Егилс Левитс

С Википедије, слободне енциклопедије
Егилс Левитс
Егилс Левитс 2022.
Лични подаци
Датум рођења(1955-06-30)30. јун 1955. (68 год.)
Место рођењаРига, Летонска ССР, СССР
ДржављанствоЛетонска Република
ОбразовањеУниверзитет у Хамбургу
Професијаправник
Породица
СупружникАндра Левите
Политичка каријера
Политичка
странка		Летонски пут (1993–1994); независни политичар
[[Председник Летоније |Председник Летонске Републике]]
8. јул 2019 — тренутно.
Председник владеКришјанис Каринш
ПретходникРајмондис Вејонис
Министар правде Летонске Републике
3. август 1993 — 19. септембар 1994.
ПредседникГунтис Улманис
Председник владеВалдис Биркавс
ПретходникВикторс Скудра
НаследникРоманс Апситис
2004 — 2019.

Егилс Левитс (рођен 30. јуна 1955) је летонски правник, политиколог и судија који је председник Летоније од 8. јула 2019.[1] Био је члан Европског суда правде од 2004. до 2019.[2]

Током касне совјетске ере био је члан Народног фронта Летоније и допринео проглашењу обновљене летонске независности 1990. године. Био је потпредседник владе и министар правде Летоније од 1993. до 1994. године и амбасадор у Мађарској, Аустрији и Швајцарској од 1994. до 1995. године. Потом је постављен за судију Европског суда за људска права, на тој функцији је био до 2004. године. Завршио је на другом месту на индиректним изборима за председника Летоније 2015. године иза Рајмондиса Вејониса . Иако независан политичар, био је кандидат Националне алијансе.[3] У 2018. години Левитс је поново постављен за судију Европског суда правде, а први пут је постављен 2004. године.[4] Ожењен је и има двоје деце, сина Линардса и ћерку Индру.[5] Објавио је књигу мемоара 2019.[6]

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Левитс је рођен у Риги, у Летонији, за време совјетске окупације у породици летонског јеврејског инжењера Јонаса Левитса и његове супруге, летонско-балтичко-немачког песника Ингеборг Левитс (рођене Барга, псеудоним Аија Земзаре). 1972. године породица је протерана из СССР-а због совјетских дисидентских активности[7] и настанили се у Западној Немачкој, где су живели Ингеборгини рођаци. Живели су у Западној Немачкој до 1990. године, када је Летонија поново стекла независност.

Левитс је у интервјуима изјавио да се упркос свом јеврејском наслеђу понајвише идентификује као Летонац.[8]

Политичка каријера[уреди | уреди извор]

Левитс се састаје са својим присталицама испред Сејма током председничких избора 2015.

Левитс је био укључен у летонску политику од краја 1980-их.[9] Левитс је постали члан Народног фронта Летоније и члан Конгреса грађана Летоније основаног 1989. године.[10] Касније се придружио политичком клубу " Клубс 21 ", а 1993. године је изабран за петог посланика Сејма са листе странке Latvijas Celš . У 2016. години био је међу најбоље плаћеним званичницима ЕУ. Године 2018. га је Европски покрет у Летонији прогласио "за европског човека године у Летонији".

Био је амбасадор Летоније у Аустрији, Швајцарској и Мађарској.[10]

Коаутор је преамбуле летонског устава[11] и био је шеф Комисије за уставно право, коју је основао председник Летоније, заједно са адвокатом Лаурисом Лијепом.[12]

Председничке кампање[уреди | уреди извор]

Странка Национална алијанса га је именовала за председничког кандидата 2011. и 2015. године,[13] а у последњем кругу је био други после тадашњег министра одбране Рајмондиса Вејониса, у 2015. години.[14] О Левитсу се пуно причало као о потенцијалном кандидату за председника почетком 2019.[15] а странке владајуће коалиције су 15. априла најавиле да ће подржати кандидатуру Левитса.[16] Летонски парламент га је изабрао 29. маја 2019.[17]

Председник[уреди | уреди извор]

