Феличе Борел

С Википедије, слободне енциклопедије
Феличе Плачидо Борел
Felice Placido Borel - 1930s - FBC Juventus.jpg
Феличе Плачидо Борел
Лични подаци
Рођење (1914-04-05)5. април 1914.
Ница, Француска
Смрт 21. јануар 1993.(1993-01-21) (78 год.)
Торино, Италија
Висина 1,75 м
Позиција Нападач
Јуниорска каријера
Торино
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1932—1941.
1941—1942.
1942—1946.
1946—1948.
1948—1949.
Јувентус
Торино
Јувентус
Алесандрија
Наполи
206
25
75
1
1
(117)
(7)
(24)
Репрезентативна каријера
1933—1934.  Италија 1 (0)

Феличе Плачидо Борел (Ница, 5. април 1914. — Торино, 21. јануар 1993.) био је италијански фудбалер који је играо као нападач. Био је члан италијанске фудбалске репрезентације која је 1934. освојила светски куп.

Клупска каријера[уреди | уреди извор]

Борел је рођен у Ници. Током своје каријере играо је за Јувентус и градског ривала Торино у Серији А и, у Серији Б, за Алесандрију и на крају за Наполи, где је завршио каријеру.[1][2][3]

Постигао је 157 голова за Јувентус, освојивши три титуле у Серији А (1933, 1934 и 1935 ) и Куп Италије (1938.) током свог боравка у клубу, као и награду стрелца Серије А у два наврата (1933. и 1934.); тренутно је шести стрелац Јувентуса у клупској историји. Током свог другог мандата у клубу четрдесетих година, био је на месту играча-тренера.[2][3]

Међународна каријера[уреди | уреди извор]

Борел је три пута наступио за Италију у периоду од 1933. до 1934. године, постигавши свој једини међународни погодак у свом дебију против Мађарске 22. новембра, у Будимпешти, током др. Геро купа. Био је део националног тима који је победио на светском купу 1934. године, појављујући се једном током турнира, током четвртфиналне победе над Шпанијом 1. јуна.[2][4]

Стил игре[уреди | уреди извор]

С надимком фарфалино ("мали лептир", на италијанском), Борел је обично играо као центарфор, и сматра се једним од најбољих центарфора Италије и Јувентуса свих времена. Био је познат по брзини, кретању, шутирању, постизању голова, дриблингу, тимској игри и техничким способностима. Упркос својој способности, међутим, такође је био склон повредама.[2][3][5]

После пензионисања[уреди | уреди извор]

После одласка у пензију током сезоне 1958–59 био је технички директор Катаније.[1]

Лични живот[уреди | уреди извор]

Феличеов старији брат Алдо Борел професионално је играо фудбал, провевши 10 сезона у Серији А, а њихов отац Ернесто Борел играо је за Ницу и Јувентус 1900-их и 1910-их, а касније је такође био и тренер. Да би разликовао браћу, Алдо је био познат као Борел I, а Феличе као Борел II.[3]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Borel, Felice Placido” (на језику: италијански). Enciclopedia del Calcio. Приступљено 30. 5. 2015. 
  2. ^ а б в г Caminiti, Vladimiro. „BOREL Felice Placido: il volo di Farfallino” (на језику: италијански). storiedicalcio. Приступљено 19. 5. 2020. 
  3. ^ а б в г Bedeschi, Stefano (1. 4. 2019). „Gli eroi in bianconero: Felice Placido BOREL” (на језику: италијански). Tutto Juve. Приступљено 19. 5. 2020. 
  4. ^ „Nazionale in cifre: Borel, Felice” (на језику: италијански). FIGC. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2013. Приступљено 30. 5. 2015. 
  5. ^ Garanzini, Gigi. „BOREL, Felice Placido” (на језику: италијански). Treccani: Enciclopedia del Calcio (2002). Приступљено 19. 5. 2020. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]