Салвадор

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 13° 40′ 8" СГ Ш, 88° 51′ 58" ЗГД

Република Ел Салвадор
Republicà de El Salvador
Застава Салвадора Грб Салвадора
Застава Грб
Крилатица: Dios, Uniòn, Libertad
Бог, јединство, слобода
Химна
Himno Nacional de El Salvador
Положај Салвадора
Главни град Сан Салвадор
Највећи град Сан Салвадор
Службени језик шпански
Облик државе Унитарна председничка република
 — Председник Салвадор Санчез Серен
Независност  
 — од Шпаније 15. септембар 1821. 
 — од Првог мексичког царства 1. јул 1823. 
 — независна држава 18. фебруар 1841. 
Површина  
 — укупно 21.044 km² (153.)
 — вода (%) 1,4%
Становништво  
 — 2013. (процена) 6.290.420 (99.)
 — 2009. 5.744.113
 — густина 341,5/km² (47.)
БДП / ПКМ ≈ 2015.
 — укупно 28,986 милијарди US$
 — по глави становника 4.776 US$
ПХР (2013) 0,680 (106.) — средњи
Валута амерички долар
 — код валуте USD
Временска зона UTC CST (UTC-6)
Интернет домен .sv
Позивни број +503

Салвадор, понегде и Ел Салвадор[1], званично Република Ел Салвадор (шп. República de El Salvador), најмања је и најгушће насељена средњеамеричка држава[2] на обали Пацифика. Главни и највећи град је Сан Салвадор. Земљиште је углавном планинско са активним, угашеним вулканима. Највиши је Санта Ана 2 381 m на планинском венцу који се дуж државе пружа у правцу запад-исток. Северно од њега је долина реке Лемпе а на југу узана приморска равница. Клима је тропска, природно влажна, на висинама до 800 m веома топла, на планинама умерена и свежа. Годишња количина падавина је између 1 500-2 000 mm. Природна вегетација је углавном замењена плантажама кафе. Највиши врх је на вулкану Санта Ана 2 836 m. Салвадор се граничи са Гватемалом на западу и Хондурасом на северу и истоку. Према попису из 2009. у Салвадору живи око 5.744.113 становника , углавном Местика. Колон је био државна валута од 1892. до 2001. када је уведен амерички долар

Географија[уреди]

Топографска мапа Салвадора

Салвадор се налази на средњеамеричкој превлаци између 13. и 15. степена СГШ и 87. и 91. степена ЗГД. Са површином од 21.040 км2 најмања је земља у континенталном делу Америке. Највиша тачка је Серо ел питал (шп. Cerro El Pital), на граници са Хондурасом, висине 2.730 метара.

Салвадор су током историје често погађали разорни земљотреси и вулканске ерупције. Главни град, Сан Салвадор, био је потпуно уништен након потреса 1756. и 1854. а велика оштећења претрпео је 1919, 1982. и 1986. године. Постоји више од двадесет вулкана, а само два, Сан Мигел и Изалко, активна су последњих година. Од почетка 19. до половина 20. века због честих ерупција вулкан Изалко добио је надимак „светионик Пацифика“.

Салвадор има више од тристо река, од којих је најзначајнија Лемпа. Ова река извире у Гватемали, пресеца северни планински венац, тече дуж средишње висоравни, и на крају пресеца вулкански венац на југу и отиче у Тихи океан. Једина је пловна река у Салвадору, а њен слив заузима готово половину површине земље.

Остале реке су веома кратке и одводњавају се у Тихом океану, међу значајније спадају Гоаскоран, Хибоа, Торола, Паз и Рио Гранде де Сан Мигел.

Калдера Коатепек

У Салвадору постоји кратерских језера од којих су најзначајнија Илопанго и Коатепек. Језеро Гвиха је највеће природно језеро у земљи. Изградњом брана на реци Лемпи створено је неколико вештачких језера, међу којима је највеће Ембалсе Серон Гранде (шп. Embalse Cerrón Grande) површине 135 км2. Области под водом заузимају 320 км2 територије земље.

Граница према Гватемали је дуга 203 а према Хондурасу 343 километра. Салвадор је једина средњеамеричка земља која нема излаз на Карипско море; дужина пацифичке обале је 191 километар.

