Бруно Барили

С Википедије, слободне енциклопедије
Бруно Барили
Лични подаци
Пуно имеBruno Barilli
Датум рођења(1880-12-14)14. децембар 1880.
Место рођењаФано, Краљевина Италија
Датум смрти15. април 1952.(1952-04-15) (71 год.)
Место смртиРим, Италија
Књижевни рад
Најважнија делаСрпски ратови
Милена Павловић-Барили са родитељима, 1910.
Милена Павловић-Барили: Портрет Бруна Барилија, 1938, уље на платну, 41x33 цм (власник: Галерија Милене Павловић-Барили, Пожаревац, Србија)
Кућа у Пожаревцу у којој је Бруно живео са супругом Даницом и ћерком Миленом, данас Галерија Милена Павловић Барили

Бруно Барили (итал. Bruno Barilli; Фано, 14. децембар 1880 – Рим, 15. април 1952)[1] био је италијански композитор, музички критичар, песник, путописац,[2] а опробао се и као глумац.[3] Код нас је најпознатији као отац чувене сликарке Милене Павловић-Барили, али и као ратни дописник, писац мемоарског прозног дела Српски ратови.[4]

Биографија[уреди | уреди извор]

Бруно Барили рођен је у медитеранском граду Фану, родном месту своје мајке Ане Аданти (ит. Anna Adanti), у коме је провео најраније детињство. Одраста у Парми, родном месту свог оца, сликара Чекропеа Барилија (ит. Cecrope Barilli),[1] у породици која је дала велики број уметника - сликара, песника и музичара. У Парми започиње студије, али 1901. године[5] одлази на студије музике у Минхен.[6]

На Конзерваторијуму у Минхену Бруно је упознао Српкињу Даницу Павловић[а], у Бајројту у Немачкој, на фестивалу Вагнерове музике. Венчали су се 8. јануара 1909. године у православној цркви у Пожаревцу. Из Пожаревца је млади пар отпутовао у Београд, одатле у Венецију, а затим у Парму код породице Барили.[8]

Почетком новембра, у Пожаревцу, родила се њихова ћерка Милена и мајка Даница одлази са њом у Рим већ после шест недеља, да би се обе након осам месеци вратиле у Пожаревац.[9] Супружници су живели раздвојено, Даница са Миленом у Пожаревцу, а Бруно у Риму. Даница је у почетку често путовала у Рим, а касније ретко. Развели су се 1923. године, али никада нису прекинули контакт. Бруно се није поново женио. Умро је 15. априла 1952. године у Риму, у дому за старе и према сопственој жељи сахрањен у гробници на некатоличком гробљу Testaccio,[8][10] поред ћерке Милене, чија је урна ту пренета из Њујорка 1949. године.[8] Десет година касније поред њих је у исту гробницу сахрањена и Даница Павловић-Барили.[11][12]

Однос са ћерком[уреди | уреди извор]

Иако раздвојени, а од 1923. године и разведени, супружници Барили никада нису прекинули контакт. Милена је често боравила код оца, присуствовала премијерама његових опера и може се рећи да је Бруно и поред раздвојености остао саставни део њеног живота.[5] Његов утицај нарочито је значајан у периоду када Милена улази у свет уметности. Заправо овај нови, присан однос са оцем вероватно је и најзаслужнији за њено нагло осамостаљење у Паризу. Његова уметничка интересовања и круг боема, уметника и интелектуалаца у ком се кретао и у који је увео и Милену морали су представљати и охрабрење и подстицај за младу уметницу. Без његове помоћи вероватно не би била могућа ни изузетно велика излагачка активност током првих година Милениног живота у Паризу.[2]

Професионални живот[уреди | уреди извор]

Иако код нас познат углавном по томе што је био отац чувене сликарке, италијански историчари књижевности и музике тврде да је реч о изузетном ствараоцу.[8] Наш чувени песник Растко Петровић упознао је, док је као дипломата боравио у Риму, Бруна Барилија и о њему сведочи: „Последњи изданак великог боемства, духовни брат нашег Ујевића и Драинца, којима толико личи својим господским и сувереним одрицањем свега што би му живот могло начинити угодним, Барили је данас један од најомиљенијих европских песника. Његов узбуђени, пламени стил, којим успева да дá неочекиване и нове изразе своме матерњем језику, да изрази динамику савременог живота, чини га тако типично представником новога друштва у Италији... Он је поетичан у сваком свом покрету.”

