Titikaka

Koordinate: 15° 45′ 00″ J; 69° 25′ 00″ Z / 15.75° J; 69.416667° Z / -15.75; -69.416667
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Titikaka
Titikaka
Koordinate15° 45′ 00″ J; 69° 25′ 00″ Z / 15.75° J; 69.416667° Z / -15.75; -69.416667
15° 45′ 00″ J; 69° 25′ 00″ Z / 15.75° J; 69.416667° Z / -15.75; -69.416667
Tipprirodno, protočno
Zemlje basena Bolivija,
 Peru
Maks. dužina194 km
Maks. širina65 km
Površina8.372 km2 (3.232 sq mi)[1] km2
Maks. dubina280 m
Nad. visina3 821 m
Titikaka na karti Bolivije
Titikaka
Titikaka
Vodena površina na Vikimedijinoj ostavi

Titikaka (španski: lago Titicaca – „jezero Titikaka“, kečua: Titiqaqa Qucha – „Titikaka jezero“) je jezero koje se nalazi na 3.812 m nadmorske visine, zbog čega se smatra najvišim jezerom na svetu na kome je moguća komercijalna plovidba.[2] Po zapremini vode i površini od oko 8.300 km², to je i najveće jezero u Južnoj Americi.[3][4][5] Nalazi se na granici Perua i Bolivije. Jezero Marakaibo u Venecueli, sa delimično slanom vodom je veće, i ima oko 13.000 km², ali ga neki svrstavaju u more jer je inače povezano sa okeanom.

Godine 2000. tim međunarodnih arheologa i ronilaca pronašao je ruševine podvodnog hrama, za koji se smatra da je star između 1.000 i 1.500 godina, a koji je najverovatnije izgradilo narod Tivanaku. Dimenzije ruševina su 200 x 50 m. Hram je pratilo selo, neki putevi, terase za poljoprivredu i potporni zid dužine 800 metara.[6][7][8]

Pregled[uredi | uredi izvor]

Smešteno na Altiplanu visoko u Andima na granici Perua i Bolivije, Titikaka ima prosečnu dubinu između 140 i 180 metara, a maksimalna dubina je 280 metara. Zapadni deo jezera pripada Puno regionu Perua, dok je istočna strana u Oblasti La Paz u Boliviji.

Pet velikih rečnih sistema se uliva u jezero Titikaka;[9]; više od 25 reka utiče u jezero Titikaka, u kome je i 41 ostrvo – od kojih su neka gusto naseljena.

Titikaka je poznata i po stanovništvu koje živi na Urosima, devet veštačkih ostrva načinjenih od plutajuće trske.[10] Zlatne boje, mnoga ostrva su veličine oko 15 x 15 m, a najveća su otprilike upola manja od veličine fudbalskog terena.[11] Ova ostrva su postala glavna turistička atrakcija Perua, pa ekskurzije iz grada Puno na obali jezera dolaze u posetu. Još jedna turistička atrakcija je ostrvo Takvile sa drugom domorodačkom zajednicom. Stanovnici ostrva Takvile su poznati po rukom tkanim tekstilnim proizvodima, koji spadaju među najkvalitetnije zanatske proizvode Perua.

Titikaka vodu dobija od kiša i topljenja glečera na planinama (tzv. sijerama) iznad Altiplana. Ovu vodu odvodi reka Desakvadero, koja teče na jug kroz Boliviju u jezero Poopo (španski: Poopó); međutim, to nadoknađuje manje od pet procenata gubitaka, sve ostalo se gubi velikim isparavanjem kao rezultat snažnih vetrova i jakog sunca na toj nadmorskoj visini.

Poreklo imena Titikaka je nepoznato. Prevodi se kao „Kamena puma“, zato što oblikom podseća na pumu koja lovi zeca, kombinujući reči lokalnih jezika kečua (quechua), i ajmara (aymara), ili kao „Litica vođe“. Među lokalnim stanovništvom postoji nekoliko različitih imena.

Četvrtina jezera na jugu je odvojena od glavnog dela moreuzom Tikina (Tiquina), pa zato Bolivijanci taj manji deo zovu jezero Ujnajmarka (lago Huinaymarca), a veliki jezero Čukito (lago Chucuito). Peruanci manji i veći deo zovu Malo jezero i Veliko jezero.

