Пређи на садржај

Azot trioksid

С Википедије, слободне енциклопедије
Azot trioksid
Dinitrogen trioxide
Nazivi
Drugi nazivi
Azotni anhidrid
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.031.013
  • [O-][N+](=O)N=O
Svojstva
N2O3
Molarna masa 76,01 g/mol
Agregatno stanje plava tečnost
Gustina 1,4 g/cm3, tečnost
1.783 g/cm3 (gas)
Tačka topljenja −100.1°C (173.05 K)
Tačka ključanja 3°C (276 K)
veoma rastvoran
Struktura
Oblik molekula (orbitale i hibridizacija) planaran, Cs
Termohemija
Standardna molarna entropija So298 314.63 J K−1 mol−1
+91.20 kJ/mol
Opasnosti
Visoko toksičan (T+)
NFPA 704
Tačka paljenja Nije zapaljiv
Srodna jedinjenja
Srodne azotni oksidi
Azot suboksid
Azot monoksid
Azot dioksid
Azot tetroksid
Azot pentoksid
Srodna jedinjenja
Azotna kiselina
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

Azot trioksid (diazot trioksid) je hemijsko jedinjenje sa formulom N2O3. Ova duboko plava tečnost je jedan od binarnih azotnih oksida. On se formira nakon mešanja jednakih delova azot monoksida i azot dioksida i hlađenjem smeše ispod −21 °C (−6 °F):[3]

NO + NO2 ⇌ N2O3

Azot trioksid je nerastvoran samo na niskim temperaturama, i.e. u tečnoj i čvrstoj fazi. Na višim temperaturama ravnoteža ze povoljna za sastavne gasove, sa Kdiss = 193 kPa (25 °C).[4]

Struktura i vezivanje

[уреди | уреди извор]

Tipično su N–N veze slične dužine sa vezama hidrazina (145 pm). Azot trioksid, međutim, ima neobično dugačku N–N vezu sa 186 pm. Neki drugi oksidi azota takođe poseduju duge N–N veze, npr. diazot tetroksid (175 pm). N2O3 molekul je planaran i ispoljava Cs simetriju. Dimenzije prikazane ispod su dobijene mikrotalasnom spektroskopijom na niskoj temperaturi za gasoviti N2O3[3]:

The bond lengths and angles of dinitrogen trioxide.

On je anhidrid nestabilne azotaste kiseline (HNO2), koji prelazi u azotastu kiselinu kad se pomeša sa vodom. Alternativna struktura bi bila struktura anhidrida, i.e. O=N–O–N=O, međutim ovaj izomer nije nađen. Ako se azotasta kiselina ne potroši brzo, on se razlaže u azot monoksid i azotnu kiselinu. Azotne soli se mogu formirati dodavanjem N2O3 u rastvore baza:

N2O3 + 2 NaOH → 2 NaNO2 + H2O
  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ а б Greenwood, Norman N.; Earnshaw, A. (1984). Chemistry of the Elements. Oxford: Pergamon. стр. 521—22. ISBN 0-08-022057-6. doi:10.1002/crat.2170200510. 
  4. ^ Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]