Ponuda i tražnja

С Википедије, слободне енциклопедије
Ekonomija
Ekonimija po regijama
Opšti aspekti
Metodologija
Polja i podele
Ekonomske ideologije

Ponuda i tražnja je tržišni mehanizam koji čuva lojalnu konkurenciju i određuje za koliko jedinica novca potrošač može kupiti jedinica nekog dobra, odnosno koliko će proizvođač novčanih jedinica dobiti za jedinicu svog proizvedenog dobra.[1]

Ostala tržišta[уреди | уреди извор]

Model ponude i potražnje važi i za različita specijalna tržišta. Model se obično primenjuje na plate, na tržištu rada.[2] Tipične uloge dobavljača i potrošača su obrnute. Dobavljači su pojedinci, koji pokušavaju da prodaju svoj rad po najvišoj ceni. Zahtevači za radnom snagom su preduzeća, koja pokušavaju da kupe radnu snagu koja im je potrebna po najnižoj ceni. Ravnotežna cena za određenu vrstu rada je stopa nadnice.[3] Međutim, ekonomista Stiv Flitvud je ponovo razmotrio empirijsku realnost krive ponude i potražnje na tržištima rada i zaključio da su dokazi „u najboljem slučaju neubedljivi, a u najgorem bacaju sumnju na njihovo postojanje“. Na primer, on citira Kaufmana i Hočkisa (2006): „Za odrasle muškarce, skoro sve studije otkrivaju da je kriva ponude rada negativno nagnuta ili savijana unazad.”[4]

U klasičnoj i u kejnzijanskoj ekonomiji, tržište novca se analizira kao sistem ponude i potražnje sa kamatnim stopama kao cenama. Ponuda novca može biti vertikalna kriva ponude, ako centralna banka neke zemlje odluči da koristi monetarnu politiku da fiksira svoju vrednost bez obzira na kamatnu stopu; u ovom slučaju novčana masa je potpuno neelastična. S druge strane,[5] kriva ponude novca je horizontalna linija ako centralna banka cilja na fiksnu kamatnu stopu i ignoriše vrednost novčane mase; u ovom slučaju kriva ponude novca je savršeno elastična. Potražnja za novcem se ukršta sa novčanom masom da bi se odredila kamatna stopa.[6]

Prema delu studija,[7] zakoni ponude i potražnje su primenljivi ne samo na poslovne odnose ljudi, već i na ponašanje društvenih životinja i na sva živa bića koja komuniciraju na biološkim tržištima[8] u okruženjima sa oskudnim resursima.

Model ponude i potražnje tačno opisuje karakteristike metaboličkih sistema: konkretno, objašnjava kako inhibicija povratne sprege omogućava metaboličkim putevima da odgovore na potražnju za metaboličkim intermedijerima dok minimiziraju efekte zbog varijacije u ponudi.[9]

Istorija[уреди | уреди извор]

Delo 256. kuplet Tirukurala, koje je sastavljen pre najmanje 2000 godina, kaže da „ako ljudi ne konzumiraju proizvod ili uslugu, onda neće biti nikog da isporuči taj proizvod ili uslugu zbog cene“.[10]

Prema Hamidu S. Hoseiniju, moć ponude i potražnje je donekle razumelo nekoliko ranih muslimanskih učenjaka, kao što je sirijski učenjak iz četrnaestog veka Ibn Tejmija, koji je napisao: „Ako se želja za robom povećava dok se njena dostupnost smanjuje, njena cena raste. S druge strane, ako se poveća dostupnost dobra, a želja za njim opadne, cena opada.”[11]

