Tržište

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pijaca u Singapuru

Tržište čine svi odnosi ponude i tražnje koji se uspostavljaju radi razmene roba i usluga u određeno vreme i na određenom mestu.[1][2] Ponuda je količina određene robe koja se u određeno vreme, na određenom mestu i po određenoj ceni nudi kupcima. Tražnja je određena količina novca kojom se kupuje određena vrsta robe.

Društveno ekonomski odnosi između kupaca i prodavaca uspostavljaju se na tržištu, putem razmene. Značaj tržišta raste sa razvojem robne proizvodnje i danas je život nezamisliv bez tržišta. Razmena je faza društvene proizvodnje u kojoj se uspostavljaju odnosi između privrednih subjekata. Roba prelazi iz ruku proizvođača u ruke potrošača. Pojavni oblici razmene su naturalna razmena-trampa i robno-novčana razmena.

Definicija[uredi | uredi izvor]

U ekonomiji, tržište je koordinacioni mehanizam koji koristi cene za prenos informacija među ekonomskim subjektima (kao što su preduzeća, domaćinstva i pojedinci) za regulisanje proizvodnje i distribucije. U svom osnovnom članku iz 1937. „Priroda firme“, Ronald Kouz je napisao: „Ekonomista misli da je ekonomski sistem koordiniran mehanizmom cena .... u ekonomskoj teoriji otkrivamo da je raspodela faktora proizvodnje između različitih upotrebe određena mehanizam cena“.[3] [4]Stoga je upotreba mehanizma cena za prenos informacija najvažnija karakteristika tržišta. To je za razliku od firme, za koju je Kouz izjavio, da je „prepoznatljiva marka preduzeća nadsesija mehanizma cena“.[3]

Stoga, preduzeća i tržišta su dva suprotna oblika organizovanja proizvodnje; Kos je napisao:[3]

Izvan kompanije kretanje cena usmerava proizvodnju, koja se koordinira nizom razmenjivačkih transakcija na tržištu. Unutar kompanije ove tržišne transakcije se eliminišu i umesto komplikovane tržišne strukture sa razmenskim transakcijama prisutan je preduzetnik-koordinator, koji usmerava proizvodnju.

Postoje i drugi hibridni oblici mehanizama koordinacije, između hijerarhijske firme i tržišta za koordinaciju cena (npr. Globalni lanci vrednosti, poslovni poduhvati, zajedničko ulaganje i strateška udruživanja).

Razlozi za postojanje firmi ili drugih oblika koordinacionih mehanizama proizvodnje i distribucije uz tržište proučavaju se u literaturi „Teoriji kompanije”, sa različitim potpunim i nepotpunim teorijama ugovora koje pokušavaju da objasne postojanje firme. Nepotpune teorije ugovora koje se eksplicitno zasnivaju na ograničenoj racionalnosti dovode do troškova pisanja kompletnih ugovora. Takve teorije uključuju: ekonomije transakcionih troškova[5] Olivera Vilijamsona i teoriju rezidualnih prava[6] Grumsmana, Harta i Mura.

Dihotomija tržišnih firmi može se suprotstaviti odnosu između agenata koji obavljaju transakcije. Iako je na tržištu odnos kratkoročan i ograničen na ugovor, u slučaju firmi i drugih mehanizama koordinacije on traje duže.[7]

U savremenom svetu mnoge ekonomske aktivnosti se odvijaju putem dekreta, a ne putem tržišta. Lafontajn i Slajd (2007) procenjuju, da je SAD ukupna dodata vrednost u transakcijama unutar preduzeća jednaka ukupnoj dodatoj vrednosti svih tržišnih transakcija.[8] Slično tome, 80% svetske trgovine odvija se u okviru Globalnih lanaca vrednosti (procena iz 2012. godine), dok je 33% (procena iz 1996. godine) trgovina unutar preduzeća.[9][10] Gotovo 50% američkog uvoza i 30% izvoza odvija se unutar firmi.[11] Dok su Rajan i Zingales (1998) otkrili da u 43 zemlje dve trećine rasta dodate vrednosti između 1980-90 dolazi od povećanja veličine preduzeća.[12]

Temeljne tržišne strukture[uredi | uredi izvor]

Savršena konkurencija[uredi | uredi izvor]

Savršeno konkurentno tržište je tržište na kojem sve kompanije proizvode identične proizvode, a svaka je kompanija tako mala da njen izbor nivoa proizvodnje ne utiče na celu industriju.

