Јово Станисављевић Чаруга

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јово Станисављевић Чаруга

Carugavr3.jpg

Датум рођења: 1897.
Место рођења: Баре (Аустроугарска)
Датум смрти: 27. фебруар 1925.
Место смрти: Осијек (Краљевина СХС)

Јово Станисављевић Чаруга (1897 - 27. фебруар 1925) је био разбојник из Славоније почетком 20. века.

Станисављевић је рођен у српској породици у селу Баре (поред Нашица). Његова мајка је умрла када је имао 10 година. Отац се потом поново оженио, али се Јово није слагао са маћехом, а поред тога отац је одлучио да Јово неће наставити школовање. Зато је он побегао од куће и отишао у Осијек да учи браварски занат. Његово школовање је прекинуо Први светски рат и Јово је добио позив у аустроугарску војску.

Ускоро је одлучио да дезертира и зато је фалсификовао своје исправе, представљајући се као официр. Убрзо након дезертерства, убио је човека који се удварао његовој девојци. Када му је локални кнез запретио да ће га ухапсити, Чаруга га је прогласио за израбљивача народа и убио. На крају је ипак лишен слободе, осуђен је на четири године робије у Земаљској казнионици у Сремској Митровици. У казнионици није третиран као дезертер и убица, већ као обичан криминалац, из чега је следио блажи затворски третман. Чаруга је успео да побегне када је једног дана доведен у зграду општине да цепа дрва. Вратио се свом дому, али је био непожељан у свом селу, па је почео да живи у шумама. Ту се спријатељио са разбојничком групом Коло горских тића, под вођством Боже Матијевића (званог Црвени Божо). Групу су углавном чинили дезертери, а који су се сви гнушали богатих славонских сељака и пљачкали их без милости под изговором борбе против капитализма, а такође се нису устезали да убијају људе.

Рат је већ био дуго завршен, али Чаруга и Тићи су још увек пљачкали околину, па су југословенске власти 1920. прогласили ванредно стање у Славонији. То је резултовало убиством Црвеног Боже у једној од жандармеријских заседа. Вођство над групом је преузео Чаруга, али се убрзо одлучио примирити схвативши да је ситуација озбиљна. Зато се сакрио у месту Доња Андријевица где је радио као шумски радник. Пред зиму Чаруга је распустио дружину до пролећа 1921.

Како су потере за Чаругом постале све чешће, он је у јулу 1922. отишао у Загреб, где се представљао као богати господин из Винковаца, али је наставио свој разбојнички живот. Касније се вратио у Славонију да би са својом дружином наставио разбојништво.

14. октобра 1923. су покушали да опљачкају имање породице Елц у Иванкову близу Винковаца. Том приликом су убили једну особу, али је други човек успео да побегне и да позове жандаре. Након пуцњаве која је наследила, Тићи су успели да побегну, али без свог плена. Међутим, жандари су их пратили и ускоро их ухватили.

До фебруара 1925. Чаругино суђење је било окончано и он је обешен пред 3.000 људи. Када се суочио са вешалима у дворишту Краљевског судбеног стола у Осијеку, и након прозивања општинског чиновника, Чаруга је одговорио: "Ја сам Јован Станисављевић Чаруга... Мој наклон, господине крвниче... Збогом, народе, Чаруга путује!"

Његов надимак Чаруга долази од турске речи „çarik“ што значи опанак. Такође се представљао као Никола Дрезгић и Миле Барић, као и Славонски Робин Худ. Чаругина дела су привлачила много пажње, па су се појавиле бројне књиге и играни филм Чаруга Рајка Грлића из 1991.

Спољашње везе[уреди]