Топлица (област)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Топлица
Највећи градови Прокупље,
Куршумлија
Држава  Србија
Регион Јужна и источна Србија
Административна јединица Топлички округ,
Нишавски округ
Језик српски
Становништво око 100.000
Поглед на Прокупље, највећи град у Топлици

Топлица је област у јужној Србији која обухвата долину истоимене реке. Њену западну границу формира планински масив Копаоника који је одваја од Доњег Ибра, Горњег Лаба и Малог Косова. Северну границу области чине Велики и Мали Јастребац, иза којих се пружају области Жупе, Расине и Алексиначког Поморавља. На истоку Топлице се налази долина Јужне Мораве код Ниша, док њене јужне границе чине планине Видојевица и Пасјача.

Цела област, као и река која кроз њу протиче, добили су назив по великом броју извора топле минералне воде тзв. топлица или бања (Пролом, Луковска, Куршумлијска), које су познате још од римског доба.

Географија[уреди]

Област обухвата Топлички управни округ, као и општине Мерошина и Дољевац (Нишавски управни округ), а највећи град области, који је уједно и седиште Топличког управног округа, је Прокупље, са 27.673 становника (попис из 2002). Поред њега, већа места су још и Куршумлија (13.639), Блаце (5.465) и Житорађа (3.543), који су уједно и општинска седишта.

Културно-историјска баштина и археолошка налазишта[уреди]

У овој области се налази један од најстаријих металуршких центара у Европи, локалитет Винчанске културе Плочник, код истоименог села. У Куршумлији се налазе прве задужбине Стефана Немање (Свети Никола и Пресвета Богородица). У Прокупљу се налази Црква Светог Прокопија из IX/X века која представља другу најстарију цркву у Србији. Код Плочника су 1386. године српске снаге потукле Османлије, а у близини Пролом Бање се налази Ђавоља варош.

Црква светог Прокопија у Прокупљу из IX/X века (друга најстарија црква у Србији)

Историја[уреди]

Најстарија неолитска станишта из старијег каменог доба (старчевачка култура - средњи неолит) приближно 7. или 6. миленијума пре нове ере налазе се у селу Вича (откривено 1909. године), у Доњој Трнави и Доњој Бресници. У Плочнику је 1927. године откривено значајно насеље које је на основу остатака архитектуре и покретног археолошког материјала хронолошки опредељено у касни неолит и енеолит (млађе камено и рано бакарно доба) из периода 4-3. миленијума пре нове ере. Локалитет се и данас истражује.

Стари век[уреди]

Мирни развој људских заједница током неолита који је трајао више хиљада година, у Јужном Поморављу прекинут је продором носиоца Бубањско-хумске културе, динамичних степских сточара из области Понта и јужне Русије, који се појавио и стабилизовао у области бугарског и румунског Подунавља. Под притиском, староседелачко становништво се померало или сажимало са новопридошлим елементима и у том мешању настају и прве заједнице Индоевропљана на Балкану који се касније, од 13. века пре нове ере диференцирају као Илири, Трачани, Трибали и Дарданци који насељавају и ове пределе.

Из периода дарданске доминације у Топлици, у селу Доња Топоница откривена је и истражена некропола спаљених покојника, сахрањених у урнама са прилозима у оружју и накиту. Крајем 4. века пре нове ере, већина дарданских насеља била је разорена што се доводи у везу са победом Филипа и Александра Македонског над Дарданцима 345. п. н. е. Касније су их покорили Римљани, у тзв. Дарданском рату од 75-73. године. У 1. веку пре нове ере Римљани су освајили Балканско полуострво. У другој половини 1. века нове ере, римска власт се успешно консолидовала на читавој територији данашње Србије (провинција Горња Мезија) и ту су биле стациониране две римске легије: IV Флавија и VII Клаудија.

Остаци римских терми откривених 2008. године у порти цркве Светог Прокопија у Прокупљу

Од 1. до 4. века домородачко становништво Топлице је било изложено процесу романизације (прихватање римске културе, језика и религије). У освојеним областима Римљани су градили путеве и војна утврђења, што ће бити зачетак урбанизације у освојеним провинцијама. Изградили су познати војнички пут виа милитарис чија је деоница од Ниша према Љешу пролазила Топлицом. На тлу Прокупља, римски град Хамеум документован је у траговима материјалних остатака римске културе јер је град познат као важна раскрсница на путу Наисус - Лисус (Ниш-Љеш у Албанији). Римски трагови нађени су, такође, на брду Хисару и код Латинске цркве.

