Универзитет за музику и сценске уметности у Бечу

Координате: 48° 12′ 06″ N 16° 23′ 06″ E / 48.20167° С; 16.38500° И / 48.20167; 16.38500
С Википедије, слободне енциклопедије
Универзитет за музику и сценске уметности у Бечу
Universität für Musik und darstellende Kunst Wien
Главна зграда Универзитета
ТипДржавни универзитет
Оснивање1817
АфилијацијаУниверзитет у Бечу
ДеканУлрике Зих (од 2015)
Број студената3000
Број одсека24 катедре
АдресаAnton-von-Webern-Platz 1, Беч, Аустрија
48° 12′ 06″ N 16° 23′ 06″ E / 48.20167° С; 16.38500° И / 48.20167; 16.38500
Веб-сајт[1]

Универзитет за музику и сценске уметности у Бечу (нем. Universität für Musik und darstellende Kunst Wien, скраћено MDW) је аустријски универзитет основан 1817. са седиштем у Бечу. Са преко три хиљаде студената, то је највећа институција те врсте у Аустрији и једна од највећих у свету.

Године 1817. основало га је Друштво пријатеља музике. Имала је неколико назива: Бечки конзерваторијум, Бечка академија, а 1909. године је национализована као Царска академија музике и сценских уметности. Године 1998. Универзитет је преузео своје садашње име током реформи аустријских уметничких академија из 1970. године. Године 2019. проглашен је за једну од „најбољих школа сценских уметности на свету“ од стране часописа CEOWORLD.[1]

Универзитет[уреди | уреди извор]

Са више од 3000 студената, Универзитет за музику и сценске уметности у Бечу је један од највећих универзитета уметности на свету. Универзитет се састоји од 24 катедре укључујући Семинар Макса Рајнхарта, Бечку филмску академију и Бечки Клангстил.

Зграде универзитета укључују:

  • Позориште Шенбрун (нем. Schönbrunner Schlosstheater)
  • Одаје Антонија Вивалдија
  • Салезијански самостан
  • Цркву Свете Урсуле
  • Одаје Франца Листа
  • Антон Фон Веберн Плац број 1 (главни кампус универзитета).

Модерни филмски студији су завршени у универзитетском кампусу 2004. године, нудећи Бечкој филмској академији савремену опрему.

Универзитет организује око 10 такмичења, укључујући Међународно Бетовеново пијанистичко такмичење и Студентски филмски фестивал који се одржава сваке друге године.

Универзитет школује будуће извођаче за све главне оркестре у Аустрији, а посебно за Бечку филхармонију.

Историја[уреди | уреди извор]

Иницијатива за оснивањем музичког конзерваторијума у Бечу датира још од 1808. године. Године 1811. објављен је „нацрт музичке образовне установе“ за Беч. Годину дана касније формирано је Друштво пријатеља музике, са циљем да покрене оснивање конзерваторијума. Бечки конзерваторијум је основан 1817. године. Требало је да буде направљено по узору на Париски конзерваторијум, али је, због недостатка средстава, почео само као школа певања. Антонио Салијери је био први директор Конзерваторијума. Године 1819. ангажовао је виолинисту Јозефа Бема, и до 1827. у наставном програму су били часови за већину оркестарских инструмената.[2]

Универзитет за музику и сценске уметности у Бечу

Финансије Конзерваторијума биле су веома нестабилне. Школарина је уведена 1829. године, али је до 1837. установа банкротирала. Држава је финансирала Конзерваторијум од 1841. до 1844. и од 1846. до 1848. године. 1848. политички немири су довели до тога да држава обустави финансирање, па је Конзерваторијум био затворен све до 1851. Уз подршку државе и града, финансије су се поново стабилизовале после 1851. године. Упркос растућим државним субвенцијама, Друштво пријатеља музике, које је основало Конзерваторијум, остало је под контролом ове установе. Међутим, царском одлуком од 1. јануара 1909. школа је национализована и постала је Царска академија за музику и сценске уметности (нем. k.k. Akademie für Musik und darstellende Kunst). До тада је званичан назив гласио: Конзерваторијум Друштва пријатеља музике (нем. Konservatorium der Gesellschaft der Musikfreunde).

Све до 1844. године, када је Готфрид Прејер, професор хармоније и композиције постао директор, директор Конзерваторијума није припадао универзитету, већ је био члан Друштва пријатеља музике. Јозеф Хелмесбергер старији био је директор од 1851. до 1893. године.[3]

Од 1907. Вилхелм Боп је службовао као директор Конзерваторијума. Конзерваторијумом су и даље руководили остарели Роберт Фухс и Херман Греденер, које је Боп сматрао анахроним и ван контакта са модерним трендовима. Године 1912, покушавајући да подмлади Конзерваторијум, Боп је понудио професорска места Францу Шрекеру и Арнолду Шенбергу. Шенберг је одбио понуду, али ју је Шрекер прихватио. Његове наставне дужности су обављане са великим успехом и до јануара 1913. године добио је звање редовног професора.[4][5]

Зграда Академије из 1913. године

Боп је био кључан у процесу национализације Конзерваторијума 1909. године. Управљање Академијом је тада додељено председнику (којег је именовала држава), уметничком директору и управном одбору.[6]

Након Првог светског рата, Државна академија је поново реорганизована. Председник Карл Ритер фон Винер поднео је оставку, а диригент Фердинанд Лев је изабран од стране наставног особља за њиховог директора. Године 1922. на челу је Јозеф Маркс који је хтео да Академија добије статус универзитета.