Музика[уреди | уреди извор]

Барили ја написао два музичка дела: оперу Medusa, која је победила на конкурсу Mac Cornic 1914. године, али никада није изведена и Emiral, победник на националном конкурсу 1923. и изведен у Kontanci di Roma 1924. године.[8] Осим компоновања Барили пише и критике у многим еминентним италијанским музичким часописима.[1]

Књижевност[уреди | уреди извор]

Прве литерарне кораке Бруно Барили прави 1912. године, када као дописник италијанског Трибјуна извештава о Првом балканском рату, задатак који је добио од уредника овог листа када је кренуо у Пожаревац, у посету жени и ћерки. Исто се поновило и 1914. када је, за Коријере дела сера извештавао о ратним збивањима у Србији током Првог светског рата.[13] Своје извештаје Барили је слао из Београда, Ваљева, Ниша, Врања, Скопља и других градова, а у њима је описивао страдања српског народа са много симпатија и саосећања, дивећи се како подвизима и јунаштву српских војника, тако и лепоти предела кроз које је пролазио. Током овог периода настали су и његови мемоарски записи, касније преточени у књигу Српски ратови (ит. La guerre serbe), први пут објављену у Риму 1993. године.[4]

Писао је и музичку критику за велике италијанске листове међу којима су Коријере дела сера и Темпо, које је касније објавио у књизи Миш у виолини. Касније се Барили окреће писању есеистичке и путописне прозе и иза њега је остао низ значајних дела која код нас нису до сада преведена. Његово дело Сећања на Лондон (ит. Ricordi londinesi) Сматра се значајним делом књижевности 20. века.[8] Објавио је још неколико књига, од којих је једна илустрована са шеснаест Милениних цртежа.[14]

Најважнија дела[уреди | уреди извор]

  • Delirama (Рим, 1925) - проза
  • Il sorcio nel violino (срп. Миш у виолини, Милано, 1926) - збирка музичких критика
  • Il paese del melodrama (срп. Земља мелодраме, Ланцано, 1930) - проза
  • Parigi (1938) - проза
  • Il sole in trappola (Фиренца, 1941) - путописна проза
  • Come la lune (Рим, 1945) - поезија
  • Ricordi londinesi (срп. Сећања на Лондон делимично објављена у Риму већ 1945) - путописна и биографска проза
  • Il viaggatore volante (Милано, 1946) - путописна проза
  • Caprici di vegliardo (Милано, 1949) - поезија и проза
  • Lo Stivile (Рим, 1952) - биографска проза
  • Lo spettatore stralunato (срп. Опчињени гледалац, Парма, 1982) - филмске хронике, објављено постхумно[6]
  • La guerre serbe (Рим, 1993) - мемоарска проза, објављено постхумно

Филм[уреди | уреди извор]

Десетак година после објављивања Земље мелодраме, крајем 40-их, Барили је био одабран да коментарише Филмски фестивал у Венецији. Све његове филмске хронике објављене су 1982. године под насловом Опчињени гледалац.[6] На филму се Барили опробао и као глумац, у филму Ружа (ит. La rosa) редитеља Арналда Фрателија из 1921. године, затим као композитор музике за кратки документарни филм Appuntamento a Piazza di Spagna, редитеља Ромола Марћелинија, у коме се такође и појављује.[3]

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Према писму које је Бруно упутио оцу 3. априла 1908. године, а у коме тражи његов благослов за брак са Даницом, он и Даница су се упознали још у новембру 1905. године,[7] убрзо по њеном доласку у Минхен.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Barilli, Bruno”. TRECCANI - Enciclopedie on line. Приступљено 6. 12. 2017. 
  2. ^ а б Протић 1990
  3. ^ а б „Бруно Барили”. IMDb. Приступљено 6. 12. 2017. 
  4. ^ а б Барили 2014
  5. ^ а б Mazzola 2009, стр. 42—54
  6. ^ а б в Живковић Фиати, Марија (2014). Уз овај превод (поговор за књигу Бруна Барилија „Српски ратови”). Нови Сад: Прометеј. ISBN 978-86-515-0915-8. 
  7. ^ Милојковић, Јелица (1995). „In memoriam, Milena Pavlović Barilli-Gosselini”. Ликовни живот. Земун (53-54): 96—99. 
  8. ^ а б в г д ђ Поповић, Радован (2014). Бол и туга Бруна Барилија (поговор за књигу Бруна Барилија „Српски ратови”). Нови Сад: Прометеј. ISBN 978-86-515-0915-8. 
  9. ^ Миленковић, Милисав (6. 7. 2009). „Поносни отац”. Вечерње Новости. Приступљено 6. 12. 2017. 
  10. ^ Милојковић, Јелица (2009). Милена Павловић-Barilli (Пожаревац, 1909 - Њујорк, 1945) : звезданим трагом (каталог изложбе). Београд: САНУ. ISBN 978-86-903193-8-1. Архивирано из оригинала 07. 12. 2017. г. Приступљено 6. 12. 2017. COBISS.SR 168283148
  11. ^ Јанковић 2001, стр. 15-17
  12. ^ „Tomb no. 774”. Il Cimitero Acattolico di Roma. Архивирано из оригинала 08. 12. 2017. г. Приступљено 8. 12. 2017. 
  13. ^ Пелегрини, Ђорђо (2014). Прозни писац — почетник (предговор за књигу Бруна Барилија „Српски ратови”). Нови Сад: Прометеј. ISBN 978-86-515-0915-8. 
  14. ^ Миленковић, Милисав (5. 7. 2009). „Песма у сликама”. Вечерње Новости. Приступљено 13. 12. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]



Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бруно_Барили&oldid=27416137”