Средњи век[уреди]

Словени у 5. и 6. веку прелазе Дунав и насељавају територију Византијског царства. Они су дали име реци на основу топлих извора који се у њу уливају. Током 9, 10 и 11. века Топлица је насељена српским живљем, али под влашћу Византије. Прокупље се, можда, тада звало Топлица. Много касније, путописци који су прошли кроз град називају га Доплитз-град на Топлици или Топлитз, што је у исто време назив града, реке и области.

У 12. веку Топлица је у саставу Немањине државе. Прва Немањина престоница и двор налазили су се у близини Куршумлије. Ту су и његове прве задужбине, манастири Св. Николе и Св. Богородице. После битке на Морави 1190. године и победе византијског цара Исака Анђела, поражени Стефан Немања, после пустошења Топлице, двор премешта у Рас, а Топлица као погранична област према Византији губи свој ранији значај. Не зна се поуздано како се град називао у доба владавине великог српског жупана Стефана Немање.

У време првог српског архиепископа Саве и организовања аутокефалне Српске архиепископије 1219. године, створена је и Топличка епархија. Српски краљ Стефан Дечански ратовао је са Бугарима и победио их на пољу Добрич у близини Прокупља. Кнез Лазар Хребељановић је 1386. нанео тежак пораз Турцима код Плочника.

Остаци утврђења из друге половине XIV века на брду Хисар код Прокупља

Ниједан догађај у српској историји није оставио тако дубок траг и трајан утисак као Косовска битка из 1389. године. Историјска наука ни до данас није расветлила појединости у вези са овом битком. Оно што је сигурно то је да је кнез Лазар припремајући се за нову битку позвао и сву властелу из Топлице. Народна традиција ће улогу топличке властеле у Косовском боју подићи до неслућених висина. У народном предању срећемо Југ Богдана и његових девет синова као господаре Прокупља, Милана Топлицу као господара Средње Топлице, а Ивана Косанчића као господара Горње Топлице и Косанице. И данас постоје куле у Топлици. Југ Богданова Кула у Прокупљу, Кула Милана Топлице у Вичи и Кула Косанчић Ивана у селу Иван Кула.

Народна традиција везала је име Југ-Богдана за град Прокупље. Латинска црква позната је и као Југ-Богданова црква, Хисар је град Југ-Богданов, кула поред Топлице зове се Југ-Богданова, а ту је и село Југбогдановац. Властелин Југа могао би бити иста личност са Југ-Богданом који се спомиње међу 24 «добра човека» који су учествовали у изради Закона о рудницима, а за које се у предговору деспота Стефана Лазаревића каже да нису били из Новог Брда. Властелин Југа имао је поседе у суседној области Дубочици (лесковачки крај). Средњовековни град у Прокупљу је крајем 15. века као значајно насеље на путу ка Приморју и Дубровнику имао статус града какав су имали Крушевац, Сталаћ, Бован, Петрус и Лесковац.

После Косовске битке, Топлицом је владала кнегиња Милица, односно њен син Стефан (1389 - 1427) под врховним турским суверенитетом. Из овог периода значајно је и то што ће кнегиња Милица први пут поменути данашњи назив града као град Светог Прокопија 1395. године у повељи упућеној светогорском манастиру Светом Пантелејмону. Отуда и град је добио назив по свецу Св. Прокопију чије су мошти из Ниша 1386. године пренете у цркву испод брда Хисар.

Кула Југ Богдана крај Топлице у Прокупљу

После смрти деспота Стефана 1427. године на српски престо долази Ђурађ Бранковић (1427—1456). Господар Прокупља у то време је он. Када су 1439. године Турци загосподарили Деспотовином и Топлица ће се наћи под Турцима. Заједничким снагама, војске Ђурђа Бранковића и угарског војсковође Јаноша Хуњадија ослободиле су Прокупље 1444. године. На Сегединском миру Прокупље је поново враћено Србима, али се помиње под турским називом Урћуб (Оркуб).

Турски султан Мехмед Освајач је 1451. године поклонио својој маћехи султанији Мари, ћерки деспота Ђурђа Бранковића, Топлицу и Дубочицу и да је она прошавши кроз Прокупље и Топлицу стигла до манастира Свете Богородице испод Куршумлије, где се замонашила. После пада већег дела Деспотовине и Прокупље је коначно под Турском влашћу од 1454. године.

Још један манастир у Топлици подигнут је у 14. веку на падинама Великог Јастрепца, као метох манастира Наупаре и посвећен Светом Георгију. Живописан је крајем 15. века, а фреске у цркви које нису у потпуности сачуване рад су провинцијских мајстора-фреско сликара.

Током позног средњег века, а затим и током раног раздобља турске власти, главно место горње Топлице (данашња Куршумлија) носило је назив Бела Црква, по чему су топлички митрополити називани и ""белоцркванским". У време освајања, топличка Бела Црква је од стране Турака прозвана "Куршумија".

