Šaronjanje
|
„Šaronjanje“, šaronjavanje (od albanske reči šara - testera), trapanje, trapavanje, trapanjanje trepanacija lobanje (po istrumentu trapanj), je posebna vrsta operacije koja se vršila na Balkanu u Srednjovekovnoj Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Albaniji, na glavi živog čoveka, probijanjem lobanje naročitim svrdlom, kako bi osoba nad kim se ta operacija izvrši ili ozdravila ili umrla od trajne „boljoglave“ koja je nastala usled kakve povrede u zavadi ili pada sa visine.[1] Šaronjanje je, u zavisnosti od umešnosti vidar, preživljavalo između dve trećine i tri četvrtine pacijenata.[2]
Vidari u srednjovekovnoj Srbiji, koji su ovaj zanat preuzeli od Arbanasa, olako su se odlučivali na šaronjanje (naročito u zabitim krajevima), kod povrede glave, padavice, mahnitanja i glavobolje.[3] Načine li otvor na lobanji, oni su očekivalo se da će tu izaći bolest, a i nečastivi. Sam zahvat slično se radio i u drugim krajevima (npr. u prošlosti Perua, Francuske).[4][5][6]
U Istoriji medicine postoji shvatanje da dokaz o postojanju veštine „šaronjanja“ ili trepanacije lobanje (kako se danas to stručnim jezikom zove), u bilo kojoj civilizaciji, ili društvenom razdoblju, treba uzeti kao dokaz postojanja razvijene hirurgije. Pa se pristalice narodne, ili etnomedicine, i dans često koriste njom kako bi dokazale svoju stručnost. Ali ostaje pitanje: koji su bili razlozi za obavljanje takvog zahvata u srednjem veku, jer nedostaju medicinska objašnjenja: šta to na moždanim opnama i mozgu narodni vidar vidi?[1][7]
Istorijat[uredi | uredi izvor]
Šaronjanje i operacije mozga vršene su i mnogo godina pre naše ere. Za to su dokazi iskopane lobanje starih Egipćana, Inka, Peruanaca, koje ubedljivo dokazuju da su na lobanjama pravljeni veštački otvori, a neke od njih svedoče da su pojedinci savladali infekciju i preživeli operaciju. U tim slučajevima verovatno nije prelažena prirodna barijera tvrde moždanice ili je intervenisano samo u površnim slojevima mozga.[8]
Tragovi šaronjanja otkriveni su na praistorijskim lobanjama na mnogim lokalitetima u Evropi, Severnoj i Južnoj Americi, Africi, Aziji.
Zanimljive primere šaronjanja na tlu Centralnog Balkana nalazimo na dva lokaliteta u periodu metalnog doba, u Mokrinu (nekropola sa preko 300 skeleta, na 8 je izvršeno šaronjanje) i Kriva Reka (kalota iz groba br.1, tumula IV sa 3 otvora od šaronjanja).
Prve podatke o šaronjanju nalazimo u spisima antičkih pisaca, pa se može pretpostaviti da su stari Grci poznavali ovu tehniku. U Hipokratovom delu „O povredama glave“, prilično se detaljno daju uputstva za vršenju trepanacije, koja se spominje kao terapijska perforacija primenjivana kod preloma lobanje.[9]
Tokom srednjeg veka ovaj metod opisuje Galen, a pod nazivom lat. purgatio capitis spominje je i Avicena.
Prinijer (fr. Prunieres), lekar iz Marvežola (Francuska), je 1865. godine otrkio u jednom dolmenu u Egijeru (fr. Aiguieres), u centralnoj Francuskoj jednu lobanju koja je na zatiljnom predelu imala okrugao otvor napravljen veštačkim putem. Pretpostavio je da je reč o otvaranju lobanje da bi se od nje napravila čaša za piće. Ovu pretpostavku osporio je deset godina kasnije Pol Broka, koji je pokazao da je na ovoj i još jednom broju drugih lobanja vršena trepanacija. Broka je smatrao da je otvaranje lobanje vršeno na deci u ritualne svrhe, jer je video da izvađeni okrugli fragmenti koštanog svoda lobanje mogu imati ulogu amuleta. Kasnije je dokazano da su ove intervencije vršene na odraslim individuama[10]
U Južnoj Americi trepanacija je rađena čak i na potpuno zdravim ljudima, jer se verovalo da obezbeđuje dugovečnost.