Инаугурисан је у Сејму 8. јула 2019.[7] Током свог инаугурационог говора, приметио је да "не постоји идеална земља, јер то подразумева заустављање њеног напретка".[18] Након церемоније, он је посетио Споменик слободе, положио цвеће на гроб Јаниса Чакстеа, а потом је добио кључеве Ришког замка од одлазећег председника Рајмондиса Вејониса.[19] 10. јула, он је обавио своју прву страну посету Талину, Естонија, где се састао са председницом Керсти Каљулаид и премијером Јиријем Ратасом.[20][21]

Судска каријера[уреди | уреди извор]

1995. године Левитс је изабран за представника Летоније у Европском суду за људсака права . Од 2004. године представник је Летоније у Европском суду правде, у коме ће му мандат истећи 2024. године.[9]

Политички погледи[уреди | уреди извор]

Левитс је изразио традиционално конзервативне погледе о питањима у летонској политици. За време свог мандата европског судије је био укључен и коментарисао је тренутна збивања у Летонији, истакао је да пријем избеглица и Истанбулска конвенција не крше Устав Летоније.[9] Левитс је изразио скептицизам у спровођењу великих промена у финансијском систему, називајући Летонију једном од најјачих економија у Европи.[22] На тему руског језика, Левитс је предузео бројне иницијативе да избрише његову употребу у Летонији, па чак и забрану приватних универзитета који одржавају предавања на било ком језику, сем енглеског и летонског. Тражио је и да руски држављани (чак и они рођени у Летонији) морају да прођу летонски тест писмености како би добили држављанство. Левитс је рекао да је "руски језик језик окова из најмрачнијих дана у историји Летоније" и да је једини начин да се ослободимо о д њега свака прилика да се дозволи "његов нестанак".[23] Левитс није члан ниједне политичке странке и изразио је жељу да остане независни политичар.[12][24]

У популарној култури[уреди | уреди извор]

У епизоди емисије Уживо суботом увече, Левитс је портретирао Алека Мофата, у скечу који је оставио забавно искуство на Доналда Трампа на самиту НАТО-а 2019. године.[25][26]

Лични живот[уреди | уреди извор]

Егилс Левитс са супругом Андром (лево) и ћерком Индром (десно)

Левитс је ожењен Андром Левите, гинекологом,и има сина по имену Линардс и ћерку по имену Индра.[5] Левитс је 2019. године издао своју прву књигу Valtsgriba. Idejas un domas Latvijai 1985–2018 ( српски: Државна воља. Идеје и размишљања за Летонију 1985-2018 ), где спомиње чланке, интервјуе и комбинује их са својим личним мишљењем док је био судија у Суду Европске уније.[6] Поред свог матерњег летонског језика, он зна и немачки (из времена проведеног у Немачкој), енглески, француски и руски .

Одликовања[уреди | уреди извор]

Национална одликовања

Публикације[уреди | уреди извор]

  • Levits, Egil (2019). Valstsgriba. Idejas un domas Latvijai 1985–2018 [A Will for Statehood: Ideas and thoughts for Latvia 1985–2018]. Riga. ISBN 9789984840567.  Levits, Egil (2019). Valstsgriba. Idejas un domas Latvijai 1985–2018 [A Will for Statehood: Ideas and thoughts for Latvia 1985–2018]. Riga. ISBN 9789984840567.  Levits, Egil (2019). Valstsgriba. Idejas un domas Latvijai 1985–2018 [A Will for Statehood: Ideas and thoughts for Latvia 1985–2018]. Riga. ISBN 9789984840567. 

