Azot trioksid

Azot trioksid
Nazivi
	Drugi nazivi Azotni anhidrid
Identifikacija
CAS broj	10544-73-7;
3D model (Jmol)	interaktivna slika;
ChEBI	CHEBI:29799 ;
ChemSpider	55446 ;
ECHA InfoCard	100.031.013
PubChem C ID	61526;
	SMILES [O-][N+](=O)N=O; ; ; ; ; ;
Svojstva
Hemijska formula	N2O3
Molarna masa	76,01 g/mol
Agregatno stanje	plava tečnost
Gustina	1,4 g/cm3, tečnost ; 1.783 g/cm3 (gas)
Tačka topljenja	−100.1°C (173.05 K)
Tačka ključanja	3°C (276 K)
Rastvorljivost u vodi	veoma rastvoran
Struktura
Oblik molekula (orbitale i hibridizacija)	planaran, Cs
Termohemija
Standardna molarna entropija So298	314.63 J K−1 mol−1
Std entalpija; formiranja (ΔfH⦵298)	+91.20 kJ/mol
Opasnosti
EU klasifikacija (DSD)	Visoko toksičan (T+)
NFPA 704	0 3 0 OX
Tačka paljenja	Nije zapaljiv
Srodna jedinjenja
Srodne azotni oksidi	Azot suboksid; Azot monoksid; Azot dioksid; Azot tetroksid; Azot pentoksid
Srodna jedinjenja	Azotna kiselina
	Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
	verifikuj (šta je ?)
	Reference infokutije

Azot trioksid (diazot trioksid) je hemijsko jedinjenje sa formulom N₂O₃. Ova duboko plava tečnost je jedan od binarnih azotnih oksida. On se formira nakon mešanja jednakih delova azot monoksida i azot dioksida i hlađenjem smeše ispod −21 °C (−6 °F):^[3]

NO + NO₂ ⇌ N₂O₃

Azot trioksid je nerastvoran samo na niskim temperaturama, i.e. u tečnoj i čvrstoj fazi. Na višim temperaturama ravnoteža ze povoljna za sastavne gasove, sa K_diss = 193 kPa (25 °C).^[4]

Struktura i vezivanje[uredi | uredi izvor]

Tipično su N–N veze slične dužine sa vezama hidrazina (145 pm). Azot trioksid, međutim, ima neobično dugačku N–N vezu sa 186 pm. Neki drugi oksidi azota takođe poseduju duge N–N veze, npr. diazot tetroksid (175 pm). N₂O₃ molekul je planaran i ispoljava Cs simetriju. Dimenzije prikazane ispod su dobijene mikrotalasnom spektroskopijom na niskoj temperaturi za gasoviti N₂O₃^[3]:

On je anhidrid nestabilne azotaste kiseline (HNO₂), koji prelazi u azotastu kiselinu kad se pomeša sa vodom. Alternativna struktura bi bila struktura anhidrida, i.e. O=N–O–N=O, međutim ovaj izomer nije nađen. Ako se azotasta kiselina ne potroši brzo, on se razlaže u azot monoksid i azotnu kiselinu. Azotne soli se mogu formirati dodavanjem N₂O₃ u rastvore baza:

N₂O₃ + 2 NaOH → 2 NaNO₂ + H₂O

Reference[uredi | uredi izvor]

^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди
^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
^ ^а ^б Greenwood, Norman N.; Earnshaw, A. (1984). Chemistry of the Elements. Oxford: Pergamon. стр. 521—22. ISBN 0-08-022057-6. doi:10.1002/crat.2170200510.
^ Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

[1] Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди

[2] Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.

[Greenwd-3] а ^б Greenwood, Norman N.; Earnshaw, A. (1984). Chemistry of the Elements. Oxford: Pergamon. стр. 521—22. ISBN 0-08-022057-6. doi:10.1002/crat.2170200510.

[Holleman&Wiberg1st-4] Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5.

[1]

[2]

[3]

[4]