci mogu dostići visinu i do 83 centimetra. Originalna rasa tibetanskog mastifa u svom prirodnom opsegu težila je od 55 do 90 kilograma. Ogromni psi, koji se uzgajaju u nekim zapadnim i kineskim štenarama i ponekad teže više od 115 kilograma, bili bi preskupi za hranjenje da bi bilo korisni nomadima; i njihova upitna struktura bi ih učinila manje korisnim za stočare ili da čuvaju imovinu.

Tibetanski mastif smatra se primitivnom rasom. Obično zadržava čvrstoću koja bi mu bila neophodna da bi preživeo na Tibetu i na velikoj nadmorskoj visini Himalajskog masiva, uključujući severni deo Nepala, Indije i Butana.

Instiktivno ponašanje, uključujući ponašanje u čoporu, doprinelo je opstanku rase u okrutnim sredinama. To je jedna od retkih primitivnih psećih rasa koje su zadržale jedan estrus godišnje umesto dva, čak i na mnogo nižim nadmorskim visinama i u mnogo umerenijim klimatskim uslovima od njihove rodne klime. Ova karakteristika se takođe nalazi i kod divljih pasa, kao što su vuk i ostale životinje. S obzirom da se estrus odvija tokom kasne jeseni, većina štenaca tibetanskih mastifa rođena je u period od decembra do januara.

Njegovo dvoslojno krzno je dugo i pojavljuje se u širokom spektru boja, uključujući čistu crnu, crnu i žutomrku, različite nijasne crvene (od blede zlataste do tamnocrvene) i plavkasto-sive (razblažene crne), često sa belim mrljama. Neki uzgajivači reklamiraju bele tibetanske mastife. Ovi psi su zapravo bledo zlatne boje, ne zaista bele. Često koriste fotošop da bi promenili normalnu boju psa u belu na reklamama.

Krzno tibetanskog mastifa nema neprijatan miris karakterističan za mnoge velike pse. Krzno, bez obzira na njegovu dužinu ili boju, trebalo bi da odbaci prljavštine i mirise. Iako se psi linjaju tokom cele godine, postoji veliko linjanje u kasnoj zimi ili ranom proleću, a ponekad se dešava i manje linjanje krajem leta ili početkom jeseni. (Sterilizacija psa može dramatično da utiče na teksturu, gustinu i linjanje krzna)

Temperament

Kao čuvar stada na Tibetu i na zapadu, tibetanski mastif koristi uobičajene taktike čuvara stoke (na primer, lajanje, mirisno označavanje) da bi uplašio predatore i izbegao direktne sukobe.

Kao društveniji, domaći pas, može napredovati u prostranom, ograđenom dvorištu sa drugim psima, ali uopšte nije pas za stanove. Psi uzgojeni na zapadu su uglavnom opušteniji, mada su povučeni ako nepoznate osobe dolaze u kuću. Stotinama godina selektivnog uzgoja pasa za čuvanje stoke i porodičnih čuvara, rasa je cenjena zbog toga što je noćni čuvar, tera potencijalne predatore i uljeze, lajući tokom noći. Ne preporučuje se ostavljanje puštenog tibetanskog mastifa noću ukoliko su komšije u blizini. Oni često spavaju danju, što ih čini aktivnijim, opreznijim i svesnijim noću.

Kao i sve rase čuvara, inteligentni su i tvrdoglavi, tako da se preporučuje obuka poslušnosti (iako je to samo blago uspešno kod pojedinaca) jer je to snažna odlučna rasa. Osim ako se ne koriste isključivo kao čuvari stoke, obuka poslušnosti je takođe kritična sa ovom rasom jer su rezervisane prirode sa strancima i imaju čuvarske instinkte. Mogu biti odlični porodični psi u zavisnosti od porodice. Vlasnici moraju razumeti psihologiju pasa i biti voljni i sposobni da preuzmu primernu lidersku poziciju. Nedostatak konzistentne, racionalne discipline može rezultirati stvaranjem opasnih, nepredvidivih pasa. Tibetanski mastifi su skloni da štite, a to zahteva opreznost i planiranje od strane vlasnika da bi se izbegla nesreća kada se pas počne ponašati kao zaštitnik. Rasa se ne preporučuje neiskusnim vlasnicima pasa.

Zdravlje

Mnogi uzgajivači tvrde da je najverovatniji životni vek tibetanskog mastifa 10–16 godina, ali ove tvrdnje su neosnovane. Neki zaista uzgajaju dugovečnije pse. Drugi uzgajaju nezdravije, kratkovečne pse zbog ukrštanja sa bliskim rođacima. Ova rasa ima manje genetskih zdravstvenih problema nego druge rase, ali postoje slučajevi hipotireoze, entropiona, problema sa kožom kao što su alergije, autoimune bolesti, Adisonove bolesti, problema sa srcem, epilepsije, katarakte, itd. Kao i kod mnogih drugih velikih rasa, postoje tibetanski mastifi koji pate od displazije kuka ili lakta.

Hipotireoza je prilično česta kod tibetanskih mastifa, kao što je to slučaj i kod mnogih drugih "severnijih" vrsta. Treba ih periodično testirati tokom života. Međutim, pošto su standardi nivoi štitne žlezde uspostavljeni po rasama domaćih pasa, rezultati ispitivanja treba da uzmu u obzir ono što je "normalno" za rasu, ne ono što je normalno za sve rase. Mnogi psi ove rase imaju "niske" vrednosti štitne žlezde, ali ne i kliničke simptome. Neki istraživači smatraju da je asimptomatska hipotireoza rezultat prilagođavanja regiji iz koje su ove vrste poreklom, s obzirom da je potrebno mnogo manje hrane da bi pas ostao u dobroj formi. Stoga, pokušaji eliminacije hipotireoze iz gena tibetanskog mastifa mogu imati neželjene posledice za rasu.

Galerija

• 
• 
• 
• 
• 
• 

Literatura

• Palika, Liz. The Howell book of dogs : the definitive reference to 300 breeds and varieties. Hoboken, New Jersey. ISBN 9780470175859. OCLC 175764434.