Пређи на садржај

Јуто-астечки језици

С Википедије, слободне енциклопедије
Јуто-астечки језици
Географска распрострањеностСАД (Запад) и Мексико
Језичка класификација
  • Јуто-астечки језици
Подподела
ISO 639-5azc
Глотологutoa1244[1]
{{{mapalt}}}
Подручје распрострањености северних и јужних јуто-астечких језика

Јуто-астечки језици су породица језика којима се говори на простору Средње Америке и западног дела САД. Јуто-астечка породица језика је једна од највећих породица језика у Америкама по броју говорника, броју језика и географској распрострањености.[2] Према "Етнологу" укупан број језика који припадају овој породици језика је 61, а укупан број људи који њима говоре је 1.910.922[3]. Јуто-астечким језицима се говори у великом делу западних САД (Орегон, Ајдахо, Монтана, Јута, Калифорнија, Невада, Аризона) и у западном, централном и јужном Мексику, а говорника ових језика има и у централној Америци (пипилски језик у Ел Салвадору). Из самог имена ове језичке породице се може закључити који простор обухвата, јер оно у себи садржи имена народа Јута који насељава простор данашње америчке државе Јуте и имена народа Астека који насељавају средњи Мексико. Народи који говоре овим језицима припадају јутоастечкој породици народа.

Јуто-астечка породица језика је једна од највећих језичких породица на америчким континентима без обзира да ли се посматра по броју говорника, површини на којој се говори или по броју језика који чине ову породицу језика. Најсевернији језик из ове породице је шошонски језик, а најјужнији језик је пипилски језик. Језик са највећим бројем говорника је наватл (астечки) језик са око 1.500.000 говорника. Сматра се да је прадомовина јуто-астечких језика југозапад САД или северозапад Мексика. Највероватније територија данашњих америчких држава Аризоне и Њу Мексика и мексичких држава Соноре и Чиваве.

Класификација

[уреди | уреди извор]
Подручје распрострањености северних јуто-астечких језика + 2 јужна јуто-астечка језика (пима-папаго и пима бахо) пре контакта са Европљанима
Подручје распрострањености живих јуто-астечких језика у Мексику и Централној Америци (јужни јуто-астечки језици)

Идеја о постојању ове породице прихваћена је још почетком 20. века, али су сличности између неколико језика ове породице утврђене још средином 19. века.

Јуто-астечки језици се могу сврстати у 6 група и 2 изолована језика у оквиру породице[4], од којих: 2 групе и 2 изолована језика чине шошонски одељак, 3 групе чине сонорски одељак и 1 група чини навски одељак. Сонорски и навски одељак се могу груписати у јужне јуто-астечке језике, док шошонски одељак представља северне јуто-астечке језике.

Северни јуто-астечки језици:

  • I) Шошонски одељак (У САД):
  • (а) Западнонумичка подгрупа:
  • (б) Централнонумичка подгрупа:
  • (в) Јужнонумичка подгрупа:

Јужни јуто-астечки језици:

  • II) Сонорски одељак:
  • III) Навски (астечки) одељак:

Неки лингвисти повезивали су ову породицу са другим језичким породицама у Америци. Бенџамин Ворф је својевремено повезао јуто-астечке језике са кајова-таноанским језицима у тзв. астечко-таноанску суперфамилију. Лајл Кембел (1997) и бројни други специјалисти на овом пољу сматрају ову хипотезу изгледном, али не и дефинитивно доказаном. Џозеф Гринберг (1987) је укључио јуто-астечке језике, заједно са кајова-таноанским и ото-манге језицима у централноамерички огранак своје контроверзне америндијанске макро-породице, која по његовом мишљењу укључује све језичке породице на Америчком континенту, изузимајући ескимско-алеутске и на-дене језике.

Пра-јуто-астечки језик и прадомовина Јутоастека

[уреди | уреди извор]

Пра-јуто-астечки језик је хипотетички заједнички предак свих јуто-астечких језика. Признати стручњаци за историју јуто-астечке језичке групе обично смештају прадомовину пра-јуто-астечког језика и Прајутоастека у граничну област између САД и Мексика и то у брдске области америчких држава Аризоне и Њу Мексика и суседне области мексичких држава Сонора и Чивава. Што приближно одговара површини пустиње Сонора и западном делу пустиње Чивава. Прајезик су користили мезолитски ловци-сакупљачи у Аридоамерици, пре око 5.000 година.

Фаулер је на основу индиција о могућој еколошкој ниши коју су заузимали Прајутоастеци, реконструисао могући речник биљног света пра-јуто-астечког језика. На основу тога је сместио средиште пра-јуто-астечког дијалекатског континуума у средишњу Аризону, при чему су северни дијалекти допирали до Неваде и Пустиње Мохаве, а јужни дијалекти су преко Тепиманског коридора допирали до Мексика.[5] Прадомовина Нумичких језика је смештена у јужни део Калифорније близу Долине Смрти, а прадомовина предложене јужне јуто-астечке групе је смештена на обалу Соноре.[6]

Према другој супротстављеној теорији, коју је објавила 2001. Џејн Х. Хил, на основу њеног реконструисаног речника прото-јуто-астечких термина везаних за кукуруз, прадомовина пра-јуто-астечког је много јужније. Према њеној теорији, Прајутоастеци су били узгајивачи Кукуруза у Мезоамерици, који су се постепено померали на север, пре 4.500 до 3.000 година. Географско распростирање говорника се подударило са разбијањем језичког јединства.[7][8] Ова хипотеза је критикована по неколико основа и други Јуто-Астеканисти је не прихватају.[9][10][11][12][13] Према истраживању везаног за пољопривредне термине коју је спровео Мерил 2012, пољопривредни термини се могу реконструисати само за јужне јуто-астечке језике. Што подржава закључак да се Прајутоастеци нису бавили пољопривредом, него да су је прихватили тек након што су населили Мезоамерику долазећи са севера.[14]

Према скорашњој теорији Давида Л. Шаула постоје докази који сугеришу контакт између пра-јуто-астечког и језика средње Калифорније као што су еселенски и јокатски. Према овој теорији пра-јуто-астечким се говорило у Централној Долини Калифорније и чинио је део древног калифорнијског језичког простора.[15]

Карактеристике

[уреди | уреди извор]

Сви језици ове групе су аглутинативни. Често су чак и полисинтетички.

  1. ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Uto-Aztecan”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History. 
  2. ^ Caballero 2011.
  3. ^ Lewis, M. Paul, Gary F. Simons, and Charles D. Fennig (eds.). 2016. Ethnologue: Languages of the World, Nineteenth edition. Dallas, Texas: SIL International.
  4. ^ Swadesh vocabulary lists for Uto-Aztecan languages (from Wiktionary's Swadesh-list appendix)
  5. ^ Fowler 1983.
  6. ^ Campbell 1997, стр. 137.
  7. ^ Hill 2001.
  8. ^ Hill 2010.
  9. ^ Kemp et al. 2010.
  10. ^ Merrill et al. 2010.
  11. ^ Brown 2010.
  12. ^ Campbell 2003.
  13. ^ Campbell & Poser 2008, стр. 346-350.
  14. ^ Merrill 2012.
  15. ^ Shaul 2014.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]