Tragedija u Djatlovljevom prolazu

Koordinate: 61° 45′ 17″ N 59° 27′ 46″ E / 61.75472° S; 59.46278° I / 61.75472; 59.46278
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za film originalno nazvan „Nesreća prolaza Djatlov” pogledajte stranicu Đavolji prolaz.
Tragedija prolaza Djatlov
Grobnica grupe na Mihajlovskom groblju, Jekaterinburg, Rusija
Izvorno imeGibelь turgruppы Dяtlova
Datum1–2 febuara 1959.
Lokacijaprolaz Djatlov, planina Holatčahlj, sever planine Ural, Ruska SFSR, Sovjetski Savez
Koordinate61° 45′ 17″ N 59° 27′ 46″ E / 61.75472° S; 59.46278° I / 61.75472; 59.46278
TipVišestruke smrti
UzrokNeodređen
UčesniciSkijaši planinari sa Uralskog politehničkog instituta
IshodOblast zatvorena tri godine
Umrlih9 umrlo od hipotermije i fizičkih povreda

Tragedija prolaza Djatlov (rus. Гибель тургруппы Дятлова) je događaj u kome je život izgubilo devet ruskih planinara u severnim delovima planine Ural između 1. i 2. februara 1959. pod neizvesnim okolnostima. Iskusna grupa planinara, čiji su svi članovi kolege sa Uralskog politehničkog instituta, uspostavila je kamp na padinama planine Holatčahlj (rus. Холатчахль, od naziva mans. Holat-Sяhl, bukvalan prevod na ruski je Mёrtvaя veršina, odnosno Mrtva planina dalje u tekstu), u oblasti naknadno nazvanoj u čast vođe grupe, Igoru Djatlovu. Tokom noći, nešto ih je primoralo da pocepaju šator kako bi sebi napravili izlaz i napuste kamp, pritom neadekvatno obučeni za veliki sneg i temperature ispod nule.

Nakon što su otkrivena tela članova grupe, istraga Sovjetskih vlasti je ustanovila da je šestoro umrlo od hipotermije dok je preostalo troje imalo znakove povreda. Jedna žrtva je imala povredu lobanje; druge dve su imale ozbiljne prelome grudnog koša a telu jednog člana grupe su nedostajala oba oka. Jednoj žrtvi je nedostajao jezik. Istraga je zaključila da je „nepoznata prirodna sila” izazvala smrti. Brojne teorije su iznete kako bi pojasnile neobjašnjive smrti, uključujući napade životinja, hipotermiju, lavinu, katabatičke vetrove, paniku izazvanu infrazvukom, učešće vojske ili neku kombinaciju ovih.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Godine 1959. oformljena je grupa za skijašku ekspediciju preko severnog Urala u Sverdlovskoj oblasti, Sovjetski Savez. Igor Djatlov, dvadesettrogodišnji student radio inženjerstva na Uralskom politehničkom institutu (Uralьskiй politehničeskiй institut, UPI; danas Uralski Savezni Univerzitet) bio je vođa koji je oformio grupu za put od još devet drugih članova, većinski takođe studenata i kolega sa univerziteta.[1] Svaki član grupe, koja se sastojala od osam muškaraca i dve žene, bio je iskusan planinar Klase 2, posedovao iskustvo sa skijaških tura i trebalo je da dobije sertifikaciju Klase 3 po povratku.[2] U to vreme, ovo je bila najviša sertifikacija dostupna u Sovjetskom Savezu i zahtevala je od kandidata da pređu trasu od 300 km.[2] Cilj ekspedicije je bio dostizanje planine Gora Otorten (Gora Otorten), koja se nalazi 10 km severno od lokacije tragedije. Ova staza je u februaru procenjena kao Kategorija 3, odnosno najteža.

Članovi ekspedicije
Ime (srpski jezik) Ime (ruski jezik) Datum rođenja Starost Pol Beleške Ref.
Igor

Aleksejevič Djatlov

Igorь Alekseevič Dяtlov 13. januar 1936. 23 Muški Hipotermija; vođa grupe [3]
Jurij Nikolajevič Dorošenko Юriй Nikolaevič Dorošenko 29. januar 1938. 21 Muški Hipotermija [3]
Ljudmila Aleksandrovna Dubinina Lюdmila Aleksandrovna Dubinina 12. maj 1938. 20 Ženski Unutrašnje krvarenje usled teških grudnih povreda, nedostaje jezik [4][3]
Georgij (Jurij)[a] Aleksejevič Krivonišenko Georgiй (Юriй) Alekseevič Krivoniщenko 7. februar 1935. 23 Muški Hipotermija [3]
Aleksandar Sergejevič Kolevatov Aleksandr Sergeevič Kolevatov 16. novembar 1934. 24 Muški Hipotermija [3]
Zinaida Aleksejevna

Kolmogorova

Zinaida Alekseevna Kolmogorova 12. januar 1937. 22 Ženski Hipotermija [3]
Rustem Vladimirovič Slobodin Rustem Vladimirovič Slobodin 11. januar 1936. 23 Muški Hipotermija [3]
Nikolaj Vladimirovič

Tibo-Brinjolj

Nikolaй Vladimirovič Tibo-Brinьolь 5. jul 1935. 23 Muški Fatalna povreda lobanje [b]
Semjon (Aleksandar)[v] Aleksejevič

Zolotarjov

Semёn (Aleksandr) Alekseevič Zolotarёv 2. februar 1921. 38 Muški Teške grudne povrede, nedostaju oči [6]
Jurij Jefimovič Judin Юriй Efimovič Юdin 19. jul 1937. 21 Muški Napustio ekspediciju 28. januara usled bolesti; preminuo 27. aprila 2013. u 75. godini života [7]

Ekspedicija[uredi | uredi izvor]

Tragedija u Djatlovljevom prolazu na karti Rusije
Djatlov prolaz
Djatlov prolaz
Lokacija prolaza u Rusiji

U ranim jutarnjim časovima 25. januara 1959. grupa je vozom doputovala u Ivdelj (Ivdelь), grad u centru severne provincije Sverdlovske oblasti.[8] Zatim su kamionom došli u selo Vižaj (Vižaй) – poslednju naseobinu ka severu.[9] Tokom svog noćnog boravka tu, skijaši su kupili i jeli vekne hleba kako bi održali visok nivo energije za sutrašnje planinarenje.[10]

Svoj put iz sela Vižaj ka planini Otorten su otpočeli 27. januara. Sutradan (28. januara) Jurij Judin, član grupe koji je patio od nekoliko zdravstvenih oboljenja (uključujući reumatizam i urođene srčane mane), odustao je zbog bolova u kolenima i zglobovima koji su ga onesposobili za nastavak planinarenja.[11][12] Preostala grupa od devetoro ljudi je nastavila put.

Dnevnici i fotoaparati pronađeni oko njihovog poslednjeg kampa omogućili su praćenje grupine rute sve do dana koji je prethodio tragediji.[13] Grupa je 31. januara pristigla do ivice početka planinske oblasti i počela da se priprema za uspon. U šumovitoj dolini su prikriveno ostavili višak hrane i opreme koji bi se koristio za put nazad. Narednog dana (1. februara), planinari su počeli put kroz prolaz. Čini se da su hteli da pređu preko prolaza i naprave kamp za narednu noć na suprotnoj strani, ali su zbog pogoršanih vremenskih prilika - snežnih oluja i smanjene vidljivosti - izgubili svoj pravac i skrenuli zapadno, ka vrhu Mrtve planine. Kada su uvideli svoju grešku, grupa je odlučila da stane i postavi kamp tu na padini planine, umesto da se pomeri 15 km nizbrdo u šumovitu oblast koja bi im pružila neki vid zaklona od lošeg vremena.[12] Jurij Judin je posle, kao vrlo mogući razlog ove odluke, rekao kako „Djatlov verovatno nije hteo povratkom da izgubi dostignutu nadmorsku visinu ili je odlučio da vežba kampovanje na planinskoj padini.”[12]

Potraga i pronalazak[uredi | uredi izvor]

Pre polaska, Djatlov se dogovorio da će poslati telegram njihovom sportskom klubu čim se grupa vrati u Vižaj. Pretpostavljen datum povratka bio je najkasnije 12. februara, ali je Djatlov rekao Judinu, pre nego što je napustio grupu, da očekuje duže zadržavanje. Kada je 12. februar prošao bez ijedne primljene poruke, nije bilo neposredne reakcije jer su zakašnjenja od nekoliko dana bila česta kod ovakvih ekspedicija. Rođaci planinara su 20. februara zahtevali operaciju spašavanja a rukovodilac instituta je poslao prve spasilačke grupe, sačinjene od volontera studenata i profesora.[12] Vojska i policija su se posle uključile, a helikopterima i avionima je naređeno da se pridruže spasilačkoj operaciji.

Tragači 26. februara pronalaze grupin napušten i veoma oštećen šator na Mrtvoj planini. Kamp ostavlja spasioce zbunjenim. Mihail Šaravin, student koji je pronašao šator, kaže da je „šator bio polovično pocepan i prekriven snegom. Bio je prazan a sve grupine stvari i obuća su ostavljeni tu.”[12] Istražitelji su rekli da je šator pocepan iznutra. Odatle se osam ili devet tragova ljudi samo u čarapama, jednoj obuvenoj cipeli ili potpuno bosih nogu, mogu ispratiti kako vode nizbrdo ka ivici obližnje šume, na suprotnoj strani prolaza 15 km ka severo-istoku.[14] Međutim, posle 500 metara, ove tragove je prekrio sneg. Na ivici šume, ispod velikog Sibirskog bora, tragači su pronašli vidljive ostatke male vatre. Tu su bila prva dva tela, Krivonišenkovo i Dorošenkovo, bosonoga i obučena samo u donji veš. Grane na drvetu su bile slomljene do visine od pet metara, što ukazuje da se jedan od skijaša popeo na drvo kako bi pogledom pronašao nešto, možda kamp. Između borovog drveta i kampa, tragači su pronašli još tri tela: Djatlovo, Kolmogorovino i Slobodinovo, preminule u pozama koje ukazuju na pokušaj povratka do šatora.[12] Pronađeni su odvojeno na rastojanjima od 300, 480 i 630 metara od drveta.

Pronalazak preostala četiri planinara potrajao je više od dva meseca.[14] Konačno su pronađeni 4. maja ispod četiri metra snega u jaruzi unutar šume, 75 metara dalje od borovog drveta. Od njih četvoro, troje je bilo bolje obučeno nego ostali i bilo je znakova da su uzeli odeću sa članova grupe koji su prvi preminuli. Dubinina je nosila Krivonišenkove nagorele, iscepane pantalone a levo stopalo i cevanica su joj bili umotani u iscepanu jaknu.[15]

Istraga[uredi | uredi izvor]

Izgled šatora kada su ga pronašli istražitelji 26. februara 1959. Šator je isečen iznutra i većina skijaša je pobegla u čarapama ili bosonoga.

Sudska istraga je pokrenuta odmah po pronalasku prvih pet tela. Lekarski pregled nije otkrio povrede koje su mogle prouzrokovati smrt pa je vremenom zaključeno da su svi preminuli od hipotermije. Slobodin je imao malu naprslinu na lobanji, ali to nije smatrano fatalnom povredom.[16]

Pregled četiri tela pronađena u maju promenio je pretpostavke o događajima tokom tragedije. Tri planinara su imala fatalne povrede: Tibo-Brinjolj je imao tešku povredu lobanje, a Dubinina i Zolotarjov ozbiljne prelome u predelu grudnog koša.[17] Prema Borisu Vazražđeniju, sila potrebna da izazove takve povrede je veoma velika, slična sili udara automobila. Primetno, tela nisu imala eksterne rane povezane sa prelomima kostiju, kao da su podvrgnuta velikom pritisku.[14]

Sva četiri tela pronađena na dnu potoka u tekućoj vodi imala su oštećenja mekog tkiva na glavi i licu. Dubinini su nedostajali jezik, oči, deo usana, kao i tkivo lica i deo lobanje,[18] Zolotarjovu oba oka[19], Aleksandru Kolevatovu obrve.[20] V.A. Vazražđenij, forenzički ekspert koji je izvršio obdukciju, presudio je da su ove povrede nastale posle smrti usled toga što su tela stajala u potoku.

