Toksoplazmoza

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Toksoplazmoza
SpecijalnostiInfektologija
Simptomiuglavnom nema, tokom tudnoće[1][2]
UzrociToxoplasma gondii[3]

Toksoplazmoza (poznata i kao mačja bolest) je parazitska bolest koju izaziva protozoa Toxoplasma gondii. U organizmu glavnog domaćina mačke, odvija se seksualni ciklus razvoja parazita do nivoa oociste. U spoljnu sredinu oociste dospevaju sa crevnim sadržajem. Sazrevanjem oocista prelazi u oblik sporociste, koja predstavlja infektivni oblik kojom se inficiraju, pored mačke, i druge domaće životinje, pa i čovek.

Izvor zaraze[uredi | uredi izvor]

Glavni izvor zaraze je domaća mačka. Mačka se zarazi ingestijom kontaminiranog mesa mesa i mozga glodara (koji sadrže tkivne ciste) ili druge hrane kontaminirane sporocistama. Sporociste su infektivne u organizmu domaćih životinja (svinje, ovce, goveda), ptica i glodara, a nalaze se u njihovim mišićima.

Bolest se ne prenosi sa čoveka na čoveka, osim sa majke-trudnice na plod, kada infekcija prelazi na plod transplacentarno odnosno preko posteljice.

Putevi prenošenja[uredi | uredi izvor]

Toksoplazmoza ljudi može da bude urođena ili stečena. Urođena nastaje vertikalnom transmisijom transplacentarno ili u toku porođaja. Stečena nastaje različitim putevima prenošenja: hranom, kontaktom i vodom. Hrana je značajan put prenošenja, najčešće konzumiranjem zaraženog životinjskog mesa koje nije dovoljno termički obrađeno (svinja, ovca, ređe goveče), putem mleka i mlečnih proizvoda od zaraženih životinja, konzumiranjem hrane (voće, povrće) kontaminirane mačjim fecesom.

Ulazna vrata[uredi | uredi izvor]

Sluzokoža sistema organa za varenje za stečene oblike toksoplazmoze, preko posteljice za kongenitalne oblike.

Osetljivost[uredi | uredi izvor]

Svi ljudi su osetljivi na toksoplazmozu, ali je bolest najčešće u latentnoj formi, obično se manifestuje u momentu oslabljenog imuniteta.

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Toksoplazmoza je raširena u celom svetu, prokuženost je dosta velika te se procenjuje da jedna trećina svetske populacije nosi infekciju toksoplazmozom, dok u nekim zemljama iznosi i do 50% populacije. Toksoplazmoza nema karakter sezonskog oboljenja.

Period inkubacije[uredi | uredi izvor]

Kod manifestnih oblika inkubacija traje 7 do 23 dana, najčešće 10 do 14 dana, nakon čega se javljaju kliničke manifestacije i pojava prvih simptoma.

Klinička slika[uredi | uredi izvor]

Postoje tri klinička oblika toksoplazmoze:

Stečena toksoplazmoza- infekcija može proći u latentnom obliku bez kliničkih manifestacija ili kao manifestni oblik. Najčešći oblik manifestne toksoplazmoze je glandularna, koju karakteriše regionalno uvećanje vratnih limfnih čvorova ili generalizovana limfadenopatija. Limfni čvorovi mogu dostići veličinu oraha, imaju čvrstu konzistenciju i lako su bolno osetljivi. Može se javiti i groznica, malaksalost, bol u mišićima, glavobolja. Na koži se pojavljuju ospe slične malim boginjama. Simptomi se obično povlače u roku od nekoliko nedelja, iako limfadenopatija može trajati mesecima.

Potpuno razvijena klinička slika je veoma retka. Odlikuje se teškim poremećajem opšteg stanja, uz upalu pluća, srčanog mišića, hepatitis i encefalitis, kao i pojavom ospe po koži.

Promene na centralnom nervnom sistemu uglavnom su uzrokovane meningoencefalitisom sa blažim kliničkim tokom. U očima se javlja zapaljenje horoide i mrežnjače (horioretinitis).

Toksoplazmoza imunokompromitovanih osoba– kod pacijenata obolelih od side i drugih pacijenata sa imunokompromitovajućim bolestima ili pacijenata na hemoterapiji, toksoplazmoza je često oportunistička infekcija sa teškim kliničkim tokom. Znaci i simptomi zahvatanja centralnog nervnog sistema javljaju kod više od 50% imunokompromitovanih pacijenata sa akutnom toksoplazmozom. Susreću se sa encefalopatijom, meningoencefalitisom itd. Bolest se može manifestovati i pojavom malih boginja na koži, upalom pluća i srčanog mišića. Ređe su zahvaćeni bubrezi i jetra.

