Čiften

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

{{Borbeno vozilo | ime = Čiften FV4201|širina=3,5 | motor = Lejlend L60 (dizel, kompresijsko paljenje sa više vrsta goriva) 6 cilindara, 750 ks i 19 litarski kapacitet motora   | oklop = | sporedno = 2 × mitraljez L7- 7.62mm | glavno = | doseg = | van puta = | brzina na putu = 40|težina=55|visina=2,9 | dužina = 10,8 | slika =Chieftain Tank (9628802829).jpg | broj_primeraka = | prvi_korisnik = | povučen_iz_upotrebe = | uveden_u_upotrebu = | početak_proizvodnje = | proizvođač = | namena = | zemlja_porekla = | opis_slike=Čiften iz 2013. godine | širina_slike = Čiften FV4201 je bio glavni borbeni tenk Ujedinjenog Kraljevstva tokom 1960-ih, 1970-ih i 1980-ih.

Razvoj Centuriona doveo je do toga da Čiften (Glavni tenk) uvede položaj gde vozač leži na leđima. To je britanski dizajn koji omogućava nagnut trup smanjene visine. Novi pogonski sklop i poboljšani menjač omogućili su da ima veću brzinu od Centuriona iako je bio teži zbog većih unapređenja zaštinog oklopa i naoružanja. To mu je omogućilo da zameni Konkverora(Osvajača) i Centuriona dok su oni efektivno izvršavali svoje uloge. Ostao je u službi dok ga nisu zamenili Čelendžerom 1 (Izazivačem 1) koji je sadržao mnogo Čiftenovih karakteristika.

Razvoj[uredi | uredi izvor]


Čiften je bio rezultat uspešnog razvoja linije krstarećih tenkova, koja se pojavila na kraju Drugog svetskog rata.  Njegov predhodnik Centurion, glavni borbeni tenk  (GBT), smatra se jednim od najuspešnijih posleratnih tenkova GBT dizajna[1][2][3][4][5]. Međutim, uvođenje sovjetskog teškog tenka IS-3/IS-4 i sovjetskog T-55 dovelo je do uvođenja teškog tenka Konkverora (Osvajača) koji je bio naoružan sa topom od 120 mm (4,7 in). Jedinstveni dizajn koji kombinuje vatrenu snagu Konkverorovog 120-milimetarkog topa sa mobilnošću i opštom korisnošću Centuriona, smatran je za idealnu kombinaciju.

Lejlend koji je bio uključen u razvoj tenka Centurion, 1956. godine je izradio svoje vlastite tenkovske prototipove. Nekoliko novih aspekata je isprobano proizvodnjom FV4202 (Centuriona od 40 tona) sa položajem gde je vozač naslonjen i ima montiranu postavu za mitraljez.  U stvari, FV4202 je bio modifikovana verzija Centuriona sa prototipom onoga što će postati Čiftenova kupola ali naoružan sa topom od 84mm.[6]

Ovaj rad je doveo do specifikacije Ratne kancelarije  za novi tenk. Specifikacija generalštaba bazirala se na iskustvu tenkova Centurion u Korejskom ratu, kao i na tenkovima Konkveror. Od tenka se očekivalo da će moći da gađa neprijatelja sa velikih daljina, sa odbrambenih pozicija, i da bude otporan na artiljerijsko oružje. U tu svrhu, top je trebalo je da ima veći stepen depresije za 8 stepeni  više od Konkverora i bio bi opremljen boljim prednjim oklopom. Od tenka se očekivalo da ispali 10 granata u prvom minutu, a zatim bi ispaljivao 6 granata po minutu u sledećih 4.

Prvih nekoliko prototipova bilo je predviđeno za ispitivanje tenkovske konstrukcije iz 1959. godine koji su dovele do brojnih izmena. Poboljšanja u pogledu vibracija i hlađenja motora dovela su do redizajniranja zadnjeg dela trupa. To je povećalo težinu konstrukcije na gotovo 50 tona i shodno tome, ogibljenje (koje je projektovano za 45 tona) je ojačano. Gusenice su trebale biti postavljene tako da ne oštećuju put i da se poveća zazor zemlje. Dizajn je prihvaćen početkom 1960-ih.

