Amatoksin

С Википедије, слободне енциклопедије

Amatoksini su grupa od osam ili više toksičnih jedinjenja koja se mogu naći u nekoliko otrovnih gljiva, prvenstveno u vrsti Amanita phalloides (zelena pupavka). Amatoksini su prisutni i u još nekoliko vrsta iz rodova Amanita, Conocybe, Galerina i Lepiota.

Hemijska struktura[уреди | уреди извор]

Ova jedinjenja imaju sličnu strukturu, koja se sastoji od makro-prstenova formiranih od osam aminokiselina. Heinrich Wieland i Rudolf Hallermayer sa Minhenskog Univerziteta su izolovali ova jedinjenja 1941. godine .[1] Svi amatoksini su oligopeptidi sintentisani kao proproteini od 35 aminokiselina, od kojih se finalnih 8 aminokiselina odvoji uz pomoć prolil-oligopeptidaze.[2]

osnovna struktura je ista za sve amatoksine sa pet R-grupa koje definišu jedinjenja

Trenutno deset amatoksina je poznato:[3]

Name R3 R2 R1 R4 R5
α-Amanitin NH2 OH OH OH OH
β-Amanitin OH OH OH OH OH
γ-Amanitin NH2 OH H OH OH
ε-Amanitin OH OH H OH OH
Amanulin NH2 H H OH OH
Amanulinska kiselina OH H H OH OH
Amaninamid NH2 OH OH H OH
Amanin OH OH OH H OH
Proamanulin NH2 H H OH H

Postojanje δ-Amanitina je postulisano, ali njegova hemijska struktura nije određena.

Mekanizam akcije[уреди | уреди извор]

Njihov glavni toksični mekanizam je inhibicija RNK polimeraze II, koja je vitalni enzim u sintezi informacione RNK (iRNK), microRNA i male jedarne RNK. U odsustvu iRNK, esencijalna proteinska sinteza, i zbog toga ćelijski metabolizam, se zaustave i ćelija ugine.[4]

Klinički simptomi[уреди | уреди извор]

Jetra je organ koji je prvenstveno ugrožen, zato što je to organ kroz koji sastojci hrane prvo prolaze nakon apsorpcije u gastrointestinalnom traktu. Nekoliko drugih organa, posebno bubrezi, su ugroženi u značajnoj meri.[5] RNK polimeraza u zelenoj pupavci nije senzitivna na efekte amatoksina što omogućava tim pečurkama da normalno funkcionišu u prisustvu amatoksina.[6] Procenjena minimalna letalna doza za čoveka je 0,1 mg/kg ili 7 mg toksina u odraslim osobama. Njihova spontana interstinalna apsorpcija združena sa njihovom termostabilnošću dovode do brzog rezvoja toksičnih efekata.

Tretman[уреди | уреди извор]

Tretman se sastoji of visokih doza penicilina kao i od dodatnih mera u slučajevima ozlede jetre i renalnog trakta. Posebna pažnja se daje održavanju hemodinamičke stabilnosti.[7]

Detekcija[уреди | уреди извор]

Prisustvo amatoksina u uzorcima pečurki se može detektovati koristeći Meixner Test (koji je još poznat kao Wieland Test).

Literatura[уреди | уреди извор]

  1. ^ Litten, W. (1975). „The most poisonous mushrooms”. Scientific American. 232 (3): 90—101. PMID 1114308. 
  2. ^ H. E. Hallen; H. Luo; J. S. Scott-Craig & J. D. Walton (2007). „Gene family encoding the major toxins of lethal Amanita mushrooms”. Proceedings of the National Academy of Sciences USA. 104 (48): 19097—19101. doi:10.1073/pnas.0707340104. Архивирано из оригинала 12. 04. 2021. г. Приступљено 28. 02. 2010. 
  3. ^ K. Baumann; K. Muenter & H. Faulstich (1993). „Identification of structural features involved in binding of α-amanitin to a monoclonal antibody”. Biochemistry. 32 (15): 4043—4050. doi:10.1021/bi00066a027. 
  4. ^ Karlson-Stiber C, Persson H (2003). „Cytotoxic fungi - an overview”. Toxicon. 42 (4): 339—49. PMID 14505933. doi:10.1016/S0041-0101(03)00238-1. 
  5. ^ Benjamin.p217
  6. ^ Horgen, Paul A.; Allan C. Vaisius; Joseph F. Ammirati (1978). „The insensitivity of mushroom nuclear RNA polymerase activity to inhibition by amatoxins”. Archives of Microbiology. 118 (3): 317—9. PMID 567964. doi:10.1007/BF00429124. 
  7. ^ DiCostanzo, J. Strong Medicine. 2005, Elsevier Inc. pp. 35-36.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Amatoksin&oldid=26727238”