Рељеф Салвадора карактеришу два паралелна планинска венца, средишња висораван између њих, и узани приобални појас.

Клима[уреди]

Плажа слободе

Салвадор има тропску климу са веома израженим сувим и влажним периодима. Температуре варирају првенствено са променом надморске висине и показују мале промене током године. Пацифичку низију карактерише веома топло време; средишња висораван и планинска област имају умеренију температуру. Кишна сезона траје од маја до октобра; ово доба године је познато као invierno или зима. Скоро све падавине се излучују у овом периоду.

На појаву падавина у овом периоду утиче циклонално поље које се формира изнад Пацифика. Урагани који погађају Салвадор стварају се углавном на Пацифику, с тим да је ураган Мич дошао са Атлантика.

Од новембра до априла, североисточни пасати знатно утичу на временске прилике. Ово доба године назива се verano, или лето. Током ових месеци ваздух који долази са Кариба губи већину влаге током преласка планина у Хондурасу. Када стигне у Салвадор ваздух је сув, врео, и магловит, а земља је изложена врелом времену, изузимајући северни планински венац где је температура ниска. На крајњем североистоку земље код врха Серо ел питал, снег пада током целе године.

Историја[уреди]

Темазкал у Хоји де Серен

Преколумбовско раздобље[уреди]

Најстарију домородачку цивилизацију на подручју Салвадора основали су припадници народа Ленка на истоку Салвадора.[3][4] Након њих појавили су се Олмеци који су нестали оставивши монументалне архитектонске споменику у виду пирамида на западу Салвадора. Маје су се настаниле такође на западу Салвадора али су биле присиљене да се иселе након ерупције супервулкана Илопанго.[5]

Неколико векова касније са подручја данашњег Мексика овде долазе припадници народа Пипил, говорници науа језика.[5] Они су били последњи домородачки народ који је населио Салвадор.[6] Ову област су назвали Кускатан, реч из језика пипил[7] која означава место драгоцених драгуља, хиспанизовано Кускатлан.[8][9] Данашњи становници Салвадора се називају Салвадорцима, док израз Кускатлеко (шп. Cuzcatleco) означава особу салвадорског порекла.

Долазак Европљана[уреди]

Иако је до 1521. епидемија малих богиња драстично смањила број становника средње Америке у Кускатлану још увек није достигла пандемијске размере.[10][11][12] Прву забележена посета Шпанаца подручју данашњег Салвадора била је експедиција предвођена шпанским адмиралом Андресом Нињом, која се 31. маја 1522. искрцала на острву Меангера у заливу Фонсека. Ово острво је Нињо назвао Петронила. Након тога, открио је залив Хилиско на ушћу реке Лемпа. Први домороци који су се сусрели са Шпанцима биле су Ленке у источном Салвадору.

Освајање Кускатлана[уреди]

Шпански конкистадор Педро де Алварадо.

Након учествовања у освајању Мексика, шпански конкистадори су 1524, предвођени Педром де Алварадом и његовим братом Гонзалом, прешли реку Паз са подручја данашње Гватемале и дошли на територију данашњег Салвадора.[13] Шпанци су били разочарани открићем да домороци немају злато или драгуље као оне које су пронашли у Гватемали или у Мексику али су препознали богатство вулканског земљишта.

Дошавши до границе Кускатланског краљевства Педро де Алварадо је уочио да су цивили евакуисани. Кускатлански борци су се склонили у приобални град Акахутла где су чекали Педра де Алварада и његове снаге. Алварадо им се обратио, уверен да ће исход бити као у Мексику и Гватемали где их је домородачко становништво сматрало боговима, сматрајући да ће лако поразити домородачке борце јер су његови мексички савезници говорили сличним језиком као и Пипили у Кускатлану.

Домородачки народи данашњег Салвадора нису Шпанце гледали као богове, него као стране освајаче. Педро де Алварадо је приметио да су кускатланске снаге бројније у односу на његову војску сачињену од Шпанаца и мексичких домородаца. Шпанци су решили да се повуку али их је кускатлечка армија напала.