U Srbiji za vreme turske vlasti nije bilo školovanih lekara. Narod su lečili vidari, travari koji su skupljali lekovito bilje i pravili meleme, ali radili pomalo i hirurške poslove. Ti „narodni lekari“, vidari ili „ranari“ obavljali su i prva šarovanja lobanje. U istorijskim izvorima pominje se zakonom regulisan međusobni odnos trepaniranog i trepanatora iz 1427. pa sa sa sigurnođću može pretpostaviti da je šaronjanje rađeno i pre toga.[11]
A. Lainović je 1949. godine objavio na Cetinju, prevod sa francuskog u kome se navodi da su najmanje tri Francuza (lekara, diplomata) 1855. i 1869. godine, opisali tehniku šaronjanja lobanje. Francuzi, koji su bili lični lekari vladike Rada i kneza Danila, Tedeski i Pankrazi (1855), u svojim spisima navode:
| „ | Najveći evropski autoriteti slične operacije praktikuju samo u krajnjoj nuždi. Čudno zvuči, ali tu delikatnu operaciju vrše u Crnoj Gori veoma spretno i sa retkom srećom.[12] | ” |
U Crnoj Gori narodni lekari izvodili su šaronjanje sve do 1856. kada je nez Danilo to zabranio. Od tada je šaronjanje rađeno u tajnosti. Crnogorski Senat je 1880. trepanatore Iličkoviće zvanično proglasio narodnim lekarima. Među trepanatorima je bilo je i žena; u literturi se pominju Nasta i njena kćerka Saveta iz Skadra.
U Srbiji su šaroenjanja počele u istom periodu, a u nekim selima Vlasi su ih izvodili čak i do 1907. godine. Na teritoriji Srbije i Crne Gore trepanacije su uspešno rađene još pre poznavanja anestezije (1846), otkrića antisepse (1870), pre uvođenja instrumenata za trepanaciju u Engleskoj (1600), i pre izuma „šestara za sečenje lobanje“ (1564).[11]
Sima Trojanović smatra da su Srbi ovu veštinu primili od Grka, preko Arnauta (u antičku medicinu uveo Hipokrat). Od svih evropskih i svih slovenskih naroda jedino su Srbi praktikovali šarovanje.[11]
Prema svedočenju iz pera prote Miloša Velimirovića (1848-1920), rođenom u Vasojevićima, u selu Kraljima, saznajemo da je u 19. veku u Srbiji dosta često, nakon povreda glave u tučama primenjivano šaronjanje. U ovom opisu on je detaljno opisa trepanacije kojoj je lično prisustvovao. Evo dela pisanog prikaza Miloša Velimirovića:
| „ | Kada su se 1866. godine šaronjali Blagoje Stanić iz Kraljevih Bara i Radisav B. Mićović iz Peovca, ja sam se strefio u selu i prisustvovao tome poslu kod obojice i pažljivo posmatrao. Majstor ovoga posla bio je Kuč Radosav Petrov Popović Drekalović s Meduna. Šaronjao je prvo Blagoja, kome je tada moglo biti oko 40 godina, kod njegove kuće. Za svo to vrijeme bio je Blagoje kao stijena nepomičan i nikakvog znaka od sebe nije pokazao da osjeća bolove. Otišao sam držeći u tvrdo da će Blagoje umrijeti, no to nije bilo. Ozdravio je, i poslije te operacije živio još punih 45 godina. Umro je 1909. godine pošto je preturio nešto više od 80 godina svoga života. | ” |
Indikacije i naknada vidaru[uredi | uredi izvor]
„Šaronjanje“ ili trepanacija lobanje, vršena je nad obolelim ili povređenim osobama i to po njihovom zahtevu, zbog bolesti ili povrede glave. Pošto je, šaronjanje postalo biznis, brzo je postalo lek za sve i svašta. Tako su trepanom lečene ne samo glavobolje i povrede glave,[13] već i povišen krvni pritisak, epilepsija,[14] mentalne bolesti pa čak i sterilitet kod žena.
