Тамна маглина

Тамне маглине су дифузне маглине које се састоје од међузвездане прашине (субмикронске честице) различитог молекулстког састава, а примећују се јер заклањају видљиву светлост звезда или других сјајних објеката који се налазе иза њих. Називају се и апсорпционе маглине а степен апсорпције зависи од таласне дужине електромагнетног зрачења — јача је апсорпција краћих таласних дужина (а пропуштају инфрацрвено зрачење и радио-таласе). Осим што блокирају светлост других објеката, тамне маглине имају јако мало свог зрачења јер су међу најхладнијим објектима у свемиру, са температуром од свега 10К. Због тако ниске температуре, као и зато што се састоје доминантно од молекуларног водоника, 99% масе тамног облака није доступно директним посматрањима.^[2] Гашење светлости изазивају међузвездана зрна прашине која се налазе у најхладнијим, најгушћим деловима молекуларних облака. Кластери и велики комплекси тамних маглина су повезани са џиновским молекуларним облацима. Изоловане мале тамне маглине се називају Бок глобуле. Попут друге међузвездане прашине или материјала, ствари које заклања видљиве су само коришћењем радио таласа у радио астрономији или инфрацрвених зрака у инфрацрвеној астрономији.

Изблиза на Орионовом краку,^[3] са главним звезданим асоцијацијама (жуто), маглинама (црвено) и тамним маглинама (сиво) око Локалног мехура.

Тамне маглине се „виде“ захваљујући томе што заклањају светлост других објеката. Тако је могуће видети тамне маглине које заклањају светлост Млечног пута, али и других галаксија које се виде „с бока“ (галаксија Андромеда, NGC 891). Једна од најпознатијих тамних маглина је маглина Коњска глава, која заклања део емисионе маглине IC 434.^[4] То што ми неки облак међузвездане прашине видимо као тамну маглину, не значи да супротан крај облака неће бити осветљен звездама, па ће се видети као емисиона маглина (ако га осветљавају вреле звезде способне да га јонизују) или као рефлексиона маглина (ако га осветљавају звезде које не могу да га јонизују већ облак само одбија њихову светлост).^[5]

Тамни облаци се појављују због честица прашине субмикрометарске величине, обложених смрзнутим угљен-моноксидом и азотом, који ефикасно блокирају пролаз светлости на видљивим таласним дужинама. Такође су присутни молекуларни водоник, атомски хелијум, C¹⁸O (CO са кисеоником као изотопом ¹⁸O isotope), CS, NH₃ (амонијак), H₂CO (формалдехид), c-C₃H₂ (циклопропенилиден) и молекуларни јон N₂H⁺ (диазенилијум), од којих су сви су релативно транспарентни. Ови облаци су места настанка звезда и планета, а разумевање њиховог развоја је од суштинског значаја за разумевање формирања звезда.^[6]^[7]

Облик таквих тамних облака је веома неправилан: немају јасно дефинисане спољне границе и понекад попримају закривљене змијолике облике. Највеће тамне маглине су видљиве голим оком, појављују се као тамне мрље на светлијој позадини Млечног пута, попут маглине Угљена врећа и Велики расцеп. Ови објекти голим оком се понекад називају сазвежђа тамних облака и добијају различита имена.

У унутрашњим молекуларним регионима тамних маглина дешавају се важни догађаји, као што је формирање звезда и масера.^[8]

Галерија

Маглина Коњска глава^[9]^[10] у сазвежђу Орион
Аустралијски Абориџини називају скуп тамних маглина које прекривају Млечни пут „Ему на небу“
Тамни коњ, маглина у сазвежђу Змијоноша која прекрива део Млечног пута
Тамне маглине у диску галаксије Андромеда
Тамне маглине у диску спиралне галаксије NGC891
Тамна маглина LDN 1768 садржи протозвезде.^[11]
Тамна маглина под називом LDN1774, снимљена Широкопољним имиџером, инструментом постављеним на ESO-ов 2,2-метарски MPG/ESO телескоп у Ла Сили.^[12]
Тамна маглина LDN 483 се налази на удаљености од око 700 светлосних година у сазвежђу Змија.^[13]
Лупус 4 густ џеп гаса и прашине где се очекује да се формирају нове звезде.^[14]