Postojala su prvobitna nagađanja da su pripadnici domorodačkog naroda Mansi, stočari irvasa lokalni za ovo područje, napali i usmrtili grupu jer je ušla u njihovu zemlju. Nekoliko pripadnika ovog naroda je ispitano,[21] ali je istraga ukazivala da priroda smrti planinara ne podržava ovu hipotezu; pronađeni su samo otisci planinara i oni nisu pokazivali znakove fizičke borbe.[12]

Iako je temperatura bila veoma niska (oko -25 do -30 °C) a oluja duvala, preminuli su bili samo delimično obučeni. Pojedini članovi su imali po jednu cipelu, dok su drugi bili bosonogi ili samo u čarapama.[12] Neki su pronađeni umotani u komade iscepane odeće koju su izgleda isekli sa već preminulih.

Novinari koji su izveštavali o raspoloživim delovima istražnih dokumenata tvrde da u njima piše:

  • Šest članova grupe je umrlo od hipotermije a tri od fatalnih povreda.
  • Nema indikacija o prisustvu drugih ljudi u blizini Mrtve planine osim devet planinara.
  • Šator je pocepan iznutra.
  • Žrtve su nastradale šest do osam sati nakon poslednjeg obroka.
  • Tragovi koji vode iz kampa pokazuju da su svi članovi grupe napustili lokaciju kampa svojom voljom, pešaka.
  • Visoki nivoi radijacije pronađeni su na odeći samo jednog člana grupe.
  • Kako bi opovrgnuo teoriju napada domorodačkog naroda Mansi, Vazražđenij je izjavio da fatalne povrede na tri tela nisu mogle biti izazvane od strane drugog ljudskog bića, „zato što je sila udaraca bila prevelika a meko tkivo nije oštećeno”.[12]
  • Objavljeni dokumenti nisu sadržali informacije o stanju unutrašnjih organa skijaša.
  • Tragedija nema preživelih.

U to vreme presuđeno je da su svi članovi grupe umrli zbog nepoznate prirodne sile.[22] Istraga se zvanično obustavila u maju 1959. kao rezultat nedostatka osumnjičenih i znakova da je počinjen zločin. Dokumenta su poslata u tajnu arhivu.[12]

Godine 1997. otkriveno je da su negativi iz Krivonišenkove kamere čuvani u privatnoj arhivi jednog od istražitelja, Leva Ivanova. Negative je njegova ćerka donirala Fondaciji Djatlov (videti ispod). Dnevnici planinarske grupe su završili u javnom vlasništvu Rusije 2009. godine.

Posmrtni ostaci Zolotarjova su ekshumirani 12. aprila 2018. godine inicijativom novinara ruskog tabloida Komsomoljskaja pravda (rus. Комсомольская правда). Dobijeni su kontradiktorni rezultati: jedan od stručnjaka je izjavio da priroda povreda podseća na povrede zadobijene udarom automobila u čoveka, a DNK analiza nije otkrila nikakve sličnosti sa DNK uzorkom živih rođaka. Ispostavilo se da ime Semjon Zolotarjov nije na listi sahranjenih na Ivanovskom groblju. Uprkos tome, rekonstrukcija lica ekshumirane lobanje se podudarala sa posleratnim slikama Zolotarjova, premda su novinari izrazili sumnje da se druga osoba krila iza Zolotarjovog imena posle Drugog svetskog rata.[23][24][25]

U februaru 2019. godine ruske vlasti su ponovo otvorile istragu slučaja, mada su razmatrana samo tri moguća objašnjenja: lavina, „blokovska” lavina ili uragan. Mogućnost da je počinjen zločin je zanemarena.[26]

Povezani izveštaji[uredi | uredi izvor]

  • Dvanaestogodišnji Jurij Kuncevič, kasnije rukovodilac Fondacije Djatlov u Jekaterinburgu (videti ispod), prisustvovao je sahrani pet planinara. Priseća se da je njihova koža imala „dubok braon ten”.[12][27]
  • Druga grupa planinara (oko 50 km južno od mesta tragedije) prijavila je viđanje čudnih narandžastih sfera na nebu ka severu u noći događaja.[12] Razni nepovezani svedoci (uključujući meteorološku službu i vojsku) viđali su slične sfere u Ivdelju i susednim oblastima konstantno u periodu od februara do marta 1959. godine. Međutim, ova viđanja nisu zabeležena u prvobitnoj istrazi 1959. godine, a njihovi svedoci su istupili tek godinama kasnije.[12]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Grobnica preminulih na Mihajlovskom groblju u Jekaterinburgu, Rusija.

Sverdlovski pisac i novinar Jurij Jarovoj (rus. Юрий Яровой) je 1967. objavio roman Kategorija najveće težine (rus. Высшей категории трудности),[28] inspirisan tragedijom. Jarovoj je učestvovao u potrazi za Djatlovom grupom i bio zvanični fotograf slučaja tokom same potrage i početne faze sudske istrage i zahvaljujući tome imao uvid u događaje. Knjiga je napisana tokom sovjetske ere, kada su detalji istrage čuvani u tajnosti a Jarovoj izbegavao otkrivanje informacija izvan zvaničnih i dobro poznatih činjenica. Knjiga je romantizovala tragediju i imala mnogo optimističniji kraj od stvarnih događaja - samo je vođa grupe pronađen mrtav. Njegove kolege kažu da je imao drugačije verzije romana ali su obe odbijene zbog cenzure. Posle Jarovojeve smrti 1980. godine, sve njegove arhive, uključujući slike, dnevnike i rukopise su izgubljene.

Anatolij Gušin (rus. Анатолий Гущин) je sažeo svoja istraživanja u knjigu Cena državnih tajni je devet života (rus. Цена гостайны – девять жизней, Sverdlovsk, 1990).[22] Neki istražitelji su kritikovali rad zbog koncentracije na spekulativne teorije o Sovjetskom tajnom eksperimentu oružja, ali je njegovo izdavanje dovelo do javne rasprave i diskusije podržane zainteresovanjem za paranormalne događaje. Nakon objave knjige, mnogi koji se nisu oglašavali trideset godina su prijavili nove činjenice o tragediji. Jedan od njih je bio bivši policajac Lev Ivanov, predvodnik prvobitne istrage 1959. On je 1990. objavio članak koji sadrži njegovo priznanje o tome da tim istražitelja nije imao racionalno objašnjenje tragedije. Takođe je izjavio kako je njegov tim, nakon prijave viđenja letećih narandžastih sfera, dobio direktna naređenja visokog regionalnog zvaničnika da ih odbaci.[29][30]

