Петар Стојановић (композитор)
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Петар Стојановић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 6. септембар 1877. |
Место рођења | Будимпешта, Аустроугарска |
Датум смрти | 11. септембар 1957.80 год.) ( |
Место смрти | Београд, ФНРЈ |
Петар Стојановић (Будимпешта, 6. септембар 1877 — Београд, 11. септембар 1957) био је српски виолиниста и композитор оперета, балета и оркестарске музике.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у Будимпешти где се и школовао. Виолину је учио код Јенеа Хубајиа (Jenő Hubay). Студије виолине је наставио на Бечком конзерваторијуму код Јакоба Грина (Jakob Grün), а композицију је учио код Роберта Фухса (Robert Fuchs) и Рихарда Хојбергера (Richard Heuberger). Године 1905. живео је он и радио у Бечу, као српски композитор. Довршио је тада оперу "Тигар", која се спремала за извођење у Пештанској опери. Стојановић је до тада добио три награде за свој рад: аустријску државну награду и две Бетовенове награде.[1]
Године 1925. прелази у Београд, где постаје професор виолине и директор Музичке школе „Станковић“. У Београду остаје до краја живота. По њему је названа Музичка школа „Петар Стојановић” Уб.
Опус[уреди | уреди извор]
Опере и оперете[уреди | уреди извор]
- „Тигар“ (Der Tiger / A Tigris), комична опера у једном чину (1905, Будимпешта)
- „Девојка на мансарди“ (Liebchen am Dach), на либрето Виктора Леона (Viktor Léon) (1917)
* „Војвода од Рајхштата“ (Die Herzog von Reichstadt) на либрето Виктора Леона и Хајнца Рајхерта (Heinz Reichert) (1921, Беч)
Друга дела[уреди | уреди извор]
- Виолински концерт No. 1 (1904)
- Виолински концерт No. 2 (1916, Праг)
- Романса за виолину и клавир
- „Смрт јунака“, симфонијска поема (1918)
- „Сава“, симфонијска поема (1935)
- „Мирјана“, балет (1942)
- „Девет чирака“, балет (1944)
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ "Нова искра", Београд 1905. године
Литература[уреди | уреди извор]
- Властимир Перичић, Музички ствараоци у Србији, Београд, Просвета, 1969, 520