Адисонова болест

Из Википедије, слободне енциклопедије
Адисонова болест
лат. Morbus Addisoni
Класификација и спољашњи ресурси

Бубрези и надбубрежне жлезде
ICD-10 E27.1-E27.2
ICD-9 255.4
DiseasesDB 222
MedlinePlus 000378
eMedicine med/42
MeSH D000224

Адисонова болест је ретко хронично обољење, које настаје као последица обостраног разарања коре надбубрежних жлезда. У већини случајева долази до обостране атрофије, али није у потпуности разјашњен узрок ове појаве. Као последица, долази до смањеног или потпуног престанка лучења хормона коре надбубрега и одговарајуће симптоматологије.[1]

Појављује се обично између 25. и 45. године живота и то чешће код мушкараца.[2] Назив је добила по лекару Томасу Адисону (1793 - 1860), који је описао ову болест 1855.[3][4]

Етиологија[уреди]

Најчешћи етиолошки фактори су туберкулоза и тзв. примарна атрофија коре надбубрега, која представља аутоимуни процес. Ређи етиолошки фактори су: гљивичне инфекције, хемохроматоза, амилоидоза, леукемичне инфилтрације и билатералне метастазе малигних тумора, васкуларне тромбозе, обострана супрареналектомија (уклањање надбубрежних жлезда) и др.[2]

Клиничка слика[уреди]

Кортизол
Алдостерон

Због дифузног разарања надбубрежних жлезда долази до недостатка све три групе хормона који се луче у кори (гликокортикоиди, минералокортикоиди и надбубрежни андрогени), што доводи до одговарајуће клиничке симптоматологије. Почетак је најчешће постепен, готово неприметан. Мрка пигментација захвата кожу и видљиве слузокоже, почиње на откривеним деловима коже, на местима која су иначе јаче пигментисана (брадавице, ожиљци и сл). Типичан је изглед шака - дорзална страна је јако пигментисана посебно у пределу зглобова, а палмарна страна је поштеђена. Постоји пигментација и на слузокожи усне дупље, очних капака и аногениталне регије. Остали симптоми су општа слабост, немоћ и изузетно брзо замарање, хипотензија (снишен крвни притисак), дигестивни поремећаји (губитак апетита, мука, повраћање, дијареја и некарактеристични болови у трбуху), осећај жеђи, потреба за узимањем соли и сланих јела, болови и грчеви у мишићима и зглобовима, хипогликемичне кризе (пад шећера у крви), и код жена често пајава аменореје (изостанак менструације).[2] У нелеченим и запуштеним случајевима, болесници оболели од Адисонове болести могу толико да онемоћају, да не могу ни да се хране.[5]

Дијагноза[уреди]

Дијагноза се поставља на основу клиничке слике и допунских дијагностичких поступака. Одређује се ниво хормона у плазми, ради се преглед мокраће, преглед електролита у серуму, крвна слика, одређивање гликемије итд.[2]

Лечење[уреди]

Док јој још није био утврђен узрок, Адисонова болест се није могла лечити и завршавала се прилично брзо смрћу пацијента.[5] Данас се спроводи доживотна супституциона терапија (узимање синтетичких хормона и других материја). Најважније је надокнадити мањак гликокортикоида, што се постиже давањем кортизона или хидрокортизона. Храном се уносе повећане количине соли и угљених хидрата. Иначе, потребне су знатно веће дозе кортизола за време сваке инфекције, хируршке интервенције, трауме и стреса.[2]

Референце[уреди]



Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).