Тамна маглина

С Википедије, слободне енциклопедије
Млечни пут како га види Геја, са истакнутим тамним цртама обележеним белим натписима, као и истакнутим звезданим облацима означеним црним словима.[1]

Тамне маглине су дифузне маглине које се састоје од међузвездане прашине (субмикронске честице) различитог молекулстког састава, а примећују се јер заклањају видљиву светлост звезда или других сјајних објеката који се налазе иза њих. Називају се и апсорпционе маглине а степен апсорпције зависи од таласне дужине електромагнетног зрачења — јача је апсорпција краћих таласних дужина (а пропуштају инфрацрвено зрачење и радио-таласе). Осим што блокирају светлост других објеката, тамне маглине имају јако мало свог зрачења јер су међу најхладнијим објектима у свемиру, са температуром од свега 10К. Због тако ниске температуре, као и зато што се састоје доминантно од молекуларног водоника, 99% масе тамног облака није доступно директним посматрањима.[2] Гашење светлости изазивају међузвездана зрна прашине која се налазе у најхладнијим, најгушћим деловима молекуларних облака. Кластери и велики комплекси тамних маглина су повезани са џиновским молекуларним облацима. Изоловане мале тамне маглине се називају Бок глобуле. Попут друге међузвездане прашине или материјала, ствари које заклања видљиве су само коришћењем радио таласа у радио астрономији или инфрацрвених зрака у инфрацрвеној астрономији.

Главне тамне маглине Сунчевог врха половине галактичке равни.
Главне тамне маглине Сунчевог антапекса половине галактичке равни.

Тамне маглине се „виде“ захваљујући томе што заклањају светлост других објеката. Тако је могуће видети тамне маглине које заклањају светлост Млечног пута, али и других галаксија које се виде „с бока“ (галаксија Андромеда, NGC 891). Једна од најпознатијих тамних маглина је маглина Коњска глава, која заклања део емисионе маглине IC 434.[4] То што ми неки облак међузвездане прашине видимо као тамну маглину, не значи да супротан крај облака неће бити осветљен звездама, па ће се видети као емисиона маглина (ако га осветљавају вреле звезде способне да га јонизују) или као рефлексиона маглина (ако га осветљавају звезде које не могу да га јонизују већ облак само одбија њихову светлост).[5]

Тамни облаци се појављују због честица прашине субмикрометарске величине, обложених смрзнутим угљен-моноксидом и азотом, који ефикасно блокирају пролаз светлости на видљивим таласним дужинама. Такође су присутни молекуларни водоник, атомски хелијум, C18O (CO са кисеоником као изотопом 18O isotope), CS, NH3 (амонијак), H2CO (формалдехид), c-C3H2 (циклопропенилиден) и молекуларни јон N2H+ (диазенилијум), од којих су сви су релативно транспарентни. Ови облаци су места настанка звезда и планета, а разумевање њиховог развоја је од суштинског значаја за разумевање формирања звезда.[6][7]

Облик таквих тамних облака је веома неправилан: немају јасно дефинисане спољне границе и понекад попримају закривљене змијолике облике. Највеће тамне маглине су видљиве голим оком, појављују се као тамне мрље на светлијој позадини [[[Milky Way]|Млечног пута]], попут маглине Угљена врећа и Велики расцеп. Ови објекти голим оком се понекад називају сазвежђа тамних облака и добијају различита имена.

У унутрашњим молекуларним регионима тамних маглина дешавају се важни догађаји, као што је формирање звезда и масера.[8]

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Brent A. Archinal; Steven J. Hynes (2003). Star Clusters. Willmann-Bell. ISBN 978-0-943396-80-4. 
  2. ^ „Secrets of a Dark Cloud” (на језику: (језик: енглески)). European Southern Observatory. 2. јул 1999. Приступљено 27. јун 2012. 
  3. ^ Harold Spencer Jones, T. H. Huxley, Proceedings of the Royal Institution of Great Britain, Royal Institution of Great Britain, v. 38–39
  4. ^ „Emissoin Nebulae” (на језику: (језик: енглески)). Australian Astronomical Observatory. 2. јануар 2003. Архивирано из оригинала на датум 13. 08. 2012. Приступљено 25. јун 2012. 
  5. ^ Patrick Moore (2000). The Data Book of Astronomy (на језику: (језик: енглески)). Бристол: IOP Publishing Ltd. стр. 308 стр. ISBN 0-7503-0620-3. 
  6. ^ Di Francesco, James; Hogerheijde, Michiel R.; Welch, William J.; Bergin, Edwin A. (новембар 2002). „Abundances of Molecular Species in Bernard 68”. The Astrophysical Journal. 124 (5): 2749—2755. Bibcode:2002AJ....124.2749D. S2CID 119078546. arXiv:astro-ph/0208298Слободан приступ. doi:10.1086/344078. 
  7. ^ ESO - eso9934 - Secrets of a Dark Cloud Архивирано 2009-02-04 на сајту Wayback Machine
  8. ^ Masers, Lasers and the Interstellar Medium, Vladimir Strelnitski 1997, Astrophysics and Space Science, vol. 252, pp. 279–87
  9. ^ Arnett, Bill (2000). „Horsehead Nebula”. Приступљено 21. 7. 2014. 
  10. ^ „VLT Images the Horsehead Nebula”. European Southern Observatory. European Southern Observatory. 25. 1. 2002. Приступљено 1. 3. 2019. 
  11. ^ „All Quiet in the Nursery?”. Приступљено 23. 3. 2016. 
  12. ^ „A Hole in the Sky”. Приступљено 14. 6. 2015. 
  13. ^ „The dark nebula LDN 483”. www.eso.org. European Southern Observatory. Приступљено 14. 1. 2015. 
  14. ^ „Cosmic Forecast: Dark Clouds Will Give Way to Sunshine”. www.eso.org. European Southern Observatory. Приступљено 8. 9. 2014. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]