Види још

Маглине

Референце

^ Brent A. Archinal; Steven J. Hynes (2003). Star Clusters. Willmann-Bell. ISBN 978-0-943396-80-4.
^ „Secrets of a Dark Cloud” (на језику: (језик: енглески)). European Southern Observatory. 2. јул 1999. Приступљено 27. јун 2012.
^ Harold Spencer Jones, T. H. Huxley, Proceedings of the Royal Institution of Great Britain, Royal Institution of Great Britain, v. 38–39
^ „Emissoin Nebulae” (на језику: (језик: енглески)). Australian Astronomical Observatory. 2. јануар 2003. Архивирано из оригинала 13. 08. 2012. г. Приступљено 25. јун 2012.
^ Patrick Moore (2000). The Data Book of Astronomy (на језику: (језик: енглески)). Бристол: IOP Publishing Ltd. стр. 308 стр. ISBN 0-7503-0620-3.
^ Di Francesco, James; Hogerheijde, Michiel R.; Welch, William J.; Bergin, Edwin A. (новембар 2002). „Abundances of Molecular Species in Bernard 68”. The Astrophysical Journal. 124 (5): 2749—2755. Bibcode:2002AJ....124.2749D. S2CID 119078546. arXiv:astro-ph/0208298 . doi:10.1086/344078.
^ ESO - eso9934 - Secrets of a Dark Cloud Архивирано 2009-02-04 на сајту Wayback Machine
^ Masers, Lasers and the Interstellar Medium, Vladimir Strelnitski 1997, Astrophysics and Space Science, vol. 252, pp. 279–87
^ Arnett, Bill (2000). „Horsehead Nebula”. Приступљено 21. 7. 2014.
^ „VLT Images the Horsehead Nebula”. European Southern Observatory. European Southern Observatory. 25. 1. 2002. Приступљено 1. 3. 2019.
^ „All Quiet in the Nursery?”. Приступљено 23. 3. 2016.
^ „A Hole in the Sky”. Приступљено 14. 6. 2015.
^ „The dark nebula LDN 483”. www.eso.org. European Southern Observatory. Приступљено 14. 1. 2015.
^ „Cosmic Forecast: Dark Clouds Will Give Way to Sunshine”. www.eso.org. European Southern Observatory. Приступљено 8. 9. 2014.

Литература

Patrick Moore (2000). The Data Book of Astronomy (на језику: (језик: енглески)). Бристол: IOP Publishing Ltd. стр. 308 стр. ISBN 0-7503-0620-3.
Vázquez, Ruben A.; May, Jorge; Carraro, Giovanni; Bronfman, Leonardo; Moitinho, André; Baume, Gustavo (јануар 2008). „Spiral Structure in the Outer Galactic Disk. I. The Third Galactic Quadrant”. The Astrophysical Journal. 672 (2): 930—939. Bibcode:2008ApJ...672..930V. arXiv:0709.3973 . doi:10.1086/524003.
Xu, Y., Reid, M., Xu, Y., Reid, M., Dame, T., et al. 2016, SciA, 2, e1600878
Xu ,Y., Li, J. J., Reid, Xu ,Y., Li, J. J., Reid, M. J., et al. 2013,.ApJ, 769, 15.
Reid, M. J., Menten, Reid, M. J., Menten, K. M., Brunthaler, A., et al. 2019, ApJ, 885,18
Hirota,T., Nagayama,T., Hirota,T., Nagayama,T., Honma,M., et al. 2020, PASJ,72,50
Miyachi1, Y., Miyachi1, Y., Sakai, N., Kawata, D., et al.2019,ApJ, 882,48
Abt, Helmut A. (децембар 2015). „Hot gaseous stellar disks avoid regions of low interstellar densities”. Publications of the Astronomical Society of the Pacific. 127 (958): 1218—1225. Bibcode:2015PASP..127.1218A. doi:10.1086/684436.
„Our local galactic neighborhood”. Interstellar.jpl.nasa.gov. National Aeronautics and Space Administration (NASA). 2000-02-08. Архивирано из оригинала 2013-11-21. г. Приступљено 2013-07-23.
Berghoefer, T.W.; Breitschwerdt, D. (2002). „The origin of the young stellar population in the solar neighborhood – a link to the formation of the Local Bubble?”. Astronomy and Astrophysics. 390 (1): 299—306. Bibcode:2002A&A...390..299B. S2CID 6002327. arXiv:astro-ph/0205128v2 . doi:10.1051/0004-6361:20020627.
Gabel, J.R.; Bruhweiler, F.C. (8. 1. 1998). „[51.09] Model of an expanding supershell structure in the LISM”. American Astronomical Society. Архивирано из оригинала 15. 3. 2014. г. Приступљено 2014-03-14.
Lallement, R.; Welsh, B.Y.; Vergely, J.L.; Crifo, F.; Sfeir, D. (2003). „3D mapping of the dense interstellar gas around the Local Bubble”. Astronomy and Astrophysics. 411 (3): 447—464. Bibcode:2003A&A...411..447L. doi:10.1051/0004-6361:20031214 .
Koll, D.; et al. (2019). „Interstellar ⁶⁰Fe in Antarctica”. Physical Review Letters. 123 (7): 072701. Bibcode:2019PhRvL.123g2701K. PMID 31491090. S2CID 201868513. doi:10.1103/PhysRevLett.123.072701.
„Cosmic Hot Interstellar Plasma Spectrometer (CHIPS)”. Chips.ssl.berkeley.edu. University of California – Berkeley. 2003-01-12. Архивирано из оригинала 2013-11-21. г. Приступљено 2013-07-23.
Farhang, Amin; van Loon, Jacco Th.; Khosroshahi, Habib G.; Javadi, Atefeh; Bailey, Mandy (8. 7. 2019). „3D map of the local bubble”. Nature Astronomy (letter). 3: 922—927. S2CID 197402894. arXiv:1907.07429 . doi:10.1038/s41550-019-0814-z.
„Star Formation near the Sun is driven by expansion of the Local Bubble”. The Local Bubble. Приступљено 7. 2. 2022.
Zucker, Catherine; Goodman, Alyssa A.; Alves, João; Bialy, Shmuel; Foley, Michael; Speagle, Joshua S.; Großschedl, Josefa; Finkbeiner, Douglas P.; Burkert, Andreas; Khimey, Diana; Swiggum, Cameren (2022-01-12). „Star formation near the Sun is driven by expansion of the Local Bubble”. Nature (на језику: енглески): 1—4. ISSN 1476-4687. arXiv:2201.05124 . doi:10.1038/s41586-021-04286-5.
„1,000-Light-Year Wide Bubble Surrounding Earth is Source of All Nearby, Young Stars Center for Astrophysics”. www.cfa.harvard.edu (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-17.
Pelgrims, Vincent; Ferriere, Katia; Boulanger, Francois; Lallement, Rosine; Montier, Ludovic (2020-02-17). „Modeling the magnetized Local Bubble from dust data”. Astronomy & Astrophysics (на језику: енглески). arXiv:1911.09691 . doi:10.1051/0004-6361/201937157.
Sandage, Allan (1958). „Cepheids in Galactic Clusters. I. CF Cass in NGC 7790”. The Astrophysical Journal. 128: 150. Bibcode:1958ApJ...128..150S. doi:10.1086/146532.
Majaess, D.; Carraro, G.; Moni Bidin, C.; Bonatto, C.; Berdnikov, L.; Balam, D.; Moyano, M.; Gallo, L.; Turner, D.; Lane, D.; Gieren, W.; Borissova, J.; Kovtyukh, V.; Beletsky, Y. (2013). „Anchors for the cosmic distance scale: The Cepheids U Sagittarii, CF Cassiopeiae, and CEab Cassiopeiae”. Astronomy & Astrophysics. 560: A22. Bibcode:2013A&A...560A..22M. S2CID 55934597. arXiv:1311.0865 . doi:10.1051/0004-6361/201322670.

