Зелена пупавка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Зелена пупавка
Amanita phalloides 1.JPG
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Биномијално име
Amanita phalloides
Fries
Зелена пупавка је смртно отровна!

Зелена пупавка или бијела пупавка (лат. Amanita phalloides) је врста отровне гљиве, зелена мухара, зелена овојњача, отровна печурка, гомољача. Није увек зелена, како јој каже име, већ постоје форме беле, смеђе и жуте боје. Она је претежно распрострањена на нижој надморској висини, крај листопадног дрвећа или борова. Може се пронаћи широм наше земље, а поготово у Панонској низији, Посавском и Подравском сливу, око Бање Луке и Тузле.

Опис гљиве[уреди]

  • Шешир (pileus) пречника 6-15 см, јајолик, звонаст на крају отворен, маслинастозелен, жутозелен или сивозелен.[1]
  • Листићи бели, густи.
  • Дршка (stipes) бела, са цик-цак зеленим шарама, угорњем делу бели рукавац, при дну гомољасто задебљана, обавијена белим омотачем.
  • Месо бело.
  • Споре у маси беле.

Таксономија[уреди]

Зелена пупавка је именована латинским називом у кореспонденцији између енглеског лекара Томаса Брауна and Кристофера Мерета.[2] Исто тако, ову злогласну печурку је описао француски ботаничар Себастијан Вајан 1727. године, који јој је дао препознатљиво име „Fungus phalloides, annulatus, sordide virescens, et patulus”.[3] Мада научно име phalloides значи „у облику фалуса”, нејасно је да ли је названа по својој сличности са дословним фалусом или печуркама рода Phallus. Године 1821, Елиас Магнус Фриес је описао ову печурку као Agaricus phalloides, али је описом обухватио све беле аманите.[4] Коначно 1833. године, Јохан Хајнрих Фридрих Линк је користио име Amanita phalloides,[5] према Персуну који ју је именовао као Amanita viridis 30 година раније.[6][7] Мада је Луис Секретан раније користио име Amanita phalloides, оно није прихваћено у номенклатури, зато што Секретан није конзистентно користио биномну номенклатуру.[8][9] Поједини таксономи се нису слагали са овом становиштем.[10][11]

Amanita phalloides је типска врста Amanita секције Phalloideae, групе која садржи све смртоносне печурке Amanita врста које су до сада идентификоване. Најистакнутије међу њима су врсте познате као анђели уништења, наиме Amanita virosa и Amanita bisporigera, као и A. verna. Термин „анђео уништења” је исто тако понекад кориштен за A. phalloides, мада се назив „капа смрти” чешће користи на енглеском говорном подручју. Неки од других често кориштених назива су „смрдљива аманита”[12] и „смртоносна аманита”.[13]

Облик који се ретко појављује, потпуно белу форму је иницијално Макс Брицелмајр назвао A. phalloides f. alba,[14][15] мада њен статус није био јасан. Овакви примерци се могу наћи међу нормално обојеним зеленим пупавкама. Тај облик је био описан 2004. године као засебан варијетет и назван A. verna var. tarda.[16] Права Amanita verna рађа у пролеће и постаје жута у раствору KOH, док то није случај са A. phalloides.[17]

Станиште[уреди]

Веома распрострањена и честа микоризна гљива, расте најчешће у храстовим и другим белогоричним шумама, али такође и у црногоричним шумама у периоду од јула до октобра.

Зелена пупавка потиче из Европе, где је широко распрострањена.[18] Налази се од јужних обалских региона Скандинавије на северу, до Ирске на западу, Пољске и западне Русије на истоку,[16] и на југу широм Балкана, у Италији, Шпанији и Португалији, и у Мароку и Ажиру у северној Африци.[19] У западној Азији је познато да је присутна у шумама северног Ирана.[20] Постоје записи са даљег истока у Азији, али тек треба потврдити да се ради о A. phalloides.[21]

Отровност[уреди]

Отровна зелена пупавка, са бијелим листићима
Јестиви шампињон, са ружичастим листићима

Најотровнија гљива, смртно отровна, смртоносна количина је око 20 грама сирове гљиве, сушење и термичка обрада не утичу на отровност. Знаци тровања су: повраћање, јак пролив, слабост и јављају се 7-8 сати после узимања гљиве, а некада и после два дана. Отрованог треба хитно транспортовати у болницу. Нема противотрова. Смртност до 50% отрованих.

Ова гљива је веома отровна, но она је још опаснија зато што је берачи гљива често мијешају са шампињоном, због бијеле боје клобука. Први симптоми тровања јављају се касно, те је лијечење отежано. Оно се (према Фламмеру и Хораку, 1983) састоји у: рехидратацији, форсираној дијурези, хемиперфузији, хемофилтрацији. Пацијенту се дају велике дозе пеницилина, тиооктична киселина, силибинин или силимарин, хипербарични кисеоник.

