Феличе Борел
| Феличе Плачидо Борел | |||
|---|---|---|---|
 Феличе Плачидо Борел | |||
| Лични подаци | |||
| Датум рођења | 5. април 1914. | ||
| Место рођења | Ница, Француска | ||
| Датум смрти | 21. јануар 1993. (78 год.) | ||
| Место смрти | Торино, Италија | ||
| Висина | 1,75 m | ||
| Позиција | Нападач | ||
| Јуниорска каријера | |||
| Торино | |||
| Сениорска каријера | |||
| Године | Клуб | Наст. | (Гол) |
| 1932—1941. 1941—1942. 1942—1946. 1946—1948. 1948—1949. |
Јувентус Торино Јувентус Алесандрија Наполи |
206 25 75 1 1 |
(117) (7) (24) |
| Репрезентативна каријера | |||
| 1933—1934. |
 Италија | 1 | (0) |
Феличе Плачидо Борел (Ница, 5. април 1914 — Торино, 21. јануар 1993) био је италијански фудбалер који је играо као нападач. Био је члан италијанске фудбалске репрезентације која је 1934. освојила светски куп.
Клупска каријера[уреди | уреди извор]
Борел је рођен у Ници. Током своје каријере играо је за Јувентус и градског ривала Торино у Серији А и, у Серији Б, за Алесандрију и на крају за Наполи, где је завршио каријеру.[1][2][3]
Постигао је 157 голова за Јувентус, освојивши три титуле у Серији А (1933, 1934 и 1935 ) и Куп Италије (1938) током свог боравка у клубу, као и награду стрелца Серије А у два наврата (1933. и 1934); тренутно је шести стрелац Јувентуса у клупској историји. Током свог другог мандата у клубу четрдесетих година, био је на месту играча-тренера.[2][3]
Међународна каријера[уреди | уреди извор]
Борел је три пута наступио за Италију у периоду од 1933. до 1934. године, постигавши свој једини међународни погодак у свом дебију против Мађарске 22. новембра, у Будимпешти, током др. Геро купа. Био је део националног тима који је победио на светском купу 1934. године, појављујући се једном током турнира, током четвртфиналне победе над Шпанијом 1. јуна.[2][4]
Стил игре[уреди | уреди извор]
С надимком фарфалино ("мали лептир", на италијанском), Борел је обично играо као центарфор, и сматра се једним од најбољих центарфора Италије и Јувентуса свих времена. Био је познат по брзини, кретању, шутирању, постизању голова, дриблингу, тимској игри и техничким способностима. Упркос својој способности, међутим, такође је био склон повредама.[2][3][5]
После пензионисања[уреди | уреди извор]
После одласка у пензију током сезоне 1958–59 био је технички директор Катаније.[1]
Лични живот[уреди | уреди извор]
Феличеов старији брат Алдо Борел професионално је играо фудбал, провевши 10 сезона у Серији А, а њихов отац Ернесто Борел играо је за Ницу и Јувентус 1900-их и 1910-их, а касније је такође био и тренер. Да би разликовао браћу, Алдо је био познат као Борел I, а Феличе као Борел II.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б „Borel, Felice Placido” (на језику: италијански). Enciclopedia del Calcio. Приступљено 30. 5. 2015.
- ^ а б в г Caminiti, Vladimiro. „BOREL Felice Placido: il volo di Farfallino” (на језику: италијански). storiedicalcio. Приступљено 19. 5. 2020.
- ^ а б в г Bedeschi, Stefano (1. 4. 2019). „Gli eroi in bianconero: Felice Placido BOREL” (на језику: италијански). Tutto Juve. Приступљено 19. 5. 2020.
- ^ „Nazionale in cifre: Borel, Felice” (на језику: италијански). FIGC. Архивирано из оригинала 13. 11. 2013. г. Приступљено 30. 5. 2015.
- ^ Garanzini, Gigi. „BOREL, Felice Placido” (на језику: италијански). Treccani: Enciclopedia del Calcio (2002). Приступљено 19. 5. 2020.