Regionalna televizijska kuća je 2000. proizvela dokumentarni film Misterija prolaza Djatlov (Taйna perevala Dяtlova). Ana Matvejevna, pisac iz Jekaterinburga, je uz pomoć filmske ekipe objavila istoimenu dokumentarnu dramsku novelu.[31] Veliki deo knjige obuhvata opšte citate zvaničnog slučaja, dnevnike žrtava, intervjue sa istražiteljima i druge dokumentarce koje su sakupili stvaraoci filma. Narativni deo knjige detaljno prati svakodnevni život i razmišljanja jedne moderne žene (alter ego autorke) koja pokušava da reši slučaj. Uprkos fiktivnoj naraciji, Matvejevnina knjiga je i dalje najveći izvor dokumentarnog materijala o slučaju koji je dostupan javnosti. Pored ovoga, stranice dokumenata slučaja i drugi dokumentarci (u obliku fotokopija i transkripta) se postepeno objavljuju na internet forumu za istražitelje entuzijaste.[32]

Fondacija Djatlov je osnovana 1999. u Jekaterinburgu inicijativom Jurija Kunceviča (Юriй Kuncevič), uz pomoć Uralskog politehničkog instituta. Fondacija je kao svoj cilj navela nastavak istrage slučaja i održavanje muzeja Djatlov kako bi se očuvalo sećanje na preminule planinare.[33] Spomen ploča, posvećena Juriju Judinu (jedinom preživelom članu grupe) koji je preminuo 2013. godine, podignuta je 1. jula 2016. u gradu Solikamsk, u Permskoj pokrajini Urala.[34]

Objašnjenja[uredi | uredi izvor]

Lavina[uredi | uredi izvor]

Originalno objašnjenje[uredi | uredi izvor]

Prvobitno popularna teorija po kojoj je lavina izazvala smrti planinara od tada je osporavana. Osvrćući se na senzacionalnu hipotezu o „Jetiju” (videti ispod), američki skeptik i autor Bendžamin Redford kao verovatniji sled događaja predlaže:

„da se grupa probudila uspaničeno (...) i pocepala sebi prolaz iz šatora jer je lavina ili prekrila ulaz u šator ili su se uplašili da će neposredno tada doći do lavine (...) (bolje imati popravljivu rupu na šatoru nego rizikovati da vas tone snega žive zakopaju u njemu). Slabo obučeni jer su do tada spavali, otrčali su u sigurnost obližnje šume gde bi drveće pomoglo i usporilo nadolazeći sneg. U tami noći su se razdvojili u dve ili tri grupe; jedna grupa je napravila vatru (stoga nagorele šake) a drugi su pokušali da se vrate do šatora po svoju odeću jer je opasnost izgleda prošla. Bilo je prehladno i svi su se smrzli do smrti pre nego što su uspeli da lociraju šator u mraku. U nekom trenutku nešto od odeće je možda pronađeno ili uzeto sa mrtvih, u svakom slučaju grupu od četvoro planinara čija su tela najozbiljnije oštećena je uhvatila lavina i zatrpala ispod četiri metra snega (više nego dovoljno da objasni neizvesnu prirodnu silu koju je opisao lekar). Dubininin jezik su verovatno uklonili lešinari i obični predatori.”[35]

Dokazi kontradiktorni teoriji lavine uključuju:[36][37]

  • Na lokaciji tragedije nisu pronađeni očigledni znakovi da se tu dogodila lavina. Lavina bi ostavila određene tragove i raznela ostatke zahvaćenih stvari preko širokog područja. Tela pronađena u prvih mesec dana od dana tragedije bila su prekrivena veoma malim slojem snega, u slučaju da se desila lavina dovoljno snažna da odnese drugu grupu, ova tela bi takođe bila odneta; ovo bi izazvalo ozbiljnije i drugačije povrede i usput oštetilo drveće uz ivicu šume.
  • Preko 100 ekspedicija je održano u regionu posle tragičnog događaja i ni jedna nikada nije prijavila uslove koji bi potencijalno stvorili lavinu. Proučavanje oblasti korišćenjem savremene fizike o terenu, pokazalo je da lokacija ima vrlo male šanse za stvaranje takve lavine. „Opasni uslovi” pronađeni u drugoj obližnjoj oblasti (koja je imala znatno strmije nagibe i ispuste) su primećeni u aprilu i maju, kada su se zimski snegovi topili. Tokom februara, kada se tragedija dogodila, ovakvi uslovi nisu postojali.
  • Analiza terena, padine i nagiba ukazuje da bi čak i u slučaju postojanja tako specifične lavine koja ispunjava sve uslove kritika, njena putanja zaobišla šator. Šator se srušio bočno ali ne i horizontalno.
  • Djatlov je bio iskusan skijaš a puno stariji Zolotarjov se spremao za Master sertifikat skijaškog instruktora i planinara. Verovatnoća da bi neko od njih dvojice kampovao na bilo kom mestu potencijalne lavine je izuzetno mala.
  • Otisci stopala koji vode od šatora protivrečni su osobi, još više grupi od devetoro ljudi, koja uspaničeno trči od stvarne ili umišljene opasnosti. Svi otisci koji vode od šatora u smeru šume su dosledni otiscima pojedinaca koji šetaju normalnom brzinom.

Ponovljena istraga 2015. godine[uredi | uredi izvor]

Na zahtev porodica preminulih, kvalifikovani istražitelji sa Istražnog komiteta Ruske federacije (ICRF) su u periodu od 2015. do 2019. godine pregledali dokaze istrage iz 1959. godine i podržali teoriju lavine, dodavši pritom dosta značajnih detalja. Pre svega, istražitelji (od kojih je jedan iskusan alpinista) su potvrdili da su vremeneske prilike tragične noći bile veoma loše i uključivale vetar brzine 20-30 metara u sekundi koji je dostizao silu uragana, snežnu oluju i temeperature vrednosti i do −40 °C. Ove faktore nisu uzeli u obzir istražitelji iz 1959. godine koji su na mesto tragedije došli tri nedelje kasnije, kada se vreme znatno poboljšalo, a bilo kakvi ostaci proklizavanja snega izravnali i zatrpali svežim snežnim padavinama. Loše vreme je odigralo ključnu ulogu u događajima te noći, koja je rekonstruisana na sledeći način:[38][39]

