Pređi na sadržaj

Fiat G.2

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Fiat G.2

Avion Fiat G.2
Avion Fiat G.2

Opšti podaci
Namena Putnički avion
Posada 1
Broj putnika 6
Poreklo  Italija
Proizvođač Fiat Aviazione (Fiat Aviacione)
Probni let 1932.
Uveden u upotrebu 1933.
Povučen iz upotrebe 1946.
Status neaktivan
Prvi operater  Italija
Broj primeraka 1
Dimenzije
Dužina 11,89 m
Visina 3,51 m
Raspon krila 18,01 m
Površina krila 39,00 m²
Masa
Prazan 1.630 kg
Normalna poletna 2.500 kg
Pogon
Broj motora 3
Fizičke osobine
Klipnoelisni motor 3 h Fiat A.60
Snaga KEM-a 3 x 99 kW
Snaga KEM-a u ks 3 x 135 ks
Performanse
Maks. brzina na Hopt. 235 km/h
Dolet 700 km
Plafon leta 4.200 m
 Portal Vazduhoplovstvo

Fiat G.2 je italijanski tromotorni putnički avion iz perioda pred Drugi svetski rat.

Projektovanje i razvoj[uredi | uredi izvor]

ing.Giuseppe Gabrielli konstruktor aviona Fijat G.2
Crtež aviona Fiat G.2 u tri projekcije
Kokpit aviona Fiat G.2
Putnička kabina aviona Fiat G.2
Maketa aviona Fiat G.2

Projekat aviona Fiata G.2 je vodio inženjer Đuzepe Gabrijeli (Giuseppe Gabrielli) na osnovu projektnog zadatka koji je definisala aviokompanija ALI čiji je vlasnik bila Grupa Fiat. Osnovni uslov je bio da avion bude dovoljno čvrst i da ima dovoljno snage i pouzdanosti da preleće Alpe. Projektant se odlučio za koncepciju tromotorni, niskokrilni monoplan za 6 putnika, potpuno metalne konstrukcije, sa fiksnim stajnim trapom. Avion je bio sličan francuskom avionu Couzinet i engleskom Spartan Cruiser. Za italijansku avio industriju ovo je bio prvi avion modernog stila i raskid sa tradicionlnim konceptom dvokrilaca.

Prototip Fiata G.2 je počeo da se radi 1931. Prvi put je poleteo 1932.

Tehnički opis[uredi | uredi izvor]

Trup: aviona je bio pravougaonog poprečnog preseka sa zaobljenim gornjim ivicama. Noseća konstrukcija aviona i obloga su bile metalne. Nosači motora su bili napravljeni od čeličnih zavarenih cevi. Trup je izveden kao centroplan (trup izjedna sa srednjim delom krila i gondolama za smeštaj krilnih motora). Pilot i putnici su delili isti prostor. Putnička kabina je imala dve kolone sa po tri sedišta pored prozora, sedišta leve i desne kolone su bila smaknuta kako bi se moglo proći kroz kabinu jer nije bilo doboljno prostora za prolaz između njih. U repu aviona se nalazio toalet i prostor za prtljag. Sa desne strane trupa su se nalazila vrata za ulazak posade i putnika u avion. Sa obe strane trupa aviona bilo je po 6 velikih pravougaonih prozora. Putnička kabina je imala zvučnu izolaciju zidova i tavanice kao sistem za grejanje i provetravanje kabine.

Pogonska grupa: Ovaj avion je bio opremljen sa tri motora jedan motor se nalazio na kljunu trupa a dva na krilima aviona. Na vratilima motora su bile dvokrake drvene elise sa fiksnim korakom. Motori su bili postavljeni na čelične nosače i obloženi aluminijumskim limom. Na prednjim delovima kapotaže motora nalazili su se otvori za ulazak hladnog vazduha za hlađenje motora. Avion G.2 je poslužio kao svojevrsna platforma za realno testiranje motora u radu. Naime ovaj avion je u toku svoga veka koristio četiri motora i to redom: Fiat A.60 snage 135 KS (99 kW); Alfa Romeo 119-1 snage 120 KS (89 kW); de Heviland Džipsi Major snage 120 KS (89 kW) i na kraju Fiat A.54 snage 140 KS (103 kW).

Krila: Polu krila aviona su bila metalne konstrukcije (od duraluminijuma), srednje debelog profila, imalo je dve ramenjače i rebara takođe od durala i oblogu od aluminijumskog lima. Krila su imala oblik trapeza sa zaobljenim krajem, a nastavljala su se na centroplan iza gondola sa motorima. Prednja ivica krila bila je zakošena unszsd u odnosu na trup aviona. Krilca su bila napravljena od metala prekrivena platnom. Na krilima su se nalazila proširenja (gondole) na kojima su bili pričvršćeni krilni motori. Na delovima krila između motora i trupa aviona je bilo dosta prostora za smeštaj rezervoara za gorivo. Kroz krila su provučene sve instalacije neophodne za upravljanje i kontrolu aviona.