Adam Smit

Pomerajući fokus na englesku etimologiju izraza, potvrđeno je da izraz 'ponuda i potražnja' engleski ekonomski pisci nisu koristili sve do kraja 17. veka.[12] U delu Džona Loka iz 1691. Neka razmatranja o posledicama smanjenja kamate i podizanja vrednosti novca,[13] Loki je aludirao na ideju ponude i potražnje, međutim, nije uspeo da je tačno označi kao takvu i stoga, pogrešio je u skovanju fraze i interpretaciju njenog pravog značaja.[14] Loki je napisao: „Cena bilo koje robe raste ili opada u odnosu na broj kupaca i prodavaca“ i „ono što reguliše cenu... [robe] nije ništa drugo nego njena količina proporcionalna tražnji.”[14] Lokijeva terminologija je izazvala kritiku Džona Loa. Lo je tvrdio da „Cene robe nisu u skladu s količinom proporcionalne ispustu, već proporcionalne potražnji.“[15] Na bazi njegovog doprinosa je deo fraze potražnje dobio pravi naziv i počeo je da kruži među „prominentnim autoritetima“ tokom 1730-ih.[14] Godine 1755, Frensis Hačeson, u svom Sistemu moralne filozofije, unapredio je razvoj ove fraze navodeći da „cene robe zavise od ove dve stvari zajedno, od potražnje... i od teškoće sticanja.“[14]

Tek 1767. godine frazu „ponuda i potražnja“ prvi je upotrebio škotski pisac Džejms Denham-Stjuart u svom istraživanju principa političke ekonomije. On je započeo upotrebu ove fraze tako što je efikasno kombinovao „ponudu” i „tražnju” zajedno u više različitih prilika kao što su određivanje cena i analiza konkurencije. U Stjuartovom poglavlju pod naslovom „O tražnji“, on tvrdi da je „Priroda tražnje da podstiče industriju; i kada se redovno pravi, efekat toga je da je ponuda najvećim delom proporcionalna njoj, a onda je potražnja jednostavna“. Pretpostavlja se da se iz ovog poglavlja ideja proširila na druge autore i ekonomske mislioce. Adam Smit je upotrebio frazu po Stjuartu u svojoj knjizi Bogatstvo naroda iz 1776. godine. U tom delu, Smit je tvrdio da je cena ponude fiksna, ali da će se njena „zasluga“ (vrednost) smanjiti kako se njena „oskudica“ povećava, ova Smitova ideja je kasnije nazvana zakonom tražnje. Godine 1803, Tomas Robert Maltus je dvadeset puta upotrebio izraz „ponuda i potražnja“ u drugom izdanju Eseja o stanovništvu.[14] David Rikardo je u svom delu iz 1817, Principi političke ekonomije i oporezivanja, naslovio jedno poglavlje, „O uticaju potražnje i ponude na cenu“.[16] U Principima političke ekonomije i oporezivanja, Rikardo je rigoroznije postavio ideju o pretpostavkama koje su korišćene za izgradnju njegovih ideja ponude i potražnje. Godine 1838, Antoan Avgustin Kurno razvio je matematički model ponude i potražnje u svojim istraživanjima matematičkih principa bogatstva, koji je uključivao dijagrame. Važno je napomenuti da je upotreba fraze i dalje bila retka i da je do kraja druge decenije 19. veka identifikovano samo nekoliko primera od više od 20 upotreba u jednom delu.[14]

Tokom kasnog 19. veka pojavila se marginalistička škola mišljenja. Glavni inovatori ovog pristupa bili su Stenli Dževons, Karl Menger i Leon Valras. Ključna ideja je bila da je cena određena subjektivnom vrednošću robe na margini. Ovo je bila suštinska promena u odnosu na razmišljanja Adama Smita o određivanju cene ponude.

U svom eseju iz 1870. „O grafičkom predstavljanju ponude i potražnje“, Fleming Jenkin je tokom „uvođenja dijagramske metode u englesku ekonomsku literaturu“ objavio prvi crtež krivulja ponude i potražnje na engleskom,[17] uključujući uporednu statiku od promene ponude ili potražnje i primene na tržište rada.[18] Model je dalje razvio i popularizovao Alfred Maršal u udžbeniku Principi ekonomije iz 1890. godine.[16]

Kritika[уреди | уреди извор]

Filozof Hans Albert je tvrdio da ceteris paribus uslovi marginalističke teorije čine samu teoriju praznom tautologijom i potpuno zatvorenom za eksperimentalno testiranje. U suštini, on tvrdi, krive ponude i tražnje (teorijske funkcije koje izražavaju količinu proizvoda koja bi bila ponuđena ili tražena za datu cenu) su čisto ontološke.