  • Grupa 1. februara dolazi na Mrtvu planinu gde podiže veliki šator za devetoro ljudi na otvorenoj padini bez ikakvih prirodnih prepreka poput šuma. Na dan tragedije i tokom dana koji su joj prethodili konstantno je padao veliki sneg, praćen snažnim vetrovima i mrazom.
  • Grupa prolaskom kroz sneg na padini i ukopavanjem šatora u sneg slabi snežnu podlogu. Tokom noći, polje snega iznad šatora počinje polako da klizi pod težinom novog snega, pritom postepeno gurajući šatorsko platno, počevši od ulaza u šator. Grupa se budi i otpočinje evakuaciju u panici, a samo neki članovi uspevaju da obuku toplu odeću. Kako je ulaz zatrpan, grupa beži kroz rupu iscepanu u šatorskom platnu i spušta se niz padinu u potrazi za bezbednim mestom koje bi poslužilo kao zaklon od lavine samo 1500 metara niže, na ivici šume.
  • Usled toga što su neki članovi delimično obučeni, grupa se razdvaja. Dva člana grupe, obučena samo u donji veš i pidžamu, pronađena su kod drveta sibirskog bora, blizu logorske vatre. Njihova tela su pronađena prva i potvrđeno je da su umrli od hipotermije.
  • Tri planinara, uključujući Djatlova, pokušala su uspon nazad do šatora, verovatno kako bi uzeli vreće za spavanje. Bili su bolje obučeni od prva dva člana, mada takođe slabo i bez potpune obuće. Njihova tela su pronađena na različitim mestima udaljenim 300-600 metara od logorske vatre, u položajima koji ukazuju da su pali od umora tokom pokušaja uspona kroz duboki sneg po izuzetno hladnom vremenu.
  • Preostala četiri člana, toplo obučena i obuvena, su izgleda pokušavala da nađu ili naprave bolje kamp mesto u šumi, dalje niz padinu. Njihova tela su pronađena samo 70 metara od logorske vatre ispod nekoliko metara snega i sa povredama koje nagoveštavaju da su upali u snežnu rupu formiranu iznad potoka. Ova tela su pronađena tek nakon dva meseca.

Prema ICRF istražiteljima, faktori koji su doprineli tragediji su bili izuzetno loše vreme i manjak iskustva vođe grupe u takvim uslovima, što je dovelo do odabira opasnog mesta za podizanje kampa. Posle snežnog nanosa i napuštanja šatora, članovi grupe prave drugu grešku time što se odvajaju, umesto da ostanu zajedno i naprave privremeni kamp niže u šumi kako bi probali da prežive noć. Nemar istražitelja 1959. doprineo je tome da njihov izveštaj stvori više pitanja nego odgovora i pokrene brojne teorije zavere.[39][40]

Katabatički vetrovi[uredi | uredi izvor]

Švedsko-ruska ekspedicija je 2019. godine posetila lokaciju tragedije i posle istraživanja predložila snažan katabatički vetar kao verovatno objašnjenje nesreće.[41] Katabatički vetrovi su donekle retka pojava i mogu biti veoma žestoki. Bili su umešani u slučaj iz 1978. na planini Anaris, u Švedskoj, kada je poginulo osam planinara a jedan je ozbiljno povređen neposredno posle pojave katabatičkog vetra. Prema ekspedicji, topografija ovih lokacija je primetno veoma slična.[41]

Iznenadan katabatički vetar bi onemogućio ostajanje u šatoru i najracionalniji redosled postupaka bio bi da planinari prekriju šator snegom a zatim potraže zaklon među drvećem.[41] Takođe, na vrhu šatora je ostala uključena lampa, verovatno namerno ostavljena kako bi planinari pronašli svoj put nazad do šatora kada se vetrovi smire. Ekspedicija je iznela teoriju po kojoj je grupa planinara napravila dva bivak skloništa, od kojih se jedno srušilo, ostavljajući tako četiri planinara zatrpana i nanoseći im konstatovane teške povrede.[41]

Infrazvuk[uredi | uredi izvor]

Druga hipoteza, popularizovana Doni Ajkarovom knjigom Mrtva planina iz 2013. godine, govori da je vetar oko planine stvorio redak fenomen pod nazivom Karmanova vrtložna ulica, koji može da proizvede infrazvuk sposoban da izazove napade panike kod ljudi.[42][43] Prema Ajkarovoj teoriji, prelazak vetra preko vrha planine generisao je infrazvuk odgovoran za izazivanje fizičke nelagodnosti i psihičke teskobe kod planinara.[42] Ajkar tvrdi da su se, zbog svoje panike, planinari osećali prisiljeno da na bilo koji način napuste šator i pobegnu niz padinu. U vreme kada su već uznapredovali dalje niz padinu, našli bi se van putanje infrazvuka i došli sebi, ali zbog mraka ne bi mogli da se vrate nazad do svog skloništa.[42] Ozbiljne povrede prisutne kod tri žrtve su posledica pada preko ivice jaruge u mraku i udara o kamenje na dnu.

Vojni testovi[uredi | uredi izvor]

Postoje nagađanja da se lokacija kampa našla na putanji sovjetske vežbe padobranskih mina. Ova teorija nalaže da su planinari, probuđeni glasnim eksplozijama, uspaničeni i slabo obučeni pobegli iz šatora, posle čega nisu mogli da se vrate nazad po svoje stvari. Nakon što su se neki članovi smrzli do smrti u pokušaju da podnesu bombardovanje, drugi su konfiskovali njihovu odeću samo da bi ih fatalno povredili naknadni potresi padobranskih mina. Postoje zapisi o testiranju padobranskih mina od strane sovjetske vojske u toj oblasti u okvirno vreme kada su planinari bili tamo.[44] Padobranske mine češće eksplodiraju dok su još uvek u vazduhu nego udarom o površinu zemlje, izazivajući pritom specifične povrede slične onima koje su pretrpeli planinari: teške unutrašnje povrede sa uporedivo manje spoljašnjih rana. Teorija se poklapa sa prijavljenim opažanjima užarenih, narandžastih sfera koje plutaju ili padaju preko neba u opštoj blizini planinara koje su oni navodno i fotografisali,[45] a koje su potencijalno vojne letelice ili padobranske mine u padu. Ova teorija (kao i mnoge druge) koristi divljač da objasni Dubinine povrede.[46] Neki nagađaju da je telima neprirodno rukovano posle smrti usled karakterističnih tragova mrtvačkih mrlja otkrivenih tokom obdukcije, kao i opekotina na koži i kosi. Fotografije šatora navodno pokazuju da je šator neispravno podignut, nešto što bi se teško desilo iskusnim planinarima.[47]