U Srpskom narodu ako je šaronjanje izvršeno zbog povrede glave u tuči, troškovi lečenja padali su na teret onome koji je povredu naneo, po uobičajenom narodnom sudu, i od koga se za šaronjanje ne traži odobrenja. Ako bi šaronjani nakon operacije ostao živ, vinovnik povrede snosio je sve troškove (šaradžije, lekove i druge troškove bolesnika do ozdravljenja). A ako šaronjani umre onda ostaje u amanet krvna osveta.
Način izvođenja[uredi | uredi izvor]
- Pripremne radnje
„Šaronjanju“ se pristupalo ovako:
| „ | Bolesnik izjavi svojoj porodici i svome plemenu da hoće da se šaronja, tada se ovi postaraju da nađu „Ećima“ i dobave ga. Kad ovaj dođe skuplja se porodica i pleme bolesnoga i ovi pozovu iz sela 5-10 ljudi koji su od glasa i povjerenja i ugovori se između bolesnika, porodice, plemena i šaradžije da ako poslije operacije nastane smrt to pleme nema prava bacati nikakove krivice na šaradžiju i da se on nema čega bojati. Kad ovo utvrde onda nastaje i pogodba o zasluzi ećimskoj (vidarini), u kojoj presudnu riječ imaju oni ljudi koji su došli kao povjerenici za obije strane (počinioca i povređenog) pa kad se to utvrdi nastaje operacija.[1] | ” |
- Tehnika „šaronjanja“
Postupak je počinjao brijanjem glava bolesniku. Zatim bi vidar bolesnika smestio, da se ne pomera, tako što bi jedan asistent svojim rukama obuhvatio bolesnika oko ruku i grudi, a svoje noge bi obmotao oko bolesnikovih. Drugi asistent je bio zadužen za držanje bolesnikove glave, dok je vidar obavljao zahvat. Nakon brijanja vidar je pipanjem tražio povređeno, ilo obolelo mesto, na glavi, na osnovu određivanja razlike u toploti. Kada je to mesto otkrio, vidar uzima oštar brijač i njime u tom predelu zaseče kožu sa tri strane, koliko smatra da mu je potrebno za intervenciju, svlači je ili odlubljuje od lobanje, i potom zadiže. Sve vreme vidar pamučnim jastučićima uklanja krv iz rane na koži glave, i njene ivice posipa, samo njemu znanim praškom, koji treba da zaustavi dalje krvarenje.[1]
U sledećoj fazi vidar je brijačem strugao kost lobanje i na ostrugano mesto postavljao svrdlo-trepan (koje izgleda kao cev ili svirala). Svrdlo-trepan neka je vrsta hirurškog instrumenta. Na jednom kraju sitno je nazubljeno i to tako da su zupci okrenuti i povijeni jedan za drugim, a na drugom kraju ima ručicu za držanje. Opisnim svrdlom vidar je probijao kost, pažljivo ga okrećući na jednu stranu, sve dotle dokle ne provrti otvor u lobanji. Pri čemu je vodio računa da svrdlom ne dodirne i ošteti moždanice i mozak.[1]
Nakon probijanja kosti lobanje vidar vadi svrdlo, sa parčetom kosti u njemu. Veličina probijenog otvora u kosti glave zavisi od promera svrdla. Zatim vidar „ulazi“ u unutrašnjost lobanje smotuljkom od čistog pamuka, i vrši prebrisavanje moždane opne.[1]
Po završenoj intervenciji na moždanicama, vidar umeće u otvor na lobanji parčeta kore od tikve, i potom odlubljenu kost vraća i njome preklapa ono parče tikve, Tim aktom „operacija“ zvana šaronjanje je završena.[1]