Kongenitalna toksoplazmoza- uzrokovana prenosom infekcije sa majke na fetus preko posteljice, predstavlja uvek teži oblik toksoplazmoze, za razliku od stečenih oblika koji mogu biti i bez simptoma. Kliničke manifestacije zavise od više faktora, pre svega od starosti fetusa. Ukoliko je do intrauterine infekcije došlo u ranom periodu trudnoće, u fazi organogeneze odnosno formiranja organa, dolazi do teških oštećenja ploda, a većina ovih trudnoća završava se smrću ploda i spontanim pobačajem. Ako se trudnoća nastavi, dete se rađa sa znacima teške, uznapredovale bolesti, i to: hidrocefalus, intracerebralne kalcifikacije, encefalomijelitis, mikrocefalija, horioretinitis, uvećanje jetra i slezine, žutica, purpura.

Infekcija majke u drugom tromesečju može izazvati hidrocefalus, slepilo ili razna neurološka oštećenja manjeg stepena.

Najčešća je infekcija fetusa u trećem trimestru. Izaziva horioretinitis i druga oštećenja očiju i funkcije vida, smanjenu sposobnost učenja i druge znake oštećenja centralnog nervnog sistema. Asimptomatska, latentna infekcija može se klinički manifestovati u kasnijim godinama. Dete se rađa zdravo. Kasnije, posle nekoliko meseci ili godina, bolest se može manifestovati kao horioretinitis, razrokost, gubitak vida i sluha, konvulzije i psihomotorna retardacija.

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Pošto klinička slika nije karakteristična, dijagnoza se potvrđuje serološkim metodama (Sabin-Feldmanov test, indirektni imunofluorescentni test, test direktne aglutinacije, reakcija vezivanja komplementa, test indirektne hemaglutinacije, PCR, ELIZA).

Tretman[uredi | uredi izvor]

Asimptomatski oblici stečene toksoplazmoze se ne leče. Simptomatske forme treba lečiti. Oblici koji zahvataju limfne žlezde leče se antibioticima iz grupe makrolida u trajanju 2-3 nedelje.

Teži oblici stečene toksoplazmoze sa neurološkim manifestacijama, upalom pluća ili srčanog mišića leče se pirimetaminom i sulfadiazinom, dok se toksoplazmoza kod trudnica leči spiramicinom kontinuirano do kraja trudnoće.

Neonatalna toksoplazmoza se leči spiramicinom 30-40 dana, a zatim daraprimom i sulfadiazinom sa folnom kiselinom narednih 30-40 dana.

Toksoplazmoza kod imunokompromitovanih osoba se leči sledećim kombinacijama: pirimetamin i sulfadiazin, sulfadiazin i klindamicin, fansidar i klindamicin, monoterapija klindamicinom. Ovim pacijentima je potrebna dugotrajna terapija.

Prevencija[uredi | uredi izvor]

Kao i kod svih zaraznih bolesti, mere prevencije su važne u sprečavanju širenja ove bolesti i uključuju:

- izbegavanje direktnog kontakta sa mačjim izmetom predstavlja jednu od najvažnijih mera, tako da se ne preporučuje čišćenje izmeta, kao ni kontakt sa predmetima sa kojima je životinja imala kontakt tokom ili neposredno posle defekacije, bez upotrebe zaštitnih rukavica;

- što češće i temeljnije pranje ruku i dezinfekcija ruku;

- temeljno pranje namirnica pre konzumiranja, posebno voća i povrća koji su imali kontakt sa površinom zemlje;

- dobra termička obrada mesa, proizvoda od mesa, mleka i mlečnih proizvoda;

- konzumiranje isključivo proverene vode za piće ili flaširane vode;

- deratizacija i veterinarske mere su takođe značajne u prevenciji toksoplazmoze.[4]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Parasites – Toxoplasmosis (Toxoplasma infection) Disease”. 10. 7. 2014. Arhivirano iz originala 22. 8. 2015. g. Pristupljeno 22. 8. 2015. 
  2. ^ Hunter, CA; Sibley, LD (novembar 2012). „Modulation of innate immunity by Toxoplasma gondii virulence effectors”. Nature Reviews Microbiology. 10 (11): 766—78. PMC 3689224 Slobodan pristup. PMID 23070557. doi:10.1038/nrmicro2858. 
  3. ^ „Parasites – Toxoplasmosis (Toxoplasma infection) Epidemiology & Risk Factors”. 26. 3. 2015. Arhivirano iz originala 23. 8. 2015. g. Pristupljeno 22. 8. 2015. 
  4. ^ Bošković, Živojin (1994). EPIDEMIOLOGIJA U PRAKSI; deo 2, Osnovna praktična epidemiološka znanja o zaraznim bolestima koje podležu obaveznom prijavljivanju. Prosveta Niš. ISBN 86-7455-141-6. 
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Токсоплазмоза&oldid=27488667”