Pređi na sadržaj

Helena Rubinštajn

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Helena Rubinštajn
Puno imeMegi Lena (rođena Drejper Mičel) Voker
Datum rođenja(1872-12-25)25. decembar 1872.
Mesto rođenjaKrakov, Austrougarska
Datum smrti1. april 1965.(1965-04-01) (92 god.)
Mesto smrtiMenhetn, Njujork, SAD

Helena Rubinštajn (rođena Čaja Rubinštajn; Krakov 25. decembar 1872 — Menhetn 1. april 1965)[1] je bila poljska i američka poslovna žena, kolekcionarka umetnosti i filantrop. Kao kozmetički preduzetnik, bila je osnivač i eponim kozmetičke kompanije Helena Rubinstein Incorporated, što ju je učinilo jednom od najbogatijih žena na svetu.[2]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Rodna kuća Helene Rubinštajn (zelena) u Krakovu

Helena Rubinštajn je bila najstarija od osam ćerki[3] rođenih u porodici poljskih Jevreja, Auguste – Gite (Gitel) Šaindel Rubinštajn rođene Silberfeld i Horacija – Naftoli Herc Rubinštajna. Njen otac je bio trgovac u Krakovu, u Malopoljskoj, koji je tada okupirala Austro-Ugarska nakon podele Poljske krajem 18. veka. Egzistencijalistički filozof Martin Buber bio je njen rođak. Ona je takođe bila rođaka majke bibliotekarke Rut Rapaport.[4]

Selidba u Australiju[uredi | uredi izvor]

Nakon što je odbila ugovoreni brak, Rubinštajnova je 1896. emigrirala iz Poljske u Australiju, bez novca i sa malo znanja engleskog jezika.[5] Njena elegantna odeća i mlečni ten nisu, međutim, prošli nezapaženo među gradskim damama, i ubrzo je našla oduševljene kupce za teglice krema za lepotu. Primetila je pijacu gde je počela da prodaje svoje proizvode. Ključni sastojak kreme, lanolin, bio je pri ruci.

Kolrejn, u regionu Zapadne Viktorije, gde je njen ujak bio trgovac, možda je bilo „užasno mesto“ ali je bio dom za oko 75 miliona ovaca koje su lučile velike količine lanolina. Ove ovce su bile bogatstvo nacije, a ogromna masa merino ovaca Zapadnog okruga proizvodila je najfiniju vunu u zemlji. Da bi prikrila oštar miris lanolina, Rubinštajnova je eksperimentisala sa lavandom, borovom korom i lokvanjima.

Nakon svađe sa ujakom, bila je guvernanta i konobarisala je u čajdžinicama Zimskog vrta u Melburnu. Tamo je našla obožavaoca koji je spreman da skupi sredstva za lansiranje njene Crème Valaze, koja je navodno uključivala bilje uvezeno „sa Karpata“. Koštala je deset penija i prodavana za šest šilinga (72 penija). Svojim mušterijama poznata samo kao Helena, Rubinštajn je uskoro mogla da priušti otvaranje salona u modernoj Kolins ulici, prodajući glamur kao nauku kupcima čija je koža „dijagnostikovana“ i kojoj je „propisan odgovarajući tretman“. 

Sidnej je bio sledeći, a u roku od pet godina, australijski posao je bio dovoljno profitabilan da finansira Salon de Beauté Valaze u Londonu. Tako je Rubinštajnova osnovala jednu od prvih svetskih kozmetičkih kompanija. Njen poslovni poduhvat pokazao se izuzetno uspešnim i kasnije u životu koristila je svoje ogromno bogatstvo za podršku dobrotvornim institucijama u oblastima obrazovanja, umetnosti i zdravlja.

Rubinštajnova je brzo proširila svoju delatnost. Godine 1908, njena sestra Česka je preuzela rad prodavnice u Melburnu, i sa 100.000 dolara, Rubinštajnova se preselila u London i započela ono što je trebalo da postane međunarodno preduzeće. (Žene u to vreme nisu mogle da dobiju bankarske kredite, tako da je novac bio njen sopstveni.)