Britanija i Izrael su sarađivale na razvoju u poslednjim fazama, u cilju da Izrael kupi i proizvede vozilo na domaćem tržištu.[7] Dva prototipa su isporučena kao deo četvorogodišnjeg procesa. [8] Međutim, na kraju je odlučeno da marku neće prodati Izraelcima (pošto je u tom periodu krajem 1960-ih Velika Britanija bila više prijateljska prema arapskim državama i Jordanu nego prema Izraelu)[9] što ih je navelo da slede svoj razvojni program.[10]

NATO je 1957. godine odredio da bi njegove snage trebalo da koriste jače motore koji koriste više goriva. Raniji BL motor koji je isporučivao 450 KS na zupčaniku, što je omogućilo maksimalnu brzinu na putu od oko 40 km/h, a performanse na terenu su bile ograničene. To je dodatno ometalo Horstmanovo opružno ogibljenje, što je postalo izazov za vožnju na terenu i pružanje udobne vožnje za posadu. Zbog postave cilindra pod pritiskom, curenja rashladne tečnosti unutar bloka cilindra su bila česta, što je kao rezultat dalo da iz auspuha izlazi beli dim.

Krajem 1970-tih, dizajn motora se promenio uvođenjem Belzone koja je korišćena za poboljšanje dihtunga. Snaga motora je takođe povećana, tako da su kasniji motori isporučivali oko 850 KS na zupčanik. To je značilo da ima bolje performanse i veću brzinu. Međutim performanse na terenu ostale su ograničene.

Dizajn[uredi | uredi izvor]

Čiften koji je izložen u muzeju tenkova u Bovingtonu 2006. godine

Dizajn Čiftena je uključivao snažno nagnut trup i kupolu, što je uveliko povećavalo debljinu prednjeg oklopa 388 mm (15,3 in) na glasiji od stvarne debljine 120 mm (4,7 in) i 390 mm (15 in) na kupoli od 195 mm (7,7 in).  Imao je otkrivenu kupolu kako bi u potpunosti dao prednost naslonu vozila koji je imao do 10 stepeni u položaju gornjeg dela tela. Iz bezbednosnih razloga rani prototipovi imali su platnetni ekran koji je bio pokriven ogrtačem i limenu kutiju postavljenu preko nagnute ploče glasije, kako bi prekrili konfiguraciju vozila.[11]

Vozač je bio u polu ležećem položaju sa izdignutim gornjim delom tela kada su vratanca na otvoru bila spuštena, što je pomoglo da se smanji profil prednje ploče glasije. Komandir, nišandžija i punilac su bili smešteni u kupoli. Sa leve strane kupole nalazio se veliki reflektor sa infracrvenim svetlima u oklopnom kućištu.[12]

Paket motora Leiland L60 izložen je u muzeju tenkova u Bovingtonu.

Lejlend M60 motor je bio sa dvotaktnim obrnutim klipom dizajniran za više vrsta goriva, tako da je bio u mogućnosti da koristi bilo koje gorivo. U praksi motor nije isporučivao očekivanu snagu i bio je nepouzdan, procenjuje se da je stopa kvarova bila do 90% ali su uvedena poboljšanja kako bi se to rešilo. Primarni problemi su obuhvatali kvar kružnog cilindra, probleme pogona, kvarove oko ventilacije i dešavalo se stalno curenja tečnosti usled vibracija i loše urađenih cevi. Međutim, sa povećanjem snage motora i sam rezervoar je postajao teži.

Rezervoari su upravljani konvecionalnim diskovima sa uobičajenom mašinskom hidraulikom koji se aktivira na spoljnim kočionim diskovima. Diskovi su radili preko epikličkog menjača koji je omogućavao  „regenerativno“ upravljanje. U kupoli punilac je bio na levoj srtani, nišandžija na desnoj a komandir se nalazio iza nišandžije. Ogibljenje je bilo tipa Horstman podmatač sa velikim bočnim čeličnim pločama kako bi zaštitili gusenice i pružili zaštitu od udara šupljeg naboja.

