Хирошима, љубави моја
| Hirošima, ljubavi moja | |
|---|---|
 Filmski poster | |
| Izvorni naslov | Hiroshima mon amour |
| Žanr | romantika / ratni |
| Tvorac | Alen Rene |
| Režija | Alen Rene |
| Scenario | Margerit Diras |
| Producent | Semi Halfon, Anatoli Dauman |
| Glavne uloge | Emanuel Riva, Eidži Okada |
| Godina | 1959. |
| Trajanje | 90 minuta |
| Zemlja |  Francuska,  Japan |
| Jezik | francuski jezik |
| IMDb veza | |
Hirošima, ljubavi moja (franc. Hiroshima mon amour; jap. 二十四時間の情事) je romantični dramski film iz 1959. godine, iz perioda francuskog novog talasa, u režiji francuskog filmskog reditelja Alen Renea po scenariju Margerit Diras. Reneovo prvo dugometražno delo, film je koprodukcija između Francuske i Japana, i dokumentuje seriju intenzivno ličnih nelinearnih razgovora (ili jedan ogroman razgovor) u periodu od 36 sati između francuske glumice El (koja je znači „Ona“), i japanskog arhitekte, Luja (što znači „On“).
Bio je to glavni katalizator za kinematografiju na levoj obali, koristeći minijaturne flešbekove za stvaranje nelinearne priče. Privukao je međunarodnu pažnju na novi pokret u francuskoj kinematografiji, zajedno sa filmovima kao što su Do poslednjeg daha i 400 udaraca. Film prikazuje Reneovu inovativnu upotrebu kratkih sekvenci flešbekova kako bi sugerisali bljesak uspomena. Ovaj film se smatra jednim od najuticajnijih filmova francuskog novog talasa.
Produkcija[uredi | uredi izvor]
Prema Džejms Monaku, Rene je prvobitno hteo da napravi kraći dokumentarac o atomskoj bombi, ali je proveo nekoliko meseci zbunjen kako da nastavi, jer nije želeo da napravi nešto slično njegovom dokumentarcu iz 1956. godine o Holokaustu Noć i magla. Kasnije se šalio sa producentom govreći mu da film ne bi bio završen, da Margerit Diras nije pisala scenario.[1]
Film je koprodukcija kompanija iz Japana i Francuske. Producenti su odredili da jedan glavni lik mora biti Francuz, a drugi Japanac, a takođe su zahtevali da se film snima u obe zemlje uz angažovanje filmskih ekipa od tehničara iz svake.[1]
Radnja[uredi | uredi izvor]
U svom prvom igranom filmu Alen Rene koristi svoje iskustvo sa kratkim dokumentarcima. Francuska žena (Emanuel Riva) ima aferu sa japanskim arhitektom (Eidži Okada) u Hirošimi, u koju je došla da snimi film. Rene koristi arhivski snimak bomardovanja Hirošime iz 1945. zajedno sa snimcima muzeja i renoviranog grada. (Tačnije film počinje kao dokumentarac o Hirošimi i atomskoj bombi, koji je Rene hteo tada da pretvori u igrani film.) Ovi snimci su ispresecani lirskim scenama ljubavnog para. Kontrastiranje nežne ljubavi i ratnih užasa prouzrokuje da se žena seti sopstvene prošlosti u francuskom gradu Neveru. Tokom rata je imala aferu sa nemačkim vojnikom i planirala je da ode iz grada sa njim, kada je on u poslednjem danu ratovanja izgubio život. Slatka i bolna sećanja na ovu epizodu njenog života navru sa velikim intenzitetom kada se desi kratka afera sa Japancem. Na kraju filma, ova afera će se završiti tako što se oboje vraćaju svojim brakovima.[2]
Scenario[uredi | uredi izvor]
Scenario je napisala Margerit Diras, koja je izvršila važan uticaj na francuski film. Kasnije je i sama postala rediteljka, a njen rad pokazuje obuzetost idejom uticaja prošlosti na sadašnjost. Za Renea sećanje je stalna tema. Jedan od njegovih dokumentaraca o Francuskoj nacionalnoj biblioteci, nosi naziv Celokupno svetsko sećanje (1956). U Hirošima, ljubavi moja, Rene koristi složenu strukturu sačinjenu od flešbekova, čime se otkriva sve više i više o prošlosti koja se meša sa sadašnjošću. Strukturu objedinjuje muzika Đovanija Fuša i Žorža Delerua. Film je do najsitnijih nijansi ispunjen emocionalnošću likova. Čini se da film želi da istakne da „ja“ zavisi od sećanja koja na kraju izblede.[2]
Filmske reference[uredi | uredi izvor]
U svojoj knjizi o Reneu, Džejms Monako završava svoje poglavlje o filmu tvrdnjom da film sadrži referencu na klasični film Kazablanka iz 1942.[1]
| „ | Evo 'nemoguće' ljubavne priče između dvoje ljudi koji se bore sa slikom dalekog rata. Na kraju ovog romantičnog, dirljivog filma o odsustvu i obavezama, dvoje sudbonosnih ljubavnika susreću se u kafiću. Rene nam daje retku sliku lokacije. „On“ će se poslednji put sastati sa „Onom“ u baru pod nazivom „Kazablanka“ – baš ovde usred Hirošime! I dalje je ista stara priča. Borba za ljubav i slavu. Slučaj "učini ili umri". Svet će uvek dočekati ljubavnike. Kako vreme prolazi. | ” |
Glumačka postava[uredi | uredi izvor]
- Emanuel Riva kao El
- Eidži Okada kao Luj
- Bernard Freson kao Nemac
- Stela Dasas kao majka
- Pjer Barbo kao otac
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Monaco, James (1978). Alain Resnais. New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-520037-3. OCLC 503379749.
- ^ a b Stiven Džej Šnajder. (2008). 1001 film koji moraš da vidiš pre nego što umreš. Izdavač: Filip Višnjić. Prevod: Boris Todorović. Strana: 368. ISBN: 978-86-87127-02-9.