Ulazak na takva tržišta je lak, ako se ukaže prilika za ostvarivanjem profita. Takođe, ako počnu da gube novac izlazak je lak.

Pretpostavke savršene konkurencije su:

  • preuzimanje cena,
  • homogenost proizvoda,
  • slobodan ulaz i izlaz.

Preuzimanje cena: Na tržištu konkurišu mnoga preduzeća, te se svaka kompanija za svaki svoj proizvod susreće s većim brojem direktnih konkurenata. Budući da prodaja svake pojedinačne kompanije čini samo manji deo tržišta, njene odluke nemaju nikakvog uticaja na cene na tržištu. Stoga svaka kompanija preuzima tržišne cene kao zadate. Dakle, na savršeno konkurentskim tržištima pojedinačne kompanije su preuzimatelji cena.

Preuzimatelj cena je kompanija koja nema nikakvog uticaja na tržišne cene, te stoga uzima tržišne cene kao zadate.

Homogenost proizvoda: Do preuzimanja cena najčešće dolazi na tržištima gde kompanije prodaju identične ili gotovo identične proizvode. Kad su proizvodi svih kompanija na tržištu savršeno zamenjivi, tj. kad su homogeni, nijedna kompanija ne može podići cene svog proizvoda iznad konkurencije a da joj znatno ne opadne prodaja.

Većina poljoprivrednih proizvoda je homogena (kukuruz, pšenica, ječam...), kao i nafta, benzin, sirovine poput bakra, željeza, drva, pamuka i slično. Ekonomisti takve homogene proizvode nazivaju robama. Sve ove robe imaju ista svojstva, te ako se neka kompanija odluči da podigne cenu, prodaja će joj opasti.

Slobodan ulaz i izlaz je situacija u kojoj ne postoje ograničenja u vidu posebnih troškova koji bi kompaniji otežali ulaz (izlaz) u neku industriju. Kupci mogu lako da zamene jednog dobavljača drugim, a dobavljači mogu neometano da izlaze i ulaze na tržište. Radi se o ulasku na tržišta u koja pridošlica ne mora ulagati velika sredstva, tako da joj je i izlazak ako počne gubiti novac lagan.

Budući da je pojedinačna konkurentna kompanija preuzimatelj cena, kriva potražnje D s kojom se suočava data je ravnom crtom. Kad se pojedinačna kompanija suoči s vodoravnom krivom potražnje, to znači da može prodati dodatnu jedinicu proizvoda bez spuštanja cena. Dodatna jedinica proizvoda povećava ukupne prihode kompanije za iznos koji je jednak ceni.

Kriva potražnje (D) s kojom se pojedinačna kompanija suočava na konkurentnom tržištu predstavlja istovremeno kompanijiju krivu prosečnog i graničnog prihoda. Uzduž krive potražnje, granični prihod, prosečni prihod i cena imaju iste vrednosti.

D = P = AR = MR

Savršeno konkurentna kompanija treba da izabere nivo proizvodnje pri kome je granični trošak jednak ceni: MC(q) = MR = P. Uslov za maksimizovanje profita glasi: Granični prihod (MR) je jednak graničnom trošku (MC) u tački u kojoj kriva graničnog troška raste. Cena (P) mora biti jednaka ili veća od minimalnog prosečnog varijabilnog troška (AVC).

P ≥ AVC

Pravilo o nivou proizvodnje: ako kompanija proizvodi, to bi trebalo biti na nivou na kome je granični prihod jednak graničnom trošku. U kratkom roku preduzeće ostvaruje ekstraprofit. Kompanija može poslovati s kratkoročnim gubitkom, jer očekuje da će zaraditi profit u budućnosti kad cena njenog proizvoda poraste ili trošak proizvodnje padne. U kratkom roku dozvoljava se poduzeću da posluje i sa gubitkom u visini FC. Sve dok je tržišna cena P ≥ AVC preduzeće treba da nastavi s proizvodnjom.

Pravilo zatvaranja: kompanija treba da zatvori pogone kad je cena njenog proizvoda uz nivo proizvodnje pri kome se maksimizuje profit manja od prosečnog ekonomskog troška, odnosno prosečnog varijabilnog troška AVC. Da bi se maksimizovao profit potrebno je ispuniti 2 uslova:

1. MR = MC → nužni uslov

Π = TR – TC
dП / dQ = 0
dTR / dQ – dTC / dQ = 0
dTR / dQ = dTC / dQ

Kako je dTR / dQ = MR, i dTC / dQ = MC

Sledi da je: max (TR-TC) u tačci (Q) gde je MR = MC

Obrazac MC = MR ima opšte značenje u području maksimalizacije profita i primenjuje se pri određivanju tačke ravnoteže u svim tržišnim stanjima.