Анатомија[уреди]

Шешир[уреди]

Између 6-16,5 cm(cm), по облику као у зелене пупавке, но боје посве бијеле, као снијег, а кожица без тамнијих ураслих влаканаца.

Листићи[уреди]

Они су густи, слободни, бијели, с бројним lamellulama, брашнасти по цијелој оштрици; широки 6-12 cm.

Отрусина[уреди]

Отрусина је посве бијела (за разлику од јестивог шампињона, са којим се лако може помијешати, а код ког је отрусина тамно смеђе боје).

Стручак[уреди]

Он је 5-15/0,8-2 cm, а у булби до 3,3 cm и потпуно је бијел.

Микроскопија[уреди]

Споре 8-9/7-9 (mi), hyaline, amyloidne, већином без вакуола. Длачице на оштрици до 7 mi, већином балонски напухане.

Доба[уреди]

VII-XI mj

Сличне врсте[уреди]

Најсличнија јој је прољетна пупавка (Amanita verna), а слична јој је и Смрдљива пупавка (Amanita virosa). Зелена пупавка слична је и једној од најпопуларнијих јестивих печурака - шампињону.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Bresinsky A, Besl H (1990). A Colour Atlas of Poisonous Fungi. Wolfe Publishing. стр. 26—9. ISBN 978-0-7234-1576-3. 
  2. ^ ' The fungi Phalloides" I found not very far from Norwich, large and very fetid......I have a part of one dried still by me. Letter dated August 18th 1668 in Vol 3. The Works of Sir Thomas Browne ed. Simon Wilkins 1834
  3. ^ Vaillant, Sébastien (1727). Botanicon Parisiense (на језику: латински). Leide & Amsterdam: J. H. Verbeek and B. Lakeman. OCLC 5146641. 
  4. ^ Fries, Elias Magnus (1821). Systema Mycologicum I (на језику: латински). Gryphiswaldiae: Ernesti Mauritii. OCLC 10717479. 
  5. ^ (на језику: немачки) Link JHF (1833) Grundriss der Kraeuterkunde IV. Haude und Spenerschen Buchhandlung (S.J. Joseephy), Berlin
  6. ^ Persoon, Christian Hendrik (1797). Tentamen Dispositionis Methodicae Fungorum (на језику: латински). Lipsiae: P.P. Wolf. OCLC 19300194. 
  7. ^ Persoon, Christian Hendrik (1801). Synopsis Methodica Fungorum (на језику: латински). Göttingen: H. Dietrich. OCLC 28329773. 
  8. ^ Donk, M.A. (јун 1962). „On Secretan's Fungus Names”. Taxon. 11 (5): 170—173. JSTOR 1216724. doi:10.2307/1216724. 
  9. ^ Demoulin, V. (новембар 1974). „Invalidity of Names Published in Secretan's Mycographie Suisse and Some Remarks on the Problem of Publication by Reference”. Taxon. 23 (5/6): 836—843. JSTOR 1218449. doi:10.2307/1218449. 
  10. ^ Singer, Rolf; Machol, Robert E. (јун 1962). „Are Secretan's Fungus Names Valid?”. Taxon. 26 (2/3): 251—255. JSTOR 1220563. doi:10.2307/1220563. 
  11. ^ Machol, Robert E. (август 1984). „Leave the Code Alone”. Taxon. 33 (3): 532—533. JSTOR 1221006. doi:10.2307/1221006. 
  12. ^ North, Pamela Mildred (1967). Poisonous plants and fungi in color. London: Blandford Press. OCLC 955264. 
  13. ^ Benjamin, p.203
  14. ^ Tulloss, Rodham E. Amanita phalloidea. Studies in the Amanitaceae. Приступљено 22. 5. 2007. 
  15. ^ Jordan & Wheeler, p.109
  16. 16,0 16,1 Neville, Pierre; Poumarat, Serge (2004). Amaniteae: Amanita, Limacella and Torrendia. Fungi Europaei (9). Alassio: Edizioni Candusso. ISBN 978-88-901057-3-9. 
  17. ^ Tulloss, Rodham E. Amanita verna. Studies in the Amanitaceae. Приступљено 22. 5. 2007. 
  18. ^ Lange, Lene (1974). „The distribution of macromycetes in Europe”. Dansk Botanisk Arkiv. 30: 5—105. ISSN 0011-6211. 
  19. ^ Malençon, R.; Bertault (1970). Flore des Champignons Supérieurs du Maroc I. Travaux de l'Institut scientifique chérifien et de la Faculté des sciences. Série botanique et biologie végétale (32). Rabat: Faculté des Sciences. OCLC 915096. 
  20. ^ Asef, M.R. 2009. Poisonous mushrooms of Iran. Iran-shenasi publishing.
  21. ^ Pringle, Anne; Else C. Vellinga (јул 2006). „Last chance to know? Using literature to explore the biogeography of and invasion biology of the death cap mushroom Amanita phalloides (Vaill. Ex Fr. :Fr) Link”. Biological Invasions. 8 (5): 1131—1144. doi:10.1007/s10530-005-3804-2. 

