Henrik IV Pjast

Henrik IV Pjast
Henrik IV Pjast
	Henrik IV Pjast
Lični podaci
Datum rođenja	1257/1258.
Datum smrti	23. jun 1290.
Mesto smrti	Vroclav, Poljska
Grob	Akademska crkva Svetog Krsta i Svetog Vartolomeja u Vroclavu
Porodica
Supružnik	Matilda of Brandenburg, Duchess of Poland
Roditelji	Henrik III Pjast; Judita Mazovska
Dinastija	Pjastovi
Veliki vojvoda Poljske
Period	1288. - 1290.
Prethodnik	Leško II Pjast
Naslednik	Pšemisl II

Henrik IV Pjast (1257/1258 - 23. jun 1290, Vroclav), bio je veliki vojvoda Poljske (1288—1290) iz dinastije Pjast.

Otac mu je bio Henrik III Pjast Beli, sin Henrika Pobožnog, velikog vojvode Poljske, a majka Judita Mazovska, kćerka velikog vojvode Poljske Konrada Mazovskog.

Henriku su plemići zavideli zbog toga što je posedovao celo Vroclavsko vojvodstvo, ali i zbog toga što je kupovao druge oblasti u Poljskoj. Bio je obožavalac zapadne kulture.

Poznata je takozvana minijatura Manese, koja ga prikazuje kao pobednika na jednom viteškom turniru. Henriku je pesnik High German posvetio nekoliko ljubavnik pesama.

Poznat je i kao Henrik Prov, Henrik Probus, ili Henrik Pravi.

Vlast u Vroclavu[uredi | uredi izvor]

Dolazak na vlast[uredi | uredi izvor]

Dana 3. decembra 1266. umro mu je otac Henrik, a maloletni Henrik zove svog ujaka Vladislava, kancelara Bohemije da preuzme položaj regenta, ali 27. aprila 1270. Vladislav umire.

Henrik je tada počeo sam vladati celim vojvodstvom, ali je bio vazal bohemijskog kralja Otakara II Pšemisla.^{[traži se izvor]}

Ratovi protiv Poljske[uredi | uredi izvor]

Prvi sukobi[uredi | uredi izvor]

Od juna 1271. vodili su se stalni ratovi Henrika i Otakara, protiv velikog vojvode Poljske, Boleslava Stidljivog, njegovog naslednika Leška Crnog, vojvode Konrada Mazovskog i ugarskog kralja Stefana Arpada.

Posle toga je, u leto 1273. godine, zaključen bohemijsko-vroclavski savez.

Zarobljeništvo[uredi | uredi izvor]

Boleslav II Ćelavi, Henrikov stric i knez Legnice, je, početkom 1277. godine, u Vroclav, poslao svoje pristalice. Te pristalice su noću 18. februara 1277. godine provalile u Henrikovu sobu, svezale ga i odvele u selo Jelč, potom su ga prebacili u zamak Vlen, gde je bio utamničen. Boleslav je tako mislio da može Henrika naterati da mu ustupi neke oblasti.

Vojvoda Velikopoljske, Boleslav Pobožni je posle dugog oklevanja stao na stranu Boleslava Ćelavog, jer je hteo da mu Henrik plati ratnu odštetu.

Za to vreme Otakar privremeno osvaja Henrikove oblasti da bi ih sačuvao za Henrika kad se vrati iz tamnice, pa čak je počeo napadati Boleslavljeve teritorije i osvojio je zamkove: Habhelštajn i Lubehovic, ali to nije uticalo na Boleslava Ćelavog da se povuče. Na kraju je Otakar nadbiskupu Brandenburga vratio Krosno, samo da bi se Boleslav povukao.

