Izduvni sistem

Izduvna grana automobilskog motora
Zadnji izduvni lonac

Izduvni sistem motornog vozila ili kolokvijalno auspuh (iskvareno нем. Auspuff) ima ulogu odvođenja otrovnih gasova koji nastaju prilikom sagorevanja goriva u motoru sa unutrašnjim sagorevanjem, njihovog hlađenja i prigušivanja buke motora.[1]

Najčešće se se sastoji od izduvne grane, izduvne cevi i jednog ili dva izduvna lonca, a kod modernijih vozila može imati još i katalitički konvertor. „Ve” motori, pogotovo oni sa većim brojem cilindara, mogu imati dve izduvne grane i dvostruki izduvni sistem.

Nakon sagorevanja goriva u motoru, stvara se smeša gasova koja se sastoji uglavnom od ugljovodonika (nesagorelo gorivo), ugljen-monoksida, ugljen-dioksida, oksida azota, fosfora, tragova teških metala kao što su olovo ili molibden i drugih materija. Sve ove materije su u gasovitom stanju, pod visokim pritiskom i visoke temperature.

Izduvni gasovi ulaze direktno u izduvnu granu, koja ih iz više cilindara sprovodi u jednu izduvnu cev. Izduvna grana se iz razumljivih razloga mora praviti od materijala koji je sposoban da izdrži visok pritisak i temperaturu. Zato je kod automobila najčešće izrađena od livenog gvožđa, čelika ili otpornih legura, a u novije vreme i od posebnih plastičnih masa.

Kod novijih automobila, odmah nakon izlaska iz motora, gasovi sagorevanja ulaze u katalitički konvertor. Katalitički konvertor je komora sa velikim brojem mrežica izrađenih pomoću keramičkih kalupa, prevučenih raznim metalima kao što su platina, paladijum, rodijum i zlato koji služe kao katalizatori u procesu sagorevanja. Za izradu se koristi keramika, jer je njena specifična površina veoma velika, a površina unutrašnjosti katalitičkog konvertora se može uporediti sa veličinom aerodromske piste. Katalitički konvertor deluje tako što vrši katalitičko sagorevanje prestalih ugljovodonika, a okside azota redukuje na elementarni azot. Nakon katalizatora, izduvni gasovi prolaze kroz izduvni lonac u kome se hlade i ispuštaju u atmosferu.

Reference[уреди | уреди извор]

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Wilfried Staudt: Handbuch Fahrzeugtechnik Band 1. 1. izdanje, Bildungsverlag EINS, Troisdorf, 2005. ISBN 978-3-427-04520-5
  • Peter Gerigk, Detlev Bruhn, Dietmar Danner: Kraftfahrzeugtechnik. 3. izdanje, Westermann Schulbuchverlag GmbH, Braunschweig, 2000. ISBN 978-3-14-221500-6
  • Max Bohner, Richard Fischer, Rolf Gscheidle: Fachkunde Kraftfahrzeugtechnik. 27. izdanje, Verlag Europa-Lehrmittel, Haan-Gruiten, 2001. ISBN 978-3-8085-2067-3
  • Peter A. Wellers, Hermann Strobel, Erich Auch-Schwelk: Fachkunde Fahrzeugtechnik. 5. izdanje, Holland+Josenhans Verlag, Stuttgart, 1997. ISBN 978-3-7782-3520-1

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]