Обе војске су претрпеле велике губитке, Педро де Алварадо је рањен и морао је да се повуче. Изгубио је велики број сабораца, нарочито међу помоћним мексичким одредима. Након што се његова војска прегруписала, Педро де Алварадо је одлучио да крене га главном граду Кускатлана и поново се сукобио са Кускатлецима. Рањен, онеспособљен и кријући се на литицама, Педро де Алварадо је послао Шпанце на коњима да приђу Кускатлецима и да виде да ли ће се уплашити коња, међутим, домороци се нису повукли.

Кускатлеци су поново напали, а овом приликом су отели оружје од Шпанаца. Педро де Алварадо се повукао и послао је гласнике из редова мексичких домородаца да преговарају са кускатлечким ратницима. Преко њих им је поручио да врате украдено оружје и да се предају шпанском краљу, на шта су Кускатлеци одговорили „да ако жели своје оружје, нека дође по њега“. Како су дани пролазили, Педро де Алварадо је, плашећи се заседе, послао још мексичких домородаца да преговарају али се они никада нису вратили. Претпоставља се да су ликвидирани.

Рушевине Тазумала у Санта Ани.

Домороци, укључујући Пипиле и њихове суседе говорнике мајанских језика, снажно су се одупрли настојањима Шпанаца да их покоре. Поразили су Шпанце и њихове преостале домородачке савезнике из редова Тлакскала, натеравши их да се повуку у Гватемалу. Након рањавања Алварадо се повукао а свог брата Гонзала поставио је на чело похода.

Следеће две експедиције (прва 1525, након које је уследила једна мања група 1528) успоставиле су шпанску власт над Пипилима, чему је помогло и слабљење Пипила због епидемије малих богиња. Године 1525. довршено је освајање Кускатлана и основан је град Сан Салвадор.

Предвођени још једним истраживачем и конкистадором Луисом де Москосом Алварадом, нећаком Педра де Алварада, Шпанци су 1526. основали град Сан Мигел. Према усменим предањима принцеза престолонаследница Анту Силан Улап I организовала је отпор конкистадорима. У краљевству Ленка подигнута је узбуна због Москосове инвазије па је Анту Силан ишла од села до села, уједињујући све Леначке градове на подручју данашњег Салвадора и Хондураса за борбу против Шпанаца. Захваљујући препадима и бројчаној надмоћи успели су да истерају Шпанце из Сан Мигела и да униште утврђење.

Десет година су Ленке спречавале Шпанце да изграде трајну насеобину све док се Шпанци нису вратили са бројнијом војском, укључујући и око две хиљаде присилно регрутованих домородаца из Гватемале.

Анту Силан Улап је на крају препустила вођење отпора Лемпири (познатом и као Емпира). Лемпира је пре него што је погинуо у борби, предводио хиљаде леначких ратника током шест година на подручју данашњег Салвадора и Хондураса. Преостали леначки борци су се након тога повукли у брда. Шпанци су 1537, после њиховог повлачења, коначно могли да обнове утврђени град Сан Мигел.

Шпанска владавина[уреди]

Прослава проглашења независности у Сан Салвадору. У средини, Хосе Матијас Делгадо.

Током шпанске владавине Салвадор је био део Генералне капетаније Гватемале, познате као Краљевина Гватемала (шп. Reino de Guatemala), створене 1609. као административна јединица Нове Шпаније. Подручјем Салвадора управљао је градоначелник Сонсонате, док је у Сан Салвадору 1786. оформљена интендансија.

Крајем 1811. бројни унутрашњи и спољни фактори подстакли су средњеамеричку елиту у покушају отцепљења од шпанске круне. Најважнији унутрашњи разлог била је жеља локалних елита да владају без уплитања шпанских власти, и дугогодишње аспирације Креола за независношћу. Најзначајнији спољни чиниоци који су подстакли индепендистички покрет биле су Француска и Америчка револуција крајем 18. века, и слабљење војне моћи шпанске круне као последица Наполеонових ратова, због чега је Шпанији теже било да контролише своје колоније.

Новембра 1811. салвадорски свештеник Хосе Матијас Делгадо звонио је звонима цркве Иглесија ла Мерсед (шп. Iglesia La Merced) у Сан Салвадору, позивајући на побуну и покрећући покрет за независност. Ова побуна је сузбијена а добар део вођа је ухапшен и осуђен на робију. Друга побуна је покренута 1814. и поново је угушена.