Slična teorija navodi testiranje radiološkog oružja i delom je bazirana na otkriću radioaktivne materije na nekim komadima odeće ali i tome da opis tela od strane rođaka pominje narandžastu kožu i sedu kosu. Međutim, disperzija radioaktivne materije bi uticala na sve planinare i opremu a ne samo na neke, a promenu boje kože i kose može objasniti prirodni proces mumifikacije koji se odigrao tokom tri meseca izloženosti tela hladnoći i vetrovima. Osim toga, prvobitna zabrana pristupa dokumentima o nestanku grupe od strane Sovjetskih vlasti se ponekad pominje kao dokaz prikrivanja istine, ali je prikrivanje informacija o unutrašnjim incidentima zemlje bilo standardna procedura u Sovjetskom Savezu i stoga daleko od neobičnog. Do kraja 1980-ih, pristup svim dokumentima slučaja Djatlov je otvoren.[48]

Paradoksalno skidanje[uredi | uredi izvor]

Časopis Internacionalni naučni Njujork tajms (International Science Times) je predložio da su smrti posledica hipotermije, koja može da izazove ponašanje poznato kao paradoksalno skidanje pri kom žrtve hipotermije skidaju svoju odeću sa sebe kao reakciju na prividno osećanje goruće toplote.[49] Neosporna je činjenica da je šest od devet planinara umrlo od hipotermije. Međutim, čini se da su ostali iz grupe pribavili dodatnu odeću (sa onih koji su već preminuli), što ukazuje da su bili dovoljno bistrog uma da pokušaju da obuku što više slojeva.

Drugo[uredi | uredi izvor]

Kit Mekloski, višegodišnji istraživač ove tragedije i učesnik nekoliko televizijskih dokumentaraca na ovu temu, otputovao je do prolaza Djatlov 2015. godine sa Jurijem Kuncevičem iz Fondacije Djatlov i grupom. U Djatlov prolazu primetio je:

  • Postojanje velikih odstupanja za navedena rastojanja između dve moguće lokacije skloništa gde su pronađeni Dubinina, Kolevatov, Zolotarjov i Tibo-Brinjolj. Jedna lokacija je otprilike 80-100 metara udaljena od borovog drveta gde su pronađena tela Dorošenka i Krivonišenka a druga predložena lokacija je toliko blizu drveta da je bilo ko iz skloništa mogao da se obrati članovima grupe kod drveta bez podizanja tona kako bi ga čuli. Druga lokacija takođe ima kamen u potoku gde je Dubininino telo pronađeno i verovatnija je od dve predložene. Međutim, od dve navedene lokacije, druga predložena lokacija ima sličniju topografiju lokaciji sa fotografija napravljenih tokom istrage 1959. godine.[50]
  • Lokacija šatora blizu grebena je bila preblizu bočne strane grebena da bi se nataložila značajna količina snega i izazvala lavinu. Pritom, vetar koji pretežno duva preko grebena je duvao u takvom smeru da odnosi sneg sa ivice grebena na strani gde je šator bio. Ovo je smanjilo bilo kakvo taloženje snega koje bi izazvalo lavinu. Ovaj detalj o manjku snega na vrhu i pri vrhu grebena je istakao Sergej Sogrin 2010. godine.[51]

Mekloski je takođe primetio:

  • Evgenije Okišev (šef Leva Ivanova i zamenik šefa istražnog odeljenja tužilaštva sverdlovske oblasti), još uvek je bio živ 2015. i dao je intervju bivšem tužiocu iz Kemerova, Leonidu Proškinu, u kom je izjavio da priprema još jedan put do prolaza kako bi u potpunosti istražio čudne smrti poslednja četiri tela. Neposredno tada je zamenik generalnog tužioca, Urakov, došao iz Moskve i naredio zatvaranje slučaja.[52]
  • Evgenije Okišev je u svom intervjuu sa Leonidom Proškinom izjavio kako je Klinov, šef sverdlovskog tužilaštva, bio prisutan na prvim obdukcijama u mrtvačnici i tamo proveo tri dana, što je Okišev smatrao vrlo neobičnim i jedinom situacijom kada se ovo, po njegovom iskustvu, desilo.[52]

Doni Ajkar, istraživač tragedije i autor dokumentarca o njoj, procenio je nekoliko drugih teorija koje su smatrane malo verovatnim ili su bile odbačene:[48]

  • Napali su ih pripadnici naroda Mansi ili drugih lokalnih plemena.
Za lokalna plemena se znalo da su mirna i nije bilo dokaza da je iko prilazio šatoru.
  • Napala ih je i jurila divljač.
Nije bilo tragova životinja i grupa ne bi napustila relativnu bezbednost šatora.
  • Veoma jaki vetrovi su odneli jednog člana a ostali su pokušali da ga spasu.
Velika iskusna grupa se ne bi tako ponašala, a vetrovi dovoljno jaki da odnesu ljude bi odneli i šator.
  • Rasprava, verovatno vezana za interakciju intimne prirode koja bi ostavila neke od njih delimično obučenim, dovela je do nasilne svađe.
Ajkar ističe da je „verovatnoća ovoga veoma mala. Po svim nagoveštajima, grupa je bila vrlo složna a seksualna napetost ograničena na platonsko flertovanje i simpatije. Narkotici nisu bili prisutni a jedini pronađen alkohol je bila netaknuta mala bočica medicinskog alkohola. Grupa se čak zaklela da neće pušiti cigarete tokom ekspedicije.” Osim toga, tuča ne bi ostavila ogromne povrede koje je jedno telo pretrpelo.

