Милан Стефановић
| Милан Стефановић | |
|---|---|
 Др Милан Стефановић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 30. октобар 1869. |
| Место рођења | Београд, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 22. септембар 1912. (42 год.) |
| Место смрти | Ниш,  Краљевина Србија, Краљевина Србија |
| Војна каријера | |
| Служба | 1896 — 1912. |
| Чин | Капетан I класе |
| Учешће у ратовима | Први балкански рат |
Милан Стефановић (Београд, 30. октобар 1869 — Ниш, 22. септембар 1912) био је српски лекар, учесник Првог балканског рата.
Биографија
[уреди | уреди извор]Милан Стефановић рођен је у Београду 30. октобра 1869. године.[1] Основну и средњу школу завршио у Београду. По завршетку средње школе одлази у Беч где уписује и завршава Медицински факултет априла 1896. године. После завршеног факултета у Бечу враћа се у Србију. Средином октобра 1896. године произведен је у чин активног санитетског поручника.[1] За лекара среза Ражанског постављен је 9. фебруара 1897. године. Након тога постављен је за лекара среза Космајског 22. фебруара 1898. године.[1] Након годину дана рада враћа се у Беч где уписује и завршава специјалистичке студије из области оториноларингологије и кожних болести. Након повратка у земљу, Краљ Александар I Обреновић, а на предлог Министра унутрашњих дела, 13. октобра 1901. године поставља др Милана Стефановића за лекара среза Подунавског, округа Пожаревачког.[2] За лекара среза Масуричког, округа Врањског постављен је 14. новембра 1902. године.[3] Потом је 29. октобра 1903. године постављен за лекара среза Добричког, округа Топличког.[4] За секундарног лекара Опште државне болнице у Београду на Одељењу за сифилис, венеричне и кожне болести, а уједно и за вршиоца дужности шефа Одељења за болести грла, носа и ушију постављен је 8. априла 1905. године.[5] Др Милан Стефановић постављен је за шефа Одељења за болести грла, носа и ушију при Општој државној болници у Београду 9. јула 1907. године.[6] На месту шефа одељења остаје све до своје смрти.
Први балкански рат
[уреди | уреди извор]Као капетан I класе приликом мобилизације 1912. године постављен је за командира санитетског воза број 1. На тој дужности умро је 22. септембра 1912. године у Нишу.[1] Сахрањен је у Београду у породичној гробници.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г Суботић, Војислав М. Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912-1918 редовних, дописних и почасних чланова, оснивача, добротвора и задужбинара 1872-1922. Београд : Српско лекарско друштво, 1922 (Београд : Време). стр. 102—103.
- ^ Полицијски гласник, Београд, година 5, број 41, 21. 10. 1901. године. стр. 317.
- ^ Полицијски гласник, Београд, година 6, број 46, 22. 11. 1902. године. стр. 357.
- ^ Полицијски гласник, Београд, година 7, број 44, 01. 11. 1903. године. стр. 338.
- ^ Полицијски гласник, Београд, година 1, број 15, 17. 04. 1905. године. стр. 122.
- ^ Полицијски гласник, Београд, година 3, број 29, 15. 07. 1907. године. стр. 233.