Boleslava Ćelavog su, pored Boleslava Pobožnog podržavali: Pšemisl II Pjast, zet Henrika Pobožnog, Henrik Glogovski, unuk Henrika Pobožnog, Konrad Grbavac, brat Henrika Glogovskog, Pšemko, isto brat Henrika Glogovskog i Henrik Debeli, sin Boleslava Ćelavog. Henrik Debeli, je napao Vroclav prvi. On je harao, ugnjetavao, pljačkao i palio. Vroclavska posada je iz straha od njegove vojne sile pobegla u Mščeniju, a on je nastavio pljačkati oblasti između Skorolca i Procana. 24. aprila pristalice Henrika Pravog su mu se suprotstvile kod Stolca, ali su poraženi. Boleslav Ćelavi, ponesen i ohrabren uspesima, u subotu 6. maja napao je Vroclavsko vojvodstvo. Obe strane su se borile velikom veštinom i niko nije hteo pobeći sa ratišta. Boleslav Ćelavi, koji je takođe učestvovao u bici, videvši za veliki pokolj njegovih vitezova shvatio je da će, ako nastavi, biti poražen, i sa samo jednim čovekom pobegao je sa bojnog polja, tako da ceo taj pohod nije uspeo. Na kraju je njegov stariji sin Henrik Debeli, kao dobar vitez, preuzeo borbu, koja je u mnogim mestima prestala ili umanjena. Henrik, koji je pokazivao odlučnost i istrajnost, bio je, do nogu, potučen u opsadi Vroclava, a svi poljski vitezovi su poginuli ili su zarobljeni.

Posle toga je, u julu, održan mirovni kongres u Vroclavu. Na tom kongesu je, 15. jula, Otakar tj. Henrik dobio Srod, Strzeg i Grifin, a 22. jula, Henrik je pušten i učestvovao je na Bohemijskom državnom kongresu u Opavi.

Upad saveznika[uredi | uredi izvor]

Godine 1280. Henrik Debeli, Bolko Surovi, plemić Bernard Okretni i markgrof Oton Brandenburski su provalili u Henrikov posed, vojvodstvo Berslau, a potom u vojvodstvo Javorski, ali tim napadom ništa nije bilo postignuto.

Sukob sa Konradom Grbavim[uredi | uredi izvor]

Henrik je, 1278. godine, posle sticanja vlasti u Klocki, od strane Konrada Grbavog, koji je krenuo na univerzitet u Bolonju, imenovan za vojvodu Scinavskija, pod uslovom da mu ovaj vrati tu oblast, ako se vrati iz Bolonje.

Kada se Konrad vratio 1280. godine, Henrik mu je odbio vratiti teritorije, ako mu ne plati. Ovaj mu nije platio, a pošto nije imao vojske Konrad je morao priznati Henrika vrhovnim gospodarem Scinavskija, pa se tako vratio na vlast.

Otakarova pogibija i odnosi sa Nemačkom[uredi | uredi izvor]

Henrik je davao vojnu pomoć Otakaru u ratu s kraljem Rimljana, tj. nemačkim kraljem Rudolfom, ali je 26. avgusta 1278. godine Otakar poginuo u bici na Moravskom polju. Odmah posle bitke, Rudolf je Henriku ponudio titulu kneza Svetog rimskog carstva, ali ovaj je to odbio.

Otakara je nasledio sin Vaclav II Pšemisl. Henrik zbog njegove maloletnosti dolazio u Prag da se brine o njemu. Mir između Henrika i Rudolfa je, međutim, zaključen, tek, sledeće godine.

U martu 1280. godine došlo je do Henrikovog kongresa sa Rudolfom u Beču, tim kongresom Henriku je potvrđena vlast nad Vroclavskim vojvodstvom. Pored toga sklopljen je savez između Henrika i vojvode Vladislava Opolskog, a kao pečat tog saveza imao je da bude brak između Vladislavove kćeri Konstance i samog Henrika. Vladislav tada obećava Henriku da će ga podržati u planovima o preuzimanju vlasti u Krakovu.

Taj Henrikov brak je prekinut oko 1287. godine zbog mržnje. Henrik se tada oženio Matildom, kćerkom Otona V Dugačkog, markgrofa Mrandenburga.

Kongres u Sadovalu[uredi | uredi izvor]

U februaru 1281. godine, Henrik knez Velikopoljske Pšemisl je sazvao kongres u Sadovlu. Henrik je kao i mnogi drugi plemići došao na taj kongres i 9. februara, je zarobio Pšemisla, zajedno sa Henrikom Glogovskim i Henrikom Debelim. Henrik je uspeo naterati Pšemisla da mu preda Ruck i ovaj je bio oslobođen 3. marta, ali Henrik Debeli i Henrik Glogovski nisu hteli Henriku predati ništa, zbog čega su obavezani na vazalni odnos prema Henriku Pravom, kao i na vojnu pomoć od 30 ljudi za svaku potrebu, protiv bilo kojeg neprijatelja. Oni su pušteni 1. aprila.