U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]

  • Masovno interesovanje u Rusiju je oživelo 90-ih godina povodom romana Anatolija Gušina iz 1990. pod nazivom Cena državnih tajni je devet života (Cena gostaйnы – devяtь žizneй).[traži se izvor]
  • Regionalna televizijska kuća je 2000. napravila dokumentarni film, ispraćen je novelom u stilu akademskog časopisa baziranoj na fiktivnoj verziji tragedije 2005.[traži se izvor]
  • Ruski bend Kauan je 2015. objavio album Sorni Nai, album pokušava da rekonstruiše događaje koji su doveli do tragedije.[53]
  • Slučaj je dobio veću pažnju u masovnim medijima izvan Rusije od 2010. godine.[traži se izvor]
  • Tragedija prolaza Djatlov (poznato i kao Đavolji Prolaz) je film u režiji Renija Harlina, izašao je 28. februara 2013. u Rusiji i 23. avgusta 2013. u SAD-u. Prati pet američkih studenata dok ponavljaju korake žrtvi, ali kao fiktivno delo unosi nekoliko promena pri opisu originalnih događaja, na primer - izvrće imena žrtava.[54]
  • Tragični slučaj je važan element romana Grad prognanih iz 2012. autora Aleka Nevala-Lija.[55]
  • Russia's Mystery Files: Epizoda 2 – Tragedija prolaza Djatlov, 28. novembar 2014, Nacionalna Geografija.[56]
  • Specijal Diskaveri kanala iz 2014. pod nazivom „Ruski jeti: Ubica živi” navodno ispituje tragediju u kontekstu postojanja mita o Jetiju.[57]
  • Poljska horor video-igra Kholat iz 2015. inspirisana je tragedijom na Mrtvoj Planini, u njoj igrač odlazi do prolaza Djatlov kako bi ispratio korake izgubljene ekspedicije i počinje da otkriva „pravi uzrok” smrti planinara[58]

Beleške[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Krivonišenkovo ime je bilo Georgij, ali su ga prijatelji zvali „Jura”
  2. ^ Ajkar navodi 5. jun 1935. kao datum rođenja Tibo-Brinjolja, dok vebsajt referenci Djatlovog prolaza navodi da je rođen 8. jula.[5] Podaci sa Ancestry.com navode datum 5. jul na osnovu grobnih podataka; moguće je da je Ajkarov datum 5. jun greška za datum 5. jul.
  3. ^ Zolotarjovljevo pravo ime je Semjon, ali je iz nepoznatih razloga tražio da ga zovu „Saša” i zbog toga se pod imenom Aleksandar pojavljuje u mnogim memoarima, dokumentima i studijama. Keith 2013, Ch. "The Dyatlov group and Mount Otorten"

Vidi još[uredi | uredi izvor]

  • Tragedija prolaza Čivruaj, manje poznata tragedija iz 1973, takođe obuhvata misterioznu smrt grupe istraživača u divljini Rusije tokom Sovjetske ere.
  • Petorica okruga Juba, poznato kao „Američki prolaz Djatlov”, tragedija je iz 1978. u kojoj su petorica muškaraca misteriozno umrla ili nestala pri povratku sa svoje košarkaške utakmice u okrugu Juba, Kalifornija.
  • Spisak nerešenih smrti