Jezero Titikaka je dom za više od 530 vodenih vrsta.[12]

Od 2000. godine, jezero Titikaka doživljava konstantno opadanje vodostaja. Samo između aprila i novembra 2009. godine nivo vode je opao za 81 cm (32 in), dostigavši najniži nivo od 1949. Ovaj pad je uzrokovan skraćenim kišnim sezonama i topljenjem glečera koji napaja pritoke jezera.[13][14] Zagađenje vode je takođe sve veći uzrok zabrinutosti, jer gradovi u slivu Titikake rastu, ponekad nadmašujući infrastrukturu za prečišćavanje čvrstog otpada i kanalizacije.[15] Prema Globalnom fondu za prirodu (GNF), biodiverzitet Titikake je ugrožen zagađenjem vode i unošenjem novih vrsta od strane ljudi.[16] GNF je 2012. godine nominovao jezero za „Ugroženo jezero godine“.[17]

Temperatura[uredi | uredi izvor]

Hladni izvori i vetrovi iznad jezera daju mu prosečnu površinsku temperaturu od 10—14 °C (50—57 °F). Zimi (jun – septembar) dolazi do mešanja sa dubljim vodama, koje su uvek između 10—11 °C (50—52 °F).[18]

Ekologija[uredi | uredi izvor]

Dve Telmatobius vrste se javljaju u jezeru, manja, više priobalna mramorna vodena žaba (na slici, na Isla del Sol) i veća, više dubokovodna vodena žaba.[19]

Jezero Titikaka je dom za više od 530 vodenih vrsta.[12]

Jezero sadrži velike populacije ptica močvarica i proglašeno je Ramsarskim područjem 26. avgusta 1998. Nekoliko ugroženih vrsta kao što su ogromna vodena žaba i kratkokrilni gnjurac su uglavnom ili u potpunosti ograničeni na jezero,[19][20] a titikaški orestije je verovatno izumrla vrsta (poslednji put viđena 1938. godine) zbog konkurencije i grabežljivaca uvedene kalifornijske pastrmke i srebrostranog Odontesthes bonariensis.[21] Pored Titicaca orestias, autohtone vrste riba u slivu jezera su i druge vrste Orestias, i som Trichomycterus dispar, T. rivulatus, i Astroblepus stuebeli (poslednja vrsta nije u samom jezeru, već u povezanim ekosistemima).[22] Mnoge Orestias vrste u jezeru Titikaka značajno se razlikuju po preferencijama staništa[23] i ponašanju u ishrani.[24] Oko 90% ribljih vrsta u slivu je endemsko.[22]

Andska liska među šašima totore

Titikaka je dom za 24 opisane vrste slatkovodnih puževa (15 endemskih, uključujući nekoliko sićušnih Heleobia spp)[12][25] i manje od pola tuceta školjkaša (sve iz porodice Sphaeriidae), ali su generalno one veoma slabo poznate i njihovoj taksonomija je potrebna revizija.[26] Jezero takođe ima jato endemskih vrsta amfipoda koje se sastoji od 11 Hyalella (dodatna vrsta Titicaca Hyalella je neendemiska).[27]