Vidar ostaje uz bolesnika i prati njegovo zdravstveno stanje, u najpovoljnijem slučaju, najmanje još 20 dana. Nakon tih 20 dana, od dana operacije, ako se bolesnik preživi i dobro se oseća, smatrano je da je operacija uspela.[1]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Zahvat šaronjanjanja vršio se kao na „pozornici“, bez opijanja (anestezije), pred najuglednijim osobama iz sela, u krajnje nesterilnim uslovima i najčešče sa neopranim rukama vidara. Pod tim uslovom i da je „šaronjanje“ izvedeno kako valja, pretila je opasnost od infekcija moždanih opni i sepse. Otuda potiče i ona uzrečica narodnih vidara koju su oni izgovarali nakon šaronjanja: ili–ili... umireš ili ćeš prezdraviti[1]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž z Brana Dimitrijević Svedočenja o šaronjanju (trepanaciji lobanje) u narodu, „Zadužbina“ decembar 2006.
- ^ Drobnjaković, Borivoje (1932). Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, knj. 7: Bulletin du Musée Ethnographique de Belgrade, tome 7. Etnografski muzej u Beogradu. str. 145. GGKEY:E64D2URHD9K.
- ^ Reljin I. Pregled istorije srednjovekovne medicine. Novi Sad: Litostudio; 2008.
- ^ Živković G. „Predanja o lečenju epilepsije u narodu Zaječara i okoline u XIX veku.”. Razvitak. 1: 81—6. 1980..
- ^ Pražić B. Kratak pregled povijesnog razvoja psihijatrije. Saopćenja 1987; 33 (30 Suppl 1-2): 163-77.
- ^ Slobodanka Ilić-Tasić, Epilepsija u srednjovekovnim zemljama,Medicinski fakultet, Kragujevac, (2012).Doktorska disertacija
- ^ Ilić-Tasić S, Jović N, Stamenković V, Bojanić V, Toćić S., Mićić V, Stamenković H. Lečenje epilepsije u dece kroz vekove. Jugoslovenski Pedijatrijski dani sa međunarodnim učešćem 1996, Niš, Srbija. Zbornik radova. str. 435-437. (
- ^ Ilić-Tasić S, Mićić V. Zajednička sudbina obolelih od epilepsije i psihoze kroz istoriju psihijatrije. XI Kongres psihijatara Jugoslavije 27- 30. 6. 2000, Vrnjačka banja, Srbija. Zbornik rezimea, str. 156-157.
- ^ Ljiljana Vujotić, Aleksandar Janićijević Istorija neurohirurgije u Srbiji Klinika za neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije, Beograd UDC: 616.831-089:930.2(497.11 Srbija)
- ^ S. Živanović, Bolesti drevnih ljudi, Srpska književna zadruga, Beograd, 1984. pp. 240-249
- ^ a b v Ljiljana Vujotić, Aleksandar Janićijević, Istorija neurohirurgije u Srbiji, UDC: 616.831-089:930.2(497.11 Srbija)
- ^ Lainović A (prevodilac): Tri Francuza o Crnoj Gori. Istorijsko društvo, Cetinje, 1949
- ^ Ilić-Tasić S, Pantović M., Jović N, Ravanić D, Obradović D, Sretenović S, Pantović M, Pantović B. Lečenje epilepsije u srpskim srednjovekovnim manastirskim bolnicama. Srp Arh Celok Lek 2009; 137 (11-12): 702-5. COBISS.SR-ID 3378434, UDC 61(497.1)=861
- ^ Ilić-Tasić S. O epilepsiji u Novom zavetu i u Žitijima svetih. Istočnik Časopis za veru i kulturu. 41 82–96. ISSN 0354-2114
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
