Пређи на садржај

Остаци супернове

С Википедије, слободне енциклопедије

Остаци супернове су астрономски објекти који остају након експлозије супернове. Имају изглед округле посуде и припадају типу светлих емисионих маглина.[1][2]

Остатак супернове W49B

Након што супернова експлодира, избацује се њена материја брзином и до 20.000 км/с. Брзина се постепено смањује што се више супернова шири. Материја која остаје приликом експлозије меша се са међузвезданим честицама и служи као основа за рађање нових звезда и планете попут Земље. Познати остатак супернове је Рак која се налази у сазвијежђу Бика.[2]

Остаци супернових су заправо омотачи бивших звезда, или и цела звезда која је доживела одређену катастрофу која је довела до њеног распада.[1]

Највећи број ових маглина, око 90%, не садрже централну звезду која би подржавала њихову емисију. Оне светле захваљујући томе што ударни талас предаје енергију међузвезданој материји. Зрачење им је нетермално. Мањи број су маглине које емитију зрачење целом својом површином, подржано централном звездом. Таква би била претходно наведена Рак маглина. Њено зрачење је нетермално, односно поларизовано, а поседује снажну емисију у радио и X-области, и знатно слабију емисију у оптичкој области.[1]

Рак маглина, пример маглине са централном звездом

Осим што емитују зрачење различитих таласних дужина, ове маглине представљају један од главних извора космичких зрака.[1][3][4][5]

Познате маглине

[уреди | уреди извор]
Назив Положај Удаљеност (сг) Величина (сг) Маглина
Меропе Плејаде 410 13 одражном
Мачје око Змај 3.000 0,3 Планетарна
Врећа угља Јужни крст 600 60 Тамна
Рак Бик 6.500 11x7,5 Остаци супернове
Сирус Лабуд 1.400 80 Остаци супернове
М 27 Лисица 1.000 1 Планетарна
Орао (М16) Змија 8.500 15 Емисиона
Коњска глава Орион 1.500 2,1 Тамна
Лагуне Стрелац 5.000 100 Емисиона
Омега Стрелац 5.000 40 Емисиона
Орион Орион 1.500 20 Емисиона
Прстен Лира 2.000 1 Планетарна
Тарантула Велики Магеланов облак 160.000 800–6.000 Емисиона

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г Вукићевић-Карабин, Мирјана; Атанацковић, Олга (2010). Општа астрофизика. Београд: Завод за уџбенике. стр. 135—136. ISBN 978-86-17-16947-1. 
  2. ^ а б Linda K. Glover, 2005 - DIE GROSSE NATIONAL GEOGRAPHIC ENZYKLOPÄDIE WELTALL, National Geographic Deutschland, Hamburg. ISBN 978-3-937606-26-2. njem.
  3. ^ K. Koyama; R. Petre; E.V. Gotthelf; U. Hwang; et al. (1995). „Evidence for shock acceleration of high-energy electrons in the supernova remnant SN1006”. Nature. 378 (6554): 255—258. Bibcode:1995Natur.378..255K. doi:10.1038/378255a0. 
  4. ^ „Supernova produces cosmic rays”. BBC News. 4. 11. 2004. Приступљено 28. 11. 2006. 
  5. ^ „SNR and Cosmic Ray Acceleration”. NASA Goddard Space Flight Center. Архивирано из оригинала 21. 2. 1999. г. Приступљено 8. 2. 2007. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]