Glavno naoružanje je bio top L11A5 od 120mm . Ovaj oblik se razlikovao po najsavremenijijem glavnom tenkovskom naoružanju jer su se koristili projektili i naboji koji se punili odvojeno za razliku od jedne fiksne runde. Naboji su bili zatvojeni u zapaljivim vrećama. Ostale tenkovske topove, poput 120 mm topa L1 na tenku Konkveror, bilo je potrebno skladišttiti istrošene metkove ili izbacivati izvan tenka. Zapaljivi naboji su smešteni u 36 udubljenja[13], okruženi mešavinom vode i glikola pod pritiskom - takozvanim „mokrim skladištem“. U slučaju da granata probije u borbeni odeljak, jakna bi pukla namočivši naboje i sprečila katastrofalnu eksploziju pogonskog goriva.[14] Kada ne bi bilo granata, ispaljivanje bi išlo preko ventilacionih cevi koje su se automatski punile deset puta iz magacina od pozadi.[13] Zbog dužine topa, koja je zahtevala balansiranje, i potrebe za skladišnim prostorom, kupola je imala veliki prelaz sa zadnje strane. Tu se nalaze radio, municija i oprema za kontrolu požara i ima dodatni prostor za skladištenje sa spoljne strane.[13]

Top je mogao ispaliti dosta različite municije, ali najčešće vrste bile su visoko eksplozivna granata (VEG), oklopni probojni projektil sabot (OPPS) koji se ispaljuje ili praktične okrugle ekvivalentne zamene za obe vrste. Čiften je mogao da skladišti 64 projektila (maksimalno 36 oklopnih probojnih projektila, ograničeno je zvog skladišta pogonskog goriva). Top je potpuno stabilizovan sa potpuno komijuterizovanim integrisanim sistemom upravljanja. Sekundarno naoružanje sastojalo se od koaksijalnog mitraljeza L8A1 7,62 mm i još jednog mitraljeza dimenzija 7,62 mm, montiranog na komandirovu kupolu. Prednost korišćenja dvodelne municije je ta što je u slučaju inertnih metaka poput OPPS-a punilac je mogao doprineti u sledećoj rundi držeći ga u svom krilu, spremnim za utovar, dok nišandžija ne pronađe metu i puca. Ova praksa je povećavala količinu nanete štete, ali je bila opasnija od jednodelne municije.

Čiften je imao ABHO sistem zaštite koji je Centurionu nedostajao.

Početni sistem za ispaljivanje municije (SIM) je bio Markoni FV/GCE MK4. 127-milimetarski mitraljez koji je postavljen iznad glavnog topa (na raspolaganju je vilo 300 metaka). Mogao je da pogodi mete do 2600 metara, u tim trenucima bi vrh metka izgoreo u krugovima određene udaljenosti, iako bi se visoko eksplozivni vrh i dalje vidno rasprsnuo prilikom udara. Komandant tenka je imao rotirajuću kupolu sa devet blokova preglednosti gde je imao sveobuhvatan pogled, dodatno je imao mitraljez od 7,62 mm i mogao je da koristi infracrveni koaksijalni projektor sa naoružanjem. Sistem nišanjenja je bio predviđen za oba punioca i komandira tenka, imali su od 1 do 10 puta selektivnu moć uvećanja koji se mogao povećavati i do 15 puta u Mk5-ici i šire, i bili su zamenljivi infracrvenim sistemima vida za noćne operacije što im je davalo do 3 puta veću moć uvećanja. Komandant je mogao okretati kupolu kako bi mogao da vidi metu, a zatim bi aktivirao mehanizam koji bi kupolu doveo do ispravnog položaja kako bi nišandžija mogao da pogodi cilj.

prikaz topa L11A5 120 mm

Komandir je imao veću kontrolu nad prekomernom vožnjom u odnosu na nišandžiju.