Спољашње везе

Тамне маглине — дефиниција и галерија на сајту Аустралијске астрономске опсерваторије (језик: енглески)
Earth's Milky Way Neighborhood Gets More Respect, National Radio Astronomy Observatory, Dave Finley, 3 June 2013
„Local Chimney and Superbubbles”. Solstation.com.

[ArchinalHynes2003-1] Brent A. Archinal; Steven J. Hynes (2003). Star Clusters. Willmann-Bell. ISBN 978-0-943396-80-4.

[eso-2] „Secrets of a Dark Cloud” (на језику: (језик: енглески)). European Southern Observatory. 2. јул 1999. Приступљено 27. јун 2012.

[3] Harold Spencer Jones, T. H. Huxley, Proceedings of the Royal Institution of Great Britain, Royal Institution of Great Britain, v. 38–39

[aao-4] „Emissoin Nebulae” (на језику: (језик: енглески)). Australian Astronomical Observatory. 2. јануар 2003. Архивирано из оригинала 13. 08. 2012. г. Приступљено 25. јун 2012.

[moore-5] Patrick Moore (2000). The Data Book of Astronomy (на језику: (језик: енглески)). Бристол: IOP Publishing Ltd. стр. 308 стр. ISBN 0-7503-0620-3.

[6] Di Francesco, James; Hogerheijde, Michiel R.; Welch, William J.; Bergin, Edwin A. (новембар 2002). „Abundances of Molecular Species in Bernard 68”. The Astrophysical Journal. 124 (5): 2749—2755. Bibcode:2002AJ....124.2749D. S2CID 119078546. arXiv:astro-ph/0208298 . doi:10.1086/344078.

[7] ESO - eso9934 - Secrets of a Dark Cloud Архивирано 2009-02-04 на сајту Wayback Machine

[8] Masers, Lasers and the Interstellar Medium, Vladimir Strelnitski 1997, Astrophysics and Space Science, vol. 252, pp. 279–87

[9] Arnett, Bill (2000). „Horsehead Nebula”. Приступљено 21. 7. 2014.

[ESO2002-10] „VLT Images the Horsehead Nebula”. European Southern Observatory. European Southern Observatory. 25. 1. 2002. Приступљено 1. 3. 2019.

[11] „All Quiet in the Nursery?”. Приступљено 23. 3. 2016.

[12] „A Hole in the Sky”. Приступљено 14. 6. 2015.

[13] „The dark nebula LDN 483”. www.eso.org. European Southern Observatory. Приступљено 14. 1. 2015.

[14] „Cosmic Forecast: Dark Clouds Will Give Way to Sunshine”. www.eso.org. European Southern Observatory. Приступљено 8. 9. 2014.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]