2. (nagib MR) < (nagib MC) → dozvoljen uslov

d2П / dQ2 = d2TR / dQ2 – d2TC/dQ2
d2П / dQ2 < 0
d2TR / dQ2 – d2TC / dQ2 < 0
d2TR / dQ2 < d2TC / dQ2
  • Ako je MC < MR ukupni se profit nije maksimizovao i preduzeću se isplati da poveća proizvodnju
  • Ako je MC > MR nivo ukupnog profita se smanjuje i poduzeću se isplati da smanji proizvodnju
  • Ako je MC = MR kratkoročni se profiti maksimizuju.

Kako je u savršenoj konkurenciji granični prihod MR jedna ceni P, to znači da će preduzeće maksimizovati profit pri onoj količini proizvodnje kod koje su granični troškovi jednaki ceni MC = P

Uslov maksimizacije profita konkurentnog preduzeća u dugom roku:

p = LRMC, u delu gde LRMC raste
p ≥ LRATC
  • U dugom roku nema fiksnih činilaca proizvodnje → te nema ni fiksnih troškova.
  • U dugom roku, svi su troškovi varijabilni → preduzeće može sve proizvodne inpute prilagođavati zahtevima proizvodnje.
  • Radi povećanja outputa, preduzeće proširuje svoje kapacitete i zapošljava više proizvodnih činitelja.

U dugom roku nivo proizvodnje konkurentne kompanije koja maksimizuje profit trebala bi se nalaziti u tački u kojoj su dugoročni granični troškovi (LRMC) jednaki ceni (P).

Za razliku od kratkog roka, u dugom roku poduzeće ne ostvaruje ekstra profit, već samo normalan profit:

  • zbog slobodnog ulaska/izlaska iz grane, poduzeća privučena ekstra profitom ulaze u granu
  • kriva agregatne ponude pomiče se udesno, što uzrokuje pad cena na tržištu
  • pad cene postupno smanjuje ekstra profit i svodi ga na nivo normalnog profita.

Uz pretpostavku zadovoljenja uslova maksimizacije profita konkurentnog poduzeća dugog roka (p = LRMC; p≥LRATC):

  • ravnoteža preduzeća dugog roka ujedno je i ravnoteža kratkog roka:
p = MR = AR = d = LRMC = LRATC = SRMC = SRATC
  • ravnoteža preduzeća je i najniža tačka krive LRATC, što znači da nema rasipanja resursa
  • ravnoteža preduzeća je i optimalni nivo proizvodnje dugog roka (ekonomija/disekonomija količine)

Nesavršena (nepotpuna) konkurencija[uredi | uredi izvor]

Nepotpuna konkurencija je takvo stanje na tržištu u kojem postoji jedan ili više subjekt koji mogu uticati na formiranje cena i količina koje se nude ili traže. Poledice tog stanja su:

  • previsoke cene
  • manja potrošnja
  • visoki trškovi
  • manja efikasnost

Tržište nepotpune konkurencije je ono gde:

  • Postoji mogućnost da cene određuju kako ponuda tako i potražnja. Pretpostavka te mogućnosti je ograničeni broj privrednih subjekata.
  • Privredni subjekti na tržištu nesavršene konkurencije su formirači cena. U svojoj poslovnoj politici se rukovode određivanjem cena i količina.
  • Postoji veća ili manja ograničenost ulaska i izlaska drugih privrednih subjekata u granu.
  • Za razliku od savršeno konkurentnih poduzeća čija je kriva potražnje vodoravna kriva potražnje poduzeća u nepotpunoj konkurenciji je negativnog nagiba.

U nepotpunoj konkurenciji postoji snažna državna intervencija u ekonomske precese. Država može poticati potpunu konkurenciju pomoću protivmonopolistčkog zakonodavstva.

Vrste nesavršene konkurencije[uredi | uredi izvor]

Monopol[uredi | uredi izvor]

Oblik nesavršene konkurencije gde celokupnu ponudu kontroliše samo jedno poduzeće. Javlja se u proizvodnji onih dobara i usluga koji nemaju svojih supstituta. Javlja se u onim privrednim granama u kojima je ulazak konkurentima veoma otežan ili onemogućen.

