Александар Аксентијевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Александар Аксентијевић
Александар Аксентијевић и Дража
Лични подаци
Датум рођења1886.
Место рођењаПожаревац, Краљевина Србија
Датум смрти1970.
Место смртиБеоград, СФРЈ
Политичка каријера
Политичка
странка
Народна радикална странка (до 1929)
Југословенска национална странка (од 1929)

Александар Аксентијевић (Пожаревац, 1886Београд, 1970) био је српски адвокат, члан Централног националног комитета Краљевине Југославије.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Основну школу и гимназију је завршио у Београду, а по завршетку Првог светског рата завршава Правни факултет у Београду и приступа чланству Радикалне странке. У чланству остаје све до 1929. када је приступио чланству Југословенске националне странке (ЈНС).

У периоду предратне Краљевине Југославије био је стални народни посланик у Скупштини. Из политичког живота се повукао 1940. када је званично пензионисан.

Други светски рат и окупација[уреди | уреди извор]

Почетак Априлског рата га затиче у Београду, а по окупацији одлази у родни град где се касније повазао са појединим политичарима Равногорског покрета и у септембру исте године, после првог састанка између Тита и Драже Михаиловића званично приступио Равногорском покрету. Након стварања Централног националног комитета у августу 1941. улази у састав Комитета као њен политички представник блока ЈНС-а.

Крајем 1941. и почетком 1942. скривао се на простору Равне горе, а у марту 1942. одлази у источну Србију где је успоставио везу са мајором Миланом Калабићем. Понуду Недића да се ангажује у власти је одбио после чега се морао повући из Србије.

Након повратка Михаиловића у Србију и он се враћа, а после Светосавског Конгреса у селу Ба, изабран у Извршни одбор ЦНК. У западној Србији остаје све до фебруара 1944. када је са савезничком мисијом, на кратко време, отпутовао из земље ради политичких покушаја да се савезници упознају са правим стањем у земљи. У Србију се поново враћа у јуну 1944, а после растурања ЦНК у септембру 1944. одлази са Врховном Командом у правцу Босне. Ту се предао Југословенској армији која га је спровела за Београд.

Послератно стање[уреди | уреди извор]

Суђенo му је августа 1945. у Београду и осуђен на казну затвора у трајању од 10 година. Своје затворске дане је проводио у Сремској Митровици, да би га власти после амнестирале и пустиле на слободу.

Умро је у Београду 1970. године.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Шифре четничких команданата, јединица и сарадника”. Погледи. Архивирано из оригинала 09. 07. 2019. г. Приступљено 19. 1. 2019.