Литература[уреди]

  • North, Pamela Mildred (1967). Poisonous plants and fungi in color. London: Blandford Press. OCLC 955264. 
  • Persoon, Christian Hendrik (1801). Synopsis Methodica Fungorum (на језику: латински). Göttingen: H. Dietrich. OCLC 28329773. 
  • Persoon, Christian Hendrik (1797). Tentamen Dispositionis Methodicae Fungorum (на језику: латински). Lipsiae: P.P. Wolf. OCLC 19300194. 
  • Fries, Elias Magnus (1821). Systema Mycologicum I (на језику: латински). Gryphiswaldiae: Ernesti Mauritii. OCLC 10717479. 
  • Vaillant, Sébastien (1727). Botanicon Parisiense (на језику: латински). Leide & Amsterdam: J. H. Verbeek and B. Lakeman. OCLC 5146641. 
  • Bresinsky A, Besl H (1990). A Colour Atlas of Poisonous Fungi. Wolfe Publishing. стр. 26—9. ISBN 978-0-7234-1576-3. 
  • Кључ за гљиве; Ivan Focht; ИТРО ,, Напријед’’; Zagreb 1986.
  • Ђузепе Паце: Атлас гљива, Просвјета, Загреб 1977.
  • Иван Фохт: Гљиве Југославије, Нолит, Београд 1979.
  • Иван Фохт: Кључ за гљиве, Напријед, Загреб 1990.
  • Рикардо Маца: Како да распознате печирке, Евро, Београд 1995.
  • Романо Божац: Гљиве – морфологија систематика токсикологија, Школска књига Загреб ∙ Графички завод Хрватске, Загреб 1993.
  • Benjamin, Denis R. (1995). Mushrooms: Poisons and Panaceas—A Handbook for Naturalists, Mycologists and Physicians. New York: WH Freeman and Company. ISBN 978-0-7167-2600-5. 
  • Jordan, Peter; Wheeler, Steven (2001). The Ultimate Mushroom Book. London: Hermes House. ISBN 978-1-85967-092-7. 
  • Zeitlmayr, Linus (1976). Wild Mushrooms: An Illustrated Handbook. Hertfordshire: Garden City Press. ISBN 978-0-584-10324-3. 
  • G. J. Krieglsteiner; A. Gminder (2003). Die Großpilze Baden-Württembergs. Band 4. Verlag Eugen Ulmer, Stuttgart. ISBN 978-3-8001-3281-2. 
  • Steinbachs Naturführer (1984). Pilze Mosaik Verlag GmbH, München. ISBN 978-3-576-01162-5. 
  • Elias Magnus Fries (1821). Systema Mycologicum, vol. I, Greifswald, Gryphiswaldiae: Ernesti Mauritii. стр. LVII—520. OCLC 10717479. 
  • Gérard Houdou (2005). Champignons de nos régions, De Borée. стр. 320. ISBN 978-2-84494-318-7. 
  • Christian Hendrik Persoon (1797). Tentamen Dispositionis Methodicae Fungorum, Leipzig, Lipsiae: P.P. Wolf. OCLC 19300194. 
  • Sébastien Vaillant (1727). Botanicon Parisiense, Leide & Amsterdam, J. H. Verbeek & B. Lakeman. OCLC 5146641. 
  • Régis Courtecuisse, Bernard Duhem : Guide des champignons de France et d'Europe (Delachaux & Niestlé, 1994-2000).
  • Marcel Bon : Champignons de France et d'Europe occidentale (Flammarion, 2004)
  • Dr Ewaldt Gerhardt (1999). Guide Vigot des champignons. Vigot. ISBN 978-2-7114-1413-0. 
  • Roger Phillips (1981). Les Champignons. Solar,. 2-263-00640-02. 
  • Thomas Laessoe; Anna Del Conte (1996). L'Encyclopédie des champignons. Bordas,. 2-04-027177-52. 
  • Peter Jordan; Steven Wheeler (1996). Larousse saveurs - Les champignons. Larousse. 2-03-516003-02. 
  • G. Becker; L. Giacomoni; J Nicot; S. Pautot; G. Redeuihl; G. Branchu; D. Hartog; A. Herubel; H. Marxmuller; U. Millot; C. Schaeffner (1982). Le Guide des champignons. Reader's Digest. 2-7098-0031-42. 
  • Henri Romagnesi (1970). Petit atlas des champignons. Bordas,. 2-04007940-82. 
  • Guy Redeuilh. Larousse des champignons édition 2004 sous la direction. 2-03-560338-22. 
  • Shelley Evans; Geoffrey Kibby (2006). Champignons, Éd. Larousse. 2-03-560413-32. 
  • Michel Botineau (1998). L'Amanite phalloïde, Éveil éditeur, coll. Approche, Saint-Yrieix-sur-Charente. стр. 72. ISBN 978-28400000202 Проверите вредност параметра |isbn=: length (помоћ). 

Спољашње везе[уреди]