Brak i deca – London i Pariz[uredi | uredi izvor]

Godine 1908. udala se u Londonu za američkog novinara poljskog porekla Edvarda Vilijama Titusa. Imali su dva sina, Roja Valentina Titusa (London, 12. decembar 1909 – Njujork, 18. jun 1989) i Horacija Titusa (London, 23. april 1912 – Njujork, 18. maj 1958). Na kraju su se preselili u Pariz gde je otvorila salon 1912. Njen muž je pomogao u pisanju reklama i osnovao malu izdavačku kuću koja je objavila Ljubavnik ledi Četerli i angažovao Semjuela Putnama da prevede memoare poznate manekenke Alis Prin (Kiki de Monparnas), Kikini memoari.

Rubinštajnova je priređivala raskošne večere i postala poznata po apokrifnim dosetkama, kao kada je pijani francuski ambasador izrazio ljutnju prema Edit Sitvel i njenom bratu Seševerelu: Vos ancêtres ont brûlé Jeanne d'Arc! Rubinštajnova, koji je slabo znala francuski, upitala je jednog gosta šta je ambasador rekao. „Rekao je: "Vaši preci su spalili Jovanku Orleanku." Rubinštajnova je odgovorila: „Pa, neko je to morao da uradi.“[6]

Na drugoj zabavi, Marsel Prust ju je pitao kakvu šminku može da nosi vojvotkinja. Ona ga je po kratkom postupku otpustila jer je „mirisao na naftalin“. Rubinštajnova se kasnije sećala: "Kako sam mogla da znam da će biti slavan?"[7]

Selidba u Sjedinjene Države[uredi | uredi izvor]

Helena Rubinštajn, Pol Sezar Hele (1908)
Helena Rubinštajn 1959. u Muzeju umetnosti Tel Aviva

Po izbijanju Prvog svetskog rata, ona i Titus su se preselili u Njujork, gde je 1915. otvorila kozmetički salon, preteču lanca širom zemlje. Rubinštajnova je otvorila bezgranično američko tržište, i vešto ga je koristila, uprkos ozbiljnim konkurentima. Ovo je bio početak njenog opakog rivalstva sa još jednom značajnom ženom kozmetičke industrije, Elizabet Arden. Rubinštajnova i Ardenova umrle su u razmaku od 18 meseci. Obe su bile veoma svesne efikasnog marketinga i luksuznog pakovanja, privlačnosti kozmetičara u urednim uniformama, vrednosti priznanja slavnih ličnosti i promocije pseudonauke o nezi kože. Rivalstvo sa Ardenovom trajalo je skoro ceo njen život. Rubinštajnova je za svoju rivalku rekla: „Sa njenom ambalažom i mojim proizvodom mogli smo da zavladamo svetom."[8]

Od 1917. preuzela je proizvodnju i veleprodajnu distribuciju svojih proizvoda. "Dan lepote" u raznim salonima je postigao veliki uspeh.

Godine 1928. prodala je američki posao Lehman Brothers-u za 7,3 miliona dolara (127 miliona dolara 2022.). Nakon početka Velike depresije, otkupila je gotovo bezvredne akcije za manje od milion dolara i na kraju povećala vrednost kompanije na 100 miliona dolara, osnivajući salone i prodajna mesta u desetak američkih gradova. Ova saga, i njena rana poslovna karijera, bili su predmet nedavnog slučaja Poslovne škole Harvard.[9] Njen kasniji spa centar na Petoj aveniji 715. uključivao je restoran, fiskulturnu salu i prostirke slikara Žuana Miroa. Ona je naručila od umetnika Salvadora Dalija da dizajnira kompaktni puder kao i njen portret 1943. godine, pod nazivom Princess Arthchild Gourielle-Helena Rubinstein.[10] Drugi umetnici koji su naslikali njen portret[11] bili su Grejem Saterland 1957. za Fondaciju Helena Rubinštajn, sada u Nacionalnoj galeriji portreta Australije,[12] Mari Lorensen 1934. (sada u Nacionalnoj galeriji portreta SAD)[13] Raul Difi (1930),[14] Roberto Montenegro (1941).[15] Posle njene poslednje posete Australiji, Vilijam Dobel je naslikao seriju od osam portreta 1957.