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Eicher 2013, str. 31.
  2. ^ a b Eicher 2013, str. 32.
  3. ^ a b v g d đ e Eichar 2013, str. 265.
  4. ^ „Autopsy report of Dubinina”. 
  5. ^ „Nikolai Vladimirovich Thibeaux-Brignolles (Kolya)”. Dyatlov-Pass. Arhivirano iz originala 27. 2. 2018. g. Pristupljeno 1. 11. 2017. 
  6. ^ Eichar 2013, str. 266.
  7. ^ Darья Kezina (27. 4. 2013). „Umer posledniй dяtlovec”. Rossiyskaya Gazeta. Pristupljeno 27. 4. 2013. 
  8. ^ Eichar 2013, str. 90.
  9. ^ „Yuri Yudin”. The Telegraph. 29. 1. 2013. Pristupljeno 1. 11. 2017. 
  10. ^ Eichar 2013, str. 143.
  11. ^ Eichar 2013, str. 34.
  12. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Osadchuk, Svetlana (19. 2. 2008). „Mysterious Deaths of 9 Skiers Still Unresolved”. St. Petersburg Times. Arhivirano iz originala 26. 2. 2008. g. Pristupljeno 22. 1. 2016. 
  13. ^ Mead, Derek (5. 9. 2017). „Russia's Dyatlov Pass Incident, the Strangest Unsolved Mystery of the Last Century”. Vice. Pristupljeno 1. 11. 2017. 
  14. ^ a b v „The Documentary Podcast: The Dyatlov Pass mystery”. BBC (na jeziku: engleski). Pristupljeno 19. 7. 2019. 
  15. ^ Anderson, Launton (9. 1. 2019). Death of Nine: The Dyatlov Pass Mystery. ASIN B07MSFVWS5. 
  16. ^ Eichar 2013, str. 221.
  17. ^ Eichar 2013, str. 221, 262.
  18. ^ „Akt issledovaniя trupa Dubininoй – hibinaud”. google.com. Arhivirano iz originala 07. 04. 2019. g. Pristupljeno 01. 05. 2020. 
  19. ^ „Autopsy report of Zolotaryov”. 
  20. ^ „Autopsy report of Kolevatov”. 
  21. ^ Ash, Lucy (1. 12. 2019). „There were nine...”. BBC News. Pristupljeno 1. 1. 2020. 
  22. ^ a b Guщin Anatoliй. Cena gostaйnы – devяtь žizneй, izd-vo "Uralьskiй rabočiй", Sverdlovsk, 1990 (Anatoly, Gushchin. The price of state secrets is nine lives, Izdatelstvo "Uralskyi Rabochyi", Sverdlovsk, 1990).
  23. ^ Gusel'nikov, Alexey (16. 5. 2018). Эkspertiza DNK: v mogile dяtlovca Semena Zolotareva zahoronen drugoй čelovek. URA.RU (na jeziku: ruski). Pristupljeno 7. 6. 2018. 
  24. ^ Mistika i taйnы perevala Dяtlova: Pohože, budto Semena Zolotareva pereehal avtomobilь. Komsomolskaya Pravda (na jeziku: ruski). 5. 6. 2018. Pristupljeno 7. 6. 2018. 
  25. ^ Taйna perevala Dяtlova: DNK-эkspertiza otricaet rodstvo predpolagaemogo Semena Zolotareva s ego plemяnniceй. Komsomolskaya Pravda (na jeziku: ruski). 7. 6. 2018. Pristupljeno 7. 6. 2018. 
  26. ^ „Russia reopens investigation into 60-year-old Dyatlov Pass mystery”. cnn.com. 5. 2. 2019. 
  27. ^ "I was 12 at that time, but I do remember the deep resonance that the accident had with the public, despite the authorities' efforts to keep relatives and investigators silent," said Yury Kuntsevich, head of the Yekaterinburg-based Dyatlov Foundation, which is trying to unravel the mystery.
  28. ^ 1967 (Yarovoi, Yuri: Of the Highest Degree of Complexity, Sredneuralskoye knizhnoye izdatelstvo, Sverdlovsk, 1967)[nepouzdan izvor?]
  29. ^ Ivanov Lev: "Taйna ognennыh šarov", "Leninskiй putь", Kustanaй, 22–24 noяbrя 1990 g. (Ivanov, Lev: "Enigma of the fire balls", Leninskyi Put, Kustanai, Nov 22–24 1990)
  30. ^ Eichar 2013, str. 229.
  31. ^ Anna, Matveeva. "Pereval Dяtlova", "Ural" N12-2000, Ekaterinburg (Anna, Matveyeva. "Dyatlov pass", "Ural"#12-2000, Ekaterinburg)
  32. ^ Pereval Dяtlova: forum po issledovaniю gibeli turgruppы I. Dяtlova [Dyatlov Pass: Forum Research death Dyatlova tour group I]. Pereval 1959 (na jeziku: ruski). RU: Forum 24. Pristupljeno 27. 12. 2012. 
  33. ^ Obщaя informaciя. Celi i zadači fonda.. Obщestvennый fond "Pamяti gruppы Dяtlova" (na jeziku: ruski). 17. 3. 2012. Pristupljeno 7. 6. 2018. 
  34. ^ Butler, Phil (22. 7. 2016). „1959 Dyatlov Pass Tragedy May Have Been a KGB Experiment”. Our Russia. Arhivirano iz originala 13. 01. 2021. g. Pristupljeno 31. 10. 2017. 
  35. ^ Korbus, Jason; Nelson, Bobby (jun 2014). „SFR 291: The Russian Yeti of Dyatlov Pass w/ Benjamin Radford”. Strange Frequency Radio. Arhivirano iz originala 5. 9. 2014. g. Pristupljeno 19. 9. 2015. 
  36. ^ „Dyatlov Pass – Some Answers”. Curious World. Curious Britannia Ltd. Arhivirano iz originala 4. 10. 2012. g. Pristupljeno 1. 9. 2012. 
  37. ^ Dunning, Brian. "Skeptoid #108: Mystery at Dyatlov Pass". Pristupljeno 1. 9. 2012.
  38. ^ „«My opinion is that there are no mysteries in the case of the death of Dyatlov group»”. Dyatlov Pass (na jeziku: engleski). Pristupljeno 24. 2. 2020. 
  39. ^ a b „Criminalist Shkryabach conclusion”. Dyatlov Pass (na jeziku: engleski). Pristupljeno 24. 2. 2020. 
  40. ^ Kriminalistы SKR raskrыli taйnu gibeli gruppы Dяtlova. www.mk.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 11. 3. 2019. 
  41. ^ a b v g „The Swedish-Russian Dyatlov Expedition 2019”. dyatlovpass.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 19. 4. 2019. 
  42. ^ a b v Eichar 2013, str. 246–9.
  43. ^ Zasky, Jason (1. 2. 2014). „Return to Dead Mountain”. Failure magazine. Pristupljeno 29. 6. 2014. 
  44. ^ McCloskey 2013.
  45. ^ Laurén, Anna-Lena (13. 10. 2019). „Mysteriet i Ural gäckar än i dag”Neophodna novčana pretplata. Hufvudstadsbladet (na jeziku: Swedish). Helsingfors. str. 24—28. 
  46. ^ "Dead Mountain: The Untold Story Of The Dyatlov Pass Incident." Publishers Weekly 260.32 (2013): 46. Business Source Elite. Web. 30 Oct. 2015.
  47. ^ Nat Geo. „Russia's Mystery Files”. National Geographic Wild. Pristupljeno 14. 12. 2014. 
  48. ^ a b Dyatlov Pass: A Mystery Solved?, Spiked
  49. ^ Smith, Anthony (1. 8. 2012). „Dyatlov Pass Explained: How Science Could Solve Russia's Most Terrifying Unsolved Mystery”. International Science Times. iScienceTimes. Arhivirano iz originala 18. 1. 2018. g. 
  50. ^ McCloskey 2016, str. 52.
  51. ^ Sogrin, Sergey. "Was there any mystery in the Dyatlov Incident?". Uralsky Sledopyt. November 2010.
  52. ^ a b McCloskey 2016, str. 153–171.
  53. ^ „Which Records Sounded the Best (and Worst) in 2015?”. 2. 1. 2016. Pristupljeno 7. 5. 2018. 
  54. ^ „Dyatlov Pass Incident, The”. A Company Filmed Entertainment. Arhivirano iz originala 13. 01. 2021. g. Pristupljeno 2. 4. 2013. 
  55. ^ „City of Exiles”. Publishers Weekly. Pristupljeno 9. 2. 2013. 
  56. ^ „About Russia's Mystery Files Show – National Geographic Channel – UK”. National Geographic Channel – Videos, TV Shows & Photos – UK. 18. 10. 2017. 
  57. ^ „Discovery's Mountain of Mystery Mongering: The Mass Murdering Yeti – CSI”. www.csicop.org. septembar 2014. Pristupljeno 7. 5. 2018. 
  58. ^ „Kholat – an adventure-horror game inspired by true event known as Dyatlov Pass Incident”. kholat.com. Arhivirano iz originala 11. 04. 2015. g. Pristupljeno 01. 05. 2020. 

Citirana dela[uredi | uredi izvor]

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • McCloskey, Keith Journey to Dyatlov Pass: An Explanation of the Mystery (CreateSpace 24 October 2016, ISBN 978-1539583028)
  • McCloskey, Keith Mountain of the Dead: The Dyatlov Pass Incident (The History Press Ltd, 1 July 2013, ISBN 978-0-7524-9148-6)
  • Eichar, Donnie Dead Mountain: The True Story of the Dyatlov Pass Incident (Chronicle Books, October 22, 2013, ISBN 1-4521-1274-6)
  • Irina Lobatcheva, Vladislav Lobatchev, Amanda Bosworth Dyatlov Pass Keeps Its Secret (Parallel Worlds' Books, August 30, 2013)
  • Oss, Svetlana Don't Go There: The Mystery of Dyatlov Pass (CreateSpace Independent Publishing Platform Dec 2015 ISBN 978-1517755591)
  • Anderson, Launton Death of Nine: The Dyatlov Pass Mystery (KDP Print 9 January 2019, ISBN 978-0-578-44522-9)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Tragedija u Djatlovljevom prolazu na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Трагедија_у_Дјатловљевом_пролазу&oldid=27025918”