Leva strana kupole imala je veliki reflektor sa elektronski kontrolisanim infracrvenim filterom unutar oklopne kutije, sa relativno dugim dometom i udaljenosti do 1—1,5 km (0,62—0,93 mi).

Od početka 1970-ih, verzija Mk 3/3 zamenila je top za laserski daljinomer Barr i Stroud LF-2 sa dometom do 10 km (6,2 mi). To je omogućilo angažovanje za veće domete udaljenosti, a takođe se moglo povezati sa sistemom za upravljanje municijom, omogućavajući brže angažovanje i promenu mete.

Na kasnijim modelima, sistem za upravljanje municijom pružao je Markoni PSIM lasekrski daljinomer (poboljšan sistem za ispaljivanje municije) koji je koristio digitalni balistički računar. Nadograđen je 1980. godine, kada su neki primeri (ali ne i većina) zamenili infracrvene reflektore sa (eng. TOGS) sistemom za osmatranje. Mnogo kasnijih primera imalo je Stilberov oklop, koji je bio namenjen da nadmaši sovjetske tenkovske topove od 125 mm sa teškim protivtenkovskim raketama. Oni su kasnije postali Mark 11 verzija.[15]

Služba[uredi | uredi izvor]

Glavni tenkovi 14. od 20. kralja Husara na paradi sa urbanom kamuflažom, Ulica 17. juni, Zapadni Berlin, uslikano 18. juna 1989.

Vojska je tokom Hladnog rata opremila britanske jedinice vojske Rajne (BJVR) Čiften tenkovima za odbranu Zapadne Nemačke od mogućeg napada Varšavskog pakta.

Poput svojih evropskih konkurenata, Čiften je pronašao veliko izvozno tržište na Bliskom istoku, ali za razliku od Centuriona nije bio usvojen od strane nijedne druge države NATO-a ili država Komonvelta. Čiften se pokazao sposobnim za borbu i mogao je da bude unapređen, pokazao se i za celokupno poboljšanje i za ispunjavanje lokalnih zahteva. Neprekidno se nadograđivao sve do ranih 1990-ih, kada ga je zamenio Čelendžer 1. Poslednja verzija Čiften-a koju je britanska vojska koristila do 1995. godine, uključivala je oklop "Stilbrev" po pukovnicima Stilu i Džonu Breveru iz Ustanove Vojnih Vozila i Inženjeringa (eng. MVEE), poboljšani sistem za ispaljivanje municije i termalno osmatračko oružje (eng. TOGS). Poslednji britanski puk je bio opremljen sa Čiftenom a to je bila Prva Kraljevska Tenkovska Divizija, kojoj je baza bila smeštena Kasarni Alival u Tidvortu.

Bivši Čiften tenk iranske vojske Mk.5, izložen u muzeju tenkova Kubinka

Prvi model je bio predstavljen 1967. godine, Čiften je isporučen u najmanje šest zemalja, uključujući Iran, Kuvajt, Oman i Jordan. Britanska vlada je 1969. godine otkazala sporazum o prodaji Izraelu i lokalnoj proizvodnji, uprkos velokom izraelskom doprinosu u taktičkom i tehnološkom razvoju tenka, naročito sposobnosti za uspešno funkcionisanje u pustinjskim okruženjima i obezbeđivanju dobro postavljenog pozadinskog trupa koji je našao svoju primenu. [8] Izraelski oklopni korpus dostavio je dva primera i detaljno ih ispitivao. Ovo iskustvo podstaknulo je stvaranje autohtone izraelske Merkave, čiji je razvojni program vodio general Izrael Tal[8], koji je blisko sarađivao s britancima na projektu englesko-izraelskog Čiftena. Najveća prodaja u inostranstvu bila je Iranu, koji je na preporuku generala Tala preuzeo isporuku 707 Mk-3P i Mk-5P (slovo P predstavlja Persiju), kao i 187 FV4030-1, 41 ARV i 14 AVLB pre revolucije 1979. godine.[16][17][18] Dalje planirane isporuke sposobnijih serija FV4030-2 (Šir 1) i FV4030-3 (Šir 2) otkazane su u tom trenutku.