Repne površine kod ovog aviona su klasične, sastoje se od vertikalnog i horizontalnih stabilizatora na koje su priključeni kormilo pravca i kormila dubine. Noseća konstrukcija je od duralumina a obloga fiksnih elemenata (stabilizatora) od aluminijumskog lima, dok su obloge pokretnih elementi (kormila) od impregniranog vatrootpornog platna. Principi vezivanja i tehnologija su isti kao kod krila. Horizontalni stabilizatori su pomoću V-kosih upornica sa donje strane pričvršćene za dno trupa.

Stajni trap je fiksan neuvlačeći. Sastoji se od dva prednja nezavisna točka (sa gumama za napumpavanjem) pričvršćena za trup aviona u predelu ispod krila. Ispod repa se nalazi neuvlačeći gumeni točak. Poluosovine koje nose točkove su napravljene od čelika visoke čvrstoće i oblikovane su tako da obezbeđuju maksimalnu krutost uz minimalnu težinu. Nalaze se na krajevima viljuški koje su zglobno povezane sa trupom u ravni simetrije. Druga veza poluosovine je sa konstrukcilom gondole krilnih motora preko vertikalnog podupirača u koga je ugrađen amortizer. Svrha ovog amortizera je da ublži udarna opterećenja koja se javljaju pri sletanju aviona ili prilikom vožnje po neravnom tlu. Razmak između točkova je prilično velik što je garantovalo veću stabilnost aviona pri sletanju i poletanju. Svi točkovi su imali aerodinamičke limene obloge u cilju smanjenja vazdušnog otpora.

Verzije[uredi | uredi izvor]

  • G.2  : originalna verzija opremljena sa tri motora Fiat A.60 od 135 KS (99 kW)
  • G.2/2  : model opremljen motorima Alfa Romeo 110-1 od 120 KS (89 kW)
  • G.2/3  : model opremljen motorima od 120 KS (89 kW) de Havilland Džipsi Major
  • G.2/4  : model opremljen sa radijalnim motorima od 140 KS (103 kW) Fiat A.54

Operativno korišćenje[uredi | uredi izvor]

Uprkos početnim problemima, što je uobičajeno kod svakog prototipa pa i aviona G.2, avio-kompanija ga je odmah uključila na redovnu liniju Torino-Milano. Pored toga u tom periodu avion je učestvovao na sajmovima, komercijalnim izložbama i demonstracionim letovima u inostranstvu. Avion je imao registraciju I-FIAT. Nesumnjivo je da je po svojim tehničkim rešenjima, avion G.2 bio ispred svog vremena, što je kasniji razvoj avijacije i potvrdio, avion nije doživeo nikakav komercijalni uspeh. Koliko je tome doprineo kvalitet ugrađenih motora ostaje da se nagađa[1]. Činjenica jeste, da je za nepunih deset godina eksploatacije ovog aviona promenjeno 4 različita motora (vidi poglavlje Verzije). Napravljen je samo jedan primerak ovog aviona (prototip). Kompanija "ALI" ga je koristila desetak godina i 1942. godine prodala brazilskoj aviokompaniji VARIG.

Avion je registrovan PP-VAM i korišćen je za otvaranje nove međunarodne linije između Brazila i Montevidea, glavnog grada Urugvaja, prve VARIG-ove linije izvan brazilske savezne države Rio Grande do Sul. Avion je potom prodat avio-kompaniji „ASA – Aerovia SA“ iz Minas Žeraisa, registrovan PP-LAH i korišćen kao poštanski avion do januara 1946., kada je pao i nije ga bilo moguće popraviti[2].

Sačuvani primerci[uredi | uredi izvor]

Nije sačuvan ovaj avion, niti neki njegov deo. U Muzeju vojnog vazduhoplovstva (Museo Storico) u Vinja di Vale, blizu Rima se čuva verna maketa ovog aviona koji je veoma značajan u razvoju italijanskog vazduhoplovstva.

Zemlje koje su koristile avion[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ https://www.cosenostre-online.it/2022/08/novantanni-fa-il-fiat-g-2-primo-trimotore-metallico-di-gabrielli/
  2. ^ http://www.edcoatescollection.com/ac5/ROW%20Civil%20A/PP-VAM.html

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • The Illustrated Encyclopedia of Aircraft (Part Work 1982–1985). Orbis Publishing, 1985, S. 1796.
  • Giorgio Apostolo: Fiat G.2 in Guida agli Aeroplani d’Italia dalle origini ad oggi. Arnoldo Mondadori Editore, Milano 1981, S. 111.
  • L'encyclopédie des avions civils et militaires (trad. Christian Muguet), Nov'Edit, 2004, 446 p. (ISBN 291536317X et 0-785-81185-0)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Fiat G.2 na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фиат_G.2&oldid=27035398”