Kritika Pjera Srafe se fokusirala na nedoslednost (osim u neuverljivim okolnostima) analize delimične ravnoteže i obrazloženje za uzlazni nagib krive ponude na tržištu proizvedenog potrošačkog dobra.[19] Značaj Srafine kritike pokazuju i komentari Pola Samjuelsona i angažmani sa njom tokom mnogo godina, na primer:

Ono što pročišćena verzija Srafe (1926) utvrđuje jeste koliko su skoro prazne sve Maršalove kutije delimične ravnoteže. Za logičnog puristu klase Vitgenštajna i Srafe, Maršalova kutija delimične ravnoteže konstantnog troška je još praznija od kutije rastuće cene.[20]

Savremeni postkejnzijanci kritikuju model ponude i tražnje zbog neuspeha da objasni rasprostranjenost regulisanih cena, u kojima maloprodajne cene određuju firme, prvenstveno na osnovu povećanja u odnosu na normalne prosečne jedinične troškove, i ne reaguju na promene u potražnja do kapaciteta.[21]

Neki ekonomisti kritikuju konvencionalnu teoriju ponude i potražnje zbog neuspeha da objasni ili predvidi mehuriće imovine koji mogu nastati iz pozitivne povratne sprege.[22] Konvencionalna teorija ponude i potražnje pretpostavlja da se očekivanja potrošača ne menjaju kao posledica promena cena. U scenarijima kao što je stambeni balon u Sjedinjenim Državama, početna promena cene imovine može povećati očekivanja investitora, čineći imovinu unosnijom i doprinoseći daljem povećanju cena sve dok se raspoloženje na tržištu ne promeni, što stvara petlju pozitivne povratne informacije i balon imovine.[23] Mehurići sredstava ne mogu se razumeti u konvencionalnom okviru ponude i potražnje, jer konvencionalni sistem pretpostavlja da će promena cene biti samoispravljajuća i da će se sistem vratiti u ravnotežu.