Razvod i ponovni brak[uredi | uredi izvor]

Nakon razvoda, 1938. godine, Helena se udala za princa Arčila Gurijeli Čkonija (rođenog u Gruziji, 18. februara 1895, umro u Njujorku, 21. novembra 1955.), čija donekle zamagljena matrilinearna pripadnost proizilazi iz toga što je rođen kao član netitulirane plemićke porodice iz Gurije, što je namamilo ambicioznog mladića da prisvoji pravu titulu svoje bake, rođene princeze Gurijeli.[16]

Gurijeli-Čkonija je bio 23 godine mlađi od Rubinštajnove. Željna titule, Rubinštajnova je entuzijastično progonila zgodnog muškarca i nazvala liniju muške kozmetike po njemu. Neki su tvrdili da je brak bio marketinški trik, uključujući Heleninu mogućnost da se predstavi kao Helena princeza Gurijeli.

Rubinštajnova je na posao nosila obrok i bila je štedljiva u mnogim stvarima, ali je kupovala vrhunsku odeću i vredne predmete likovne umetnosti i nameštaj. Osnovala je Paviljon savremene umetnosti Helena Rubinštajn u Muzeju umetnosti u Tel Avivu, a 1957. godine osnovala je Putujuću umetničku stipendiju Helene Rubinštajn u Australiji. Godine 1953. osnovala je filantropsku Fondaciju Helena Rubinštajn da obezbedi sredstva organizacijama specijalizovanim za zdravstvo, medicinska istraživanja i rehabilitaciju.[17]

Godine 1959. Rubinštajnova je predstavljala američku kozmetičku industriju na Američkoj nacionalnoj izložbi u Moskvi.

Smrt i nasleđe[uredi | uredi izvor]

Helena je umrla 1. aprila 1965. prirodnom smrću i sahranjena je na groblju Mount Olivet u Kvinsu.[18] Neki njeni predmeti, uključujući afričku i likovnu umetnost, nameštaj i viktorijanski nameštaj tapaciran ljubičastom bojom, prodati su 1966. na aukciji u Njujorku.

Jedna od brojnih njenih izreka bila je: „Ne postoje ružne žene, samo lenje“.[19] Naučnu studiju o njenim ekskluzivnim salonima lepote i o tome kako su oni uticali na konceptualne granice u to vreme između mode, umetničkih galerija, domaćeg enterijera i verzija modernizma istražila je Mari Dž. Kliford.[20] Dugometražni dokumentarni film, The Powder & the Glory (2009) detaljno opisuje rivalstvo između Helene Rubinštajn i Elizabet Arden.[8]

Godine 1973. kompanija Helena Rubinštajn, Inc. je prodata Colgate-Palmolive-u, a sada je u vlasništvu L'Oreal-a.[21][22] Preuzimanje kompanije L'Oreal izazvalo je veliki skandal jer je osnivač kompanije Judžin Šuler bio entuzijastičan saradnik nacista tokom rata, a nakon toga, L'Oreal je postao ozloglašen po zapošljavanju bivših nacista u bekstvu. Žak Korez, koji je pripremio preuzimanje, bio je jedan od njih: bio je aktivan u eksproprijaciji jevrejske imovine u Parizu.[23]

L'Oreal - UNESKO nagrada "Za žene u nauci" poznata je i kao nagrada Helena Rubinštajn za žene u nauci.

Fondacija Helena Rubinštajn, koja je osnovana 1953. godine, radila je do 2011. i na kraju je podelila skoro 130 miliona dolara tokom šest decenija, prvenstveno obrazovnim, umetničkim i lokalnim organizacijama u Njujorku.[17] Fondacija je bila dugogodišnji pristalica dečijih programa za filijalu WNET njujorške televizijske mreže PBS.