Независност[уреди]

Након немира у Гватемали 1821, шпанске власти су капитулирале и потписале Акт о независности Средње Америке, којим је Генерална капетаније Гватемале (састављене од данашњих држава Гватемале, Салвадора, Хондураса, Никарагве и Костарике и мексичке савезне државе Чијапас) ослобођена шпанске власти и проглашена је њена независност. Салвадор се 1821. придружио Костарики, Гватемали, Хондурасу и Никарагви у савезу названом Федерална Република Средња Америка.

Почетком 1822, власти новоформираних средњеамеричких провинција, окупљене у граду Гватемали, гласале су за приступање тек успостављеном Првом мексичком царству на чијем челу је био Агустин де Итурбиде. Салвадор се успротивио, инсистирајући на аутономији за средњеамеричке државе. Један одред мексичке војске умарширао је у Сан Салвадор и сузбио дисиденте, али је након свргавања Итурбида 19. марта 1823, војска враћена у Мексико. Убрзо затим, провинцијске власт опозвале су одлуку о придруживању Мексику и решиле да оформе унију пет преосталих провинција (Чијапас се придружио Мексику). После распуштања Федералне Републике Средње Америке 1841, Салвадор је био самосталан све до 1896. када је са Хондурасом и Никарагвом створио Велику Републику Средње Америке, која је распуштена 1898. године.

У другој половини 19. века, привреда Салвадора заснивала се на узгоју кафе. Нестанком тражње на светском тржишту за индигом, привреда би јачала или слабила у зависности од цене кафе. Огромна добит остваривана на узгоју кафе као монокултуре довела је до концентрације обрадивог земљишта у рукама олигархије или неколико породица.[14] Све председнике Салвадора током овог раздобља постављала је олигархија а развој инфраструктуре био је усмерен ка подстицању производње и извоза кафе.

20. век[уреди]

генерал Томас Регаладо

Рафаела Антонија Гутијереза је 1898. са власти свргнула војска предвођена генералом Томасом Регаладом, који је на месту председника био до 1903. године. Он је оживео праксу одређивања политичких наследника која је трајала све до избора Артура Арауха за председника 1930. на првим изборима за које се сматра да су били слободни и поштени. Међутим, његову владу су након само девет месеци оборили нижи војни официри предвођени генералом Максимилијаном Ернандезом Мартинезом, који су оптужили Араухову Радничку партију за недостатак искуства у вођењу државничких послова и за неефикасан рад министарстава. Артуро Араухо се суочио општим незадовољством народа с обзиром да су очекиване економске реформе и прерасподела земљишта. Његов потпредседник и министар рата био је генерал Максимилијано Ернандез Мартинез.

Пучисти су формирали ултраконзервативну и ауторитарну владу. Иза њих је стајао богати антикомунистички банкар Родолфо Дуке.[15] Као једини кандидат генерал Мартинез је победио на изборима одржаним 1934. године. Владао је од 1935. до 1939, и од 1939. до 1943. године. Почео је и четврти мандат 1944. али је поднео оставку у мају исте године након што је избио генерални штрајк.

Током владавине Мартинеза власт се брутално обрачунала са сељацима. Најпознатији догађај догодио се у фебруару 1932. када је избио устанак салвадорских сељака. Устанак су предводили Фарабундо Марти и Абел Куенка, заједно са студентима Алфонсом Луном и Мариом Запатом. Они су заробљени пре планиране побуне а само је Куенка успео да преживи, остале побуњенике власти су погубиле. Након заробљавања вођа покрета, побуна која је избила била је стихијска, што је довело до масакра које су спровеле владине снаге. Десетине хиљада сељака је побијено по налогу председника Мартинеза.

Током историје, висока густина становништва у Салвадору била је разлог за стварање напетости са суседним Хондурасом, с обзиром да су се салвадорски беземљаши исељавали у ређе насељени Хондурас и заузимали необрађене парцеле. Овај феномен је био главни узрок такозваног Фудбалског рата између две земље.[16]

Грађански рат[уреди]

Споменик миру подигнут у спомен на мировне преговоре из 1992.

Након војног пуча у октобру 1979, на власт је дошла војна хунта. Она је национализовала више приватних предузећа као и добар део обрадивог земљишта.