Posle toga je postao vrhovni gospodar Pšemka Zaganskog.

Henrik nije zadugo držao Ruck; izgubio ga je u sukobu sa Pšemislom 1284. godine.

Odnosi sa crkvom[uredi | uredi izvor]

Godine 1274. Henrik se sukobio sa biskupom Vroclava, Tomasom II. Posle toga je 2. septembra 1281. godine sazvan sastanak između Nikole Opolskog i Tomasa, koji je završen tek 6. septembra.

Oko 1282. Henrik dobija novac od pape, umesto Leška Crnog, za borbu protiv pagana.

Tomas je u januaru 1282. godine požalio Filipu Fernu, papskom poslaniku, na Henrika. Henrik je zbog toga proglasio pravosudnu punomoć sveštenika i dao je Vroclavskoj biskupiji privilegije. On ipak ne priznaj moć legata i Tomas nastavlja da ga tuži. Ovaj na to odgovara što 40 sela stavlja pod biskupiju u Otmuchovskiju.

Godine 1283. Henrik je organizovao kongres u Nuziji, na kome je održan i viteški turnir. Tu je Henrikova ljubav prema viteštvu došla do izražaja. Turnir je trajao četiri dana, i njime je ekonomski iscrpeo crkvu, sa čijom hranom su se hranili konji.

Dana 12. marta 1284. Filip Ferno je prešao na Henrikovu stranu. Potom 12. maja Tomas anatemiše Henrika, a papa odobrava kletvu. Kletva je ponovo odobrena na saboru u Lenčici, 9. januara 1285. godine, ali ubrzo je došlo do pregovora o izmirenju između Tomasa i Henrika.

U martu 1235. godine, Henrik je napao biskupove gradove Otmuchov i Edelstejn i osvojio ih u aprilu. Biskup Tomas zbog toga beži u Raćiboržu u aprilu.

Nadbiskup Jakov Gvineja još jednom anatemiše Henrika, 14. maja.

Papa je 1286. godine odobrio anatemu.

1287. godine, ipak, dolazi do Tomasovog podvrgavanja Henriku, ali Henrik se obavezuje da će obnoviti moć Vroclavske biskupije.

Pobuna porodice Zaramba[uredi | uredi izvor]

Porodica Zaremba se 28. septembra ili 13. oktobra 1284. godine digla protiv Pšemisla. Secivoj Zarembra, sin Jana, guvernera Poznanja, je osvojio Kališ i predao ga Henriku. Pobuna je ugušena zbog izdaje i pogibije pobunjenika, ali Pšemislov napad na Kališ nije uspeo. Posle toga došlo je do pregovora i mira između Henrika i Pšemisla. Odredbama mira Henrik je morao vratiti Kališ Pšemislu, dok je dobio dvorac Olobok i Ruci.

Pregovori su nastavljeni 12. februara u Vroclavu, a 12. marta u Kališu.

U proleće 1287. došlo je do kongresa u Opoli.

Vitezovi Velikopolske razmišljanjaju s pravom smatraju za najveću sramotu Henrikovo osvajanje Kališa, koji je pokušavao da ih podmiti. 14. juna 1287. Pšemisl je krenuo u veliku ofanzivu protiv Henrika i oduzeo mu Olobok. U toj borbi bilo je malo žrtava iz henrikove vojske, dok je veći broj njegovih vitezova bilo ranjeno, a najveći deo je bio zarobljen. Henrik je, posle toga, neuspešnim pregovorima, pokušavao da vrati zamak.

Posle toga je u jesen Henrik pokušao osvojiti Raćiborzu.

Pohod protiv Krakova[uredi | uredi izvor]

Dana 29. januara 1285. godine Henrik je izvršio invaziju na Poljsku i 29. januara je opseo Krakov, ali Leško Crni je probio opsadu 29. februara.

Jačanje Vroclava[uredi | uredi izvor]

Pod njegovom vlašću, u Vroclavu su se počele graditi kuće od cigle (1272). Henrik je pored ovog 1274. godine počeo počeo oporavljati više od 70 sela. Sagradio je i zamak na Sabornom ostrvu, u Vroclavu.