Након Аншлуса многи наставници и ученици су отпуштени на расној основи. Године 1941. Академија је постала Висока школа Рајха (нем. Reichshochschule). После Другог светског рата, установа поново постаје Државна академија. У процесу денацификације отпуштено је педесет девет наставника; али је до новембра 1945. враћено је њих шеснаест. Само пет наставника отпуштених 1938. враћено је на посао.[7]

Законима донетим 1948. и 1949. године установа је добила статус „Академије уметности“. Године 1970. „Закон о организацији уметничких школа” је фактички дао свим уметничким академијама статус универзитета, а 1998. године назив „Академије уметности” је промењен у „Уметнички универзитет”.[7]

Институт за композицију, електроакустику и обуку инжењера тона, скраћно ЕЛАК (нем. Institut für Komposition, Elektroakustik und TonmeisterInnen-Ausbildung) је део Универзитета за музику и сценске уметности у Бечу. ЕЛАК се фокусира на електроакустичну музику, импровизацију, компоновање савремене музике и звучну уметност.

Ново седиште Универзитета за музику и сценске уметности у Бечу је смештено у Трећем бечком округу и 1996. године је потпуно реновирано по плановима архитекте Рајнхарда Галистера. Очувана је историјска структура, елементи попут стакла, дрвета и камена дефинишу стилске елементе. Савремена технологија и опрема комбиновани су са добром акустиком просторија.[8]

Катедре[уреди | уреди извор]

  • Катедра за композицију и електроакустику (ЕЛАК)
  • Катедра за дириговање
  • Катедра за музичку анализу, теорију и историју
  • Катедра за клавијатурне инструменте (инструментални програм)
  • Катедра за гудачке инструменте (инструментални програм)
  • Катедра Леонард Бернштајн за дувачке и удараљке (инструментални програм)
  • Катедра Јосеф Хајдн за камерну музику и специјалне ансамбле
  • Катедра за оргуље и црквену музику
  • Катедра за глас и музичко позориште
  • Семинар Макс Рајнхарт за драму
  • Филмска академија у Бечу, одсек за филм и телевизију
  • Катедра за музичко образовање
  • Катедра за музичко и покретно васпитање
  • Катедра за музикотерапију
  • Катедра за стилска истраживања у музици
  • Катедра за популарну музику
  • Катедра Лудвиг ван Бетовен за клавијатуре у музичком образовању
  • Катедра Хелмесбергер за гудаче у музичком образовању
  • Катедра Франц Шуберт за дувачке инструменте и удараљке у музичком образовању
  • Катедра Антонио Салијери за глас у музичком образовању
  • Катедра Антон Брукнер за теорију музике, обуку слуха и диригентски рад ансамбла
  • Катедра за музичка истраживања и етномузикологију
  • Катедра Бечки Клангстил за музичку акустику
  • Катедра за музичку социологију
  • Катедра за менаџмент у култури и културологију

Познати бивши учитељи[уреди | уреди извор]

Познати ученици[9][уреди | уреди извор]

Диригенти[уреди | уреди извор]

Композитори[уреди | уреди извор]

Пијанисти и оргуљаши[уреди | уреди извор]

Извођачи на жичаним инструментима[уреди | уреди извор]

Дувачки инструменти и удараљке[уреди | уреди извор]

Вокални уметници[уреди | уреди извор]

Филм и позориште[уреди | уреди извор]

Остали[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Papadopoulos, Anna (16. 4. 2019). „Best Performing Arts Schools In The World, 2019”. ceoworld.biz. Приступљено 24. 10. 2022. 
  2. ^ Sinkevich, G. (2020). „Violinists Frany Joseph and Ludwig Böhm, soloists and pedagogues of 19th century”. The Scientific Heritage. 51. 
  3. ^ Forschungen, Institut für kunst-und musikhistorische (2002). „Preyer, Gottfried Freiherr von Johann M.”. ISBN 978-3-7001-3043-7 (на језику: немачки). Приступљено 2023-09-08. 
  4. ^ Hailey, Christopher (1993). Franz Schreker, 1878–1934: A Cultural Biography. Cambridge University Press. стр. 55—57. ISBN 978-0-521-39255-6. 
  5. ^ „The OREL Foundation | Franz Schreker | Biography”. orelfoundation.org. Приступљено 2023-09-08. 
  6. ^ Hailey, Christopher (1993). Franz Schreker, 1878–1934: A Cultural Biography. стр. 55. ISBN 978-0-521-39255-6. 
  7. ^ а б „405 | mdw - Universität für Musik und darstellende Kunst Wien”. mdw - Universität für Musik und darstellende Kunst Wien (на језику: немачки). Приступљено 2023-09-08. 
  8. ^ Heller, Lynne (јануар 2017). „Anton-von-Webern-Platz 1”. Zeitschrift Kunsträume der mdw: 37. 
  9. ^ List of University of Music and Performing Arts Vienna alumni (на језику: енглески), 2023-08-30, Приступљено 2023-09-08 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Универзитет_за_музику_и_сценске_уметности_у_Бечу&oldid=27030292”