Избијању грађанског рата значајно је допринело политичко насеље присутно у Салвадору током седамдесетих година 20. века. Грађански рат од 1980. до 1992. био је војни сукоб, који се може дефинисати као рат ниског интензитета, током ког је убијено или нестало више од 75.000 људи.[17]

Узроци грађанског рата могу се наћи у паду цене кафе на светском тржишту, као и сталних изборних крађа и незадовољства народа владавином војне хунте. Такође, рату су допринела и убиства надбискупа Сан Салвадора Оскара Арнулфа Ромера и фратра Косме Спесото Замунера, оба су се догодила 1980.

Сукоби су окончани 16. јануара 1992. потписивањем мировног споразума између Националног ослободилачког покрета Фарабундо Марти (FMLN), који је чинило пет левичарских група, и десничарске владе предвођене Алфредом Кристијанијем из Националне републиканске алијансе (ARENA).

Постратно раздобље[уреди]

Од 1989. до 2004. на председничким изборима побеђивали су кандидати Националне републиканске алијансе: Алфредо Кристијани, Армандо Калдерон Сол, Франсиско Флорес Перез, Антонио Сака, да би на изборима 2009. за председника био изабран Маурисио Фунес испред политичког крила Националног ослободилачког фронта Фарабундо Марти.

Привредне реформе од почетка деведесетих година 20. века допринеле су побољшању квалитета живота, диверсификацији извоза, и приступу међународним финансијским тржиштима. Велики проблем за инвестирање представља веома висока стопа криминала.

Почетком трећег миленијума салвадорска влада је формирала Министарство животне средине и природних ресурса с циљем спречавања последица климатских промена.

На изборима одржаним 9. марта 2014. поново је изабран кандидат FMLN-а, Салвадор Санчез Серен, бивши герилски командант, док је Оскар Ортиз постао потпредседник.

Највећи градови[уреди]

Сан Салвадор
Сан Салвадор
Санта Ана
Санта Ана
Сојапанго
Сојапанго
Сан Мигел
Сан Мигел
Поредак Град Округ Број становника Санта Текла
Санта Текла
Мехиканос
Мехиканос
Апопа
Апопа
1 Сан Салвадор Сан Салвадор 540.989
2 Санта Ана Санта Ана 245.421
3 Сојапанго Сан Салвадор 241.403
4 Сан Мигел Сан Мигел 218.410
5 Санта Текла Ла Либертад 164.171
6 Мехиканос Сан Салвадор 140.751
7 Апопа Сан Салвадор 131.286
8 Делгадо Сан Салвадор 120.200
9 Авачапан Авачапан 110.511
10 Илопанго Сан Салвадор 103.862
11 Колон Ла Либертад 96.989
12 Тонакатепекве Сан Салвадор 90.896
13 Опико Ла Либертад 74.280
14 Чалчуапа Санта Ана 74.038
15 Усулутан Усулутан 73.064
16 Сан Мартин Сан Салвадор 72.758
17 Сонсонате Сонсонате 71.541
18 Изалко Сонсонате 70.959
19 Кускатансинго Сан Салвадор 66.400
20 Метапан Санта Ана 65.826
Процене броја становника 2007.[18].


Референце[уреди]

  1. Државе покривене на нерезиденцијалној основи, МИП Републике Србије
  2. United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. Campbell (), стр. 167.
  4. Tucker (2008), стр. 20.
  5. 5,0 5,1 Campbell (1985), стр. 924-925.
  6. Fowler, Jr (1991), стр. 8.
  7. Cárdenas (1950), стр. 27.
  8. Baratta (1951), стр. 15.
  9. Cárdenas (1964), стр. 47.
  10. True Peters (2005), стр. 13-18.
  11. Card (2007), стр. 99.
  12. Penland (2010), стр. 36.
  13. Nichols & Pool (2012), стр. 94.
  14. Anderson (1988).
  15. Anderson (1992).
  16. „El Salvador – Migration”. Country Studies. Library of Congress. Приступљено 15.8.2015. 
  17. „República de El Salvador”. tierra. Приступљено 18.8.2015.. 
  18. „2007 El Salvador Bureau of Statistics estimate”. General (Salvadoran) Institute of Statistics and Census. April 2008. Приступљено April 2008. 

Литература[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката: