Ђорђоне

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ђорђо Барбарели да Кастелфранко
Giorgione 059.jpg
Ђорђоне, аутопортрет
Датум рођењаоко 1477.
Место рођењаКастелфранко Венето
Датум смрти1510.
Место смртиВенеција
Правац/традицијаРенесанса
Утицао наВенецијанску школу сликарства
Утицаји одЛеонарда да Винчија
Најважнија дела

Ђорђоне (рођен као Ђорђо Барбарели да Кастелфранко, итал. Giorgio Barbarelli da Castelfranco, Giorgione, 14771510) је био италијански сликар, један од најзначајнијих уметника високе ренесансе у Венецији. Ђорђоне је познат по мистично поетском квалитету својих дела. Топао тон и смисао за поезију у садржају слика откривају код Ђорђонеа духовни став сличан Леонардовом. Данас му се са сигурношћу може приписати само шест слика. Због оскудног опуса и мањка података о његовом идентитету и животу, Ђорђоне је једна од најмистериознијих фигура у историји европске уметности.

Олуја, дело из 1508.
Уснула Венера, дело из 1510.

Године његовог рођења и смрти забележио је Ђорђо Вазари у делу „Животи славних сликара, вајара и архитеката“. Он му је дао надимак Ђорђоне по коме је данас познат. Ђорђоне или Зорзон значи „велики Ђорђе“, а по Вазарију то се односи на величину његове душе.

Сликарству се учио, заједно са Тицијаном, у радионици Ђованија Белинија. У родном Кастелфранку је радио фреске за кондотијера Констанца, а 1504. је тамо израдио олтарску слику Мадоне са дететом и свецима. Године 1505. вратио се у Венецију где је израдио бројне фреске на фасадама које се, са изузетком пар фрагмената, нису очувале до данас. Од штафелајног сликарства, приписују му се композиције: „Соломонов суд“, „Младић са стрелом“, „Мадона са Светим Антонијем и Роком“, „Јудита“, „Поклоњење пастира“, „Христос који носи крст“, „Концерт у природи“, „Три филозофа“, „Олуја“, „Уснула Венера“, неколико мушких портрета и других слика. Мали формати ових дела су последица тога што су рађена за приватне наручиоце. Ђорђоне је умро 1510. у Венецији од бубонске куге. Неке од његових слика довршили су други уметници, а његов манир сликања је често копиран. Веома је тешко разликовати Ђорђонеов стил од стила младог Тицијана. Све ово је допринело да је тешко извршити атрибуцију његових дела. Сматра се да је „Олуја“ једина слика коју је у потпуности израдио Ђорђоне.

У свом кратком животу Ђорђоне је израдио низ ремек дела која су обележила период процвата венецијанског ренесансног сликарства. Поред техничке вештине, ове слике се одликују поетском фантазијом и даром за одабир колорита. Био је први уметник који је сликао фигуре у пејзажу и жанр сцене без верске или историјске позадине. Богата симболика неких његових дела је необјашњива (Олуја, Три филозофа). Његова склоност усмерена је на истраживање човека и на уобличавање природе. Медитативно расположење, дубина осећања и битност зраче из његових представљања људи, а природа их одражава. Тиме је природа призната као вредност за себе, а не више само као декор. Она такође није предео душе, тј. израз унутрашњег живота представљених лица; штавише, људи и предео сада образују јединство, они су повезани светлошћу, с којом заједно постају израз тајанственог расположења. (Тако његово дело описује Ђина Пискел.)

Спољашње везе[уреди]