Na Bliskom istoku Čiften je trebalo da pokaže svoje operativno iskustvo. Prvo ga je Iran uveliko koristio tokom Iračko-izraelskog rata 1980-88. godine, uključujući i najveću tenkovsku bitku tokom rata. Dalo je pomešane rezultate jer je Čiften Mk 3/5 imao učestale probleme sa motorom, i imao je nizak odnos između snage i težine tenka, što ga je činelo nepouzdanim i sporim za manevrisanje po grubom terenu. Takvi problemi su dovodili do kvarova usred borbe, takođe ih je činilo tromim metama i veoma ranjivim za neprijatelja. Od 875 tenkova koji su ušli u rat ostalo je samo 200 tenkova.[19]

Čiften u Lulvort Rejndžu 2008.

Čiften je ostao u službi Irana, a Mobarez tenk je bio lokalno nadograđena verzija Čiftena.

Kuvajt i bitka kod mostova[uredi | uredi izvor]


Kuvajt je imao 143 Čiftena uoči 1990. godine tokom iračke invazije na Kuvajt. Trideset sedam Čiftena Kuvajtske 35. oklopne brigade borilo se u bici kod Mostova protiv elemenata iračkih divizija Hamurabija i Medine pre povlačenja preko saudijske granice.[20] Nijedan tenk brigade nije izgubljen u bici, a 35. oklopna brigada (poznata kao Al-Fatah) postala je deo Ujedinjenih Komandnih Snaga Istoka tokom Zalivskog rata 1991. godine i vratila se u Kuvajt neporažena.

Pored pripadnika 35. oklopne brigade, ostatak kuvajtskih oružanih snaga (preko 100) su ili uništene ili zarobljene od strane neprijateljskih snaga nakon što su ih napustile kuvajtske posade kada im je nestala municija. Nakon oslobođenja Kuvajta stari Čifteni su zamenjeni Jugoslovenskim M-84.[21][20]


Specifikacije (Mk.5)[uredi | uredi izvor]

  • Posada: 4
  • Borbena težina: 55 tona
  • Ukupna dužina: 10,8 metara (35 stopa i 5,2 inča) sa topom napred
  • Dužina trupa: 7,5 metara
  • Visina: 2,9 metara
  • Širina: 3,5 metara[22]
  • Motor: motor sa suprotnim klipom Leiland L60 (dizel, kompresijsko paljenje sa više goriva) ima 750 KS
  • Domet: 500 km (310 mi)
  • Maksimalna brzina na putu: 43 km/h
  • Trkačka brzina: 30 km/h
  • Oklop: prednji deo kupole, 195 mm (7,7 in) sa rotacijom od 60°

Naoružanje[uredi | uredi izvor]

  • Top 120 mm L11A5 sa mitraljezom
  • Brzina paljbe deset granata u prvom minutu, a zatim po šest granata nakon toga
  • Nadmorska visina: -10 do +20 stepeni
  • Laserski daljinomer
  • Koaksijalni mitraljez L8A1 7,62 milimetra
  • Na kupolu montiran 7,62 milimetarski mitraljez L37A1
  • Modeli Mark 1 i Mark 2 imali su koaksijalne municije 12,5 mm (73,7 mm) pre uvođenja laserskog daljinomera.

Oprema[uredi | uredi izvor]

  • Tvin Klansman VRC 353 VHF radio setovi (od 1979. godine pa nadalje)
  • Jedan C42 i jedan B47 Larkspur VHF radio stanice (pre 1979. godine)
  • 2 puta 6-barelni izbacivači dima na kupoli