Trska i druga vodena vegetacija su rasprostranjeni u jezeru Titikaka. Totora šaš raste u vodi plićoj od 3 m (10 ft), ređe do 5,5 m (18 ft), ali makrofiti, posebno Chara i Potamogeton, se javljaju do 10 m (33 ft).[28] U zaštićenim plitkim vodama, kao što je luka Puno, azola, elodeja, sočivica i vodoperika su uobičajene.[28]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Data Summary: Lago Titicaca (Lake Titicaca)”. International Lake Environment Committee Foundation – ILEC. Arhivirano iz originala 2011-07-23. g. Pristupljeno 2009-01-03. 
  2. ^ „The World Factbook”. cia.gov. Arhivirano iz originala 23. 1. 2021. g. Pristupljeno 27. 4. 2015. 
  3. ^ Grove, M. J., P. A. Baker, S. L. Cross, C. A. Rigsby and G. O. Seltzer 2003 Application of Strontium Isotopes to Understanding the Hydrology and Paleohydrology of the Altiplano, Bolivia-Peru. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology 194:281-297.
  4. ^ Rigsby, C., P. A. Baker and M. S. Aldenderfer 2003 Fluvial History of the Rio Ilave Valley, Peru, and Its Relationship to Climate and Human History. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology 194:165-185
  5. ^ Unlimited, Questions (2003). „Who Wants to Be a Judge at the National Academic Championship?”. National Academic Championship. Arhivirano iz originala 6. 4. 2017. g. Pristupljeno 6. 12. 2016. 
  6. ^ „BBC News | AMERICAS | Ancient temple found under Lake Titicaca”. news.bbc.co.uk. Arhivirano iz originala 2018-09-30. g. Pristupljeno 2018-09-30. 
  7. ^ „Pre-Inca ruins found in lake Titicaca”. the Guardian. 24. 8. 2000. Arhivirano iz originala 12. 11. 2020. g. Pristupljeno 26. 11. 2020. 
  8. ^ „Temple Found Under Lake Titicaca”. ABC News. Arhivirano iz originala 2020-08-10. g. Pristupljeno 2020-05-19. 
  9. ^ Roche, M. A., J. Bourges, J. Cortes and R. Mattos (1992). Climatology and Hydrology of the Lake Titicaca Basin. In Lake Titicaca: A Synthesis of Limnological Knowledge, edited by C. Dejoux and A. Iltis, pp. 63–88. Monographiae Biologicae. vol. 68, H. J. Dumont and M. J. A. Werger, general editor. Kluwer Academic Publishers, Boston.
  10. ^ Foer, Joshua (25. 2. 2011). „The Island People: The seventh hidden wonder of South America”. Slate. Arhivirano iz originala 7. 10. 2016. g. 
  11. ^ Istvan, Zoltan (3. 7. 2003). „Rough Waters for Peru's Floating Islands”. National Geographic Channel. Arhivirano iz originala 6. 8. 2016. g. 
  12. ^ a b v Kroll; Hershler; Albrecht; Terrazas; Apaza; Fuentealba; Wolff; and Wilke (2012). The endemic gastropod fauna of Lake Titicaca: correlation between molecular evolution and hydrographic history. Ecol Evol. Jul 2012; 2(7): 1517–1530.
  13. ^ Carlos Valdez: Lake Titicaca at dangerously low level Arhivirano 2015-02-05 na sajtu Wayback Machine – website of the Sydney Morning Herald (accessed 2009-11-28)
  14. ^ Lake Titicaca evaporating away (video) Arhivirano 2022-01-28 na sajtu Wayback Machine – report by al Jazeera (accessed 2009-11-28)
  15. ^ Shahriari, Sara (30. 3. 2012). „Pollution threatens South America's Lake Titicaca”. The Christian Science Monitor. Arhivirano iz originala 12. 11. 2020. g. Pristupljeno 26. 5. 2012. 
  16. ^ Weis, Almut. „GNF – Lake Titicaca”. www.globalnature.org. Arhivirano iz originala 2020-11-27. g. Pristupljeno 2015-05-19. 
  17. ^ „Threatened Lake of the Year 2012”. GNF. 22. 3. 2012. Arhivirano iz originala 28. 11. 2020. g. Pristupljeno 2. 3. 2017. 
  18. ^ „Ago Titicaca (Lake Titicaca)”. Arhivirano iz originala 2010-06-12. g. Pristupljeno 2010-03-10. 
  19. ^ a b Cossel, J.; Lindquist, E.; Craig, H.; Luthman, K. (2014). „Pathogenic fungus Batrachochytrium dendrobatidis in marbled water frog Telmatobius marmoratus: First record from Lake Titicaca, Bolivia”. Diseases of Aquatic Organisms. 112 (1): 83—87. PMID 25392045. doi:10.3354/dao02778. 
  20. ^ Fjeldså, J.; & Krabbe, N. (1990). Birds of the High Andes: A Manual to the Birds of the Temperate Zone of the Andes and Patagonia, South America.. Fjeldså, Jon; Krabbe, Niels (1990). Birds of the High Andes: A Manual to the Birds of the Temperate Zone of the Andes and Patagonia, South America. Zoological Museum, University of Copenhagen. ISBN 978-8788757163. 
  21. ^ Parenti, Lynne R. (1984). A taxonomic revision of the Andean Killifish Genus Orestias (Cyprinodontiformes, Cyprinodontidae). Bulletin of the American Museum of Natural History 178: 107–214.
  22. ^ a b Hales, J., and P. Petry (2013). Titicaca Arhivirano 2015-09-24 na sajtu Wayback Machine. Freshwater Ecoregions of the World. Retrieved 11 February 2013
  23. ^ Lauzanne, L. (1992). Fish Fauna. pp. 405–448 in: Dejoux, C., eds. (1992). Lake Titicaca: a synthesis of limnological knowledge. . ISBN 0-7923-1663-0.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  24. ^ Maldonado, E.; Hubert, N.; Sagnes, P.; De Mérona, B. (2009). „Morphology-diet relationships in four killifishes (Teleostei, Cyprinodontidae, Orestias ) from Lake Titicaca”. Journal of Fish Biology. 74 (3): 502—520. PMID 20735575. doi:10.1111/j.1095-8649.2008.02140.x. 
  25. ^ Segers, H.; and Martens, K; editors: The Diversity of Aquatic Ecosystems. Developments in Hydrobiology. Aquatic Biodiversity. Segers, H.; Martens, K. (2005). Aquatic Biodiversity II: The Diversity of Aquatic Ecosystems. Springer. str. 46. ISBN 1-4020-3745-7. 
  26. ^ Slugina, Z.V. (2006). Endemic Bivalvia in ancient lakes. Hydrobiologia 568(S): 213–217.
  27. ^ González, E.R.; and Watling, L. (2003). Two new species of Hyalella from Lake Titicaca, and redescriptions of four others in the genus (Crustacea: Amphipoda). Hydrobiologia 497(1-3): 181–204.
  28. ^ a b Iltis, A., and P. Mourguiart (1992). Higher Plants: Distribution and biomass. pp. 242–253 in: Dejoux, C., eds. (1992). Lake Titicaca: a synthesis of limnological knowledge. . ISBN 0-7923-1663-0.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Titikaka na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Титикака&oldid=26420234”