Трихотиломанија
Трихотиломанија (од грч. трихо - коса, тилен - вући, и манија — trichotillomania), односно навика чупања косе, је поремећај контроле импулса[1][2] чији је главни симптом чупање длака са тијела, обично из косе, али и са других дијелова тијела. У дјечјем узрасту се јавља подједнако код дјечака и дјевојчица, а код одраслих 80-90% пријављених случајева су жене.[3] Новија истраживања указују да постоје генетичке предиспозиције за ово обољење (видјети одјељак „Насљедност“ испод).
Трихотиломанију могу покренути други психолошки поремећаји, попут депресије или стреса. Премда се не знају тачни подаци јер се велики број случајева не пријављује на лијечење због стида исл. процјењује се да нпр. у Сједињеним Америчким Државама око 2-4% популације пати од овог обољења.[3]
Лијечење
[уреди | уреди извор]Одређени видови психотерапије могу бити корисни као додатно средство поред коришћења медикамената.[4] На примјер, у једном виду психотерапије пацијент се учи да на вријеме препозна импулс који га тјера на чупање косе и да га преусмјери на неки други импулс. Пацијент се усмјерава да води дневник кад је чупао косу, на који датум и у које вријеме, колико длака је ишчупао, као и о чему је размишљао у том тренутку. На тај начин пацијент се учи да препозна уобичајене ситуације у којима чупа косу и развије стратегију за избјегавање истих.
Лијечење употребом клорипрамина, трицикличног антидепресива, у једној студији се показало као прилично успјешно.[5]
Медикаменти попут прозака и других антидепресива заснованих на селективној инхибицији серотонина помоћу понављаног узимања[6] имају ограничен успјех у третирању овог обољења и обично имају значајне контра-индикације.[7] У својој књизи „Проблем чупања косе: Комплетан водич за трихотиломанију“,[8] амерички аутор Фред Пензел тврди да антидепресиви могу и да погоршају стање обољелог од трихотиломаније.
Насљедност
[уреди | уреди извор]Истраживања Марија Р. Капечија (итал. Mario R. Capecchi) са медицинског института „Хауард Хјуз“ дала су повода за сумњу да је чупање косе, односно трихотиломанија, насљедна. У експериментима циљаних прекида експресије хомеотичког гена Hoxb8 у мишевима, хомозиготни носиоци ових прекида су се након отприлике 3,5 седмице старости претјерано тимарили,, са 100% пенетрабилности ове особине. Мишеви су тимарећи се стварали „флеке“ на неким дијеловима крзна, чак и са озљедама коже.[9]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ енгл. Impulse control disorder, у документу Института за психијатрију Клиничког центра Србије у Београду, под називом „Дневник успешног лечења патолошког коцкара сертралином“ преводи се као поремећај контроле импулса. (цио документ[мртва веза])
- ^ Класификација трихотиломаније као поремећаја контроле импулса Архивирано на сајту Wayback Machine (22. март 2010) на сајту Америчког психијатријског удружења (енгл. American psychiatric association)
- ^ а б Центар за информације о трихотиломанији (енгл. Trichotillomania Learning Center): Често постављена питања и одговори: Ко болује од трихотиломаније? Архивирано на сајту Wayback Machine (7. март 2009) (енгл. Who gets it?)
- ^ Woods DW, Wetterneck CT, Flessner CA (2006). „A controlled evaluation of acceptance and commitment therapy plus habit reversal for trichotillomania”. Behaviour research and therapy. 44 (5): 639—56. PMID 16039603. doi:10.1016/j.brat.2005.05.006.
- ^ Swedo SE, Leonard HL, Rapoport JL, Lenane MC, Goldberger EL, Cheslow DL (1989). „A double-blind comparison of clomipramine and desipramine in the treatment of trichotillomania (hair pulling)”. N. Engl. J. Med.. 321 (8): 497—501. PMID 2761586. doi:10.1056/NEJM198908243210803.
- ^ енгл. Selective serotonin reuptake inhibitor, скраћено SSRI, у америчкој стручној литератури представља посебан термин за цијелу категорију антидепресива чији је опис овдје дат буквалним преводом ради лакшег разумијевања. Погледати дефиницију ове категорије на сајту Америчког националног института менталног здравља, у рјечнику појмова Архивирано на сајту Wayback Machine (2. фебруар 2009), под ставком „selective serotonin reuptake inhibitors“
- ^ Christenson GA, Mackenzie TB, Mitchell JE, Callies AL (1991). „A placebo-controlled, double-blind crossover study of fluoxetine in trichotillomania”. The American Journal of Psychiatry. 148 (11): 1566—71. PMID 1928474. doi:10.1176/ajp.148.11.1566.
- ^ Penzel, Fred (2003). The Hair-pulling Problem: A Complete Guide to Trichotillomania. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-514942-5.
- ^ Медицински институт „Хауард Хјуз“: Gene Targeting, Homeobox Genes, Development, and Behavior Архивирано на сајту Wayback Machine (28. јун 2013), Приступљено 25. 4. 2013.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Британски сајт за подршку и терапију обољелих од трихотиломаније (језик: енглески)
- Кратак опис на сајту dermatology.org са фотографијама позних стадијума (језик: енглески)
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |