Виторио Поцо

С Википедије, слободне енциклопедије
Виторио Поцо
Виторио Поцо 1920.
Лични подаци
Надимак Стари мајстор
Датум рођења (1886-03-02)2. март 1886.
Место рођења Торино, Краљевина Италија
Датум смрти 21. децембар 1968.(1968-12-21) (82 год.)
Место смрти Торино, Италија
Позиција Играч средине терена[1]
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
1905—1906.
1906—1911.		 Грасхопер
Торино
Тренерска каријера
1912.
1912—1922.
1921.
1924.
1924—1925.
1929—1948.		  Италија
Торино
Италија
Италија
Милан
Италија

Виторио Поцо (Торино, 2. март 1886 — Торино, 21. децембар 1968) био је италијански фудбалер, селектор и новинар.

Творац тактичке формације Методо, Поцо се сматра једним од највећих селектора свих времена,[2] и прва је особа која је као селектор водила национални тим до две титуле светског купа[3] водећи Италију до победе на светским првенствима 1934. и 1938. године.[4] Надимка Il Vecchio Maestro („Стари мајстор“),[5] такође је водио Италију до златне медаље на олимпијском фудбалском турниру 1936. године.

Виторио Поцо је рођен у Торину 2. марта 1886. године у породици пореклом из Пондерана.[6] Похађао је Liceo Cavour у Торину, свом родном граду; касније је учио језике и играо фудбал у Француској, Швајцарској и Енглеској.[7] Студирао је у Манчестеру на размеђи 20. века и упознао полубека Манчестер јунајтеда, Чарлија Робертса и левог Стива Блумера из Дарби Каунтија.[8][9]

Контроверзе[уреди | уреди извор]

Брајан Гленвил је изјавио да Поцо није био фашиста;[10] он је, међутим, сарађивао са Ђорђом Вакаром током кампање за Светско првенство 1934. године - генералом из фашистичке милиције, који је у то време био и шеф Италијанске фудбалске федерације.[11][12] После Другог светског рата, Поцо је искључен из италијанског фудбала, због оптужби за сарадњу с фашистичком владом и учешће у Италијанској социјалној републици ; као такав, нови торински стадион није био посвећен њему. Упркос својим асоцијацијама на фашизам, међутим, није био члан Националне фашистичке странке, а документи показују да је сарађивао са Националноослободилачким одбором од септембра 1943.[13][14][15]

Смрт[уреди | уреди извор]

Након што је гледао Италију како је на домаћем тлу освојила Европско првенство (наследника средњоевропског међународног купа, коју је два пута Поцо освајао са Азурима) 1968. године, Поцо је умро касније те године, 21. децембра, у 82. години. Сахрањен је на гробљу родног града своје породице, Пондерано.[7] 1986. године Стадион Комунале ди Торино преименован је у његово име; стадион је сада познат као Стадион Олимпико Гранде Торино.[16][17] У његову част 2016. године отворен је музеј са његовим сувенирима у Пондерану.[18]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Виторио Поцо на сајту WorldFootball.net (језик: енглески)
  2. ^ Jamie Rainbow (4. 7. 2013). „The Greatest manager of all time”. World Soccer. Приступљено 28. 7. 2016. 
  3. ^ „Record e Curiosità”. La Repubblica (на језику: италијански). Приступљено 6. 5. 2016. 
  4. ^ „Vittorio Pozzo – 'Old Master' helped make Italian football”. FIFA. Архивирано из оригинала 19. 08. 2016. г. Приступљено 28. 7. 2016. 
  5. ^ „Sportstar : Thursday, March 22, 2012”. Hinduonnet.com. Архивирано из оригинала 3. 5. 2011. г. Приступљено 15. 3. 2012. 
  6. ^ „MUSEO VITTORIO POZZO: BIOGRAFIA” (на језику: италијански). www.museovittoriopozzo.it. Приступљено 22. 10. 2019. 
  7. ^ а б „MUSEO VITTORIO POZZO: BIOGRAFIA” (на језику: италијански). www.museovittoriopozzo.it. Приступљено 22. 10. 2019. "MUSEO VITTORIO POZZO: BIOGRAFIA" (in Italian). www.museovittoriopozzo.it. Retrieved 22 October 2019.
  8. ^ Mondadori, Oscar (2004). Calcio e fascismo – Lo sport nazionale sotto Mussolini. Milano. 
  9. ^ Ormezzano, Gianpaolo (1989). Il calcio: una storia mondiale. Milano: Longanesi. ISBN 8830409189. 
  10. ^ Holt, Nick (2014). Mammoth Book Of The World Cup. London: Constable & Robinson Ltd. ISBN 978-1-4721-1051-0. Приступљено 24. 10. 2019. 
  11. ^ „World Cup: 25 stunning moments … No8: Mussolini's blackshirts' 1938 win”. theguardian.com. 1. 4. 2014. 
  12. ^ „1934: first World Cup win”. FIGC. Архивирано из оригинала 27. 07. 2021. г. Приступљено 24. 10. 2019. 
  13. ^ Colombo, Marco (21. 12. 2018). „Vittorio Pozzo, 50 anni fa la morte del ct che vinse tutto nel periodo sbagliato. Così venne dimenticato, ma collaborò col Cln”. Il Fatto Quotidiano (на језику: италијански). Приступљено 24. 10. 2019. 
  14. ^ „UN MITO DIMENTICATO” (на језику: италијански). www.enciclopediadelcalcio.it. Приступљено 24. 10. 2019. 
  15. ^ Radogna, Fiorenzo (20. 12. 2018). „Mezzo secolo senza Vittorio Pozzo, il mitico (e discusso) c.t. che cambiò il calcio italiano: Fascismo e polemiche”. Il Corriere della Sera (на језику: италијански). стр. 7. Приступљено 24. 10. 2019. 
  16. ^ Pizzigallo, Claudio (21. 4. 2016). „SPECIALE STADI TORINO: I 5 impianti esistenti in cui hanno giocato Juve e Toro” (на језику: италијански). Torino Today. Приступљено 22. 10. 2019. 
  17. ^ Pizzigallo, Claudio (21. 4. 2016). „Dall'Umberto I al "nuovo" Grande Torino, gli 11 stadi della storia calcistica torinese” (на језику: италијански). Torino Today. Приступљено 22. 10. 2019. 
  18. ^ „Inaugurato il museo dedicato a Vittorio Pozzo I cimeli raccontano la storia del calcio azzurro”. La Stampa (на језику: италијански). 29. 4. 2016. Приступљено 22. 10. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Библиографија[уреди | уреди извор]



Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Виторио_Поцо&oldid=26842313”