Vladavina Poljskom[uredi | uredi izvor]

Dolazak na presto[uredi | uredi izvor]

Dana 30. septembra 1288. godine, Leško Crni je umro bez dece, pa su održani izbori za velikog vojvodu, gde je istaknuti kandidat bio knez Boleslav Mazovski, koga je podržavao krakovski biskup Pavle od Przemankova.

Henrik je opovrgavao taj izbor, pa je uz dozvolu krakovskih boljara, osvojio grad. Magnati: Boleslav, Vladislav Niski, gospodar Kujavije i Kazimir Lenčicki, jedno vreme nisu mogli uraditi ništa protiv njega.^{[traži se izvor]}

Rat protiv plemića[uredi | uredi izvor]

Kada se Henrik vratio u Šleziju, Vladislav je, uz podršku Henrika Glogovskog, Boleslava Opolskog, Pšemska, Boleslava Plockog i Kazimira, krenuo u napad. Njegova vojska 26. februara 1289. godine napada grad Sjevjerz, koji je pripadao Kazimiru Bitomskom. Borba za grad bila je duga i krvava. Pšemko je poginuo, ali saveznici su odneli pobedu. U borbi su pali mnogi vitezovi Henrika Pravog, ali je dobar deo bio zarobljen. Posle toga saveznici su prodrli do blizu Gloguva, gde je došlo do bitke u kojoj su odneli pirovu pobedu.

Saveznici su potom, bez borbe, zagospodarili Krakovom, koji je dobio Vladislav, posle pobeda na Steni i Svjecickami. 1289

Ove poraze Henrika Pravog su 30. jula iste godine iskoristili Rusi, predvođeni Lavom Halickim, provalivši u Šleziju, gde su mnoge stanovnike Nuzije i Grodkova (Gorlica) porobili.

U avgustu Henrik je povratio vlast u Krakovu, ali Vladislav nastavlja vladati Sandomježom.

1289/1290. godine, Henrik je, nakratko, zatvorio biskupa Pavla Przemankova, svog neprijatelja, dok je mnogo Pavlovih ljudi pobijeno i njegovi posedi, npr. dvorac Slavkov, došli su pod Henrikovu vlast, ali su kasnije vraćeni biskupu.

Pregovori o krunisanju za kralja, smrt i sahrana[uredi | uredi izvor]

Nakon osvajanja Krakova, Henrik je morao poslati poruku papi Nikoli IV sa zahtevom za davanje saglasnosti za krunisanje za kralja. Papa se saglasio, ali samo ako mi Henrik da 10.000, a za njegove kardinale 2 000 novaca. Henrikov savetnik, brat Henrikovog lekara Guncela, nije hteo dati taj iznos, pa je poslao samo 4 000 novaca, dok su ostalih 8 000 bili lažni novčići. Kad je to otkrio papa je prekinuo sve pregovore sa Henrikom, koji o tome ništa nije znao. U međuvremenu, savetnik je pobegao u Veneciju, i poslao posmo svom bratu da otruje Henrika, što nije uspelo.

Lekar je kasnije promenio taktiku i stavio je otrov na nož, kojim je Henrik sekao hleb, što je, 23. juna 1290. godine, dovelo do njegove smrti, u Vroclavu.

Ova verzija događaja nije potvrđena od strane bilo kog drugog izvora, a nije sigurno da se ovoj izvor zapravo odnosi na Henrika. Ipak, sadrži neke informacije koje treba smatrati vrednim.

Drugi izvori, po svoj prilici iz XIV veka, govore da je Henrik umro od duže bolesti.

Henrik je, poslednje godine svog života, predosećao da je na samrti, pa je svojim prestolonaslednikom proglasio, vojvodu Poznanja, Pšemisla, koji ga je i nasledio.

Henrik je sahranjen, 27. juna, u svojoj zadužbini, akademskoj crkvi Svetog Krsta i Svetog Vartolomeja u Vroclavu, koja je završena tek 1295. godine. Njegovi posmrtni ostaci sada nalaze u narodnom muzeju u Vroclavu

Kupovina poseda[uredi | uredi izvor]

Henrik je imao dosta novca pa je često kupovao pojedine teritorije. Te kupovine su počele 1276. godine, kada je, od nadbiskupa Magdeburga, kupio oblast Krosno, po ceni od 10.000 finog srebra, ali je to mesto izgubio već 1277. godine, ali 1279. godine on ponovo kupuje Krosno za 6 000 novaca.^{[traži se izvor]}