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Malkasian, Carter (2001). The Korean War 1950-1953 (na jeziku: engleski). Taylor & Francis. ISBN 978-1-57958-364-4. 
  2. ^ The Encyclopedia of Modern Military Weapons (na jeziku: engleski). Barnes & Noble Books. 1999. ISBN 978-0-7607-1631-1. 
  3. ^ Joiner, J. H. (1990-12-31). One More River To Cross (na jeziku: engleski). Pen and Sword. ISBN 978-1-4738-1691-6. 
  4. ^ Tucker-Jones, Anthony (2012-01-01). Armoured Warfare in the Korean War: Rare Photographs from Wartime Archives (na jeziku: engleski). Casemate Publishers. ISBN 978-1-84884-580-0. 
  5. ^ Jackson, Robert (2010). 101 Great Tanks (na jeziku: engleski). The Rosen Publishing Group. ISBN 978-1-4358-3595-5. 
  6. ^ Cárdenas, Melba L. (2014-10-13). „Publishing and Academic Writing: Experiences of Authors Who Have Published in PROFILE”. PROFILE Issues in Teachers' Professional Development. 16 (2): 11—20. ISSN 2256-5760. doi:10.15446/profile.v16n2.46144. 
  7. ^ „Israel and Depleted Uranium - Salem-News.Com”. www.salem-news.com. Pristupljeno 2020-05-12. 
  8. ^ a b v „Israeli Armor Magazin:The "Chieftain" dirty affair”. www.military-quotes.com. Pristupljeno 2020-05-12. 
  9. ^ „House of Commons Will Hold Debate on Issue of Sale of Chieftain Tanks to Libya”. Jewish Telegraphic Agency (na jeziku: engleski). 1969-06-17. Pristupljeno 2020-05-12. 
  10. ^ „Chieftain Main Battle Tank”. HowStuffWorks (na jeziku: engleski). 2007-11-20. Pristupljeno 2020-05-12. 
  11. ^ Bennett, Natasha (2019-07-03). „Arms & Armour of India, Nepal & Sri Lanka: Types, Decoration and Symbolism”. Arms & Armour. 16 (2): 219—222. ISSN 1741-6124. doi:10.1080/17416124.2019.1659636. 
  12. ^ „FV-4201 Chieftain”. web.archive.org. 2015-06-26. Arhivirano iz originala 26. 06. 2015. g. Pristupljeno 2020-05-12. 
  13. ^ a b v Anderson, Mark (jul 2017). „Profile: Plex.AI [Resources_Startups]”. IEEE Spectrum. 54 (7): 19—19. ISSN 0018-9235. doi:10.1109/mspec.2017.7951713. 
  14. ^ Hill-Tout, W. T. (jun 1976). „A Thermal Pointer for the Chieftain Main Battle Tank”. The RUSI Journal. 121 (2): 89—91. ISSN 0307-1847. doi:10.1080/03071847609419270. 
  15. ^ Fraser, K.C. (mart 1997). „Tanks: Main Battle Tanks and Light Tanks97197Marsh Gelbart. Tanks: Main Battle Tanks and Light Tanks. London: Brassey’s 1996. 160pp, £14.95 Brassey’s Modern Military Equipment Series”. Reference Reviews. 11 (3): 32—32. ISBN 1-85753-168-X. ISSN 0950-4125. doi:10.1108/rr.1997.11.3.32.197. 
  16. ^ Dunstan, Simon (2012-09-20). Chieftain Main Battle Tank 1965–2003 (na jeziku: engleski). Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-78200-475-2. 
  17. ^ Cordesman, Anthony H. (2005). Iran's Developing Military Capabilities (na jeziku: engleski). CSIS. ISBN 978-0-89206-469-4. 
  18. ^ „Trade Registers”. armstrade.sipri.org. Arhivirano iz originala 14. 04. 2010. g. Pristupljeno 2020-05-12. 
  19. ^ Tan, Andrew T. H. (2014-05-22), The global arms trade, Routledge, str. 3—11, ISBN 978-0-203-85145-6, Pristupljeno 2020-05-12 
  20. ^ a b „Wayback Machine” (PDF). web.archive.org. 2013-11-03. Arhivirano iz originala 03. 11. 2013. g. Pristupljeno 2020-05-12. 
  21. ^ „Kuvajt-vojna oprema”. 
  22. ^ Metals, John Wiley & Sons, Inc., 2011-10-12, str. 19—23, ISBN 978-1-118-13131-2, Pristupljeno 2020-05-12 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Чифтен&oldid=27686687”