Мишел Турније

С Википедије, слободне енциклопедије
Мишел Турније
Мишел Турније
Лични подаци
Датум рођења(1924-12-19)19. децембар 1924.
Место рођењаПариз, Француска
Датум смрти18. јануар 2016.(2016-01-18) (91 год.)
Место смртиШоазел (Ивлен), Француска
Занимањекњижевник
Књижевни рад
Најважнија делаПетко или лимбови Пацифика, Краљ Виловњака, Златна капљица
НаградеГонкурова награда, Велика награда за роман Француске академије

Мишел Турније (франц. Michel Tournier; Париз 19. децембар 1924 -- Шоазел 18. јануар 2016) био је француски писац. Добитник је награда као што су Велика награда за роман Француске академије 1967. године за роман Петко или лимбови Пацифика и Гонкурову награду за Краља Виловњака 1970. године. Његова инспирација укључивала је традиционалну немачку културу, католичанство и филозофије Gastonа Bachelardа-а. Становао је у Шоазелу и био члан Академие Гонкур. Његова аутобиографија преведена је и објављена као Дух ветра (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Био је номинован за Нобелову награду за књижевност. [1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Турније је рођен у Француској од родитеља који су се упознали на Сорбони током студија немачког језика, а младост је провео у Сен Жермен ан Леу. Немачки је научио рано, боравећи сваког лета у Немачкој. Студирао је филозофију на Сорбони и на универзитету у Тибингену и похађао курс филозофа Мориса де Гандилака. Желео је да предаје филозофију у средњој школи, али, као и његов отац, није успео да добије француску агрегацију (такмичарски испит за државну службу у француском систему јавног образовања) .

Турније се придружио Radio France-у као новинар и преводилац и водио L'heure de la culture française. Године 1954. радио је у реклами за Европу 1 . Такође је сарађивао за новинама Le Monde и Le Figaro. Од 1958. до 1968. године, Турније је био главни уредник француске издавачке куће Плон. Године 1967. Турније је објавио своју прву књигу, Петко или лимбови Пацифика, препричавање Робинзона Крусоа Даниела Дефоа, за коју је награђен Великом наградом за роман Француске академије.

Суоснивач је, 1970. године, са фотографом Лисијеном Клергом (Lucien Clergue) и историчарем Жан-Морисом Рукетом (Jean-Maurice Rouquette), годишњег фестивала фотографије Rencontres d'Arles-а. У исто време направио је за телевизију педесет издања месечног програма Chambre noire, посвећених фотографији, уз интервјуисање фотографа за сваки програм.

Турније је умро 18. јануара 2016. у Шоазелу у Француској у 91. години [2]

Одабрани радови[уреди | уреди извор]

  • Vendredi ou les Limbes du Pacifique (Friday) (1967) - Grand Prix du roman de l'Académie française
  • Le Roi des aulnes (1970) (The Erl-King translated 1972 by Barbara Bray, a.k.a. The Ogre)

Le Roi des aulnes је направљен филм 1996. године Der Unhold (The Ogre), у режији Volker Schlöndorff-а и такође је прилагођен за сцену Tom Perrin 2002. године.

  • Les Météores (Близанци, 1975)
  • Le Vent Paraclet (Дух ветра, 1977)
  • Vendredi ou la Vie sauvage (Петко и Робинсон, 1977)
  • Le Coq de bruyère (Фетишист и друге приче, 1978)
  • Gaspard, Melchior et Balthazar (Четири мудраца, 1980)
  • Le Vol du vampire (1981)
  • Gilles et Jeanne (Gilles and Jeanne, 1983)
  • La Goutte d'or ( Златна капљица, 1986)
  • Petites Proses (1986)
  • Le Medianoche amoureux (The Midnight Love Feast, 1989)
  • La Couleuvrine (1994)
  • Le Miroir des idées (Огледало идеја, 1994)
  • Eléazar ou la Source et le Buisson (Елеазар, Излазак на запад, 1996)
  • Часопис ектиме (2002)

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Nobelpristagaren klar redan i morgon”. DN.SE. Приступљено 19. 1. 2016. 
  2. ^ „L'écrivain Michel Tournier est mort à l'âge de 91 ans” (на језику: француски). Le Figaro.fr. Приступљено 18. 1. 2016. 

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • Montiel, Luis (2003). „Más acá del bien en el mal. Topografía de la moral en Nietzsche, Mann y Tournier” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 29. 03. 2017. г. Приступљено 14. 01. 2021. 
  • Christopher Anderson: Деца Мишела Турнијеа: мит, интертекст, иницијација. Петер Ланг. 1998. 145стр.
  • Walter Redfern: Le Coq De Bruyere. Michel Tournier . Fairleigh Dickinson University Press. 1996. 138стр.
  • William Cloonan: Мишел Турније. Twayne. 1985. 110стр.
  • Colin Davis: Мишел Турније: Филозофија и фикција. Clarendon Press. 1988. 222стр.
  • Rachel Edwards: Мит и фикција Мишела Турнијеа и Патрика Граинвила. Edwin Mellen Press. 1999. 310стр.
  • David Gascoigne: Мишел Турније. Berg. 1996. 234стр.
  • Mairi Maclean: Мишел Турније: Истраживање људских односа. Bristol Academic. 2003. 308стр.
  • Susan Petit: Метафизичке фикције Мишела Турнијеа. Издавачка кућа Јохн Бењаминс. 1991. 224стр.
  • Pary Pezechkian-Weinberg: Michel Tournier: marginalité et création. Peter Lang. 1997. 170стр. Језик: француски.
  • David Platten: Мишел Турније и метафора фантастике. Liverpool University Press. 1999. 250стр.
  • Martin Roberts: Michel Tournier: Bricolage and Cultural Mythology. Anma Libri.. 1994. 192стр.
  • Jane Kathryn Stribling: Plenitude Restored, Or, Trompe L'oeil: The Problématic of Fragmentation and Integration in the Prose Works of Pierre Jean Jouve and Michel Tournier: Peter Lang. 1998. 339стр.
  • Мишел Турније: Дух ветра: аутобиографија. Превео Arthur Goldhammer. Beacon Press. 1988. 259стр.
  • Владимир Туманов: “John and Abel in Michel Tournier’s Le Roi des Aulnes.” Романичка ревија 90 (3) 1999: 417-434стр.
  • Michael Worton (уредник): Мишел Турније . Longman. 1995. 220стр.
  • Zhaoding Yang: Michel Tournier: La Conquête de la Grande Santé. Peter Lang. 2001. 175стр. Језик: француски.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мишел_Турније&oldid=27388360”