Izvor monopolske moći[uredi | uredi izvor]

Do pojave monopola mogu dovesti brojni razlozi:

  • Nadzor nad sirovinama – čest slučaj u nekim granama industrije. Tako, preduzeće koje ima nadzor nad nekom rudom, npr boksitom, može postati monoploista u proizvodnji aluminijuma.
  • Vlasništvo nad patentima – poduzeće koje ima patent za proizvodnju, npr. specifičnih mašina, može postati jedini proizvođač tih dobara
  • Politika cena – često, poduzeće koje prvo započne s proizvodnjom nekog dobra, vođenjem politike cena onemogućuje konkurente i postaje monopolista
  • Prirodni monopol – prirodni monopol imaju poduzeća čiji AC snažno padaju s povećanjem proizvodnje zbog velike ekonomije opsega, te takvo preduzeće može da proizvodi ukupnu proizvodnju grane delotvornije nego što bi to učinila mnoga poduzeća zajedno. To je čest primer u distribuciji

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Borden, Neil. „The Concept of the Marketing Mix” (PDF). Suman Thapa. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  2. ^ Borden, Neil H. (1965). „The Concept of the Marketing Mix”. Ur.: Schwartz, George. Science in marketing. Wiley marketing series. Wiley. str. 286ff. Pristupljeno 4. 11. 2013. 
  3. ^ a b v Coase, Ronald (1937). „The Nature of the Firm”. Economica. Blackwell Publishing. 4 (16): 386—405. JSTOR 2626876. doi:10.1111/j.1468-0335.1937.tb00002.x. 
  4. ^ Enciklopedija Britanika. Beograd. 2005. str. 92. ISBN 86-331-2119-0. 
  5. ^ Williamson, Oliver E. (1989). „3: Transaction Cost Economies”. Handbook of Industrial Organization. 1. Elsevier. str. 135—182. ISBN 9780444704344. doi:10.1016/S1573-448X(89)01006-X. 
  6. ^ Grossman, Sanford J.; Hart, Oliver D. (1986). „The Costs and Benefits of Ownership: A Theory of Vertical and Lateral Integration”. Journal of Political Economy. 94 (4): 691—719. doi:10.1086/261404. 
  7. ^ Kállay, Balázs (2012). „Contract Theory of the Firm”. Journal of Scientific Papers ECONOMICS & SOCIOLOGY. 5: 39—50. doi:10.14254/2071-789X.2012/5-1/3Slobodan pristup. 
  8. ^ Lafontaine, Francine; Slade, Margaret (2007). „Vertical Integration and Firm Boundaries: The Evidence”. Journal of Economic Literature. 45 (3): 629—685. JSTOR 27646842. doi:10.1257/jel.45.3.629. 
  9. ^ „80% of trade takes place in 'value chains' linked to transnational corporations, UNCTAD report says”. United Nations Conference on Trade and Development. 27. 2. 2013. Pristupljeno 18. 7. 2020. 
  10. ^ „World Investment Report 1996”. United Nations Conference on Trade and Development. 1996. Arhivirano iz originala 18. 09. 2020. g. Pristupljeno 18. 7. 2020. 
  11. ^ Antras, Pol (2015). „Global Production: Firms, Contracts, and Trade Structure” (PDF). Pristupljeno 19. 7. 2020. 
  12. ^ Rajan, Raghuram G.; Zingales, Luigi (1998). „Financial Dependence and Growth”. The American Economic Review. 88 (3): 559—586. JSTOR 116849. doi:10.3386/w5758Slobodan pristup. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Pindyck, Robert S. and Daniel L. Rubinfeld, Microeconomics, Prentice Hall 2012.
  • Frank, Robert H., Microeconomics and Behavior, 6th ed., McGraw-Hill/Irwin 2006.
  • Kotler, P. and Keller, K.L., Marketing Management, Prentice Hall 2011.
  • Baker, Michael J. and Michael Saren, Marketing Theory: A Student Text, Sage 2010. online.
  • Aspers, Patrik, Markets, Polity Press 2011. online.
  • Bauer, Leonard and Herbert Matis (1988) From moral to political economy: The Genesis of social sciences, History of European Ideas 9 (2), 125–143.
  • Nathaus, Klaus and David Gilgen (Eds.), Change of Markets and Market Societies: Concepts and Case Studies. Historical Social Research 36 (3), Special Issue, 2011.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]