Jevrejski muzej na Menhetnu bio je domaćin izložbe „Helena Rubinštajn: Lepota je moć“, prve muzejske izložbe posvećene Rubinštajnovoj, od 31. oktobra 2014. do 22. marta 2015.[24][25]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Woodhead 2003, p. 14 for date of death, p. 20 for year of birth (not 1870 as stated on her gravestone: Šablon:Find a grave)
  2. ^ „The Beauty Merchant”. Time. 1965-04-09. Arhivirano iz originala 10. 5. 2012. g. Pristupljeno 2008-08-08. 
  3. ^ Stonehouse, Cheryl (16. 3. 2013). „Helena Rubinstein, the penniless refugee who built a cosmetics empire”. Daily Express. London. 
  4. ^ „Oral history interview with Ruth Rappaport”. United States Holocaust Memorial Museum. Pristupljeno 2015-10-26. 
  5. ^ Dzienkiewicz, Marta; Rzezak, Joanna; Karski, Piotr; Monod-Gayraud, Agnes (2017). Polish Pioneers: Book of Prominent Poles. Warsaw: Wydawnictwo Dwie Siostry. str. 50. ISBN 978-8-3653-4168-6. OCLC 1060750234. 
  6. ^ O'Higgins, Patrick (1971). Madame: An Intimate Biography of Helena Rubinstein. Viking Press. str. 17. ISBN 978-0-6704-4530-1. Pristupljeno 10. 11. 2020. 
  7. ^ Kanfer, Stefan (leto 2004). „The Czarinas of Beauty”. City Journal. Arhivirano iz originala 03. 03. 2016. g. Pristupljeno 2008-08-08. 
  8. ^ a b „The Powder & the Glory”. Powderglory Productions. 
  9. ^ Jones, Geoffrey (14. 3. 2019). „How Helena Rubinstein Used Tall Tales to Turn Cosmetics into a Luxury Brand”. Working Knowledge. Harvard Business School. Pristupljeno 10. 11. 2020. 
  10. ^ "Salvador Dalí: Portrait of Princess Artchil Gourielli", Catalogue Raisonné of Paintings by Salvador Dalí, Fundació Gala – Salvador Dalí
  11. ^ "Twenty Portraits of Helena Rubinstein to Be Offered by Sotheby's in New York", April 8, 2011, artdaily.cc
  12. ^ "Graham Sutherland's portrait of Helena Rubinstein" by Fiona Gruber, Australian Book Review, October 25, 2016
  13. ^ "Marie Laurencin: Helena Rubinstein", National Portrait Gallery (United States); "Marie Laurencin: Portrait de Helena Rubinstein", Artnet
  14. ^ "Raoul Dufy: Portrait de Helena Rubinstein", Artnet
  15. ^ "Roberto Montenegro: Helena Rubinstein", National Portrait Gallery (United States)
  16. ^ Fitoussi 2013, str. 200.
  17. ^ a b „Helena Rubinstein Foundation to Close at Year's End” (Saopštenje). 7. 11. 2011. Pristupljeno 7. 7. 2023. 
  18. ^ Koykka, Arthur S. (1986). Project remember: a national index of gravesites of notable Americans. Reference Publications. ISBN 978-0-9172-5622-6. 
  19. ^ Green, Penelope (15. 2. 2004). „The Rivals”. The New York Times. Pristupljeno 2008-08-08. 
  20. ^ Clifford, Marie J. (Summer—Autumn 2003). „Helena Rubinstein's Beauty Salons, Fashion, and Modernist Display”. Winterthur Portfolio. 38 (2/3): 83—108. S2CID 146289495. doi:10.1086/421422.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  21. ^ Reckert, Clare M. (6. 9. 1973). „Colgate Acquires Cosmetics Maker Helena Rubinstein”. The New York Times. Pristupljeno 10. 11. 2020. 
  22. ^ Levin, Doron P. (15. 10. 1988). „L'Oreal buys Rubinstein in shrouded deal”. The New York Times. 
  23. ^ Brandon 2011, ch. 5: A Takeover and Three Scandals.
  24. ^ Rosenberg, Karen (30. 10. 2014). „Celebrating Helena Rubinstein at the Jewish Museum”. The New York Times. 
  25. ^ „Helena Rubinstein: Beauty Is Power”. The Jewish Museum. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хелена_Рубинштајн&oldid=27041314”