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Balsojums”. titania.saeima.lv. Приступљено 20. 1. 2020. 
  2. ^ „Izraudzīti Latvijas tiesneši Eiropas Kopienu tiesā” (на језику: летонски). Latvijas Vēstnesis. Приступљено 3. 6. 2015. 
  3. ^ „Saeima elects Raimonds Vējonis as President of Latvia”. Saeima. 4. 6. 2015. Архивирано из оригинала 07. 06. 2019. г. Приступљено 4. 6. 2015. 
  4. ^ „Egils Levits appointed as a judge at the Court of Justice of the European Union”. Ministry of Justice of the Republic of Latvia. 1. 3. 2018. Архивирано из оригинала 11. 12. 2019. г. Приступљено 2. 9. 2018. 
  5. ^ а б „Noslēpumainākā kandidāte uz pirmās lēdijas godu”. delfi.lv (на језику: летонски). 3. 6. 2015. Приступљено 10. 4. 2019. 
  6. ^ а б Sprūde, Viesturs (15. 2. 2019). „FOTO: Atver Egila Levita grāmatu "Valstsgriba. Idejas un domas Latvijai"”. LA.lv (на језику: летонски). Приступљено 10. 4. 2019. 
  7. ^ а б „Latvia's new president Levits sworn into office; parents are of Jewish origin”. The Times of Israel. 9. 7. 2019. Приступљено 18. 7. 2019. 
  8. ^ „Levits ir pret īpašumu atgriešanu ebreju kopienai”. delfi.lv (на језику: летонски). 18. 4. 2019. Приступљено 12. 8. 2019. 
  9. ^ а б в Fridrihsone, Madara (24. 2. 2019). „Egils Levits – līdz šim vienīgais pretendents uz prezidenta amatu. Kas viņš ir?”. www.lsm.lv (на језику: летонски). Приступљено 10. 4. 2019. 
  10. ^ а б Fridrihsone, Madara (25. 5. 2015). „EGILS LEVITS”. www.lsm.lv (на језику: летонски). Приступљено 10. 4. 2019. 
  11. ^ „Saeima adds controversial preamble to Latvia's Constitution”. Public Broadcasting of Latvia. 19. 6. 2014. Приступљено 3. 6. 2015. 
  12. ^ а б Suhoveckis, Gatis (2. 6. 2015). „Prezidenta kandidāta portrets: Egils Levits”. skaties.lv. Приступљено 10. 4. 2019. 
  13. ^ „EU Court Judge Egils Levits' chances of becoming Latvia's president increase”. Baltic News Network. 3. 4. 2019. Приступљено 10. 3. 2019. 
  14. ^ Collier, Mike (3. 6. 2015). „LIVE BLOG closed: Defense Minister Raimonds Vejonis is elected as Latvia's next president”. Public Broadcasting of Latvia. Приступљено 3. 6. 2015. 
  15. ^ „Public figures from across the spectrum offer show of support for Levits”. Public Broadcasting of Latvia. 19. 2. 2019. Приступљено 3. 6. 2015. 
  16. ^ „Coalition parties to nominate Levits for Latvia's president”. 19. 4. 2019. Архивирано из оригинала 03. 05. 2019. г. Приступљено 3. 6. 2015. 
  17. ^ „Latvian parliament elects former judge Levits president”. Reuters. 29. 5. 2019. Приступљено 29. 5. 2019. 
  18. ^ „Egils Levits officially becomes President of Latvia”. Baltic News Network. 8. 7. 2019. Приступљено 21. 1. 2020. 
  19. ^ „Egils Levits becomes Latvian president”. Public Broadcasting of Latvia. 8. 7. 2019. Приступљено 18. 7. 2019. 
  20. ^ Whyte, Andrew (10. 7. 2019). „Estonia, Latvia presidents discuss cooperation, including in recycling”. ERR. Приступљено 21. 1. 2020. 
  21. ^ „President of Latvia Egils Levits will pay his first working visit to Estonia”. www.president.lv. 9. 7. 2019. Приступљено 21. 1. 2020. 
  22. ^ Avotiņš, Viktors (25. 9. 2018). „Levits: Risks ir – pazaudēt savu valsti”. nra.lv (на језику: летонски). Приступљено 10. 4. 2019. 
  23. ^ https://www.youtube.com/watch?v=mvTBVLe1Bko
  24. ^ „Intervija ar Egilu Levitu, Eiropas Savienības Tiesas tiesnesi”. Rīta Panorāma. LSM. 14. 2. 2019. Приступљено 10. 4. 2019. 
  25. ^ Bruney, Gabrielle (8. 12. 2019). „'Saturday Night Live' Reimagined Trump's NATO Humiliation in a High School Cafeteria”. Esquire. Приступљено 8. 12. 2019. 
  26. ^ „Saturday Night Live pokes fun at Latvian president”. Public Broadcasting of Latvia. 9. 12. 2019. Приступљено 10. 12. 2019. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Егилс_Левитс&oldid=25287786”