Турска владавина[уреди]

Према турској административној подели Прокупље ће припасти санџаку Алаџа-Хисар (турски назив за Крушевац) који је у саставу беглербеглука Румелија. Оваква територијална подела постојала је до 1833. године. Прокупље и Куршумлија су кадилуци. Целокупну власт има кадија који суди и субаша који извршава његове одлуке. О насељу и животу о њему у том периоду сазнајемо из ретких записа путописаца и из дубровачких архива.

Према тим изворима Прокупље је у 16. и 17. веку било седиште велике дубровачке колоније чији су трговци из Топлице извозили вуну, кожу и восак, а довозили производе са запада, пре свега из Венеције. У доба процвата дубровачке колоније средином 17. века у Прокупљу је живело 60 дубровачких трговачких породица, у чијем власништву је било 50 дућана. Период постојања дубровачке колоније је време привредног и културног процвата Прокупља и околине. Трагови постајања колоније сачувани су и до данас то су: «Латинска црква» у подножју Хисара, дубровачко гробље поред ње, назив дела града у којем су живели дубровачки трговци-Царина и Табак махала српски део у коме су Срби обрађивали кожу.

Ратови између Аустрије и Турске, први, 1683-1689. године и други 1737-1739. године довели су до престанка рада дубровачке трговачке колоније у Прокупљу, али и до низа других промена у Прокупљу. Прокупље је у првом Аустро-турском рату било значајно стратегијско место. Аустријски генерал Пиколомини је заузео Прокупље 1689. године, али после пораза на Косову аустријска војска је приморана на повлачење 1690. године. У страху од одмазде Турака са аустријском војском се повлачи и српски народ. Топличани су прикључили великој сеоби Срба под Арсенијем III Чарнојевићем 1690, а нарочито у другој сеоби 1737. коју је предводио Арсеније IV Шакабента. После те сеобе Топлица је скоро опустела, а Турци су у ове крајеве населили Албанце, а нешто касније и Черкезе (по којима и данас један део Прокупља носи назив Черкеска махала).

У Првом српском устанку, по налогу Карађорђа, а у циљу обезбеђења позадине код Делиграда, Станоје Главаш је са 2500 пешака, 500 коњаника и једним дрвеним окованим топом 8. септембра 1806. године ослободио Прокупље од Турака, а већ сутрадан устаници су ослободили и Куршумлију. На коначно ослобођење од Турака Прокупље ће чекати до 18. децембра 1877. године. У Другом српско-турском рату 1877/78. године јединице Ибарске дивизије под командом Стевана Биничког продрле су у Топлицу и на дан Светог Николе ослободиле Прокупље. Други српско-турски рат донео је коначно ослобођење Топлици после 423. године турске владавине, али ће Топлица за свој коначни статус чекати до Берлинског конгреса (13. јуна до 13. јула 1878. године) по чијим одлукама Србија добија независност, а Топлица је припојена Србији.

Након независности[уреди]

Убрзо по ослобођењу Прокупље постаје седиште Топличког округа са срезовима: Прокупачким, Куршумлијским, Ибарским и Вучитрнским, а по враћању Косова Турској 1879. године Топличком округу се припаја Добрички и Јабланички срез. После ослобођења од Турака у Топлици долази до етничких промена. Још у току рата, а и касније, готово целокупно муслиманско становништво (Турци, Албанци и Черкези) иселило се из Топлице. У напуштена насеља се вратило српско становништво. Насељавање Топлице је трајало до почетка 20. века. Да би спречила стихијност у насељавању, српска влада донела је неколико закона о насељавању.

Синиша Љепојевић у књизи „Косово и Метохија, реалност, економија и заблуде“, на 116. страни доноси податак да после Српско-турског рата 1878. долази до вероватно највећег исељавања Срба са Косова и Метохије. До 1878. године Албанци су били мањина на данашњем простору Косова и Метохије. Тада је дошло и до значајног пораста броја Албанаца на данашњем простору Косова и Метохије. Краљ Милан је после Српско-турских ратова наредио исељавање десетина хиљада Албанаца који су живели у подручјима Топлице, надомак Ниша и Јабланице, све до Лесковца. Прокупље је тада, на пример, било већински насељено Албанцима. Албанци воле да кажу да "неће бити мира све док не напоје биволицу на Топлици и краву на Морави..." Многи су све до пре неколико година долазили у бивша села у Топлици, са турским папирима о власништву над имањима. У вези овога, важно је напоменути да су Срби ове просторе населили још у 9. веку, много пре Албанаца, који су дошли тек након Османске окупације Србије у 15. веку.

Знаменити Топличани[уреди]

Знамените личности из Топличког краја:

Галерија фотографија[уреди]

Литература[уреди]


Види још[уреди]