Kritika Pola Kokšota fokusira se na nepogrešivost neoklasičnog modela. U gore navedenim linearnim primerima postoje četiri nepoznate: nagib i presek krive ponude i krive potražnje. Ali pošto jpostoje samo dve poznate, cena i količina, bilo koji skup krivulja ponude i potražnje koji prelazi tačku bi mogao da objasni podatke. Otuda nepogrešivost. Kokšot takođe ističe da su cene u negativnoj korelaciji sa količinom zbog ekonomije obima, a ne u pozitivnoj korelaciji kao što teorija sugeriše. Konačno, Kokšot tvrdi da je teorija nepotrebno komplikovana u poređenju sa radnom teorijom vrednosti, i da uvođenje pojma pomeranja krivih znači dodavanje epiciklusa.[24]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Popović, Goran; Milan P. Milanović (2010). Osnove ekonomije za pravnike. Pravni fakultet Banja Luka. стр. 65—85. ISBN 978-99938-50-39-7. 
  2. ^ Tarling, R. (1987). „Labour Markets”. Ур.: Eatwell, John; Milgate, Murray; Newman, Peter. The New Palgrave: A Dictionary of Economics (1st изд.). London: Palgrave Macmillan. стр. 1—4. ISBN 978-1-349-95121-5. doi:10.1057/978-1-349-95121-5_1213-1. 
  3. ^ Kibbe, Matthew B. „The Minimum Wage: Washington's Perennial Myth”. Cato Institute. Приступљено 2007-02-09. 
  4. ^ Fleetwood, Steve (август 2014). „Do labour supply and demand curves exist?”. Cambridge Journal of Economics. 38 (5): 1087—113. doi:10.1093/cje/beu003. 
  5. ^ Basij J. Moore, Horizontalists and Verticalists: The Macroeconomics of Credit Money, Cambridge University Press, 1988
  6. ^ Ritter, Lawrence S.; Silber, William L.; Udell, Gregory F. (2000). Principles of Money, Banking, and Financial Markets (10th изд.). Addison-Wesley, Menlo Park C. стр. 431—38, 465—76. ISBN 978-0-321-37557-5. 
  7. ^ Velev, Milen Velchev (2021). „Entropy and free-energy based interpretation of the laws of supply and demand”. Sn Business & Economics. 1. S2CID 258698359 Check |s2cid= value (помоћ). doi:10.1007/s43546-020-00009-6. 
  8. ^ Noë, Ronald; Hammerstein, Peter (1994). „Biological markets: Supply and demand determine the effect of partner choice in cooperation, mutualism and mating”. Behavioral Ecology and Sociobiology. 35: 1—11. S2CID 37085820. doi:10.1007/BF00167053. 
  9. ^ Hofmeyr, J.-H.S.; Cornish-Bowden, A. (2000). „Regulating the cellular economy of supply and demand.”. FEBS Lett. 476 (1): 47—51. PMID 1879427. doi:10.1111/j.1432-1033.1991.tb21071.x Слободан приступ. 
  10. ^ C Chendroyaperumal (2010). The First Laws in Economics and Indian Economic Thought – Thirukkural
  11. ^ Hosseini, Hamid S. (2003). „Contributions of Medieval Muslim Scholars to the History of Economics and their Impact: A Refutation of the Schumpeterian Great Gap”. Ур.: Biddle, Jeff E.; Davis, Jon B.; Samuels, Warren J. A Companion to the History of Economic Thought. Malden, MA: Blackwell. стр. 28–45 [28 & 38]. ISBN 978-0-631-22573-7. doi:10.1002/9780470999059.ch3.  (citing Hamid S. Hosseini, 1995. „Understanding the Market Mechanism Before Adam Smith: Economic Thought in Medieval Islam”. History of Political Economy. 27 (3): 539—61. 1995. 
  12. ^ Thweatt, W.O. (1983). „Origins of the terminology, supply and demand.”. Scottish Journal of Political Economy. 30 (3): 287—294. doi:10.1111/j.1467-9485.1983.tb01020.x. 
  13. ^ John Locke (1691) Some Considerations on the consequences of the Lowering of Interest and the Raising of the Value of Money
  14. ^ а б в г д ђ Groenewegen P. (2008) ‘Supply and Demand’. In: Palgrave Macmillan (eds) The New Palgrave Dictionary of Economics. Palgrave Macmillan, London
  15. ^ Law, J. (1705). Money and Trade Considered with a Proposal for Supplying the Nation with Money. Edinburgh: Anderson. 
  16. ^ а б Humphrey, Thomas M. (1992). „Marshallian Cross Diagrams and their Uses before Alfred Marshall” (PDF). Economic Review (Mar/Apr): 3—23. Приступљено 2019-07-27. 
  17. ^ A.D. Brownlie and M. F. Lloyd Prichard, 1963. "Professor Fleeming Jenkin, 1833–1885 Pioneer in Engineering and Political Economy," Oxford Economic Papers, NS, 15(3), p. 211.
  18. ^ Fleeming Jenkin, 1870. "The Graphical Representation of the Laws of Supply and Demand, and their Application to Labour," in Alexander Grant, ed., (Scroll to chapter) Recess Studies, ch. VI, pp. 151–85. Edinburgh: Edmonston and Douglas
  19. ^ Avi J. Cohen, "'The Laws of Returns Under Competitive Conditions': Progress in Microeconomics Since Sraffa (1926)?", Eastern Economic Journal, V. 9, N. 3 (Jul.-Sep.): 1983)
  20. ^ Paul A. Samuelson, "Reply" in Critical Essays on Piero Sraffa's Legacy in Economics (edited by H. D. Kurz) Cambridge University Press, 2000
  21. ^ Lee, F. S. (1999). Post Keynesian price theory. Cambridge University Press.
  22. ^ What Every Economics Student Needs to Know and Doesn't Get in the Usual Principles Text. Routledge. 2014. стр. 55, 66, 244. 
  23. ^ „Positive Feedback”. Investopedia. Приступљено 13. 11. 2018. 
  24. ^ Paul Cockshott: How the World Works: The Story of Human Labor from Prehistory to the Modern Day. Monthly Review Press. Cockshott, Paul (2020). How the World Works: The Story of Human Labor from Prehistory to the Modern Day. NYU Press. стр. 65—68. ISBN 978-1-58367-777-3. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Dodatna literatura[уреди | уреди извор]

  • Thomas M. Humphrey. „Marshallian Cross Diagrams and Their Uses before Alfred Marshall: The Origins of Supply and Demand Geometry”. CiteSeerX 10.1.1.362.5766 Слободан приступ. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Ponuda i tražnja na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ponuda_i_tražnja&oldid=26318439”